Relativno nove HOROR TV serije

            Osvrnuću se, ukratko, na neke nove i relativno nove serije koje sam gledao ove i prošle godine, a o kojima se do sada na blogu nisam izjašnjavao. Skoro sve su vredne pažnje, ili barem osvrta, pa čak i one koje mi se, na kraju, nisu dopale.

            Toga se baš nagomilalo pa moram da podelim u dva dela. Idem od starijih ka najnovijima. U ovom nastavku, osvrt na pomena vredne serije koje sam gledao u prethodnih par godina (2017-19).

 

 

ASH VS EVIL DEAD

žanr: horor komedija/akcija

***

3+

Mnogo je vremena prošlo od skončanja ove serije i dosad su je valjda svi oni koji su hteli već pogledali: pošto ne stigoh da se oglasim kad je bila aktuelna, samo ukratko ću sada reći sledeće. Kad već nismo mogli da dobijemo film, ovo je the next best thing.

Jeste to kompromitovano slabim sporednim likovima, pretežno iritirajućim (ponajviše mexikanski sajdkik, ali ni ostatak ekipe nije ništa posebno!), i klinački glupim fazonima („Ashy-Slashy!“) i ponekad bolno vidljivim niskim budžetom, ali je zato to nadoknađeno time što se Brus Kembel nije štedeo – dao je sve od svog talenta i harizme, a scenario ga je bacao u situacije i okolnosti koje su mu naprezale komičarske i druge mišiće do pucanja.

Pored toga, nije se štedelo ni sa splatterom, ima tu obilje divnih krvopljusnih prizora – dobro, mnogi su nacrtani u kompjuteru, al šta da se radi, takva su vremena. Dovoljno toga je ipak stvarno, materijalno i sočno u vidu opipljive krvi i efekata maske da je ovo zaista ljubavno pismo fanovima (filmskog) serijala.

Vrhunac gnusobe – nešto najodvratnije što ćete videti ne samo na TV nego i šire, a da nije iz žanra Psiho-Vučić-Brnabič-Slina-Vulin – jeste 2. ep. 2. sezone u mrtvačnici, gde se Eš bori sa oživelim crevima jednog već obdukovanog leša…

…kad ga ta creva zgrabe oko guše i uvuku, kroz čmar leša (uz mnogo prdenja i tečne kake) u njegovu otvorenu trbušnu duplju, pa onda ovaj ima da se lomata po krvlju oblivenoj prostoriji sa čmarom oko guše i facom u crevima dok mu okolo landara mrtvi kurac (sa alkom na vrhu!)…

„Zaplet“ je napadno nebitan, od 'inventing as we go along' tipa, ali koga je briga: na mikro planu ovo je vrlo zabavna razbibriga od sorte kakvu naše Ministarstvo Kulture nikad ne bi podržalo. Osim ako u glavnoj ulozi ne bi bio Aca Lukas…

3 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

HAPPY

žanr: antiherojski splatter

***

3+

Po stripu i scenariju Granta Morisona, ova cinična sapunica o sjebanom liku koji bi da spasi malu ćeru od zlih dedamrazoido-pedofila (iz druge dimenzije? iz svemira?) uz pomoć njenog imaginarnog frenda (!) uoči Božića može biti u početku antipatična i ne sasvim prijemčiva. 

Meni je to tek u 2. sezoni našlo svoj ton i leglo mi baš kako treba, što ne znači da 1. sezona ne valja, dapače, samo mi je glavni lik isprva bio više iritantan nego simpatičan pa mi je involviranost bila relativno niska.

A u 2. sezoni ima više fantastike i horora i ludila, zaplet postaje zabavniji. Horora kao takvog (u smislu: strava, jeza, košmar) nema mnogo, više je to neki bizarni akcioni/triler saspens + iracionalno + neukus + splatter + creepy monstrumi i creepy psiho ljudi – neke kao SF-horor vizije…

Dve sezone, 17 epizoda od po oko 45 min.

 

 

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

žanr: horor komedija/parodija

***

3+

I ovde mi je trebalo neko vreme da se naviknem na likove, koji mi nisu bili smesta dopadljivi (a nisu isti kao u filmu, sasvim su novi), ali dao sam im šansu, i nisam se pokajao. Prilično je to zabavna i pametna dekonstrukcija horor klišea, urađena s ljubavlju, nezlobno, a mada je svaka epizoda za sebe, vremenom to ipak počinje da kapitalizuje na akumuliranoj involviranost s likovima, i postaje još bolje u 2. sezoni.

Znači, grupica vampira živi zajedno u jednoj kući na periferiji – nisu svi krvopije, jedan od zabavnijih među njima je emocionalni vampir, onaj koji sisa emocije, ukratko: „trol“ (onaj što troluje ljude pa se hrani njihovim nerviranjem) – i susreću se s drugim vampirima, stvorovima i iskušenjima u svom neživotu.

2 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

WELLINGTON PARANORMAL

žanr: horor komedija/parodija

***

3-

I ovo je kao neko dete iz drugog braka serije WHAT WE DO IN THE SHADOWS, samo što je ona prebačena u Ameriku (a snimana u Kanadi), dok je ovo, kako naslov veli, Velington, NZ, što znači da su titlovi, makar kakvi, pa i engleski, obavezni, inače pola nećete pohvatati te novozelanđane šta mrmljaju. Likovi su manje zanimljivi –muškoženski par skeptičnih pajkana koji slučajno nabasavaju na natprirodna bića i događaje – ali situacije nisu neduhovite, i vredi to pogledati ako ste u moodu za neobavezno horor zezanje.

6 x 20-ak min.

 

 

LOVE DEATH AND ROBOTS

žanr: SF, ponekad SF-horor

***

3+

Serijal kratkih animiranih filmića: neki su 5, neki 10, neki 15-ak minuta, svaki priča za sebe, ali objedinjuje ih pokušaj da se pruži neki kao pametan, groundbreaking SF… Pa, priče su i ovakve i onakve, ima svega, ali zapleti i ideje su uglavnom sekundarni i slabunjavi.

Ono što najviše vredi jeste izuzetna vizuelnost. Radi se o animiranoj seriji sa raznim pristupima: od hiperrealističnog cgi-ja do karikaturalnog crtanog filma.

Budžet je manje bitan, a važnija je mašta grafičkih dizajnera, a ona je bila dovoljno razuzdana (naročito u dizajnu izobilja čudovišta) da sam u svemu ovome uživao mnogo više nego što sam očekivao.

Ovo mu dođe nešto kao Heavy Metal za 21. vek, samo bez tog epskog i ambicioznog zamaha i bez tako dobre muzike, ali zato sa mnogo više horora i mraka i adult sadržaja. Prikladniji naziv bio bi LOVE DEATH AND MONSTERS.

18 x 15-ak min. u proseku

 

 

SERVANT

žanr: horor /triler

****

4

O ovoj iznenađujuće mračnozabavnoj predivnosti već sam nadugačko pisao, a ovde ću vas samo podsetiti na nju, ako vam je promakao moj rivju i moja preporuka OVDE.

9 x 30-ak min.

 (Čeka se 2. sezona...)

 

SANTA CLARITA DIET

žanr: horor sitkom

**(*)

3-

Ova serija sadrži mnogo toga što me inače nervira: napadno kreveljenje svih involviranih ali ponajviše Timotija Olifanta, laktovi u rebra na svaku „foru“, vozdizanje familije kao svetinje (das familie uber alles!), najmanje jedan iritantan lik koji baš bode oči i škripi po nervima (onaj rumeni pegavi teen komšija)…

ALI, pored toga i uprkos tome, ima i Dru Barimor u naponu komičarskog talenta i šarma, ima njenu ljupku šarmantnu ćerčicu, ima zabavnu premisu, obilje neočekivanog nekro-splatter neukusa koji jače i podmuklije udara ovde, u prividnom feelgood ambijentu sitkoma nego u mračnom ASH/EVIL DEAD okruženju 

– a povrh svega, za ovdašnju publiku ima i dodatni začin u vidu uplitanja neke kvazi-SRPSKE mitologije o vampirima i nemrtvima, pa čak i likove koji su, kao, Srbi (mada ih igraju Hrvati i još tako neki drugorazredni, odrođeni Srbi).

To sve počinje kad Dru postane nešto između vampira i zombija – mrtva je i krvožedna, ali inače sasvim svesna i lucidna kao ranije, dakle izgleda isto, prividno normalna, samo što povremeno mora da jede ljudsko (i samo ljudsko!) meso i pije krv, i prvi fazoni tiču se pokušaja da se takvo njeno stanje prikrije, da ne otkriju komšije i ostali, ali vremenom se to razvija upravo zahvaljujući tim Srbima koji postaju sve prominentniji.

Šteta što se niko nije potrudio da išta o nama i našim verovanjima prouči, makar pola sata da su čitali na Vikipediji nešto, nego je to sve „srpsko“ koliko i mitologija Ljudi-mačaka iz klasičnog filma iz 1942. 

Ipak, nekako je simpatično gledati to kako smo postali opšte mesto svetskog vampirizma čak i onda kad scenariste mrzi da zapravo upotrebe išta od naše bogate vampirologije, nego radije izmišljaju i projektuju neke svoje nebuloze…

Npr. lik po imenu Janko svoje ime tu više puta izgovara kao Dženko, a o sprdnji sa srpskim 16-vekovnim jezikom iz knjige starostavne (ja bih je nazvao SRBONOMIKON) neću jer to se ionako vidi samo u trepni-i-propusti frejmovima…

3x10 po pola sata.

Upozorenje: serija je otkazana posle 3. sezone, pa ne očekujte razrešenje priče.

 

-NASTAVIĆE SE… serijama iz 2020. godine.

Yûko Takeuchi R.I.P.

 

Znam da ovaj post neće privući mnogo čitalaca, i još bolje znam da bih više klikova namakao s naslovom tipa PROSLAVILA SE ULOGOM U ČUVENOM HOROR FILMU – A ONDA SE UBILA (FOTO). Ali, ja ne jurim klikove, ne prodajem reklame, ne prodajem ništa. Ko došo, dobrodošo. Koga ovo ne zanima, niko ga ne bije (niti silom tera, ili vara navlakušama od naslova) da čita.

Elem, ispod je jedan kraći osvrt na prerano (samoubistvom) prekinutu karijeru jedne japanske glumice čijih ste nekoliko filmova svakako gledali.

Autor teksta je „Matoji“, povremeni saradnik ovog bloga, kojem zahvaljujem na ovom prilogu ovdašnjoj raznovrsnosti. 

 

Yûko Takeuchi R.I.P.

 

U ovo jesenje vreme dešava se da se sa dugom noći poklope sumorno kišno nebo, loša epidemiološka situacija, izolacija, usamljenost i shodno tome specifično melanholično raspoloženje. Izlaz može biti gledanje eskapističkih filmova, ali i za to su potrebni određeni preduslovi. Da bih se usudio da startujem japansku romantičnu dramu – fantaziju iz 2004. godine pod nazivom Be with You, bilo je potrebno da prvo ugušim cinika u sebi, a oslobodim romantika i tek onda bi mogla da mi porastu očekivanja od ovog bega iz stvarnosti. Uspeo sam u svojoj nameri, jer mi je bezbolno proletelo dva sata tokom kojih sam i uživao topeći se u sentimentalnosti. Razmišljajući o ovom nenadanom udaru na moj integritet ličnosti ili na sujetu, dok sam pokušavao da isplivam iz mora jeftinih emocija (možda tako nazvanih iz čiste arogancije), zaključio sam da je uzrok moje raspilavljenosti gluma i pre svega prirodno zračenje lepotom, spoljašnjom i unutrašnjom, Yûko Takeuchi, ili lika Mio u koji je ona ušla u ovom filmu.

Posle filma potražio sam njenu filmografiju da proverim gde sam je već gledao, a gde bih mogao ponovo da je gledam. Našao sam je. Počinje ovako: Yûko Takeuchi (Born: April 1, 1980 in Saitama, Japan; Died: September 27, 2020 (age 40) in Tokyo, Japan). Umrla?! Guglam dalje i saznajem da je nađena u svom domu u Tokiju bez znakova života i da uzrok smrti nije potvrđen. Ostavila je za sobom osmomesečno dete. Tek sad ne mogu da verujem! U filmu Be with You radi se o majci koja umire otprilike godinu dana nakon porođaja iz nejasnih razloga. Prethodno ostavlja poruku detetu i mužu da očekuju njen povratak za vreme kišne sezone. To se i dešava. Mia se pojavljuje živa i zdrava, bez sećanja, ali fizički opipljiva, od krvi i mesa. Kako je i najavila, nastavlja život sa porodicom i nakon završetka kišne sezone vraća se na onaj svet. Tako njeno ustajanje iz mrtvih evocira mit o Persefoninom povratku sa onog sveta u vreme bujanja vegetacije kao simbolu cikličnog obnavljanja života. 

Ne želim da kažem da mi je gospodin slučaj ili neka viša sila dala mig da poverujem u reinkarnaciju Yûko Takeuchi, niti da sugerišem da je ona poverovala u priču iz filma Be with You, takođe ne želim da kažem ni da smo Yûko-in duh i ja u nekakvoj tananoj paranormalnoj vezi, čak ne verujem ni u efekat leptira, tj. u povezanost svih na planeti i svega u univerzumu, ali je sve ovo ispalo takva neverovatna koincidencija da su se za trenutak pokolebala moja zdravorazumska načela. Dovoljno da ovu šokantnu koincidencija shvatim kao znak da treba nešto da napišem o ovoj popularnoj japanskoj glumici i to javno obznanim. 

Ali šta bih mogao dalje da pišem, znalački i argumentovano, kada sam odgledao svega nekoliko njenih filmova. Pošto mi ne pada na pamet da otkrivam uzroke njene smrti posežući za stanjem glumačke profesije u Japanu ili uopšte glumačke profesije u doba korone ili, ne daj bože, čeprkajući po njenom privatnom životu, preostaju mi ipak samo filmovi. U prilog tome da nastavim pisanje ide činjenica da su tih nekoliko filmova uglavnom horori, što je i sfera interesovanja čitalaca ovog bloga, a ujedno i internacionalno priznati uradci u kojima je Yûko ostvarila zapažene uloge.

Prvo pojavljivanje na filmu donosi joj planetarnu gledanost, s obzirom da se radilo o modernom horor klasiku iz 1998. godine, Nakatinom Ringuu. Yûko kao tinejdžerka Tomoko i njena drugarica u prologu filma prvi put u horor žanr uvode motiv uklete videokasete navodeći uslove i mehanizam delovanja kletve. Ispostavlja se da je sama Tomoko odgledala video zapis i da joj je istekao period od nedelju dana nakon kojeg joj sledi stravična smrt. To ju je i snašlo, a prikazano je u efektnom krupnom kadru njenog lica sa užasnutim ukočenim pogledom. Ovaj sev beonjača u zamrznutom blic-kadru postaje jedan od trejdmarka J-horora, uostalom kao i motiv ukletog video zapisa, a Yûkoinih nekoliko minuta u debiju na filmu utire joj put ka glumačkoj slavi. 

Slede angažovanja najčešće na televiziji u komercijalnim romantičnim komedijama i dramama, gde se, čini se, maksimalno eksploatiše njen fizički izgled u inače šablonskim ulogama. Njen glumački talenat nema priliku da se razvije, ali koga briga, jer u današnjem društvu fetišizirane mladosti i lepote i novca, koji one donose, nemaju prioritet duhovni kvaliteti, veštine, karakterna gluma, senzibilitet, harizma... Nakon romantične drame Be with You o kojoj sam dovoljno toga rekao i nakon mnogo manje-više jalovih godina (jalovih, opet mi se čini, u smislu kvaliteta projekata u kojima je učestvovala) tokom kojih joj popularnost raste, zaustavljam se na mojoj narednoj stanici, a to je Creepy Kiyoshi Kurosawe iz 2016. godine. Stari vuk Kurosawa umeo je da iskoristi potencijal Yûko Takeuchi i da joj omogući da uverljivo odigra glavnu žensku ulogu Yasuke, novodoseljene komšinice masovnog ubice, koja postepeno postaje svesna da je deo opasne igre koju plete Nishino kao progonitelj oko nje kao žrtve. Iako su kao i uvek Kurosawini karakteri utopljeni u sveobujmljujuću atmosferu i na taj način suspregnuti u svom izražaju, Yûko ovde sa suptilnim preobražajem od srdačne, velikodušne osobe prema Nishinu ka karakteru obeleženom gubitkom samopouzdanja, nepoverenjem i strahom, ostvaruje zapaženu ulogu. 

Nešto pre Kurosawinog filma Yûko je bila u glavnoj ulozi u svom povratku J-hororu u The Inerasable. Njen lik Ai kao pisac misterioznih romana, prima pismo od jedne svoje obožavateljke u kojem je ona obaveštava o čudnim zvukovima u njenom apartmanu. Ai se zainteresuje i zajedno sa stanarkom krene da istražuje sudbine prethodnih stanara, što je dovodi do saznanja o smrtnim slučajevima uzrokovanih starom kletvom. Kao što je motiv kletve izlizan višegodišnjom upotrebom u okviru ovog podžanra, tako je i gluma prilično rutinska, da ne kažem na autopilotu. Sa rediteljem Yoshihiro Nakamurom Yûko je u drugom delu svoje karijere najčešće sarađivala, ali svi ovi filmovi su prošli uglavnom nezapaženo. Možda bi sa moje tačke gledišta vredilo proveriti njen lik detektivke u filmovima Yûichi Satôa kao i, što da ne, još neku od njenih romansi. 

Šarajući po filmografiji Yûko Takeuchi teško se odbraniti od pomisli da nije do kraja iskorišćena jedna obećavajuća karijera. Njene uloge u filmovima Creepy i Be with You, kao i epizoda u Ringuu bile su samo nagoveštaj onoga što bi možda usledilo u njenim zrelim godinama ili je moglo da prethodi uz mudriju selekciju i odabir ponuđenih uloga. Ali sad je kasno, tj. sada jeste kasno, ali možda za vreme neke naredne kišne sezone, nekog narednog pravednijeg svetskog poretka ponovo sevne osmeh Yûko Takeuchi, ovaj put likujući zbog ostvarene egzistencijalne i umetničke slobode. 

 

THE QUEEN’S GAMBIT (2020, TV)

 

****

4

 

S velikim uživanjem, u 2-3 noći, izbindžovao sam novu američku mini seriju THE QUEEN’S GAMBIT, rasprostrtu kroz sasvim humanih 7 epizoda od po oko sat vremena. Za priču vrednu pričanja – sasvim dovoljno!

Odmah da naglasim, ova serija nema ni u najavi, ni izdaleka, ni između redova, nikakve veze sa hororom. Uskoro ću se osvrnuti na neke nedavno gledane horor serije, ali ovaj post je, posle dugo vremena na ovom blogu, posvećen nečemu što nema nikakvog elementa horora, ali je odlično, i Gulu milo, pa ću vam zato u nekoliko pasusa sažeti šta i kako i zašto.

Žanr: drama. Nešto kao coming of age podžanr. Dakle, rast i sazrevanje jedne osobe. Ovde: šahovske genijalke. Da – šah! Igra za penzionere i nerdove sa previše slobodnog vremena a premalo života! Igra za koju mene baš živo zabole: znam da poređam figure na tablu, znam kako se koja kreće i najosnovnija pravila, ali nikad se nisam na nju navukao, i poslednji put sam je igrao pre sigurno nekih 35 godina, ako ne i duže.

Ako ste po ovome slični meni, ne dajte se time odvratiti. I ja sam isprva bio u fazonu: serija o nekoj curi koja strašno dobro igra šah? Pa to svakako vredi zaobići! Mislim, koga bi, i zašto, tako nešto uopšte trebalo da zanima, a da nije šahovski nerd?

Međutim! Šahovsko čudo od deteta igra Anja Tejlor Džoj, naša omiljena teen veštica iz THE VVITCH, i to je već po sebi dovoljan razlog da vam se načulje uši i još ponešto! Ako je Anja bila barely legal u vreme VEŠTICE pa niste sjebi smeli priznati stanovite ćutnje, danas ima 24 godine, i može se reći da je izrasla u zanosnu mladu ženu i spektakularno dobru glumicu koja u sebi spaja kvalitete kakvi se retko viđaju na jednom mestu: i preljepost zavodljivosti, i inteligenciju, i čulnu koketnost, i nešto ekscentrično čudačko povučeno.

Jednako je ubedljiva kad je ranjiva i sjebana, i kad uspravi kičmu i vrat i kad krene da jebe majke i levo i desno. Ukratko, napisana joj je uloga za kakvu se u Holivudu ubija, i ja se nadam da ona nikoga nije morala da ubije da dođe do ovoga, jer ovo je takav showcase, takva vizit-karta od uloge da će nju, ionako zapaženu i hvaljenu još od VEŠTICE naovamo, sasvim sigurno da izbaci u sve moguće orbite, nominacije za nagrade i druga priznanja, i s punim pravom. Ja već ovog trenutka navijam da dobije Emija, a uz malo pameti i kvalitetnog odabira projekata, verujem da joj se i neki Oskar smeši u narednim godinama (osim ako kovid ne poremeti baš sve u svetu kakav mislimo da poznajemo i čijem se povratku nadamo).

Dakle, ako je neko do sad i sumnjao ili nije primetio, posle ove serije i ove uloge niko neće moći da kaže: „Koja Anja? Nikad čuo!“ Ne videti ovakav superspektakl glumačkog razaranja na svim nivoima mikro- i makroglume, mimike, jezika tela, glasa, svega što postoji – znači biti slep kod očiju.

Ja ne znam kad sam i poslednji put i gde video glumicu dostojnu da se uporedi sa velikom Odri Hepbern, ali stojim vam prav (sic) da Anja može. To je apsolutno taj nivo. I mada je PRAZNIK U RIMU verovatno anahron film, ne baš zreo za rimejk (barem ne veran reakcionarnom rojalističko-status quo duhu originala), ako bi ga neko uzeo danas da reimaginira, uopšte ne treba da ide igde dalje od Anje. Anja je Odri. Ali i više od nje.

Vidim da je kastovana za Egersov rimejk NOSFERATUA, što je sjajno. Ona može da uđe i u cipelice Izabele Ađani, jer ima i mnogo mračniji i žešći potencijal od slatke Odri, i njena Mina će biti zabavna za videti – baš kao što bi zabavno bilo videti Anju u rimejku POSSESSIONA Žuljavskog. Ona bi mogla i to. Ma, posle ovoga što videh, ona bi mogla SVE. Recimo, rimejk OČI BEZ LICA… Sutra da neki Amer uzme da rimejkuje PETRIJIN VENAC, i to može Anja. Ma, sveeeeee…

Znači, Anja je toliko prijatna oku, i ovde pruža takav masterklas glume, da je tema maltene nebitna: eto, čak i šah može da prođe!

Ali, nije ovo serija o šahu. Šah je samo okidač za priču o sazrevanju, odnošenju sa prošlošću, sa okolinom, sa svetom – na sreću mene i sličnih mene, koje živo zabole za šah, te igre, pravila, finese, otvaranja, sicilijanske, damine i rakove obratnice i otvaranja i gambiti i G-6 B-12 XYZ-666 mambo džamboi savršeno su nebitni i nepotrebni za znati da bi se serija pratila i razumela.

Ali zaista, ne postoji nijedna scena u kojoj biste se mogli, zevajući, baciti na telefon da vidite šta ima novo na Fejsbuku i Instagramu dok ovi tamo mrdaju neke figure čiji smisao i strategije niti vidite niti razumete niti vas je briga: jer ovo je sve vreme o ljudima, o ljudskim reakcijama, o licima, o očima, a ne o tome dal top jede lovca ili pešak konja ili kolko poteza dalje se krije šah ili mat.

Sad, moram reći nešto što ćete malo gde (ako igde) pročitati: naime, najveći kvalitet ove serije ujedno je, za moj groš, snažno povezan i sa mojom izvesnom rezervom (zbog koje ovo ima četvorku a ne peticu). Elem, ono što daje posebnu draž seriji jeste što je to priča o ružnom pačetu koje izrasta u prelepu i premoćnu labudicu. I to je prikazano nadasve ubedljivo, srčano, duševno, toplo, ljudski, inteligentno, razrađeno…

A mislim da se veliki broj arhetipskih priča i bajki tiče priča o nekome ko je prvo NIKO a onda, velikim trudom ali, istovremeno, i velikom dozom predodređenosti i božje naklonosti, postane NEKO I NEŠTO. Kad pogledate sve te priče i bajke koje ste voleli kao mali, pa i kasnije, uvek je tu neko SIROČE, uvek je neki SIROMAŠAK bez žute banke, neki žgoljavi jadničak, slabić koga svi okolo udaraju, tuku, pljuju, provlače kroz blato – ali koji, posle perioda iskušenja, ustaje iz tog blata i svima im se najebe majke, bilo doslovno (osvetaaaa!!!), bilo indirektno, kad uprkos njihovim zlodejnim mahinacijama, izraste u junaka, pobednika turnira, genija, izbavitelja koga rulja nosi na ramenima i rukama i baca u vazduh uz usklike UUURAAA! ŽIIIVEOOO/LAAAA! itd.

Ružno pače… Preko trnja do zvezda… Bila NIKO I NIŠTA, pa postala, sama samcita, bez ičije pomoći, NEKO I NEŠTO.

Pa ima li veće fantazije, slađe maštarije? Bez obzira koliko se osećamo ostvareni ili neostvareni u životu, svi mi, čak i najbolje uklopljeni, uzglobljeni, karijerama i drugim putevima vozdignuti, možemo da saučestvujemo sa osećanjima ružnog pačeta, jer ili smo nekad i sami bili u toj ulozi, ili smo u njoj doživotno i ostali. Nema čoveka (ili žene!) koji ne mašta da iz stanja u kojem je dospe u stanje uzvišenije, prihvaćenije, ostvarenije. Čak i najvulgarniji antiintelekti sanjaju svoje rags to riches „snove“, da iz svojih prčvarnica dospeju u vile s bazenima i da imaju besna kola i džipove i zlatne lance i pičke oko vrata i mišica – ali i oni nešto uzvišeniji od tih dizelaša, makar i ne baš toliko uzvišeni da igraju fucking šah, ponekad, ili često, sanjaju da postanu NEŠTO više od tamo nekog službenika, programera, pisca, urednika, blagajnika, doktora…

THE QUEEN’S GAMBIT je jedna od najbolje realizovanih fantazija ove vrste koja je meni poznata. Arhetipski, školski primer te storije o Ružnom Pačetu. Savršeno odglumljen (ali zaista svi, do poslednjeg epizodiste, besprekorni su!), izuzetno slikan, period (1950-1968) bez greške rekreiran kroz kola, kostime, frizure i sve ostalo, uključujući i izuzetan izbor tadašnje muzike (ja, inače, ne volim naročito muziku tog perioda, ali ovde su našli čak nekoliko mojih favorita!), ingeniozno napisan (i karakterizacija, i motivacija, i dramaturgija, i dijalozi – savršenstvo) i bez greške režirano tako da sve bude jasno, pregledno, čisto, uhvaćeno u najboljem i najtačnijem sjaju.

ALI!

Ono što mi, donekle – ne fundamentalno, ne mnogo, ali donekle – sreću kvari jeste svest o arhetipu koji se ovde eksploatiše, i proziranje mehanizama, ne baš mnogo suptilnih, kojima se mnome i mojim osećanjima manipuliše. Ne samo što je u pitanju SIROČE, nego je DEVOJČICA (curice ne igraju šah!), nego šah mora da nauči od najbednijeg domara u njegovom mračnom podrumu sirotišta, nego su njene moći na granici natprirodnih – to kako ona smesta počne da vizualizuje figure, naopačke obrnute, na plafonu, to kako smesta, bez ijedne izgubljene partije, počne da pobeđuje sve žive oko sebe, od srednjoškolaca do velemajstora…

Moram priznati da me pomalo gubi lik čije su moći skoro-natprirodne: poenta ovih fantazija o moći je da pomisliš HEJ OVO I OVAKO BIH I JA MOGAO/MOGLA! a ne da ta osoba maltene počne da telekinira i telepatiše i pretvori se u nekakvog X-MEN mutanta, u nekakvog Supermena doletelog sa Kriptona s čijim supermoćima ne možeš da se poistovetiš jer su toliko daleko iznad ljudskih…

Dakle, malko se prećeralo sa njenim super-šah-moćima, pa su zato morali da je prizemlje ljudskim slabostima, ovde: ovisnost o pilulama za smirenje (pokupljena u sirotištu, gde su ih njima kljukali) i o alkoholu (lepo prikazan kao poslednje a mnogim domaćicama 1950-ih i jedino utočište u polupromašenim brakovima bez izlaza). Njene skoronatprirodne moći –barem za moj um, toliko udaljen od šaha- povremeno su me navodile da se prisetim romana, i odličnog filma po njemu – PARFEM, gde jedno drugo samotno siroče ima supermoć (megarazvijen, skoronatprirodno istančan njuh) kojom se izdigne iz blata i prezira rulje i postane neka vrsta superheroja (istina, samo u svojim očima, ne jebavajući živu silu opštenarodnog prihvatanja i slave).

Naša Bet (tako se zove Anja u seriji) je mlaka, neradikalna vrsta autsajdera – onoga koji nije suštinski izvan, i koji, vremenom, relativno brzo, ipak uspe da se uklopi u zajednicu, za razliku od radikalnog autsajdera, Grenuja, Žapca ogavnoga, koji niti želi niti pokušava da se integriše među rulju koju prezire. Izlišno je reći da je meni bliži i draži radikalni autsajder poput Grenuja nego poluautsajderka koja, na kraju balade, tj. već u svojim ranim 20-im godinama, razreši svoje demone, suoči se s prošlošću, izađe iz tog mraka i odbaci terete, pilule, lilule, itd. S druge strane, normalan gledalac će uživati u ovoj prilično pošteno sročenoj dozi pozitivnosti i optimizma i vere u ljudska bića, što je tako preko potrebno u ovim gadnim mesecima ove gadne godine da zaista ne mogu ozbiljno i strogo da zameram na blagim varanjima u ovoj igri da bi se do tog rezultata došlo.

Kažem, ovo je više subjektivna nego što je objektivna zamerka, i 99 od 100 gledalaca neće imati ovu vrstu problema, ili tačnije rezerve. Srećom, kad je ova storija ovako dobro upakovana i odglumljena, ja je kupujem (skoro) bez ostatka, čak i onde gde me pomalo nerviraju simplifikovana i prvoloptaška rešenja – npr. skoro karikaturalno antipatični njen arhi-protivnik, Rus, koji je naravno em muško, em je mator, em je ružan, em je stalno smrknut i ozbiljan i namrgođen i odbojan (dakle, totalni njen antipod)… No, u ovo doba kad se rusko zlo maltene (ponovo) podrazumeva, recimo da su Rusi, uz izvesne rezerve, prikazani kao barem poluljudska bića…

Da sumiram: kad se pod strogim Gulovim prstima i očima ogoli ova storija, kad se s nje sljušte naslage predivne glume, kostima, scenografije, muzike, ostaje prilično bazična bajka, bez radikalnih pomaka i ne znam kakvih izmišljanja tople vode – ali, kažem, kad je ta bazična storija, na koju se svi palimo, koja na sve nas deluje, ispričana i vizualizovana ovako vrhunski, i kad u njenom središtu stoji i lekciju drži Anya Taylor Joy To Watch, onda su sve ostalo samo nijanse i finese.

PS: Mala Isla Johnston, koja igra mladu Bet, kad je imala 9 godina, je takođe OTKROVENJE – izuzetno čudo od deteta, tim veće što je tako mlada a ima tako složene i teške emocije sveže obogaljenog siročeta da prikaže, i to čini ne samo bez greške, nego zasenjujuće. 

Ona na svojim ramencima nosi praktično celu prvu epizodu, i naizgled bez po muke priprema teren za odrastanje u Super-Anju. Ako je ne pojedu pubertet, glupi roditelji, loši agenti, Holivud itsl. i ovaj curetak će izrasti u nešto veliko i pažnje vredno.

 PPS: Jeste ovo serija o jednoj omoćenoj ženi, i jeste to u suštini prikazano kao bajka/fantazija, ali nije urađeno na vulgarni politkorektni način, kako to danas najčešće biva. Ima tu čak i jedna omoćena crnkinja, ali i to sa njom je obavljeno, za moj groš, pošteno, lepo, zasluženo, sa dovoljno slojevitosti i gravitasa da je neuporedivo sa govnima tipa LOVECRAFT’S COUNTRY: ne samo što ima smisla, nego baš prija i godi kad se desi.

Eto, toliko od optimizma, feelgooda, pozitivnosti i vedrine od mene, za sada. U idućim nastavcima: mrak, zlo, horor, patnja, nihilizam, beznađe! Ne menjajte kanal!