DA, SJEĆAM SE
Zoran Živković,
Amarkord
Laguna, 2007.
Ime Zorana Živkovića dugo je vremena bilo sinonim za naučnu fantastiku (SF) zahvaljujući njegovom višedecenijskom pregalaštvu na polju izdavanja ove vrste (sub)literature, ali i njegovim pionirskim radovima iz teorije tog žanra. Kada je, pomalo iznenada, ovaj autor odlučio da se pozabavi pisanjem proze, neki su, po inerciji, nastavljali da ga svrstavaju u SF, iako je on sam stalno isticao da to što piše nije naučna fantastika. Ako se pomnije zagledamo u Živkovićevo pisanje, uvidećemo da njegovo ostranenie nije ukorenjeno u uobičajenim motivima SF-a. Začudnost njegove proze odbija racionalizaciju tipičnu za američku žanrovsku prozu i umesto toga pokušava da se približi magijskom realizmu koji su patentirali južnoamerički pisci poput Borhesa ili literarnoj fantastici jednog Ruždija i Bulgakova (s kojima je na zadnjoj korici ovog izdanja upoređen).
Njegova najnovija knjiga Amarkord reklamira se kao roman-mozaik, sa nizom fragmenata-priča povezanih lajtmotivom sećanja. Ova forma za njega nije nova, kao ni motivi sećanja, priče i pripovedanja, biblioteke, odnosa pisac-čitalac (i, u širem smislu, stvaralac-konzument). U tom smislu, Živković je vrlo dosledan autor, čiji je svet prepoznatljiv ne samo zato što mu se on često vraća, već i zato što ovaj počiva na prizivanju nekih od najčešćih toposa književnosti XX veka. Aluzivnost Amarkorda se, pored ostalog, sastoji i u naslovima poglavlja pozajmljenim od klasičnih i svima poznatih književnih naslova, kao što su Zločin i kazna, Vašar taštine, Čarobni breg i sl. Bez brige: Živković neće, poput pomenutog Borhesa, posezati za opskurnim (ili fiktivnim) naslovima i autorima, i tako poljuljati vaše samopouzdanje govoreći o knjigama za koje niste ni znali da postoje. Iako, navodno, „nije prorok u svom selu“ (što često ističe u medijima i prilikom primanja nagrada), on kao da ipak žudi za populističkim prihvatanjem, ali tako da još uvek bude smatran „ozbiljnim“ književnikom. Zato Živković citira isključivo naslove koji će zvučati poznato čak i onima koji se sa njima susreću jednom godišnje, tokom ritualne posete Sajmu knjiga. Što je najbolje, od čitaoca se i ne traži da pomnije poznaje rečena dela, jer se piščevo aludiranje zaustavlja na asocijativnosti naslova, ne zadirući u specifičnosti njihovih tema ili ideja.
Ovaj postupak u Amarkordu ima učinak puke dosetke bez dublje konotativne vrednosti, i stvara utisak dubine tamo gde je zapravo nema. Konkretno, poglavlja sa pozajmljenim naslovima imaju repetitivnu strukturu radio-drama, utoliko što se bez izuzetka sastoje iz kratkih razgovora između dva junaka. Sećanje se, stoga, eksplicitno tematizuje kroz dijaloge likova. Utoliko je Živković „lagan“ pisac, zahvalan za čitanje u prevozu ili na plaži, budući da ne iziskuje preteranu koncentraciju, predznanje ili ulaganje u „čitanje između redova“: sve što je pisac imao da kaže, kazao je u samim redovima, kroz svoje likove. Njegova proza blaženo je lišena višeznačnosti ili, daleko bilo, ironije. To njoj, i pored svih literarnih aluzija i pokušaja očuđavanja, daje jednokratnu upotrebnu vrednost.
U pokušaju da bude što „univerzalniji“, Živković seče svaki mogući koren sa ovim (ili bilo kojim drugim) podnebljem, tako da njegovi likovi i ambijenti umesto u Srbiji iz ove, ili neke druge, paralelne stvarnosti, zapravo obitavaju u vazdušasto-bezličnom prostoru apstrahovanom od svake konkretnosti. Svedeni na tipove i funkcije, njegovi junaci su tek lutke od kartona u rukama autora, koji trbuhozborački suflira njihove replike ogoljene do nivoa suve razmene informacija, bez ikakve životnosti ili lepote po sebi. To Živkovićevo pisanje, možda, čini pogodnijim izvoznim artiklom, budući da ima vrlo malo onoga što bi moglo biti „izgubljeno u prevodu“; suvoparan i obezličen do krajnje apstraktnosti, njegov „stil“ je lišen svakog soka i konkretnosti koji, inače, krase vrlo ruskog Bulgakova, vrlo argentinskog Borhesa...
Iako po sebi umereno zanimljive, crtice koje sačinjavaju prvi i najveći deo Amarkorda teško da se po svojim dometima suštinski razlikuju od zbirki priča „iz istog sveta“ nekih SF pisaca, poput Asimova i njegovih varijacija na Tri zakona robotike u zbirkama kakve su Ja, robot i druge. Dakle, to su manje ili više uspele dosetke sa mlakim preokretom na kraju, koje će svežije delovati onima koji nisu čitali njihove bezbrojne varijacije u naučno-fantastičnoj obradi - dakle, čitaocima „ozbiljne“ književnosti. Ma koliko to bilo suprotno Živkovićevim ambicijama, prvi deo njegove zbirke je ipak bliskiji Asimovu nego, recimo, Borhesu, čija bi se Opšta istorija beščašća mogla, površno gledano, prizvati kao daleki model - samo da bi smesta bila prepoznata kao beskrajno kompleksniji, multidimenzionalni mozaik jednog autora-čitaoca koji, za razliku od Živkovića, ne pati od snobovštine u izboru svoje literature, i koji je u posedu alhemijskog umeća da u suvo zlato preobrazi i tzv. „trivijalne“ žanrove, što Živkoviću ipak ne polazi od ruke.
Čitalac će se uzalud probijati kroz minijature koje sačinjavaju prvi deo, očekujući da ukupna vrednost celine nekako prevaziđe ograničeno dejstvo delića, ali to se ne dešava, sem na najpovršnijem nivou, kroz prizivanje „živih knjiga“ iz Bredberijevog Farenhajta 451 u poslednjoj crtici tog dela Amarkorda. Što nas dovodi do drugog dela, naslovljenog „Trg“. „Poprište radnje drugog dela knjige,“ obaveštava nas uvek pouzdana zadnja korica, „jeste jedan prividno bezazleni gradski trg koji će postati žiža susticanja puteva četvoro protagonista u očajničkoj potrazi za lepotom.“ Avaj, ako zaronimo u konkretnost tog dela knjige, uvidećemo da je on dubiozno povezan sa prethodnim (budući da tema sećanja, koja dominira prvim delom, u drugome nije značajnije prisutna). Štaviše, mnogo jasnija veza sa prvim delom je u tome što je i drugi građen po načelu proizvoljnosti i površnih pokušaja zasenjivanja prostote, bez istinske supstance iza svoje začudne fasade. Naime, paralelnom montažom nam se prikazuju životi četiri sasvim obična lika koje povezuje potreba za lepotom. Tako, jedna kelnerica sanja o svetu sačinjenom od knjiga, slepi ulični svirač o bojama muzike, čuvar u muzeju o svetu od slika, a čistačica i blagajnica jednog art-bioskopa - o beskrajnoj orgiji umetničkih filmova. Deus ex machina im niotkuda ostavlja: „zaboravljenu“ beležnicu kafanskoj knjigoljupki, „ostavljene“ umetničke skice muzejskom slikoljupcu, „zaostali“ DVD tetkici iz bioskopa i „udeljeni“ muzički CD u šeširu slepca. Ti predmeti ih, iz nekog razloga, navode da ostave svoje poslove i pohrle na trg, gde odjednom vide svet kao biblioteku, odnosno galeriju slika, tj. neprestano treperenje muzike i (isključivo artističkih) filmova.
I to je sve. Ushićenje bez pokrića, ekstaza bez sadržaja, apoteoza bez zasluge: „očajnička potraga za lepotom“ ovih likova završava se isforsiranim, usiljenim hepi-endom niotkuda, u kome slučaj obećava „dublji“ smisao u naizgled kompromitovanim egzistencijama. Tako Živković (u pokušaju da preotme deo fanovske baze poznog Pavića?), svojom prozom obećava iskupljenje polunačitanim domaćicama, čistačicama, kelnericama i slepcima, koje će njegov Amarkord podsetiti na nešto što su možda, davno, u nekom drugom životu, čitali ili bar poželeli da pročitaju. I ovo prisećanje biće ključni element koji će Živkovićevom sasvim običnom mađioničarskom triku prodavanja magle u očima čitalačkog sveta podariti auru „magije“. Da, sjećam se…
