režija: Robert Kurtzman
scenario: John Bisson
priča: Robert Kurtzman, John Bisson
And now for something completely different! Nakon superozbiljnog Roada, koji nisam gledao, ali na osnovu rivjuova zaključujem da je superozbiljan, red je da se ovaj blog ponovo sroza u B vode ovim «ostvarenjem» Roberta Kurcmana.
Robert Kurtzman's The Rage je film koji prilično slabo režiran, obiluje lošom glumom i još gorim CGI efektima, tako da se opravdano postavlja pitanje čime je zaslužio da mu posvetimo opis, kad planetom hoda na stotine sličnih nedjela. Odgovor je – njegovo beskompromisno nasilje i urnebesna blentavost koncepta. Ako bih sad počeo da nabrajam šta sve možete da vidite u ovom filmu, momentalno bi vam krenula voda na usta i potrčali biste na omiljeni torrent ili crapidshare sajt da downloadujete... pardon, htjedoh da kažem, potrčali biste na Amazon ili neki već drugi omiljeni sajt da kupite legalnu kopiju. Nažalost, svi ti pomenuti (tj. koji će biti pomenuti za nekoliko sekundi) elementi su, kao i u slučaju Asylumovog filma Snakes on a Train, devalvirani nepostojanjem budžeta i bar elementarne vizuelne kulture da se pojedinačni sastojci uobliče u skladnu i primamljivu cjelinu.
Dakle, Robert Kurtzman's The Rage sadrži: ludog ruskog naučnika koji namjerava da spasi čovječanstvo tako što će da pobije sve ljude na Zemlji (nije štamparska greška), zombije, pomahnitale lešinare koji bljuju nekakvu alienovsku kiselinu i jedu ljude, što žive, što mrtve. Zatim, ovaj film sadrži pomahnitale ogromne pijavice, eksplicitno komadanje ljudskog tijela, kljucanje komada kože, kopanje očiju, umlaćivanje djeteta perdikom, pardon - toljagom, ludog napaljenog kepeca doktorovog asistenta čiji je govor toliko nerazumljiv da mora da se titluje na engleski, a karakteristična izjava mu je «I'm tired of screwing dead girls!», sadističke eksperimente na ljudima, potresnu priču o geniju koji je otkrio lijek protiv rata, pa su ga zbog toga na inicijativu farmaceutske industrije strpali u ludnicu, zatim još zombija (mada prilično nesvakidašnjih zombija) i ubilačkih lešinara, zatim razbijanje lešinarskih jaja u gnijezdu iz potoke krvi, obezglavljivanje lešinara uz potoke krvi, raspolovljivanje ljudi napola sa obaveznim prosipanjem utrobe, razbijanje zombi glave kamenčinom u krupnom planu u maniru filma Irreversible, dvoje vrlo brutalno ubijene djece, Redžija Banistera i Misty Mundae (!), koja doduše ovde nastupa kao Erin Brown (avaj, od svih katastrofalno loših glumaca u filmu, ona je ubjedljivo najgora).
Takođe u mane ubrajam i nedostatak golotinje. Hell, kad u filmu imate Misty Mundae (pa taman se i maskirala u Erin Brown) koja se ne skida, onda sure as hell nešto nije u redu. Na početku filma, među svim onim iritantnim twenty-something kretenčinama od kojih očekujemo jedino da budu što brutalnije ubijeni, neko troje se na nekakvom derneku dogovaraju o seksu u troje, koji i sprovedu, ali ne pred kamerama (!) Duh! Tužno je da neko ko je ipak tako dugo u kinematografiji ne zna zlatno pravilo, koje su prije potpisnika ovih redova formulisali mnogi revijeveri, te ga nećemo zvati Harvesterovim pravilom, već nekim neutralnim nazivom – npr. POGON – Pravilo o Golotinji u niskobudžetnim filmovima. To pravilo glasi: U ekstremno lošem niskobudžetnom filmu neophodna je kvalitetna golotinja. Ili, kako je to formulisao Jim Wynorski u DVD komentaru filma Deathstalker II: «I thought we needed all the nudity we could get!» Ovde doduše ima jedna scena seksa u autu, nakon koje nastrada neka beznačajna fufica, ali sve glavne likice (uključujući Misty, pardon, Erin) ostaju obučene i pored svih seksualnih inuendua. Moguće da je Kurtzman dozvolio svojoj dječici da prisustvuju snimanju filma, te nije smio da ih traumira golim grudima, dok kopanje očiju i vađenje crijeva vjerovatno nije predstavljalo problem.
Uprkos ovoj kritici na račun režije i efekata, postoji nekoliko scena u kojima zapravo vidite šta se dešava i ko koga kolje i na koji način i zbog tih nekoliko scena, a tu je i sveopšti anything-goes-sve-dok-je-krvavo-besmisleno-i-bolesno pristup, tako da se ovaj film može preporučiti ljubiteljima treš horor filmova. On vas neće duhovno i emotivno ispuniti kao recimo Feast, ali će vas poput Snakes on a Train ispuniti žaljenjem što se iza kamere nisu našli neki malo kompetentniji ljudi, recimo Leri Koen i Miroslav Lakobrija, jer da su krvave scene urađene kako treba (tj. pomoću lutaka i kečapa, a ne pomoću kompjutera) The Rage bi bio kultni klasik dvadeset prvog vijeka. Ovako služi samo kao podsjetnik šta od dobrog (dobrog?) scenarija (scenarija?) može da pođe naopako kad režiju preuzme Robert Kurcman.
scenario: John Bisson
priča: Robert Kurtzman, John Bisson
And now for something completely different! Nakon superozbiljnog Roada, koji nisam gledao, ali na osnovu rivjuova zaključujem da je superozbiljan, red je da se ovaj blog ponovo sroza u B vode ovim «ostvarenjem» Roberta Kurcmana.
Robert Kurtzman's The Rage je film koji prilično slabo režiran, obiluje lošom glumom i još gorim CGI efektima, tako da se opravdano postavlja pitanje čime je zaslužio da mu posvetimo opis, kad planetom hoda na stotine sličnih nedjela. Odgovor je – njegovo beskompromisno nasilje i urnebesna blentavost koncepta. Ako bih sad počeo da nabrajam šta sve možete da vidite u ovom filmu, momentalno bi vam krenula voda na usta i potrčali biste na omiljeni torrent ili crapidshare sajt da downloadujete... pardon, htjedoh da kažem, potrčali biste na Amazon ili neki već drugi omiljeni sajt da kupite legalnu kopiju. Nažalost, svi ti pomenuti (tj. koji će biti pomenuti za nekoliko sekundi) elementi su, kao i u slučaju Asylumovog filma Snakes on a Train, devalvirani nepostojanjem budžeta i bar elementarne vizuelne kulture da se pojedinačni sastojci uobliče u skladnu i primamljivu cjelinu.
Dakle, Robert Kurtzman's The Rage sadrži: ludog ruskog naučnika koji namjerava da spasi čovječanstvo tako što će da pobije sve ljude na Zemlji (nije štamparska greška), zombije, pomahnitale lešinare koji bljuju nekakvu alienovsku kiselinu i jedu ljude, što žive, što mrtve. Zatim, ovaj film sadrži pomahnitale ogromne pijavice, eksplicitno komadanje ljudskog tijela, kljucanje komada kože, kopanje očiju, umlaćivanje djeteta perdikom, pardon - toljagom, ludog napaljenog kepeca doktorovog asistenta čiji je govor toliko nerazumljiv da mora da se titluje na engleski, a karakteristična izjava mu je «I'm tired of screwing dead girls!», sadističke eksperimente na ljudima, potresnu priču o geniju koji je otkrio lijek protiv rata, pa su ga zbog toga na inicijativu farmaceutske industrije strpali u ludnicu, zatim još zombija (mada prilično nesvakidašnjih zombija) i ubilačkih lešinara, zatim razbijanje lešinarskih jaja u gnijezdu iz potoke krvi, obezglavljivanje lešinara uz potoke krvi, raspolovljivanje ljudi napola sa obaveznim prosipanjem utrobe, razbijanje zombi glave kamenčinom u krupnom planu u maniru filma Irreversible, dvoje vrlo brutalno ubijene djece, Redžija Banistera i Misty Mundae (!), koja doduše ovde nastupa kao Erin Brown (avaj, od svih katastrofalno loših glumaca u filmu, ona je ubjedljivo najgora).
Nažalost, kao što rekoh, ovi elementi nisu iskorišteni dovoljno dobro. Krvave scene su režirane u danas modernom maniru (koji je funkcionisao odlično recimo u Feast filmovima) da se prilikom ekstremno krvavih scena kamera trese i jurca gore-dole i lijevo-desno, e ne bi li se kreirao kakav osjećaj dezorijentacije, vrtoglavice, jurnjave, napetosti, a i da se zamaskiraju eventualni propusti u specijalnim efektima. U The Rage to je uglavnom dovodilo do toga da često pojma nemate šta se do đavola dešava na ekranu, iako znate da se dešava nešto gadno jer je kompletan ekran crven. CGI je toliko grozno loš da to zalazi u carstvo neukusa. Recimo kad kombi pregazi zombija (ili već neku kreaturu sličnu njemu) i krv prsne svuda okolo, to izgleda toliko amaterski da se opravdano pitate nisu li te efekte radila maloljetna Kurtzmanova dječica. Onda se sjetite da naravno nisu, jer su ih na izuzetno brutalan način pobili i raskomadali lešinari i Redži Banister. Slično je sa raznoraznim eksplozijama, pa i lešinarima, koji su negdje cgiovani, a negdje stopmotionirani. Jednostavno, The Rage je film koji izgleda toliko loše da mu nijedna Asylum produkcija nije ravna.
Takođe u mane ubrajam i nedostatak golotinje. Hell, kad u filmu imate Misty Mundae (pa taman se i maskirala u Erin Brown) koja se ne skida, onda sure as hell nešto nije u redu. Na početku filma, među svim onim iritantnim twenty-something kretenčinama od kojih očekujemo jedino da budu što brutalnije ubijeni, neko troje se na nekakvom derneku dogovaraju o seksu u troje, koji i sprovedu, ali ne pred kamerama (!) Duh! Tužno je da neko ko je ipak tako dugo u kinematografiji ne zna zlatno pravilo, koje su prije potpisnika ovih redova formulisali mnogi revijeveri, te ga nećemo zvati Harvesterovim pravilom, već nekim neutralnim nazivom – npr. POGON – Pravilo o Golotinji u niskobudžetnim filmovima. To pravilo glasi: U ekstremno lošem niskobudžetnom filmu neophodna je kvalitetna golotinja. Ili, kako je to formulisao Jim Wynorski u DVD komentaru filma Deathstalker II: «I thought we needed all the nudity we could get!» Ovde doduše ima jedna scena seksa u autu, nakon koje nastrada neka beznačajna fufica, ali sve glavne likice (uključujući Misty, pardon, Erin) ostaju obučene i pored svih seksualnih inuendua. Moguće da je Kurtzman dozvolio svojoj dječici da prisustvuju snimanju filma, te nije smio da ih traumira golim grudima, dok kopanje očiju i vađenje crijeva vjerovatno nije predstavljalo problem.
Uprkos ovoj kritici na račun režije i efekata, postoji nekoliko scena u kojima zapravo vidite šta se dešava i ko koga kolje i na koji način i zbog tih nekoliko scena, a tu je i sveopšti anything-goes-sve-dok-je-krvavo-besmisleno-i-bolesno pristup, tako da se ovaj film može preporučiti ljubiteljima treš horor filmova. On vas neće duhovno i emotivno ispuniti kao recimo Feast, ali će vas poput Snakes on a Train ispuniti žaljenjem što se iza kamere nisu našli neki malo kompetentniji ljudi, recimo Leri Koen i Miroslav Lakobrija, jer da su krvave scene urađene kako treba (tj. pomoću lutaka i kečapa, a ne pomoću kompjutera) The Rage bi bio kultni klasik dvadeset prvog vijeka. Ovako služi samo kao podsjetnik šta od dobrog (dobrog?) scenarija (scenarija?) može da pođe naopako kad režiju preuzme Robert Kurcman.
