Ričard Korben je umro. Slava mu i hvala za sve!
Bio je i ostao jedan od najvećih umetnika koji su se
ikada poduhvatili horora. Njegovo ime bilo mi je dovoljna preporuka, druge
nisam tražio. O čemu je strip? Ko je pisao scenario? Koje je književno delo
adaptirao? Koga je briga, ako je Korben crtao?
Stalno se svađam, ili bolje reći raspravljam oko ovoga
čak i sa sličnomišljenicima i prijateljima koji mi naturaju navodno odlične
stripove: „Da vidiš što je dobra priča! Ludački scenario! Majstorski dijalozi!
Kakve igre reči, kakvi one-lineri!“ Na to sve ja odmahnem: „Meh, džaba sve, ako
je crtež tek osrednji.“ Kao u Sendmenima, kao u Vočmenima, kao u Pričerima,
itd.
Strip je pre svega vizuelni medijum: ako crtež nije
vrhunski, manja je šansa da ću da čitam nešto, pa makar mu scenario stvarno bio
odličan, kao u gorepomenutima (koje, istina, jesam čitao, ali ne otkidam na
njih). Isto kao što me ni, u filmskom mediju, ne zanimaju navodno sjajno
napisani, glumljeni, ne znam kolko pametni filmovi, ako nisu vrhunski slikani,
ako fotografija (i režija) u njima nije barem odlična.
Ukratko, u stripu tražim izuzetan crtež, stilizovan, veći
od života – hoću slika da mi priča priču, a ne ogromni baloni teksta koji tu
sliku zaklanjaju, prostor joj
oduzimaju, pa makar bili ispunjeni ne znam kakvim vrcavim blebetanjem.
Korben je to pružao: izuzetan crtež, stilizovan, veći od
života pre svega i iznad svega.
Slike, snažne, moćne, samodovoljne. Njima ne treba mnogo
teksta, mnogo objašnjavanja. One su razlog postojanja (i mog obožavanja) datog
stripa, a ne ne-znam-koliko vickasti scenarista, a ne genijalni pisac kao
predložak, pa makar to bili i moji bogovi Po i Lavkraft.
 |
| Ovaj mi je artwork godinama stajao na vratima |
Ja volim preterivanje.
Korben je bio genije preterivanja. Preterano
mišićavi i kurati superjunaci, preterano sisate, oble, mekokožne zavodnice…
Njegovi su gušteri najgušterastiji, njegovi su pacovi
najpacovskiji, njegovi su monstrumi najmonstruozniji…
Kosturi su mu najkosturskiji, truli leševi su mu
najtruliji, najcrvljiviji, najfulčijevskiji…
Niko kao Korben nije crtao trulež i raspadanje.
Gnjecavost tkiva, trošnost kostiju, meso pretvoreno u kašu, kosti pretvorene u
krtu ljusku, u prah…
Niko kao on nije sugerisao spoj mesa i flore – gljivice,
pečurke, mahovine, korenje drveća, grančice, te nezaboravne, unikatne, krte,
suve, nemrtve Korbenove grančice…
I njegovo senčenje i njegovo bojenje isticali su treću
dimenziju: te hiperbolične slike bukvalno su ISKAKALE sa stranica i UREZIVALE
se u pamćenje…
Ali on je mnogo više od velemajstora body horrora: ahh, njegove
divne ruševne trule zgradurine, kućerine, grobnice, hramovi…
Njegovi ljudi, jadni, karikaturalni, groteskni – ne znam
da li je Korben bio mizantrop, verovatno nije, ali u ikonografiji njegovog
sveta čovečanstvo je stalno na ivici karikature, ili preko te ivice; ljudi su
smešni, patuljasti u odnosu na Čudovišta koja ih nadjačavaju, u odnosu na Smrt
koja kosi sve…
I niko kao on nije crtao LUDILO – sumanuti pogled ludaka,
bezumlje, nakaznost, nakaradnost, iskošenost, izvitoperenost, ne samo telesnu
nego i mentalnu…
Iako Amerikanac, i kao takav uronjen do temena u pop
kulturu, u palp, u petparačku književnost i B-filmove, u superheroje, u
fantazije, ja u njemu vidim snažan upliv nečega umetničkog, evropskog.
Korben je oličenje maksime STIL IZNAD SUPSTANCE, tipične
za italijanski horor, za majstore kakvi su Arđento
i Fulči – i zaista, ja u Korbenu vidim arđentovsko igranje sa bojama, i
fulčijevsku poetiku truleži, „uskovitlane srži svekolike gnjusi“ kako to Tatko
na Horor, E. A. Po, jednom memorabilno napisa.
-Da budem jasan, ovime o prednosti stila nad supstancom mislim pre svega na njegove horor radove, gde su scenariji češće bili treš nego što nisu. U stripovima fantazije i SF-a češće je imao jače i bolje priče...
U njegovim gljivicama i rastinju, u njegovim hramovima i
ukletim kućama ja vidim Maksa Ernsta
i mnoge druge evropske umetnike, slikare.
Možda mi se priviđa; možda projektujem; ali i ako
projektujem, to je zato što mi je Korben pružio savršenu, unikatnu podlogu za
to.
I ta podloga je trajna, i trajaće mnogo, mnogo duže od
Korbenovih zemnih ostataka.
Zato, pogrešno je reći da Korben više nije među nama.
Kako nije, eno mi ga na policama. Evo mi ga u lobanji, gde će i ostati sve dok
mi ga demencija ili smrt ne iščupaju.
Počivaj u miru dragi, divni čoveče koji si nam ostavio
toliko mnogo prelepih, fantastičnih i hororičnih slika – za projektovanje, za
meditiranje, za napaljivanje, za zgražavanje, za gađenje, za ježenje, za
uživanje.
P. S. Inače,
srećan sam i ponosan što sam, na svoj skromni način, učestvovao u nekoliko
Korbenovih izdanja kod nas: za Darkvud sam preveo dva albuma LEGLO
STRAVE,
u kojima je Korben (sa saradnicima) adaptirao, i sam samcit
crtao, po delima Edgara Alana Poa a
zatim i H. F. Lavkrafta.
Ujedno vas podsećam da je Darkvud objavio i Korbenov
album KUĆA NA GRANICI, prema romanu THE HOUSE ON
BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona, pisca čije sam najbolje priče odabrao
(a jednu novelu i preveo) u Orfelinovoj zbirci GLAS U NOĆI.
Takođe kod Darkvuda imate i Jezovnik 2 - Ričard Korben, gde su njegove kratke priče iz
legendarnih časopisa Creepy i Eerie - nekad strašne,
nekad smešne, ali uvek uznemiravajuće.
Prema tome, ako ste iz ma kog razloga do sada odlagali
uranjanje u svet ovog genija, nemojte više časiti ni časa. Korben je onaj
najređi, najdivniji dar – dar koji
neprestano daruje (the gift that keeps giving)!
