Djordje Kadijević i VIŠE OD ISTINE u Kinoteci!

  

            Nedavno je iz štampe izašla knjiga na koju sam naročito ponosan, a kad je budete videli, prelistali i pročitali vi koji je do sada (u pretplati) još niste nabavili – brzo ćete i sami shvatiti zašto. Mislim, naravno, na knjigu razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem, pod naslovom Više od istine koju je objavio Orfelin.

            Tim povodom, imam vas zadovoljstvo obavestiti o događaju na koji pozivam sve one koji su iole fizički u stanju da mu prisustvuju; ko god je u Beogradu i njegovoj razumnoj blizini, kajaće se ako ne dođe na ovo!  

Evo o čemu je reč.

Muzej Kinoteke, Program “Fokus: Đorđe Kadijević” u utorak 20. juna prikazuje dva njegova filma – Praznik (1967) i Pohod (1968), a iste večeri biće predstavljena knjiga Više od istine – Kadijević o Kadijeviću. Na promociji učestvuju autor Dejan Ognjanović, reditelj Kadijević i filmski kritičar i teoretičar Ivan Velisavljević.

Konkretno, evo kako će to izgledati:

utorak 20. juna

18h – Praznik

19.30 – Promocija

21h – Pohod

Za filmove se plaća redovna karta od 150 din, 
a ulazak na samu promociju je slobodan, tj. besplatan.

Radi se uistinu o retkoj prilici da dva najbolja Kadijevićeva filma pogledate u bioskopu, sa filmske trake, i da tu uživate u njihovim zavidnim likovnim, odnosno vizuelnim kvalitetima zahvaljujući majstorskoj crno-beloj fotografiji našeg najboljeg snimatelja, Aleksandra Petkovića Petka.

Pored toga, ovo je i prava prilika da ovu knjigu kupite po povoljnoj ceni (samo na promociji cena je 2.000 din; u knjižarama je oko 2.400) – pa još i da na nju dobijete Kadijevićev potpis i posvetu! 

Podsećam, knjiga je velikog formata, u tvrdom povezu, šivena, na kvalitetnom papiru, na 500 strana, sa preko 200 ekskluzivnih fotografija iz Kadijevićevih filmova i sa njihovih snimanja. Ovaj post ilustrovan je nekolicinom njih.

Želim da naglasim da ova publikacija prevazilazi uobičajene, naizgled slične knjige razgovora i intervjua, da je ovo mnogo više od knjige o filmu: u njoj Kadijević, govoreći o svojim filmovima i o svojim mračnim nazorima, zapravo govori o istoriji ovog našeg regiona od II svetskog rata do danas i dotiče se brojnih pitanja estetike, filozofije, metafizike, religije, i uopšte života (gledanog pre svega iz egzistencijalističke vizure) da je u određenom smislu ograničeno smatrati ovo „samo“ knjigom o filmu: ovo je knjiga o životu i smrti, knjiga u kojoj sagovornik pleni svojom rečitošću i dubinom uvida – ukratko, knjiga koja se po lepoti izraza može smatrati jednim oblikom ispovedne proze, odnosno, lepe književnosti – dakle, izdanje u kojem ćete sigurno, na svakoj drugoj strani naći bar poneki citat koji ćete zabeležiti i kojem ćete se vraćati...

 

U prilogu je nekoliko kraćih citata iz knjige Više od istine koji će vam pobliže pojasniti njen naslov.

„Recimo, ta scena streljanja glavnog junaka je realna, ona je čak i zasnovana na stvarnom događaju koji je Roselini umetnički obradio. U čemu je veličina toga događaja? U tome što on prevazilazi svoju notornu zbilju, i otiskuje se u ono što je čisto ljudski transcendentalni prostor, u nadilaženje svake iskustvenosti, u nešto što je više od istine. Prema tome, transcendencija je moć nadilaženja onoga što je iskustveno i vezano isključivo za objektivnost, za fenomen egzaktne izvesnosti do koje možemo doći. To me je fasciniralo u tom filmu, i ja sam tada osetio veličinu filma kao umetnosti, to je potpuno promenilo moj habitus. Ja sam posle toga shvatio da drugačije gledam na svet.“

*

„Kad se gleda Manola (iz filma Praznik), on se ne može mrzeti: on izaziva strah i užas, i meni su o tom liku pričali krajnje ozbiljni ljudi. Recimo, ja sam vodio razgovor sa Dobricom Ćosićem o tome, i on je rekao da ga se taj lik dojmio toliko da mu je za ceo život ostao, od šezdesetih godina kada ga je na filmu gledao pa do kraja života – on, koji je prošao kroz to vreme i koji je vrlo dobro znao da su takvi ljudi postojali. On je shvatio da je on njih sve sublimirao, i da je on više od istine.

On, kao egzekutor najbrutalnijeg čina koji ljudsko biće može da izvrši jedno nad drugim, prikazan na način koji je više od istine baš zato što je zaklonjen od onog pleonastičko-tautološkog fakticizma. Da sam ja njega prikazao faktografski, jednostavno da sam ga snimio onako, doslovno, iz života, to bi prošlo nezapaženo.“

*

„Težiti nekom realizmu... Šta je to? Samo reč koja govori o tome kako se na najuspešniji način podražava iluzija da je ono što se vidi u mediju realno onome što se stvarno dešava. Koješta. Čak i stari Grci, čiji princip podražavanja prirode važi u renesansi i biva slavljen tolike vekove, ni oni sami nisu bili dosledni tome. Njihova umetnost je potpuno idealistička, ona nije realistička. Onakvi ljudi ne postoje, one Venere i one atlete. Postoje kanoni kod njih, ali priroda nije ta koja je njih obavezivala. Ta relacija prirode i umetnosti pokazuje da čovek ima nad-prirodnu, nad-realnu težnju da se bavi umetnošću: on uvek traži više od istine.

Ukoliko je sličnost i bukvalnost manja, utoliko se bliže dolazi istini. To se vidi u tome da jedna umetnost koja u najmanjoj meri ima veze sa stvarnošću, kao što je književnost – jer knjiga je samo hartija na kojoj su odštampani neki znaci – da upravo ona toliko duboko ulazi u stvarni život kao ništa drugo. To pokazuje koliko medijska prezentacija i stvarnost kao alternativa nemaju nikakve obavezujuće veze.“

**

"Ja nikada ne polazim samo od fabule, ili od neke realnosti ili činjenice. Mora da postoji nešto što je suštinsko, što je više od stvarnosti i više od istine. Tek onda se vraća moj pokušaj da dosegnem to. S druge strane, Čudo ima i druge pokazatelje kojima ja ukazujem pažnju. To su: usamljenost, onda određena težina situacije, izvesno egzistencijalno sivilo, to je ono što Hajdeger naziva „brigom”. On ima čak i glagol „brigati”, i tvrdi da se život zapravo sastoji u „briganju”. To nije obična briga, da li će pobediti „Partizan” ili „Zvezda”, nije to ta vrsta brige. To je ona opšta brižnost zbog suočenja sa sudbinom i sa samim životom..."

* * *

Koritnjak, mrtvo selo na vrhu brda

            Iznad Niške Banje nalazi se brdo Koritnjak, a na samom njegovom vrhu je i istoimeno selo. Selo je već neko vreme (skoro) potpuno pusto, kao i tolika slična u Srbiji, a naročito na jugu i jugoistoku zemlje: nešto se raselilo u civilizaciju (tamo gde ima barem prodavnice, struje, vode, puta...), nešto pomrlo – ostali samo dugmići, i poneka ruševna kuća.

            Kao što znate, moja potraga za „gothic“ lokacijama – starim selima, grobljima, crkvama, vodenicama, ruševinama iz ovih i onih perioda – vodila me je na razna mesta, širom sveta, od svetionika gde je snimana MAGLA i gradića u kojem su snimane PTICE preko najvećeg bečkog groblja i njihove unikatne Kule za ludake pa do gotskih lokacija u „regionu“ (gotski Zagreb, stare hrvatske tvrđave, horor Istra...). Naravno, obišao sam tušta i tma mesta i širom Srbije, uključujući vodenicu Save Savanovića, grdne stare crkve, kule i zamkove po Vojvodini, pa groblja i ruševine oko Negotina, pa... da ne nabrajam sve, imate to na tagu putopis pa ko nije na vreme gledao, može sad.

            Uglavnom, obiđoh i svet i ex-Yu i Srbiju, a... pusto selo nadomak moje Banje, takoreći na pragu mi – jok! Odavno sam se spremao da tu nepravdu ispravim i da overim nadaleko čuveni Koritnjak, toliko slavan da je zaslužio i reportažu Blica pod naslovom „Koritnjak, mesto koje nije čulo dečji plač šest decenija“ a koju je zatim čak i RTS preneo, s naslovom „Коритњак не броји старе и не чека нове године.“ E, kad mi je bila skrenuta pažnja i na ove priloge, shvatio sam da je Đavo doneo šalu, i da je krajnje vreme da i lično overim to mesto.

            Trebalo je da prođe još neko vreme dok se ta akcija dala organizovati, jer Koritnjak je na vr' brda, a tu čak i vrba mrda, i (suprajz!) uopšte nije tako lako tu se popeti! Na kraju, društvo mi je pravio moj sestrić Matija (čija interesovanja osciliraju između horora, biciklizma i avijacije), s kojim prošle subote sedosmo na bicikle i pođosmo ovoj selendri u pohode.

Ne voli da pozira pa to ti je

            Od N. Banje ka selu uzbrdo vodi asfaltni put, uzak, jedva da se dva manja auta, uz mnogo pažnje, nekako zaobiđu bez belaja, i njime smo bicikle uglavnom gurali nagore, i tako sve do padine blizu vrha brda s koje se u ponor otiskuju fanatični pripadnici sekte Paraglajderi. Evo tog mesta.

            Kažu da je ova kotlina, oko N. Banje, idealna za ove fanatike zbog kretanja vazdušnih struja ili tako nečega; izgleda da stvarno jeste jer za sve ove godine otkako odavde skaču nisam čuo da je bio ijedan incident. A da je bio, čuo bih: ŠLJAAS, možda i u svojoj avliji.

            Blizu ove skakaonice nalazi se i putokaz-mapa, ne baš najjasnija i najtačnija – ili možda mi nismo njeni najbistriji čitaoci - ali nema veze, Matija & ja se pozdravismo sa asfaltom (stavljenim relativno nedavno, kad je selo već bilo mrtvo, zbog ovih skakača) i zaputismo se smelo, u nepoznato, delom vozeći a delom gurajući bicikle po džombastom, zapuštenom i uglavnom uraslom drumu.

            Stigli smo do 2-3 puste kuće sa arhitekturom tipičnom za ove krajeve – čatmare, dakle, od zemlje i drveta i nešto kamena, ali očekivali smo i tražili SELO a ne tri nepovezane kuće, pa se zaputismo dalje. U jednom dvorištu, u senkama, ispod drveta, slučajno primetih čoveka koji je stajao u čudnoj pozi. Nejasno mi je šta je radio, da li je nešto jeo, ili se maltene skrivao, uglavnom, na moje pitanje „Je li ovo selo Koritnjak?“ on je prvo ćutao jedno 10-ak sekundi, merkao nas koji smo, šta smo, kakvi smo, od kojih smo, da bi tek onda promrmljao da jeste, uz obavezno pitanje odakle smo (vidi mog ZAVODNIKA za running joke na tu temu).

            Ipak, naivno očekujući selo, možda čak i sa grobljem, crkvom i tako tim elementima, produžili smo dalje. Ali, to dalje vodilo je u šumarak, sa prijatnom hladovinom, i kroz njega dođosmo s druge strane brda. Tamo smo zatekli još jedan vidikovac: nisam siguran da li paraglajderi koriste i ovu livadu za svoja samoubilačka skakanja ili je to „samo“ mesto za odmor. Čiji odmor, zapravo, kad ovde niti ko živi niti ko dolazi u ovu nedođiju, a i zašto bi, osim ludaka što skakuću sa svojim pado-glajderima?

            U svakom slučaju, bilo je sasvim nadrealno popeti se na vrh brda, pa neravnim drumom kroz šumu doći s druge strane samo da bi se u zelenoj pustoši – divnoj i tihoj, da se razumemo: čist, skoro ukusan vazduh, prijatan hlad, odsustvo ljudske gamadi... rečju, milina! – na iznenadnoj čistini zatekla Velika Drvena Ljuljaška!

            Pored nje je i drveni sto i klupica, pa i kamenjem ograđeno ognjište, očigledno korišćeno za ko zna kakve krvožedne i mesnate rituale neimenovanih „turista“ i kultista na ovom pustom vrhu brda koje bi se, da je u Masačusetsu, verovatno zvalo Sentinel Hill.

            Tu smo zastali da predahnemo, i mesto je stvarno idealno za te svrhe, a i čas je bio savršen – sunce je već zamicalo za horizont, bližilo se veče, a ionako je već bila svežina zbog visine, što je naročito prijalo nakon žege koju ostavismo za sobom u podnožju brda. Naročito je, u tom kontekstu, godio sok od zove koju sam nedavno ubrao pa od nje sok napravio i mudro ga sa sobom u ovu brdsku akciju poneo. Nije što je moj, ali ništa ne osvežava kao taj sok (pravljen sa dodatkom limuna).

            Krenuli smo još malo podalje odatle i shvatili da, u tom pravcu, ne treba očekivati ništa nalik selu kakvo sam očekivao (nešto kao Jerusalem's Lot), pa smo zato krenuli nazad.

KTZ? Kulturno Turistička Zajednica?

            U povratku blago skrenusmo s druma jednom stazicom u šumarak gde je putokaz ukazivao na „česmu“ – začudo, pokazalo se da ova radi, pa smo tu zastali da se okrepimo hladnom izvorskom vodom i da obnovimo svoje desetkovane zalihe tečnosti.

            Kako natpis na česmi veli, ona je podignuta 1936. Teško je proceniti koliko je tada selo imalo stanovnika: znamo da ih je 1921. u selu bilo 78, a 1948 = 171, što je i najveći zabeleženi broj stanovnika. Posle toga je opadao: 1961 = 106, 1981 = 12, 1991 = 8, 2002 = 0. 

Ipak, zatekli smo tu i jednu živu i aktivnu kuću, onu sa džukelom (vidi dole), a na ovoj pustoj, ispred koje poziram, video sam zagrobni plakat na kojem piše da je pokojnik umro ove, 2017. godine (mada to, naravno, ne znači nužno da je do smrti živeo u ovoj kući).

Uslikali smo u povratku tih par kuća kraj puta ali, tvrdoglavo rešeni da ispitamo svaku mogućnost, zaputili se i stazicom što se penje blago uzbrdo ka trećoj, primetno novijoj kući: kako izgleda, u njoj neko živi. (To nije ova sa slike!)

            Znak toga je i ogromno tele od džukele koje je lajalo u avliji, srećom, vezano lancem, ali i dva crna džukca, znatno manja, ali slobodna, i još na putu. Crnje su bile prilično uporne u tome da nam priđu i možda nas malo gricnu, i trebalo je poprilično ubeđivanja, psovanja, zlih pogleda i, naročito, kamenja, da ih ubedimo kako im to ne bi bilo mudro, pa na kraju ovi odustadoše, ali jedva. Tako ovom prilikom nije bilo dramatične scene psećeg horora kao u ZAVODNIKU, ali je i u ovom svedenijem obliku dokazano da je i taj element mog plota bio sasvim smislen i prikladan za kontekst ruralnog horora.

Da budem iskren, najviše me je uplašila pomisao da bi Gazda te džukele mogao da izleti iz kuće, i da se uopšte ne bi baktao time ko smo i čiji i odakle smo, nego bi možda samo odvezao ono besno tele i pustio ga na nas. Ko zna ko je čovek koji sam živi na ovakvom mestu…

Na kraju balade, ostadosmo nesigurni da li je ova šačica kuća koje smo uspeli da nađemo – CELO „selo“ Koritnjak ili samo njegov manji ogranak, i ako je tako, GDE mu je ostatak. Tu misteriju ostavili smo za neki drugi put jer mrak je ubrzano padao, a nije mudro previše čeprkati po ovakvim mestima kad sunce zađe...

Spuštanje nizbrdo bilo je sumanutost svoje vrste, ali na svu sreću moj bajs je izdržao sve napore (a pre svega, na moje iznenađenje, kočnice) i odlično se pokazao kako ranije, po drumovima i džombama i brdima, tako i po asfaltnoj strmini niz koju smo se sjurili za manje od 10 minuta...

            Matija je bio dobar kompanjon a i fotograf (njemu hvala na skoro svim ovim fotkama!), pa je vrlo verovatno da ćemo se zajedno zaputiti u još neku sličnu gotik avanturu...

LIFE (2017)

 *** 

 3 

LIFE je vrlo dobar SF-horor, i oni koji su bili mudri (kao ja, npr.) na vreme su ga overili u bioskopu, gde je igrao kao TRAG ŽIVOTA. Zašto? Zato što je ovo pravi bioskopski film. Oni što kaskaju za dešavanjima i večito kasne sad ga mogu gledati na svojim malim i srednjim ekranima, ali biće uskraćeni za njegove bitne kvalitete.  

Ovaj film dao bi se opisati kao GRAVITY meets ALIEN, i oni aspekti koji se dotiču GRAVITY-SF-realizma zaista su spektakularno odrađeni. ALIEN horor-dizajn i ponašanje su nešto konvencionalniji ali barem se za LIFE može reći ono što se NE može reći za nedavni ALIEN: COVENANT, a to je – da se radi o jezivom i napetom filmu koji sadrži nekoliko odličnih horor set-pisova! Njegov reditelj, Danijel Espinoza, za razliku od deda Ridlija, bio je zaista posvećen izazivanju HORORA.

Drugim rečima, dok je Ridlija SF mnogo više zanimao, pa je tako napravio BLEJD RANERA u svemiru sa ovlaš nakalemljenim alienima s kojima ga je očigledno mrzelo da se bakće dalje od ugovornih obaveza, Espinoza je napravio sasvim zabavan i efektan HOROR u kojem je SF samo polazišna osnova (isto kao što je to bilo i u prvom ALIENU), dok je svu svoju nezanemarljivu rediteljsku snagu uložio u stvaranje strave i užasa, a vala i nešto malo pipkaste, Gigeroidne groze.

Istina je: inicijalni realizam, kako u ambijentu tako i u ponašanju likova, negde oko polovine filma sklizne u oportuno i lenjo padanje u kliše, pa se tako i alien ovde ponaša zavisno od datog trenutka i onoga šta scenaristima treba. I mada ovde nema ničega toliko uvredljivo imbecilnog poput sex-pod-tušem-sa-alienom scene iz KOVENANTA, šteta je što gluposti ipak ima i tamo gde nije bila nužna. (I kad sam već kod toga, završeci oba filma su slični po svojoj predvidivosti i umerenoj bezveznosti, iako oba igraju na saspens „da li je to što gledamo ovaj ili je onaj“...)

Takođe, amorfna priroda ovog stvora, koji je praktično nešto kao mali šogot, nedovoljno je eksploatisana: kao prvo, on relativno brzo dosegne svoju punu zrelost i stabilni oktopodni oblik i veličinu, od kojih u ostatku filma ne odstupa, iako bi zabavnije bilo da je nastavio da se menja i preobražava sve do kraja, bez stalnog oblika; kao drugo, takav kakav je mogao je na još više gadnih i maštovitih, dosad neviđenih načina da muči i penetrira i apsorbuje topovsko meso ove svemirske stanice nego ovo što nam je, oh-previše-ukusno-i-suzdržano prikazano. Ne mora baš hentai Urocukidođi ovo-ono in-out, ali fuck, ipak je ovo 21. vek; dajmo malo pomerati te granice!

Filmu ponajviše zameram nedovoljnu ambicioznost da se do kraja sprovedu intelektualno-idejne konsekvence filozofskih pitanja nagoveštenih već u naslovu. Lepo je to i jezgrovito rečeno u jednom kratkom predsmrtnom monologu ovde: „Life's very existence requires destruction. Calvin (the alien) doesn't hate us. But he has to kill us in order to survive.“ Kamo sreće da je LIFE imao pameti (i muda) da se zaista dosledno i temeljito pozabavi dramatizacijom maksime da SVIJET JE OVAJ TIRAN TIRANINU A KAMOLI DUŠI BLAGORODNOJ, pa još da je na nju nadovezao onu o čoveku koji je SLAMKA MEĐU VIHOROVE – ihaaaj, imali bismo prvorazredni lavkraftovski kosmički horor u kojem se život sam po sebi posmatra u svom realno-mračnom aspektu, kao nešto što je suštinski zasnovano na proždiranju drugih živih bića i otimanju njihovih resursa (seksualnih, stambenih, prehrambenih...). To ovde jeste skicirano, ali je ipak nedovoljno razvijeno i na kraju je udavljeno u previše klišea da bi se moglo govoriti o filmu nekakve izražene idejnosti.

Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u kontekstu svetske horor krize (TM) koja hara i vlada; uz sve zamerke (uključujući derivativnost i nedovoljnu ambicioznost) ovo je ipak horor koji blago odskače od proseka i imponuje svojom veštom egzekucijom i nepodeljenom posvećenošću stravi i užasu. Efekti su odlični, scenografija i kamera takođe, gluma natprosečna (i deda-Ridlijevim pacijentima nedostižna) a jedino je muzika neupečatljivo-konvencionalna, i još propušta priliku da film uz odjavnu špicu okonča onako kako je jedino morlo biti – Lajbahovom hit-obradom „Life is Life!“ Samo da su to uradili, imali bi i jedan plus iza trojke od mene!

No, dobro, zato je tu najmanje jedan kadar koji ću slobodno nazvati GENIJALNIM ako ne i antologijskim – a to je ovaj dole, kada alien-zamorac iz Petrijeve posude doslovno obrne ćurak i okrene se protiv ovih što bi da ga u rukavicama pipkaju i bockaju i stimulišu i strujama peckaju – i kad ispruži „ruku“ ka njima, ne radi pozdrava nego da im se najebe majki.

Ima tu i nekih drugih divotalnih vizuelnih egzibicija, recimo šljiskanje krvi u bestežinskom prostoru poprima sasvim nove estetske kvalitete, a ima i nešto umerenog (mada, za moj ukus nedovoljnog) igranja sa guranjem pipaka u usta i druge otvore...

Budući da se uglavnom slažem sa ocenama i nazorima našeg Čoveka iz doline, u prilogu mog osvrta dodajem i njegov rivju koji možete ispratiti kao amandman mome (moj tekst sam skratio upravo da bih izbegao ponavljanje sa stvarima koje je on napisao).

Dakle, toliko od mene, a sad:

LIFE (2017)

review by Man from Valley

Ah, taj život! Pitanje koje su sive mase velikog mozga uputile na analizu još kod prvih primeraka Homo sapiensa, a možda i kod Homo erectusa i Homo habilisa, u pauzi nakon potrage za hranom, tokom polučasovnog pražnjenja creva, ili nakon parenja, te dokolice između iščekivanja neprijateljskih hordi ili mamuta da upadne u jamu.

Bez obzira da li na suštinu života gledali ozbiljno sa punom dozom racionalnog i logičkog pristupa, bili verski regruti koji nabeđeno veruju u nešto, ili na neobavezan sarkastično-edukativni način kako mogu samo Pajtonovci da se pozabave na svetskom nivou, taj problem još uvek nije zatvoren, jer suština možda i leži u mentalnoj ograničenosti ove vrste sisara koja se izvukla kao prividni dominator na Zemlji tokom kenozojske evolutivne radijacije sisara, koja evoluira gotovo 4 miliona godina, ali evolucija je proces u kome se oganska materija menja, te nema mesta za pojmove kao progresivnost, složenost ili ono najgore, antropocentričnost. Književnost i druge grane umetnosti dale su i daju veliki doprinos viđenju porekla života, pogotovu je intrigantna ta verzija panspermije kako je, naprimer, Lavkraft fiktivno izgradio, obradivši u svojim, pitkim za čitanje, delima živi svet pre ovog koga nauka spoznaje.

Life je ovogodišnji filmski, umetnički doprinos shvatanju života, okićen najvećim dostignućima vizuelne i audio tehnike. Film u kome istovremeno nadire velika doza realnosti koju pritajeno, iza leđa, prati ništa manja doza gluposti. Život na Marsu. Uhvaćen sa uzorkom tla i problematično dopremljen na svemirsku stanicu kojom rukovode eksperti iz najrazvijenijih zemalja sveta. Što se ove internacionalnosti tiče, ovo je jedini američki film poslednjeg doba u kome se u jednom citatu navodi najpre Rusija, pa za njom SAD. Da li režiser, scenarista ili moderator zadužen za proveru filma pre puštanja u promet ima ruske pretenzije, ne znam, važno da ću po tome upamtiti ovaj film.

Paralelu stavljam između ovog filma i srodnog po žanru i konceptu, Virus (1999) u kome su Rusi krivi što se na ruskoj svemirskoj stanici zapatio vanzemaljski život, koji se potom telekomunikacijama (!?) preneo na ruski istraživački brod, a pljuvanje po Ruse završeno scenom u kojoj vanzemaljski virus obuzima telo američkog najamnika, osmišljava mu logo sovjetske zastave i štampa na grudima, dok on robotizovano korača ka potencijalnim žrtvama. U filmu Life na početku filma pandemičnost rusofobije je pritajena, ali već tokom zapleta filma ruska astronautkinja strada druga po redu, mada je njoj poverena najviša funkcija u svemirskoj stanici. Dobra stvar je što film nije mnogo ispolitizovan kako to obično biva u većini filmova koji obrađuju prevlast nad kosmosom kroz američku hegemoniju.

Vratimo se suštini filma. U laboratoriji svemirske stanice, gde vladaju rigorozni uslovi od slojevitih odbrambenih barijera ukoliko nešto krene po zlu, u uzorku marsovskog tla biva otkriven jednoćelijski život nalik ovozemaljskom trepljaru, koga laboratorijski kontrolisanim uslovima, astrobiolog (paraplegičar, koji zadovoljno lebdi po stanici, čime su sagledani ljudi sa invaliditetom, humano) oživi tek kada simuliraju uslove života za koje se smatra da su bili u proterozoiku, rani počeci Zemlje. Pritajeni trepljar mrdne i ubrzo se senzacija stropoštava kroz medije koji žedno čekaju ispod orbite, u nekom trapavom lajvstrim rijalitiju tipa “Pitajte astronaute” gde čak deca nadenu ime Calvin, tom prvom otkrivenom vanzemaljskom životu.

Tu mikroskopsku kulturu hrane glukozom, ćelije se dele i polako bujaju u nekoj vrsti višećelijske kolonije (?). Naučno gledano, te ćelije mogu biti ili kolonije sastavljene iz zasebnih ćelija koje sarađuju ili da grade kompaktan višećelijski organizam gde je kolonijalnost prevaziđena. Nakon te nebuloze, koja je uobičajena za zbunjeni naučni svet koji se nađe u novom otkriću, sledi zapažanje da svaka ćelija je zasebna sa sebe (kolonija) ali kasnije nastane zvezdoliki organizam (nema kolonije), gde je svaka ćelija zasebno snabdevena mišićima i nervima koja impozantno reaguje sa okolinom (dodiruje zaštićeni prst astrobiologu). Tako komplikovano građen život da čami na Marsu u komšiluku tolike eone? Hibernacija na nepovoljne uslove ga sprečila, tako su rekli. Videćete tek čuđenja u daljem toku filma.

Odavde film iz senzacionalne drame kreće u akciju koja budi dremežljive gledaoce, kojima nije do neke polu-racionalne nauke i ovde upravo i kreće filozofija svakog filma “jurnjava i akcija donose pare”. Do tada miran i druželjubiv Kalvin kreće da pokazuje svoju narav, pokazuje ogromnu snagu i zavidnu inteligenciju, skrivenu u  minijaturnom, gelastom, prozirnom telu koje sve više narasta, oslobađa se iz komore za mikroskopiranje, nahrani zamorcem glodarom i jednim od članova posade koji u kriznim situacijama postaje trapav i neiskusan (a na početku filma je posada važila za neprikosnovene profesionalce koje ništa ne sme iznenaditi), probija još jednu zaštitnu barijeru tako što vodenim cevima pobegne iz laboratorije i ubrzo kreće Kalvinov ples po kosmičkom vakuumu i za Zemljane ubitačnoj radijaciji. Nepovoljni uslovi na Marsu ga primorali da hibernira u jednoćelijskoj formi, ali sada se najeo glukoze i pravi okretne igre po spoljašnjim zidovima svemirske stanice, gde su uslovi za život drastično nemogućiji od uslova na Marsu. Ko nam je kriv što ne živimo na Marsu?

Nakon nereda po svemirskoj stanici i oko nje (da se ne lažemo, Ruskinja, Japanac i negroidni Britanac su morali da umru prvi, da ipak Amerikanci rešavaju sve na kraju, oni su najpametniji kreteni, a i videćete njihovu “genijalnost”), preostalih dvoje od posade, rešavaju da Kalvina uspavaju gašenjem kiseonika i hladnoćom (čekajte, on je maločas plesao u svemirskom vakuumu), tako što će se razdvojiti u dve zasebne kapsule za spasavanje iz oštećene stanice. Dogovor je da jedna kapsula sa namamljenim Kalvinom ode u dubok svemir, dok će se jedna uz rizik spustiti na Zemlju. Kalvin nasedne, vođen toplotnim mamcima koji mu bacaju, on se obmota oko njih, zagreje, pa na sledeći skoči. I kreće spašavanje čovečanstva. Ovde se dešava jedna od najvećih kulminacija gluposti koja je sve vreme pritajeno išla uz celokupan scenario filma (ne znam zašto sam predvideo da će se to desiti), a to je totalna greška ljudskog faktora, kapsule naprosto zamene zadatke, tako da uspaničena astronautkinja viče dok bespomoćno pluta svemirom, a Kalvin u društvu doktora uspešno sleće na more, gde ga zantiželjno ribolovci puštaju iz kapsule, te interplanetarno druženje može da počne.

Zapaženiji citati iz filma:

“Za samo postojanje života neophodno je uništenje. Kalvin nas ne mrzi. Ali mora nas ubiti da bi preživeo,” - reče distrofični astrobiolog dok mu je nogu ispijao Kalvin, i tako je. To što je u prirodi neko lovac a neko plen, tako je, može poljski miš da mrzi smuka do bescilja, ali on završi u smukovom stomaku. Kod ljudi, ukoliko se nađu na nečijem meniju, to je drugačije, to prolazi kroz niz etika, osuda, humanizma i renesanse, pa ako ih koriste iz sopstvene vrste (kanibali), bivaju kažnjeni, a ako je nešto vanljudsko - nesrećan slučaj, kaznićemo prirodu (kao da je već nismo kaznili).

“Ne želim da se vratim dole kod onih 8 milijardi kretena,” - moćno zvuči izgovoreno iz orbite, jeste, kreteni smo za mnoge stvari, i za nestanak dodoa, izazivanje ratova po svetu zarad profita od nafte, oružja, lekova i gmo hrane, za neodrživo ponašanje prema prirodi, za pravljenje mašinskog pomfrita od skrobnog praha, za topljenje polova, za japanske polu-pikselizovane klipove zbog utabane Meidži cenzure, za gutanje antibiotika kao da su hrana, za nošenje odeće radi pristojnosti prema drugim ljudima, za podvodna ispitivanja nuklearnih bombi itd., ali veći kretenluk je taj što su ti astro-kreteni ispustili pošast koja može inficirati svakojake kretene na Zemlji, premda je ovo istovremeno izgovoreno i ironično i emotivno, poput “ne idem kod kretena koje inače volim, koji mi znače, neki.”

Sve u svemu, film boluje od mnogih dečjih bolesti omalovažavanja ozbiljnije publike i mahom se može strpati pod klasičnu eksploataciju nasilja i budalastog igranja sa nečim što dovoljno ne poznajemo. Na stranu selektivna sprečenost vanzemaljca kome su milioni godina smetali što Mars nema atmosferu, a onda u filmu baulja po kosmosu kao zec po livadi, takva glupost nema komentar. Lep početak koji je obećavao ozbiljnost celog filma. Maksimalna ocena 3/5, i to najviše zbog vizuelnosti, sam tok filma zaslužuje srednju ocenu 2/5 (uvod 4/5, zaplet 1/5, kraj 1/5).