VIŠE OD ISTINE – Dve promocije

  

            Prošlo je leto, bliži se jesen – dakle, vreme je za kulturu.

Knjiga VIŠE OD ISTINE - KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU nastavlja svoj život među čitaocima i poštovaocima stvaralaštva Đorđa Kadijevića. Imam zadovoljtsvo da najavim dve promocije u narednim danima.

1. Beograd

Utorak, 12.09. u 12h (podne)

Filmski centar Srbije

Koče Popovića 9/III (to će reći, III sprat)

Učestvuju: Đorđe Kadijević, filmski i TV reditelj,

Dejan Ognjanović, publicista i prevodilac

Razgovor vodi: Milan Milosavljević, organizator programa Akademskog filmskog centra DKSG

            Filmski centar Srbije je prijatelj ove knjige; bez njihove pomoći pitanje je da li bi se ona pojavila, a svakako ne bi u ovako luksuznom izdanju kakvu njen povod zaslužuje. Stoga je logično da se ova knjiga predstavi stručnoj i opštoj javnosti i u prostorijama FCS-a.

            Ulaz slobodan.

        2. Kragujevac

Sreda, 13.09 u 19h

            

            Studentski Kulturni Centar

            Radoja Domanovića 12

Učestvuju: Đorđe Kadijević, filmski i TV reditelj,

Dejan Ognjanović, publicista i prevodilac

Razgovor vodi: Nenad Glišić, urednik programa SKC-a

SKC je već godinama unazad prijateljsko mesto naklonjeno mojim aktivnostima i brojne prethodne knjige promovisao sam tamo, pa ću tako i ovu.  

Ulaz slobodan.

Više o knjizi VIŠE OD ISTINE imate na brojnim mestima na ovom blogu, a najosnovnije podatke – OVDE.

U oktobru će ova knjiga promocije imati i u Subotici i Nišu...

Stephen King's IT (2017)

**(*)

3-

Ako ste čitali moju Poetiku horora onda znate zbog čega smatram problematičnom poetiku Stivena Kinga, a naročito kada je ostvarena u formi romana (kratke priče i novele još i ajd' nekako).  

Jedan od primera problema kojima se nisam bavio u Poetici navešću sada po sećanju, jer nemam roman TO pri ruci i mrzelo bi me sad da kopam po njegovih hiljadu i petsto stranica sve i da ga imam: na jednom mestu, recimo, imamo jedno 4-5 strana opisa doručka. „Dobro jutro, mama“ „Zdravo, sine. Oćeš malo slanine?“ „Može. I jedno jaje, pride...“ 

I tako kenjaju oni, transkript običnog jutra u običnom životu jedne porodice, nakucavanje nemilosrdno, kao da je pisac plaćen po reči (možda i jeste?!), a čitava scena služi samo da se, tokom tog ispraznog jutarnjeg ćakulanja, prenese JEDNA, ne čak ni naročito bitna informacija, koja se, uostalom, mogla preneti i u kraćem razgovoru – nešto, tipa „Uzgred, Džimi se sinoć nije vratio kući. Pitam se gde li je?“ ili šta li je već bilo posredi.

Ali dobro, narod to voli: King ume da uđe pod kožu običnom čoveku, a naročito detetu ili tinejdžeru, a još ponajviše odraslom ali nedoraslom čoveku, punoletnom a infantilnom. Takvi su njegova najmasovnija ciljna grupa. Imate strah od klovnova? Strah od paukova? Strah od silaska u podrum? Pa vi ste njegov čovek: začepite i dajte mu svoje pare!

Jedan od načina dodvoravanja čitaocima je i pomenuto nakucavanje: jednom kad vas zbliži sa svojim likovima (a ume to, da bude sočan i prijemčiv u njihovom portretisanju!) King može bez problema da vam uvaljuje beskrajne stranice nakucavanja njihovog kojekakvog ćeretanja, brbljanja i torokanja letnji dan do podne: te šta su jeli za doručak, te koja je pesma bila na radiju, te šta su sinoć gledali na televiziji, te kakva im je učiteljica, te šta je bilo za užinu u školskoj kafeteriji, te „Vidi, Džimi muva Džejni“, te „Vidi, eno ga siledžija, sad će da me saplete i uzme mi kiflu“... I-haaaj, ode 1.500 strana ko ništa.

Dobro, dešava se između toga i poneki, kao, horor. Neki pričam-ti-priču infantilni bezvezasti kvazi-horor, tipa klovn u kanalizaciji (brrrrr!) ili jao, šta to šuška u podrumu, dal je miš il' su labudovi, nit' je miš nit' su labudovi već moj mrtvi bratić – Klovnić skače i jurca ka kameri u jump scareu; BU! I nema ga više!...

Zato su ovaj preglomazni roman, školski primer CIGLE od knjige, za film mudro podelili u dva dela, tako da se prvi – sada u bioskopima! – bavi detinjstvom glavnih junaka (grupice pre-teen luzera) i njihovim prvim suočenjem sa TIM NEČIM ŠTAGOD, a drugi deo (u vašim bioskopima najverovatnije za dve godine) dočaraće nam isto TO ali obojeno čudesnim čarima odrastanja. I TO je dobra odluka, jer će emotivni naboj biti bolje raspoređen ovako, nego da se –kao u romanu- stalno skače napred-nazad.

Kako god ga sekli, delili i menjali, TO je, za moj groš, fundamentalno slabunjav roman i nema mu pomoći bez temeljnog preoravanja (a la Kubrick). Dečji strahovi od babaroga se prepliću sa sasvim realnim strahovima od siledžija i strogih roditelja, a ovi se uzajamno poništavaju – tačnije, potonji razvodnjavaju i obesmišljavaju ove prve, banalizujući ih preko svake mere.

To je najeksplicitnije u sceni u kojoj onaj mali crni stoji u sporednoj uličici i tripuje da vidi svoje zagorele roditelje (tata Uglješa i mama Ugljenka) kako plamte iza vrata samo da bi, istog tog časa, na njega zamalo naleteo auto tinejdž-zgubidana i siledžija koji ga psuju i prete mu. BAM Penivajse! BAM strašne vizije gorućih duhova! Horor-dizelaši su veća strava od vas! (Ali ako već to stvarno mislite, što niste napravili soc-dramu samo o njima? Šta će vam Klovnovi i Čuda-Muda iz dalekog svemira?)

Ili, kasnije, kad curica tripuje (ali, da li?) šljuskanje krvi u kupatilu koje joj splatuje pločice pa i samu facu kao da je ćerka Brusa Kembela – ali se strava pojačava kad se pojavi njen incestuozno-naklonjeni Zlo-Ćale. (Začudo, niko tom prilikom, ni ćale a ni klinci koji kasnije dođu da s njom ribaju crveno kupatilo, ne napravi ni najmanju aluziju na njenu svežu devojačku prokrvavljenost, odnosno menstruiranost.) I sve tako, u tom stilu.

Svaki nagoveštaj „natprirodnog“ brzo se raspline u jeftinu metaforu nekog sasvim ovozemaljskog problema – pa tako i klovn Penivajz bude jedva nešto više od simbola griže savesti našeg glavnog dečaka zato što je mlađeg brata pustio samog da po pljusku pušta brodić niz ulicu pa ovaj, kroz slivnik, završio u kanalizaciji... A na kraju, spojler (?!), dečak se suoči sa time i baci klovna u bunar, prihvativši da mu je batica mrtav, i sad je spreman da odraste i vaćari se sa pegavom curicom iz problematične familije.

Sve bi to bilo nešto pitkije da likovi nisu tako otrcani klišei (Mucavac, Jevrejin, Ćora, Debeljko, Mamina Maza) i da situacije u kojima se nalaze nisu toliko cheesy: psiho-siledžije nemaju preča posla nego da mlate nekakve balavce, odnosno – Vandimenzionalno Kosmičko Zlo hibernira ispod nekakve američke nedođije i svakih 27 godina (baš kao Džiper Kriper!) nema ništa strašnije da uradi nego da izađe iz govana da čalabrcne ponekog klinca (eh, da, Viktor Salva je definitivno bio nadahnut TIME, a naročito u THE CLOWNOUSE, koji ga je i odveo u ćuzu).

Spoj natprirodnog i svakodnevnog horora je, kao i obično kod Kinga, izveden krajnje trapavo; dapače, on je mnogo bolji kad uspe da se sasvim liši natprirodnog, kao npr. u noveli „The Body“ (genijalno dorađenoj u filmu STAND BY ME) ili u romanu MISERY, a vrlo, vrlo retko mu uspe da ove dve struje efektno prožme tako da se hrane jedna drugom umesto da se uzajamno sapliću, npr. u PET SEMATARY i, donekle u THE SHINING (mada potonji ima ozbiljnih „iskakanja“ – vidi moju knjigu za detaljnu analizu).

Vidim pišu svašta po internetima: samo zato što imamo kol'ko-tol'ko simpatičnu dečicu za protagoniste, odma' se priziva nedostižni remek STAND BY ME (hej, deco, da vam čika Gul kaže: i šećerna tabla LIČI na čokoladu, al' nije joj ni blizu!), čim imamo te Loše Roditelje (ustaljeni Kingovi kliše-likovi) odma' je to sve velika parabola o Zlu Malog Mista (kanalizacija = podsvest! Čudovišta iz Ida! Shvatate? Malo je složena i nepredvidiva ta simbolika, ali uz malo napora... Samo malo, 'ajde, ipak King je to!)... Možda bi to i bilo tako, samo da svi likovi nisu karikature i da sve nije toliko prestilizovano (vidi tu „ukletu“ kuću u kojoj je „bunar“-ulaz u govnasto podzemlje!) da bi se iole ozbiljno shvatalo...

Plus, imam problem da prihvatim i tu grupicu i njenu dinamiku: tu je šest dečaka i sa njima jedna devojčica – koja ne samo što se „igra“ sa njima, skroz nedužno, iako su na pragu puberteta (nju prethodno vidimo kako kupuje tampone – jer devojčice su, kao što znamo, biološki naprednije) nego čak idu zajedno na kupanje, u belom vešu, bez kupaćih gaća, i ona onako razgolićena leži pred njima itd.

Iako su deca OK, zapravo od njih sedam samo troje je (uslovno) razrađeno. Glavni (Mucavac), Ćora (brbljivac – budući pisac?) i Pegava, dok ostali ili statiraju (crni Token) ili gnjave (Mamina Maza i njegova preterano karikirana fobija od bolesti). Plus, na kraju se previše olako prešlo preko nesuđene ljubavi Debeljka prema Pegavoj, koji bez imalo truda nju prepusti Mucavcu. Ako ništa drugo, barem su iz filma izbacili imbecilnu scenu grupnog dečjeg seksa, odnosno redaljku na Pegavoj iz finala knjige – jedan od najvećih WTF misguided momenata celokupne Kingove karijere. U filmu oni svoje drugarstvo zapečate na konvencionalniji, ali barem ubedljiviji način.

King je na filmu najbolji onda kada bude dubinski preoran i popravljen, dorađen, kao kad ga rade majstori tipa Karpenter, Kronenberg, de Palma, Kjubrik, ili barem kad neko kao Rajner uzme materijal kome ne treba dubinsko nego je i plitko oranje sasvim dovoljno (STAND BY ME, MISERY), jer kad ga se dohvate odradeci koji Kingovo slovo tretiraju sa pobožnom vernošću (a naročito onaj anti-talenat, Mik Geris), rezultat je najčešće travestija i budalaština (BAG OF BONES, anyone?).

IT spada u verne adaptacije, bez umetničke nadgradnje, što i ne čudi kad ga potpisuje zanatlija koji je debitovao sa filmićem MAMA, ali to je ipak izvedeno sa natprosečnom dozom tehničke korektnosti i sa solidnim trudom da se nešto pristojno napravi od tog i takvog materijala. Klinci su simpatični i njihov šarm će ovu bozu učiniti pitkijom (videćemo na šta će da liče njihove 27 godina starije verzije, ali ne očekujte duboku ruminaciju nad prolaznošću i starenjem u TO2), ritam je solidan i dva sata prođe neosetno u laganoj zabavi i mlakom veselju.

Ipak, treba naglasiti da je ono što bi valjda trebalo da bude glavno – strava i užas, jeza, saspens itsl – razblaženo, zašećereno i zatupljeno delom već u premisi, delom prvoloptaškom režijom koja se previše oslanja na šok-scene i dizanje buke (BANG! BAMMM! DENNGGG!) a delom u predoslovnom tretmanu premise koji joj ubija učinak stalnim referencama na „stravu“ svakodnevice, kao i suštinskom infantilnošću te neprestanim pošalicama, provalama i psovkama kojima se namiguje deci i nedoraslima da je sve ovo zajebancija i da se ne primaju preozbiljno...

Ako je neko uopšte u stanju da to učini sa ovom pričom o Killer Klownu from Outer Space i grupici dečurlije koja mu smrsi konce mlateći ga nekakvim šipkama i palicama za bejzbol! Ah, da – i drugarstvom! Jer, u svetu postoji jedno caaaarstvo, u njemu caruje drugaaaarstvo, u njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno, u njemu se King – raduje! Celim putem do banke...

Da sumiramo: ko voli Kinga ni ovaj film mu neće teško pasti, dapače, uživaće i cvileće za još. A još će i dobiti. Ko ovde očekuje stravu i užas a stariji je od 12 godina – uh, za TO malo teže. Dobro, ima tu solidnih slika i prizora, lepo je to slikano, ima i poneka pristojna horor vizija, samo što je sve to krajnje nekonsekventno, od sorte: protrljaš oči, i nema ih! Neko zalupa na vrata – nestanu! Nalete dizelaši – ovi ispare! Pih, iz'em ti Zlo koje beži od svakog slučajnog prolaznika i koje jedva nekako uspeva da udara na nejač – a čak i ova mu se okrenu, udruže, pa mu polome sve te nizove sitnih zlih zubića.

Ali nema veze. Rekoh već, ako volite Kinga – plutaćete! Ohoho, nogekako i itekakao ćete plutati! Ili, ako je po srpskom posteru, ploviti... Dobar vetar, Plava ptico moje mladosti!

TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME (1992)

*** 

3

            Upravo je završena III sezona Tvin Piksa. Nisam oduševljen kako je to „okončano“, ali trebaće mi koji dan da sredim i sročim sve svoje misli i impresije o ovoj sezoni, i o tome šta mislim o tom i takvom (ne)kraju. Do tada, evo nečega što sam pre neki dan, pre finala serije, napisao o filmu-prikvelu - Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom. To je dobra priprema za osvrt na seriju jer a) poslednja sezona se više i dublje naslanja na ovaj film negoli na prve dve sezone i b) jer imam umnogome srodne probleme sa filmom i sa III sezonom, pa će priča o ovom filmu biti dobar uvod za priču o seriji.

            Priznajem, za razliku od serije, nije mi se taj filmski prikvel svideo, onih dana. I stojim iza toga, to je bila legitimna i opravdana reakcija, iako film danas poštujem i volim nešto više. Mislim da sam mu na prvo gledanje dao 3- a danas je to jaka trojka.

            Ne, nije stvar bila u izneverenim očekivanjima, u smislu: dajte mi moje pite od višanja i svršavanje u kafu i luckastu Lusi i blentavu Nejdin i Babu s Kladom i more-of-the-same krimi-sapunicu s dvije žlice NLO-a i koječega. Ne.

            Poštujem ludačku hrabrost da se, posle relativno benigne serije, gde su mrakovi bili ublaženi sapunom i šećerom i poluparodijom, zaroni u gnusobu do balčaka, sa skoro nimalo luckaste ekscentričnosti. Avaj, to nije bilo urađeno dovoljno spretno.

            Moja tri glavna problema sa tim filmom su, ovim redom:

            1) Uvodni deo, sa FBI agentima koji se pojavljuju i nestaju a niko ne zna za čije babe zdravlje i čemu sve to.  

Previše se vremena troši s onim Česterom Dezmondom kojeg u III sezoni jedva jednom ako uzgred pomenuše: nije zaslužio čak ni jednu rečenicu samo za sebe, a u filmu nam jede skoro pola sata! Njega imamo gledati kako se maje tamo-vamo i zamlaćuje sa ruralnim pajkanima i čičama i još koješta – samo da bi naprasno iščezao, niko ne zna gde ni zašto. Ostali samo dugmići. Odnosno, prsten (nejasnog porekla, namene, funkcije...) A onda uleti Bouvi, padne s neba, probrblja 5-6 nebuloznih fraza, pa nestane i on.  

Izvin'te što je to sve, pre 25 godina, delovalo krajnje proizvoljno i iritirajuće uninvolving. Sad, kad se taj film posmatra kao jedna EPIZODA unutar SERIJE, to manje smeta, ali da me zajebete s tim „Ako ti je nejasno i bzvz sad, sačekaj DVAJES PET GODINA pa će ti biti maaalo jasnije i bolje! Možda!“ Ovaj film je apsolutno besmislen ako se gleda sam po sebi, a sa dobrim filmovima to nije tako, čak i ako zahtevaju neko predznanje ili vezu s nečim što im je prethodilo. Mora to da ima neku dozu zaokruženosti, ne mogu stvari da se nabacuju niotkuda i da isto tako započinju pa nikuda ne vode...

A čak i ako prihvatimo tu temporalnu ogradu, kao „Pih, šta ste zapeli da vam sve bude jasno ODMAH, pa lepo su rekli da će doći za četvrt veka, isto ko Psiho-Vučićev boljitak – gde vam je (s)trpljenje?!“ – opet nam ostaju sledeći problemi:

a) Čester je bledo-nepostojeć kao lik, a  tu je, donekle, moram priznati, i kasting omanuo: onaj crooner je trebalo da ostane i croonuje svoje ljigave baladice za MTV a ne da oblači glumačko odelo!;

b) Scena u kojoj se uvodi fraza „Blue Rose“, u kojoj otkačena iskreveljena pantomimičarka (?!) na aerodromu FBI agentu pokazuje niz signala i simbola – to je neodbranjivi upliv zaista kretenskog non sequitura (pa makar ga kasnije i dešifrovali).

c) Trtljanje o Džudi, za koju ni u seriji, čak ni 25 godina kasnije, nećemo da vidimo ko je i šta je i zašto Bouvi neće ni da govori o njoj. (Nije da je to u filmu delovalo kao više od jedne u nizu bezveznjački usiljenih otkačenosti – ali posle nam se u seriji duvalo u gajde kako je ta Džudi strašno važna, pa opet, na kraju, ispade patka.)

            2) Previše je valjanja u psiho-mraku i boleščini, a bez pravog smisla i payoffa: previše je scena koje su samo neprijatne i mučne, ali nejasno je čemu to toliko prolongirano mučenje.  

U redu, shvatili smo još u seriji: incest, droga, sex, ovo ono, ali moraju li nam se nosevi baš trljati u sve to, pa još toliko dugo, predugo? Moglo je sve to i malo kraće (a vala, i zanimljivije, više involving).  

Scena Lorinog potonuća u onom crvenom baru (zajedno sa Donom), njeno valjanje s kamiondžijama itd. sve to traje predugo i previše je mučno, bolesno toliko da tu, i jedino tu, imam dilemu oko Linčovog mentalnog zdravlja i umetničke motivacije – odnosno, na ivici sam da pomislim kako je tu čiča izgubio samokontrolu i kamerom silovao Loru Palmer još jednom, umesto njenog ćaleta. Ukratko, „uvidi“ i „poente“ do kojih se došlo tako mučnim i nezanimljivim putem, po meni, nevredni su tog trnovitog puta. Plus, tu me je i Lora kao lik izgubila, tu sam prestao da saučestvujem s njom, da je žalim, i počeo (protivno nameri autora? a svakako protivno mojoj nameri) da mislim – okej, fufice, ako je to ono što želiš, onda si to i dobila...

            3) Kao i većina prikvela, i ovaj je fundamentalno okrnjen time što se – po definiciji – bavi onim što je bilo PRE, a uvek je zanimljivije ono što biva POSLE.  

Naravno, u teoriji, možda se ponekad i može naći nešto stvarno zanimljivo u prošlosti što vredi da se ide UNAZAD pa da se time bavi, ali u praksi, u ovom slučaju, takvo što nije nađeno. Kraj već znamo, ubicu znamo, okolnosti slutimo i naziremo već u seriji, i sad snimati film kako bismo u sitna crevca videli svaku muku i svaku patnju Lore Palmer u njenim zadnjim danima – nekako, čini mi se to nevrednim priče, a svakako nevrednim TOLIKOG truda. Ali, hej, barem je čiča-Linč dobio priliku da ovde najzad ogoli Lorine sise, što na TV-u, tada, nije smeo...

Umesto da se razvija dalje mitologija, da se širi priča na filmskom platnu, ovde imamo jednu predugačku i premučnu i nedovoljno zanimljivu DIGRESIJU koja je, da stvari budu još gore, prošarana obilatim dozama detalja i aluzija koji su iritirajuće, frustrirajuće neprobojni i besmisleni: dolaze niotkuda i nigde ne vode. Trpaju se tu i garmonbozije (!) i skakućući čoveci (?) i sprat iznad prodavnice sitne robe (!) i prljave drvoseče (?!) i nekakvo prstenje za koje se ne zna dal štiti od zla ili zlo donosi (ili i jedno i drugo, kako mu ćune) i jednoruki čovek (kogod-štagod on bio) koji urla nerazumljive stvari na semaforu i još trista čuda koja, tada i tu, imaju vrlo malo smisla – ali barem deluju intrigantnije od prizemne propasti tamo neke nesrećne cure.

No, umesto da se njima bavi, film najradije većinu svog predugog vremena provodi uz raspalu, nadrogiranu, prokurvanu i od-oca-razvaljenu Loru, iako ćemo i tu, kao i za 300 drugih detalja zapleta u ovom filmu, morati da čekamo ČETVRT VEKA (!) e ne bi li nam se (možda!) reklo zašto je baš Lora toliko posebna, budući da nam film (i prethodna serija) nisu dali ni najmanjeg nagoveštaja. Ukratko, i po ovom pitanju kao i po mnogo drugih, vezanih za ovaj film, može se slobodno reći: WHY SHOULD I CARE?!

            Ponešto od ovoga jeste nam blago pojašnjeno u III sezoni, koja se pojavila tek onda kada su skoro svi digli ruke od mogućnosti da se ona ikada desi, pa su pojedine rupe delimično zamazane gipsom (po principu „drži vodu dok majstori odu“), ali većina toga se na kraju (spojler!) ispostavi kao nekonsekventno brbljanje, bulažnjenje, mistifikacija bez značenja ili pak poente i smisla. Većina onoga što je u filmu delovalo kao misterija u seriji nam ipak nije retroaktivno osmišljeno niti je njome i film učinjen boljim.

            Budući da ovaj u svoje vreme opšteomraženi i popljuvani film danas ima status skrajnutog, neshvaćenog klasika, veći deo teksta posvetio sam njegovim problemima, zbog toga što smatram da greše jednako i oni koji su ga (previše) pljuvali, ali i oni koji bi danas da ga proglase remek-delom koje je bilo ispred svog vremena. E, pa, nije. Karpenterov STVOR je bio ispred svog vremena i stradao je na blagajnama i kod kritike zato što tadašnja percepcija nije bila prilagođena njegovim radikalnim pomacima kako u tretmanu ljudskih aktera tako, još snažnije, u tretmanu monstruoznog. STVOR je remek-delo koje je bez ikakve svoje krivice umalo upropastilo karijeru svog tvorca i ostavilo mu ožiljak od kojeg se nikad nije sasvim oporavio niti ga je zaboravio. 

Linč je, takođe, bio ozbiljno uzdrman užasno lošim prijemom svoje VATRE, ali –uz sve moje poštovanje njegovih kvaliteta- mora se reći da taj film NIJE „ispred svog vremena“, jer on bi isto tako (loše) prošao u bilo kom vremenu. Prosto, tako se to ne radi, loše je koncipirano u startu: predugačak i nedovoljno zanimljiv film (digresija) o stvarima koje smo već znali, pa još struktuiran tako da počinje predugačkim, zbunjujućim i iritirajuće opskurnim prologom sa tamo nekim uninvolving „likovima“ i dešavanjima koja prečesto prelaze granicu simpatično-ekscentričnog i ulaze u teritoriju „blesavilo zarad blesavljenja“ zbog čega su i serija i film s pravom često bili parodirani.

Ako se tome doda napadno antipatična „junakinja“ čije eratično (više nego erotično) ponašanje, ma čime izazvano, cedi poslednje kapi saučestvovanja i sažaljenja i neizbežno počinje da izaziva iritaciju i odbojnost, onda nam ostaje jedan čudno sklopljen film sa slabim motorom koji se trza i poskakuje i udara o zidove i koji je stvarno teško voleti kao celinu, uprkos pojedinim odličnim delovima.

U te delove spadaju izuzetna gluma Reja Vajsa, odlična Šeril Li i nekoliko zaista retko jezivih scena (mada su neke od boljih, bizarno, otpale iz filma i završile u MISSING PIECES, kao npr. ona iz prostorije iznad „prodavnice“). Pitam se nije li Mark Frost značajniji faktor u koktelu zvanom TVIN PIKS nego što mu se to priznaje (pošto svi kvalitete ove serije isključivo pripisuju Linču); jer, to bi poprilično objasnilo poludupasti polu-uspeh, odnosno polu-neuspeh ovog filma, budući da Frost na njemu nije radio zbog (na sreću, privremenog) neslaganja sa Linčom. Koliko shvatam, Frost je bio protiv da se ide u prošlost, da se pravi prikvel i da se dva sata gnjavi sa Lorinim gacanjem po blatu, i umesto toga hteo je da ide napred. Za moj groš, bio je u pravu. I nadam se da je Linču, kad su se pomirili i rešili da rade III sezonu zajedno, kazao „Told you so!“

Dilan Dog u Tvin Piksu!

  

            Dok čekamo spektakularno finale najbolje hororolike TV serije ikada snimljene (da, mislim na Tvin Piks!) evo jednog prigodnog teksta.

            Elem, prvobitno sam planirao da pre okončanja III sezone sročim jedan tekst o njoj, ali nije mi se dalo: druge obaveze sprečile su me da takvom tekstu posvetim vreme i pažnju koje on zahteva, a nisam hteo da smandrljam makar šta jednim tako sjajnim povodom, pa ću se zato na seriju osvrnuti, po zasluzi, studiozno i strastveno, ubrzo po njenom okončanju.

Do tada, evo mog teksta o dve klasične epizode Dilana Doga u kojima je Sklavi eksplicitno referisao na Tvin Piks. Tekst je izašao u DD knjizi broj 22 i pravi fanovi su ga do sad već čitali, a sada ga, s dopuštenjem urednika Veselog Četvrtka, Dušana Mladenovića (koji je i sam veliki fan serije Tvin Piks), ekskluzivno delim sa čitaocima ovog bloga... Uživajte!

  TWIN PIGS  

 

TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE

(c) Dejan Ognjanović

Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju ko matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca. 

I svi su, naravno, u pravu. Donekle.

            Reklo bi se da je glavni problem (odnosno kvalitet?) TAJNI RAMBLINA u tome što ova dvoepizoda nudi pomalo za svakoga, ali nedovoljno za bilo koga. Jedini koji mogu da budu 100% zadovoljeni su oni koji preferiraju humor: ovo je svakako jedna od najkomičnijih (po broju pokušaja) i najduhovitijih epizoda (po ostvarenom) u ranoj fazi serijala. Gručo je u punoj formi, inspirisan ruralnom zabiti i njenim slikovitim žiteljima, ali ni ovi mu ne ostaju dužni, a naročito predebela krčmarica sa povezom preko zdravog oka, kao preuzeta iz nekog Felinijevog filma. Kome ni to nije dovoljno, eto i Bloka i tupavog Dženkinsa – da cirkus bude potpun.

            Cirkus je, očigledno, inspirisan (ako je to prava reč) serijom Tvin Piks (1990-91) Dejvida Linča. Preuzet je osnovni koncept: izolovano mestašce u prelepoj ali pretećoj prirodi, bizarni stanovnici, misteriozna natprirodna dešavanja, komplikacije, apsurdi, groteske, crni humor, nadrealizam, dubioze između sna i jave... A tu su i neki sporadični elementi ove serije, pozajmljeni direktno, čisto da priča ne prođe bez obavezne doze intertekstualnosti: Katinka (odnosno Katarina) izgleda isto kao pokojna Lora Palmer; policajac koji arlauče na mesec i njegova koleginica, pajkanka, izgledaju i ponašaju se slično kao Endi i Lusi u seriji; svinje s krilima lete okolo i prolivaju svoj proliv... Svinje s krilima? Ili kod Linča behu kepeci? Uh, ko bi se više snašao u ovim zapetljancijama. Što reče Dilan u jednom trenutku, „u poređenju s ovim, Tvin Piks nema zaplet!“

            Zaplet? Koji zaplet? Ima li uopšte zapleta u avionu?

            Da vidimo: novopečeni tata ne može da se odluči između puške Katinke i ćerčice sa istim imenom. Kad se potonja rodi kao monstrum, odluka je laka: baci je u pećinu, u sistem jama i ponora što se kao saće razvija i grana kroz bušne stene na kojima počiva selo. Ona se (o, da, to je tako normalno) tamo razvije u džinovsko čudovište sa pipcima i ogromnim čeljustima, i počne da proždire seosku omladinu kad je sustigne „žal za mlados'“, a u pauzama između dva čalabrca ona (ono?) uređuje svoju pećinu u kopiju devojačke sobe (ne pitajte odakle joj nameštaj, a naročito gde iskopa veliku cirkusku žicu!), zaljubljuje se u Dilana, na daljinu („kao i mnoge pubertetlije, i ona se zaljubila u poznatu osobu“) i počne mu pisati patetična pisma sve stežući plajvaz u debelim pipcima. Kako je kupila marke, kako ih je odnela u poštu – ostaće jedna od većih tajni Ramblina!  

Uz njih prilaže fotografije svojih vajnih roditelja (ne pitajte odakle joj te slike!) i jedne devojke (crvena haringa po imenu Katarina) koja s njom nema nikakve veze (ili možda ima?), a na mesnom groblju je sahranjena i crvena haringa br. 2, izvesna 18-godišnja Katinka Džons, eto tako, da stvari ne budu suviše proste. U suštini, ispada da je Katinka prizvala Dilana kako bi je ovaj eutanazirao, ali pošto njemu tako nešto, naravno, ne pada na pamet, tu je gomila lokalne i londonske policije u udruženoj rulji da to učine umesto njega. I tako, kiša metaka pokosi našu debelu, sluzavu, pipkastu „Katinku“ i pošalje je u ponor zajedno sa svinjom koja leti.

            Divan zaplet, zar ne? Ne smeta nam što dete, bačeno u rupu, izraste u džinovski lavkraftoidni blob sa pipcima i čeljustima, baš kao u „Iz tame“ (aka „Motel Bejts“), zar ne? Ne smeta nam zbrzana patetika u „da ti Katinka objasni“ raspletu („Suviše je tužno. Suviše je tužno...“), zar ne? Naravno da ne smeta, jer ipak je to Sklavi, njemu se sve oprašta unapred i unazad, pa tako i ovaj „anything goes“ storilajn. Uostalom, barem je bio iskren kad je svoje seoce nazvao Ramblin: na engleskom „rambling“, odnosno „ramblin'“, znači besciljno improvizovano vrludavo brbljanje bez kraja, konca i poente. Ionako je ovde zaplet najmanje bitan – on je samo alibi za obilje humora apsurda i nadrealizma u epizodama i digresijama koji imaju vrlo malo ili nimalo veze sa onim što se ovde izdaje za „priču“. Zato, ako ste poklonik narodne mudrosti da „nije važan cilj, važno je putovanje“, TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE nude sasvim dovoljno zabavnih vrludanja, pošalica, „u snu san“ glavolomki, blesavih situacija, non sequitura i ludila tokom svoje duple doze trajanja da se zadovolje ljubitelji neobičnog i ekscentričnog. Takvi su, valjda, iz istih ili sličnih razloga voleli i Linčovu seriju, zar ne?

Tvinpiksovštine ovde, istina, ima mnogo, ali to je Tvinpiksovština karikirana, maltene nenamerno parodirana, bez ikakvog podteksta ili smisla. Suprotno verovanju pojedinih površnih gledalaca (uključujući i fanove), Linčova serija je ipak bila mnogo više od homersimpsonovskog „a bunch of stuff that happened“ – ispod prividne orgije besmisla i luckaste ekscentričnosti skrivala se priča o nečemu (i o nekome). Istina, ta priča bila je i u seriji rasplinuta gomilom bizarno začudnih zbitija, ali negde u dubini, iza svih mistifikacija i lutanja, krio se nekakav zaplet. Još važnije, skrivao se podtekst, sadržan u lukavoj subverziji forme sapunske opere zarad kritike savremene američke porodice i uopšte tradicionalnih vrednosti „malog mista“. 

Demonizam u toj seriji, ne zaboravimo, u krajnjoj instanci izvire iz srži „normalne“ srednjeklasne porodice: Loru Palmer ubio je (i silovao, itd) rođeni otac. Istina, i u Ramblinu su za monstruma krivi „normalni“ roditelji koji su svoje dete bacili „niz rijeku“, ali ovde je to odrađeno kao kliše, bez konotativnih potencijala, bez razrade, a potencijalna tragika te premise dodatno je obesmišljena bezveznom mutacijom monstrum-bebe u blob-čudovište dostojno petparačkog B-hororčića. Mislim, OK je pustiti neku suzicu kad strada Frankenštajnov stvor, ili King Kong, ali kad zagine ona masa sluzi, pipaka i očnjaka, to ide malko teže.

Demonizam u Tvin Piksu, takođe, na samom kraju obuzima i glavnog junaka, agenta Dejla Kupera, što je u skladu sa progresivnim aspektima modernog horora u kojem se granice između „dobrih“ i „loših“ relativizuju, a protagonisti više nisu zaštićeni od sila mraka. Nasuprot tome, naš Dilan kroz čitavu ovu avanturu prolazi glatko netaknut (ne računamo površne ogrebotine i čvoruge), kao kuglica u fliperu odbacivan tamo-'vamo, gore-dole, u lutanju od podnožja do vrha planine, od groblja do reke, od reke do šume, od šume do pećine, iz pećine nazad na groblje, sa groblja u policijsku stanicu, iz stanice u krčmu, otuda opet na groblje, kroz grob u pećinu, iz pećine u jamu, sve dok se ne popuni traženi broj stranica i dok ne kucne čas da se nabrzinu sve to smandr--- ovaj, okonča tragičnim (za Katinku) odnosno srećnim (za sve ostale) krajem.

I tako se, hepiendom, okončava ova odlična, mada razočaravajuća epizoda u kojoj se ne događa ništa bitno, ali se zato dešava i dešava mnogo toga, i po više puta, uz obilje viceva, proliva, dečačića-anđelćića, neshvaćenih provincijalki, ruralnih bizgova, debelih krčmarica i njihovog neandertalskog nakota, ulica sa sličnim imenima, devojaka sa sličnim imenima, sa obaveznim bliznakinjama i svim ostalim što narod voli, jer čak i lenji Sklavi, srednje nadahnuti Sklavi, derivativno i nasilu-razvučeni i repetitivni Sklavi je ipak – Sklavi! Zar ne?