SUSPIRIA (1977)

"In INFERNO and SUSPIRIA, colour, shape, music and movement (...) substitute character psychology altogether."

(Chris Gallant, ART OF DARKNESS)

-->

Režija: Dario Argento

Producent: Claudio Argento

Scenario: Dario Argento, Daria Nicolodi

Kamera: Luciano Tovoli

Music: The Goblin

Uloge: Jessica Harper, Stefania Casini, Joan Bennett, Alida Valli, Udo Kier

GHOUL RATING: 

**** 

(4+)

Naslov filma odnosi se na Mater Suspiriorum, jednu od tri Mračne Majke svih zala koje vladaju u svetu. Druge dve su Majka Tame (Mater Tenebrarum, javlja se u Argentovom Infernu, 1980) i Majka Suza (Mater Lachrymarum, u završnom delu trilogije, Mother of Tears, 2007).

Suzi (Džesika Harper) je nevinašce krupnih očiju koje dolazi na Baletsku akademiju u Frajburgu, Nemačka, nesvesna da iza serije ubistava, nestanaka i strave leži koven veštica koje predvodi Majka Uzdaha. Zaplet je jasno izveden iz bajke: Suzi je Crvenkapa koja dolazi u Crnu šumu kako bi videla baku, ali iza maske bakutanera leži Gadna Stara Veštica. Nema lovca da dođe u spas: kao što je uobičajeno u Argentovim filmovima, glavni junak je prepušten sam sebi.

Nakon nekoliko giallo-trilera, SUSPIRIA je Argentovo prvo otvoreno bavljenje natprirodnim i označava njegov najveći ukupni uspeh (umetnički kao i komercijalni). Više nije potreban alibi "realnosti" za njegove psihotičare. Il maestro uranja pravo u kolektivno nesvesno gde strahovi detinjstva, bajke, folklor, snovi i kulturni atavizmi nesputano vladaju. Moć košmara oslobođena je bez zadrške u zasenjujućem audio-vizuelnom napadu na čula gledaoca. Glasni soundtrack grupe Goblin prati složene set-pisove ubistava snimljenih u veličanstvenom Technicoloru. Primarne boje direktno iz gotskih filmova Marija Bave i Diznijeve Snežane (1937) prskaju po platnu svoje crvene i plave u simfoniji strave bez presedana.

SUSPIRIA ima jedan od najeksplozivnijih početaka bilo kog horor filma: pošto je dočeka majka svih oluja, Suzi stigne na vrata akademije, a druga devojka beži kroz šumu do barokne zgrade u kojoj ubrzo bude višestruko izbodena i obešena, a telo joj je bačeno kroz svetlarnik. Komadi stakla odatle probadaju njenu prijateljicu, stvarajući bazen krvi koji podseća na profil veštice. I to je samo prvih 15 minuta! Slede: crvi s plafona, čudna buka, napad slepog miša i Udo Kier koji pruža "naučni" osvrt na okultno sve dok na kraju Suzi ne bude primorana da se suoči sa živim lešom svoje drugarice i mumificiranom Majkom Uzdaha lično!

Snažno dejstvo ovog filma leži u snazi Argentovog ubeđenja i posvećenosti. Sa retko viđenim intenzitetom on stvara snažne slike koje se urezuju pravo u mozak gledaoca, gde se sreću sa upola zaboravljenim uspomenama na strahove iz detinjstva sada oživljenim sa svim delirijumom slikovnice koju je ofarbalo neko dementno dete. Samo je još njegov Inferno ikada došao blizu toga da zarobi čist košmar na celuloidu, ali SUSPIRIA ostaje nenadmašena.

-->

*

Obavezno pogledajte dokumentarac: Dario Argento's World of Horror (1985) !

*

Ovo je srpska verzija mog teksta o SUSPIRIJI koji je (na engleskom) objavljen u knjizi 101 HORROR MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE

-->

LIVES OF OTHERS aka DAS LEBEN DER ANDEREN (2006)

**(*)

3-

film je predug, nepotrebno razvučen, i –ako načas zanemarimo ideološke implikacije o kojima žižak govori (a sa kojima se slažem i na koje se nadovezujem) - recimo da su u smislu emotivnog dejstva jedino kraj (razrešenje situacije sa pisaćom mašinom, i glumičina sudbina), i poslednja scena na mene delovali.

ali to je bilo 'TOO LITTLE, TOO LATE' – što je fraza kojom se sjajno može opisati i ovaj čitav film. on nudi premalo, i dolazi (istorijski) prekasno da bi zaista bio relevantan.

LIVES je ne samo ideološki problematičan, nego i čisto filmski.

recimo, dijalozi su mestimično blatantno banalni i očigledni:

"Ne mogu ostati u ovoj zemlji više.

Nema ljudskih prava, slobode govora.

Ceo sisitem me izluđuje."

ili:

"Na sreću, DDR ne postoji više."

ili:

"Demokratska Republika Nemačka

je najbolja zemlja na svetu."

prc!

ko još govori u takvim parolama?!

likovi su potpuno dosadni, nezanimljivi, svedeni na te svoje parole – a posebno 'umetnik' sa svojim angažovanim, očigledno nezanimljivim komadima.

ono što žižak ispušta da kaže, barem u ovom textu, jeste da je sasvim predvidivo što je baš ovakav prikaz diktature (uvek, neprestano) favorizovan od strane SAD –što je baš ovaj osrednji film dobio OSKARA! naime, kad god se u američkom filmu govori o diktaturi, bila to drama ili SF, to je uvek orvelovska, direktna, neuvijena diktatura sa explicitnom cenzurom, tajnom policijom, prisluškivanjem, pretnjama, zatvorima i tsl.

Velikom Bratu odgovara da se ljudima još uvek prodaju priče o toj (davno prevaziđenoj) vrsti diktature, toj primitivnoj, sirovoj, prizemnoj kontroli čije vreme nije prošlo možda još jedino u ponekoj zemlji tzv. trećeg sveta.

jer, prikazima OVAKVE, sirove diktature ljudima se skreće pažnje od daleko suptilnijih, indirektnijih, manje nasilnih, čak 'slatkih' diktatura u kojima saučesnici dobrovoljno i srećno saučestvuju sa režimom: umesto oduzimanja pasoša, taj režim im stvara predstavu prema kojoj im ostatak sveta i ne treba (setite se koji % amera ima pasoš ili je ikada izašao iz SAD); umesto ružnih ruskih kola, on im daje fensi sexy automobile, umesto ogavnih komunjarskih SMB uniformi vojnicima daje TOP GUN sexy kostime i video-igrica ratove, ukratko, kontroliše ih na načine koje siroti neobrazovani nesofisticirani staljnisti nisu, jadni, umeli ni da osmisle ni da ostvare.

ZATO je ovako irelevantan i jednodimenzionalan film dobio OSKARA.

svakako ne zato što je nešto posebno dobar, jer nije.

3- od mene.

HORRORING, Cinema City 2008.

Evo jednog zanimljivog audio zapisa. U pitanju je snimak tribine o hororu na filmu (click here to download!), održane u okviru filmskog festivala Cinema City u Novom Sadu, u ponedeljak 16. juna 2008.

Učesnici tribine: filmski kritičari Miloš Tomin i Saša Radojević, strip autor Zoran Janjetov, književnik Vladimir Kopicl i kritičar, teoretičar i pisac Dejan Ognjanović. Voditelj tribine je Jugoslav Pantelić.

Evo kako je na sajtu CC-a to zbitije opisano:

"Posebnu atrakciju, pored vrlo uspešnog filmskog programa na svim Cinema City lokacijama, predstavila je diskusija Akademskog programa održana u 13:00 u Radio Caffeu. Na vrlo atraktivnu i zanimljivu temu Horroring govorili su Miloš Tomin, Saša Radojević, Zoran Janjetov, Vladimir Kopicli i Dejan Ognjanović, uz Jugoslava Pantelića, kao moderatora programa. Definicije žanra horora sa naučne tačke, uz duhovite komentare i zapažanja Janjetova, probudili su pažnju i interesovanje pristutnih. Kontekst priče o hororu razmatran je pre svega kao kulturni, društveni, ali i filozofsko-psihološki fenomen, koji proizilazi iz specifične i iskonske ljudske potrebe za osećanjem straha. Komparativnim uvidom u povratne reakcije, fiziološke prirode, na filmski doživljaj, povučena je paralela između horora, pornografskog filma i melodrame, tzv. tri „telesna žanra“. Pokrenulo je se i večno pitanje prvog srpskog horora, tako smo imali priliku da se setimo naslova Leptirica, Devičanska sila, Davitelj potiv davitelja ili Pun mesec nad Beogradom. Kopicl nas je podsetio, kroz istorijsku perspektivu, na filmove o tifusarima kao podvrstu partizanskih filmova, koji su mogućni prvobitni začeci srpskog horora. Izuzetno dinamična diskusija otvorila je nove perspektive u pogledu na žanr horora, zaintrigirala, donela nova saznanja iz sveta i teorije filma i, što je najvažnije, pobudila prisutne na individualan čin razmišljanja u kontekstu razmatrane teme."

Ovo je jedna opuštena i zabavna govorancija, u kojoj je svaki pokušaj uozbiljavanja voditelj, Jugoslav Pantelić, smesta okretao na zajebanciju – ali možda je to i dobro za neke čitaoce/slušaoce ovog bloga, kao predah od nekih mojih malo drugačijih predavanja i okruglih stolova čiji su audio zapisi ovde takođe dostupni.

Da podsetim, možete još skinuti i slušati/gledati i sledeće stvari:

AUDIO:

Predavanje_SRPSKI_HOROR_FILM.rar

Promocija_U_BRDIMA__HORORI_u_Kinoteci.rar

Predavanje_OD_GOTSKOG_ROMANA_DO_DANASNJEG_HORORA.rar

PREDAVANJE_O_E._A._POU__Bg__27.03.09..rar

Klasicni_horor_pisci_na_filmu_-_LAVKRAFT__09.05.2009._.rar

Stiven_King_na_filmu__DOB__23.05.09..rar

Klasi__269_ni_horor_pisci_na_filmu_-_KLAJV_BARKER__13.06.2009._.rar

STUDIJA_STRAVE__Promocija__Nish__petak_13._feb._2009..rar

a sada i najnoviji:

HORRORING__Cinema_City.rar

plus,

VIDEO:

Dejan_Ognjanovic_na_TV_Kopernikus__sub._14.02.2009..rar

Dejan_Ognjanovic_vs_Filozofski_Fakultet__2_.rar

Robert Kurtzman's The Rage (2007)

režija: Robert Kurtzman
scenario: John Bisson
priča: Robert Kurtzman, John Bisson

And now for something completely different! Nakon superozbiljnog Roada, koji nisam gledao, ali na osnovu rivjuova zaključujem da je superozbiljan, red je da se ovaj blog ponovo sroza u B vode ovim «ostvarenjem» Roberta Kurcmana.

Robert Kurtzman's The Rage je film koji prilično slabo režiran, obiluje lošom glumom i još gorim CGI efektima, tako da se opravdano postavlja pitanje čime je zaslužio da mu posvetimo opis, kad planetom hoda na stotine sličnih nedjela. Odgovor je – njegovo beskompromisno nasilje i urnebesna blentavost koncepta. Ako bih sad počeo da nabrajam šta sve možete da vidite u ovom filmu, momentalno bi vam krenula voda na usta i potrčali biste na omiljeni torrent ili crapidshare sajt da downloadujete... pardon, htjedoh da kažem, potrčali biste na Amazon ili neki već drugi omiljeni sajt da kupite legalnu kopiju. Nažalost, svi ti pomenuti (tj. koji će biti pomenuti za nekoliko sekundi) elementi su, kao i u slučaju Asylumovog filma Snakes on a Train, devalvirani nepostojanjem budžeta i bar elementarne vizuelne kulture da se pojedinačni sastojci uobliče u skladnu i primamljivu cjelinu.

Dakle, Robert Kurtzman's The Rage sadrži: ludog ruskog naučnika koji namjerava da spasi čovječanstvo tako što će da pobije sve ljude na Zemlji (nije štamparska greška), zombije, pomahnitale lešinare koji bljuju nekakvu alienovsku kiselinu i jedu ljude, što žive, što mrtve. Zatim, ovaj film sadrži pomahnitale ogromne pijavice, eksplicitno komadanje ljudskog tijela, kljucanje komada kože, kopanje očiju, umlaćivanje djeteta perdikom, pardon - toljagom, ludog napaljenog kepeca doktorovog asistenta čiji je govor toliko nerazumljiv da mora da se titluje na engleski, a karakteristična izjava mu je «I'm tired of screwing dead girls!», sadističke eksperimente na ljudima, potresnu priču o geniju koji je otkrio lijek protiv rata, pa su ga zbog toga na inicijativu farmaceutske industrije strpali u ludnicu, zatim još zombija (mada prilično nesvakidašnjih zombija) i ubilačkih lešinara, zatim razbijanje lešinarskih jaja u gnijezdu iz potoke krvi, obezglavljivanje lešinara uz potoke krvi, raspolovljivanje ljudi napola sa obaveznim prosipanjem utrobe, razbijanje zombi glave kamenčinom u krupnom planu u maniru filma Irreversible, dvoje vrlo brutalno ubijene djece, Redžija Banistera i Misty Mundae (!), koja doduše ovde nastupa kao Erin Brown (avaj, od svih katastrofalno loših glumaca u filmu, ona je ubjedljivo najgora).

Nažalost, kao što rekoh, ovi elementi nisu iskorišteni dovoljno dobro. Krvave scene su režirane u danas modernom maniru (koji je funkcionisao odlično recimo u Feast filmovima) da se prilikom ekstremno krvavih scena kamera trese i jurca gore-dole i lijevo-desno, e ne bi li se kreirao kakav osjećaj dezorijentacije, vrtoglavice, jurnjave, napetosti, a i da se zamaskiraju eventualni propusti u specijalnim efektima. U The Rage to je uglavnom dovodilo do toga da često pojma nemate šta se do đavola dešava na ekranu, iako znate da se dešava nešto gadno jer je kompletan ekran crven. CGI je toliko grozno loš da to zalazi u carstvo neukusa. Recimo kad kombi pregazi zombija (ili već neku kreaturu sličnu njemu) i krv prsne svuda okolo, to izgleda toliko amaterski da se opravdano pitate nisu li te efekte radila maloljetna Kurtzmanova dječica. Onda se sjetite da naravno nisu, jer su ih na izuzetno brutalan način pobili i raskomadali lešinari i Redži Banister. Slično je sa raznoraznim eksplozijama, pa i lešinarima, koji su negdje cgiovani, a negdje stopmotionirani. Jednostavno, The Rage je film koji izgleda toliko loše da mu nijedna Asylum produkcija nije ravna.

Takođe u mane ubrajam i nedostatak golotinje. Hell, kad u filmu imate Misty Mundae (pa taman se i maskirala u Erin Brown) koja se ne skida, onda sure as hell nešto nije u redu. Na početku filma, među svim onim iritantnim twenty-something kretenčinama od kojih očekujemo jedino da budu što brutalnije ubijeni, neko troje se na nekakvom derneku dogovaraju o seksu u troje, koji i sprovedu, ali ne pred kamerama (!) Duh! Tužno je da neko ko je ipak tako dugo u kinematografiji ne zna zlatno pravilo, koje su prije potpisnika ovih redova formulisali mnogi revijeveri, te ga nećemo zvati Harvesterovim pravilom, već nekim neutralnim nazivom – npr. POGON – Pravilo o Golotinji u niskobudžetnim filmovima. To pravilo glasi: U ekstremno lošem niskobudžetnom filmu neophodna je kvalitetna golotinja. Ili, kako je to formulisao Jim Wynorski u DVD komentaru filma Deathstalker II: «I thought we needed all the nudity we could get!» Ovde doduše ima jedna scena seksa u autu, nakon koje nastrada neka beznačajna fufica, ali sve glavne likice (uključujući Misty, pardon, Erin) ostaju obučene i pored svih seksualnih inuendua. Moguće da je Kurtzman dozvolio svojoj dječici da prisustvuju snimanju filma, te nije smio da ih traumira golim grudima, dok kopanje očiju i vađenje crijeva vjerovatno nije predstavljalo problem.

Uprkos ovoj kritici na račun režije i efekata, postoji nekoliko scena u kojima zapravo vidite šta se dešava i ko koga kolje i na koji način i zbog tih nekoliko scena, a tu je i sveopšti anything-goes-sve-dok-je-krvavo-besmisleno-i-bolesno pristup, tako da se ovaj film može preporučiti ljubiteljima treš horor filmova. On vas neće duhovno i emotivno ispuniti kao recimo Feast, ali će vas poput Snakes on a Train ispuniti žaljenjem što se iza kamere nisu našli neki malo kompetentniji ljudi, recimo Leri Koen i Miroslav Lakobrija, jer da su krvave scene urađene kako treba (tj. pomoću lutaka i kečapa, a ne pomoću kompjutera) The Rage bi bio kultni klasik dvadeset prvog vijeka. Ovako služi samo kao podsjetnik šta od dobrog (dobrog?) scenarija (scenarija?) može da pođe naopako kad režiju preuzme Robert Kurcman.

FILAŽ on the road!

Posle novosadske polu-promocije krajem decembra, porno-kombi sa FILAŽ-BANDOM kreće na turneju po Srbiji! Sledeći na redu su:

Prokuplje - 18.01. (Narodni muzej)

Beograd - 22.01. (Dom omladine)

Vranje – 29.01.

Pirot – 09-14.02.

Za sada, evo detalja o promociji u Prokuplju, a za ostala mesta biće javljeno naknadno. Dakle:

Promocija prvog broja filmskog časopisa FILAŽ održaće se u Prokuplju 18.01. u 18 h u sali Narodnog muzeja.

Učestvuju: Srđan Savić, glavni i odgovorni urednik, Dejan Ognjanović, zamenik glavnog i odgovornog urednika i Dejan Dabić, član redakcije i pokretač časopisa.

Posle promocije časopisa biće prikazan dokumentarac PIONIRI NIŠKOG FILMA, Dejana Dabića koji je učestvovao na: Festivalu 'Prvi kadar' u Istočnom Sarajevu 2009. (takmičarski program), Festivala nitratnog filma u Beogradu 2009, Festivalu evropskog i nezavisnog filma Euro-In u Novom Sadu 2008. i Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu (prateći program) 2008. godine.

FILAŽ u Nišu možete kupiti kod kolportera ispred TC KALČA, kao i u video klubu MB na II spratu TC KALČA, te u kafeu MIRROR.

U Beogradu se FILAŽ za sada može kupiti samo u knjižarama BEOPOLIS (Dom omladine) i TARDIS (preko puta TUCKWOODA), ali će već za 10ak dana biti dostupan u još nekoliko beogradskih.