THE BEYOND aka L'aldilà (1981)

aka E tu vivrai nel terrore - L'Aldilà

aka Seven Doors of Death

aka The Beyond

***(*)

4-

Po mnogima, uključujući i potpisnika ovih redova, ovo je kvintesencijalni Fulčijev film – onaj u kome su se splet okolnosti, ambicija i talenata najzad sklopili na gotovo savršen način, i dali antologijski proizvod italo horora, a i šire. Fulči ga je, s neskrivenim ponosom, nazivao 'apsolutnim filmom': ''Moja ideja je bila da napravim apsolutni film, sa svim užasim našeg sveta. To je film bez zapleta: samo kuća, ljudi, i mrtvaci koji se vraćaju S One Strane. Nema tu logike, samo sled prizora. More Tmine, na primer, je apsolutni svet, nepokretni svet u kome je svaki horizont sličan.'' Skica zapleta na koju se nižu pomenuti prizori sastoji se u sledećem: mlada njujorčanka, Liza (Katriona Mek Kol), dobija u nasledstvo prastari hotel u Nju Orleansu, i pokušava da ga dovede u upotrebljivo stanje, ne znajući da se u njemu nalazi jedna od Kapija Pakla kroz koju curi i na okolinu se mijazmično širi pradrevno Zlo…

Opresivna atmosfera starog američkog grada uhvaćena je perfektnom kamerom Serđa Salvatija, čiji je doprinos ovom filmu posebno nadahnut: zlokobnost koju prizivaju kompozicije kadrova (u predivnom wide-screenu!) i igre svetlosti, senki i nemirnih boja savršeno pristaju svetu u kome zlo može u svakom trenu da iskrsne iz najneočekivanijeg ugla – i najčešće to i čini. Mrtvaci ustaju, i krvavo se obračunavaju sa živima; slepe žene koje su možda tek sablasti; psi koji se okreću protiv gospodara; uklete slike i nemrtvi slikari-vešci; poplavljeni podrumi, buđava kupatila, kiselinom nagrižene mrtvačnice, paucima-opsednute biblioteke, bolnice ispunjene teturavim mrcinama i kulminacijski, nezaboravni (mada prekratak!) prizor Pakla s one strane – siv, beskrajni horizont ništavila u kome sumorno leže obeznanjene, uklete duše, opepeljene sa tlom…

Smelo napustivši ikakav privid 'realizma', narativne logike i linearnosti, S ONE STRANE se potpuno okreće logici košmara – bezizglednog, bezizlaznog, cikličnog. Besmisao vlada svime, i nikakve prolazne epizode herojstva i akcije neće, u krajnjem saldu, doneti holivudsko spasenje; apsurd je ime igre; sva vrata, i svi prividni izlazi vode nazad, u klopku; a ljudsko leglo je tek krhka orahova ljuska na okeanu tmine što pritiska sa svih strana i prodire kroz pukotine, trujući delirijumima neljudskog. Lavkraftovske natuknice efektno potcrtavaju nihilističko crnilo ovog filma (mada je LIBER EIBON, kao instrument otvaranja Vrata Pakla, zapravo izum Lavkraftovca, Klarka Eštona Smita), i živa smrt koja opseda likove filma nije tek još jedna banalna zombi-zaraza već metafizički usud koji ovaploćuje entropijsku apokalipsu koja se s neminovnošću prirodnog zakona obrušava na mizernu ljudsku rasu.

Čovekova telesnost nikada nije delovala tako krhko: lanci kidaju kožu a živi kreč nagriza tkivo; oči se kopaju i prstima i ekserima; pseće čeljusti s lakoćom kidaju ženski vrat uz obilato šikljanje predivno-crvene krvi; kiselina izjeda poslednje tragove ljudskosti, a dečje lobanje eksplodiraju kao dinje. Nema milosti; nema spasa. Začarani krug vodi samo na jedno mesto: pakao sivila i beznačajnosti. Kako Fulči i sam reče: ''Mislim da svaki čovek bira sopstveni unutrašnji pakao, u skladu sa svojim skrivenim porocima. Zato se ja ne bojim Pakla, jer Pakao je već u nama. Začudo, ja ne mogu da zamislim postojanje Raja, iako sam katolik – ali možda me je bog napustio? – a opet, često sam zamišljao Pakao, jer živimo u društvu u kome se jedino Pakao može zamisliti. Napokon, shvatam da je Raj neopisiv. Mašta je mnogo jača kada je pritiskaju užasi Pakla.''

Nihilizam, dosledno sproveden do samog kraja, pojačan je činjenicom da su glavni likovi ovde, kao retko gde kod Fulčija, simpatični i prijemčivi (Mek Kolova ima dobru hemiju sa vickastim Dejvidom Vorbekom): kada na kraju i oni završe slepi i izgubljeni usred Pakla – udarac je utoliko jači što smo do tada navijali za njih. Ali svet Fulčijevog 'Nju Orleansa' odavno nije ljudski: nema tu helikoptera ni ostrva na koja bi ljudi pobegli od najezde ovih mrtvaca; oni već na početku filma jesu na ostrvu, krhkom kao i sam Nju Orleans – ostrvu prividne ljudskosti koje, do kraja balade, biva potpuno istopljeno u Mrakovima S One Strane.

SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA

SVAKO SVOGA KONJA... KUDI?

Ovaj tekst je osvrt na tom godišnjaka INTERNATIONAL FILM GUIDE: THE DEFINITIVE ANNUAL REVIEW OF WORLD CINEMA ("Međunarodni filmski vodič; Definitivni godišnji pregled svetskog filma") za 2008. godinu, u izdanju londonskog Wallflower Pressa. Radi se o prestižnoj i autoritativnoj publikaciji koja svake godine donosi detaljan i stručan osvrt na najznačajnije naslove i tendencije u svim relevantnim kinematografijama na svetu. U njemu svoje mesto dobijaju i zemlje koje nisu kinematografske velesile (Jermenija, Čile, Kolombija, Estonija, Pakistan). Priloge o njima pišu stručni izveštači iz samih tih zemalja.

Za svrhe ovog teksta, ograničićemo se na komparaciju odrednica o Bosni i Hercegovini, i o Srbiji. Poređenjem tekstova o tim zemljama na ovako prestižnom mestu otkrivaju se neke zanimljive tendencije.

Bosanska odrednica (na tri strane) sročena je pre kao politički pamflet nego kao filmski izveštaj. Autorka je Rada Šešić, saradnik festivala u Roterdamu, Sarajevu i Bukureštu. Film Grbavica, predvidivo, zauzima pola strane. Uz obilato prepričavanje radnje, autorki je važno da istakne i ovo: "Film je izazvao žučne debate u štampi, naročito nakon prikazivanja na FEST-u u Beogradu." Tendenciozno se stvara utisak da je film u Beogradu dočekan na nož što, kao što je poznato, nije bio slučaj. Štampa je, ili barem njen stručni deo (filmska kritika) bila iznenađujuće povoljno nastrojen. To u ovom izveštaju ne piše. Umesto toga, dodaje se da filmu "nije dozvoljeno prikazivanje u Republici Srpskoj, političkom entitetu u BiH" (bez daljih objašnjenja), a umesto o estetskim vrednostima filma, Šešićeva apostrofira: "Jasmila Žbanić i članovi ekipe počeli su da se zalažu da žene koje su silovane tokom rata budu zvanično priznate kao žrtve rata." To je lepo, ali kakve veze njihov angažman ima sa filmom? I šta će to u ovoj publikaciji?

Očigledno je da se ova prilika koristi za plasiranje političkih, a ne kinematografskih vrednosti, što je očigledno i u sledećem. Kao citat godine (obavezna stavka odrednice o svakoj kinematografiji u knjizi) koji je obeležio bosansku filmsku godinu navodi se čuvena Žbanićkina (zlo)upotreba pozornice u Berlinu, prilikom dobijanja Zlatnog medveda, kada je osudila Evropu što još uvek nije uhapsila vođe bosanskih Srba, "odgovorne za silovanja, ubistva i proganjanje." Možda nema veze sa filmom kao umetnošću, ali je zgodno iskoristiti svaku priliku da se agituje i na ovaj način.

Na stranu politički angažman, ceo izveštaj je pamfletaški skrojen. Sve tvrdnje su u superlativima: "Filmska publika u BiH je izvanredno naklonjena i entuzijastična prema domaćim filmovima," "poslednje dve godine videle su nekoliko impresivnih produkcija," a osvrti na konkretne filmove puni su hvale za svaki od njih, pa se za neke već i unapred prognoziraju veliki uspesi. Za film Teško je biti fin, prorokuje se: "Garantovano mu je značajno učešće na festivalima, a reditelj bi trebalo da očekuje da mu film dobro prođe u distribuciji širom regiona." (UPDATE: Iz perspektive 2010. godine, "značajno učešće na festivalima" ovog uratka i njegovi "veliki uspesi" svode se na – dva sasvim minorna: jedna nagradica za glumca, na festivalu u Sarajevu /ko će koga ako neće svoj svoga?/, i Specijalni pomen na festivalu u Majamiju. Ali – šta je bilo sa Šešićkinim "garancijama"? Ostadoše mrtvo slovo na papiru ove publikacije koju je zloupotrebila za svoj agit-prop!)

U celom tekstu nema ni najmanje kritike bilo kog od navedenih filmova. Sve je u najsjajnijim bojama. To se zove maksimalno iskoristiti priliku da se ishvali i što vredi i što ne vredi.

S druge strane, Srbija u istinu veruje, a istina nije ružičasta. Zato, u izveštaju koji potpisuje naš filmski kritičar i esejista, Goran Gocić, nema šminke niti lažnog sjaja, a kamo li političkih pamfleta i pljuckanja u komšijsko dvorište. Tekst o srpskoj kinematografiji ne stidi se kritičkih intonacija.

Prepričavajući Optimiste, on kaže: "Goran Paskaljević razvlači svoj sentiment propale Srbije u pravcu trilogije sa Optimistima, kroz pet nepovezanih epizoda o brutalnosti i gluposti njegovih sunarodnika." Film je, po Gociću, "stavljao na probu strpljenje domaćih gledalaca." Možda bi u Bosni imao više uspeha? Tamošnja publika je puna entuzijazma!

Film Odbačen Miše Radivojevića (za koji autor podsmešljivo predlaže naslov Srpski zombiji) umorno se otpisuje kao "još jedna introspektivna drama o očaju" a što se tiče prognoza – "nije verovatno da će film imati uspeha kod gledalaca."

Zavet Emira Kusturice se definiše kao komercijalni promašaj (eng. "a flop"), a Kusturičin Mećavnik se humoristički opisuje kao "njegovo sklonište u stilu Divljeg zapada".

Čak i kroz pohvale se provuče implicitna kritika, kao kada za autora filma Sedam i po kaže da "mu nedostaje mizantropije koju dele njegove kolege," filmski reditelji.

Iz ovoga ne treba zaključiti da je Gocićev tekst negativno intoniran: on ističe i hvali filmove koje smatra uspelim (Šutka: knjiga rekorda, Hadersfild, Klopka, a kao najbolji film izdvaja Žilnikov Kenedi se ženi), ali – za razliku od bosanske autorke – ne zatvara oči pred onima koje smatra slabijima, i dopušta sebi smisao za humor i ironiju kojih je Rada Šešić lišena, ili kojih se barem suzdržala da primeni u ovoj prilici i na ovom mestu.

Zaključke ili impresije povodom ovog kontrasta samopromocije i samokritike ostavljamo svakom čitaocu ponaosob.

PS: Adekvatniji naslov za ovaj članak bio bi BOSANSKE PLAČIPIČKE I SRPSKI MAZOHISTI, ali teško da bi u tom obliku bio prihvaćen za VEČERNJE NOVOSTI, u čijem je Kulturnom dodatku ovo izašlo (05.03.2008) pod benignijim naslovom SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA.

GRBAVICA (2006)

KEYWORDS:

Jasmila Žbanić, Grbavica, Go West, bućkuriš, šehid, vukodlak, pubertet, potvrda, tajna, mafijaš, ružni klipan, šamarčina, silovanje, četnici, Željezničar, Šerlok Holms

RIVJU by Aleksandar Janjić

Ovaj rivju sastoji se iz dva dijela. U prvom dijelu ćemo objektivno da sagledamo kvalitet samog filma, ne osvrćući se na kontroverze koje je izazvao kako svojom tematikom, tako i nastupima njegove rediteljke Jasmile Žbanić. U drugom dijelu rivjua pozabavićemo se kontroverzama koje je film izazvao kako svojom tematikom, tako i nastupima njegove rediteljke Jasmile Žbanić.

Dakle, ukratko rečeno, Grbavica je slab film. Doduše, mora se priznati da u poređenju sa npr. Go West on (Grbavica, ne Go West) stoji kao znatno pismeniji pokušaj, sa manje vidljivom smuti-pa-prospi bućkuriš koncepcijom, ali ipak je to nedovoljno da bi se dobila iole solidna ocjena. Prvo, Grbavica je by default socijalni film - namely, prati pokušaje siromašne samohrane majke Esme (Mirjana Karanović) da preživi u depresivnom svijetu postratnog Sarajeva, tegleći sa sobom izuzetno iritantnu i nevaspitanu kćerku Saru (Luna Mijović). A šta je sa tatom?E pa tate nema - on je šehid.

Po mom skromnom mišljenju, ovakve pretenciozne socijalne dramurde u startu nemaju nikakvu prednost nad npr. krimi filmovima sa vukodlacima. Štaviše, mnogo je teže takvu socijalnu dramurdu napraviti gledljivom nego film sa vukodlacima - razlog leži u činjenici da su vukodlaci interesantni po definiciji, a dramurde samo ako ih pravi neki genije. Elem, skrenuo sam s teme.

Dakle, Grbavica je socijalna drama. Esma mora da se dovija kako da preživi, ima kćerku koju drma pubertet, a da sve bude još gore, škola organizuje ekskurziju za djecu. Finalni ekser u Esminom kovčegu jeste to što djeca šehida i ratnih vojnih invalida ne moraju da plaćaju, samo treba da donesu potvrdu o šehidnosti, odnosno ratnoj vojnoj invalidnosti svog roditelja. Sara naravno informiše Esmu o tome, međutim Esma opako vrluda sa tom potvrdom, tako da nam se čini da tu nisu čista posla. Takođe, savjetovanja na koja ide jednom mjesečno (znate ono "My name is Jack, and I'm an alcoholic", ili u ovom slučaju "Zovem se Sakiba i silovali su me") i prima nekakve pare bude nam sumnju da ona krije neku strašnu tajnu (odnosno "tajnu", pošto i tice na grani znaju šta je u pitanju, ali kako se to otkrije tek na kraju filma, ne smijem da vam kažem -bar ne još).

Esma radi kao konobarica u nekakvoj sleazy kafančugi vlasnika Bogdana Diklića, čiji bosanski akcent je prirodan otprilike kao južnjački kod Heatha Ledgera u filmu Brokeback Mountain (ne, NE NAMJERAVAM da prestanem sa ovim poređenjem). Bogdanu je neko rekao da ljudi u Bosni govore ijekavskim narječjem, te on svojski naglašava svaki slog gdje "e" prelazi u "je" ili "ije", pa možete da zamislite kako sve to PRIRODNO zvuči. Ali dobro, to je već cjepidlačenje.

Uglavnom, u tu sleazy rupčagu zalaze neka dva mračna tipa, od kojih je jedan Leon Lučev (čovjeku se mora priznati svestranost, imao je odličnu dvostruku ulogu u filmu Što je muškarac bez brkova, prilično dobru ulogu nezadovoljenog muža u slabom filmu Lukasa Nole Sami, a sada igra mračnog bošnjačkog tipa, dakle nešto sasvim različito od ovog prije). Nisam baš najbolje skontao ko su do đavola ta dvojica (em je ton slab, a nema prevoda, em je disk zaštucao u jednom od ključnih trenutaka), ali uglavnom njih lokalni mafijaš Emir Hadžihafizbegović stalno nagovara da ukokaju Bogdana Diklića.

Ovo je sjajan šlagvort za opis sljedećeg aspekta Grbavice - romanse. Naime, Leon je Mirjanin (tj. Esmin) love interest. Takođe, Sara ima love interest, a to je neki ružni klipan, takođe dijete šehida. Dakle, pored problema svakodnevnice i preživljavanja u turobnom sarajevskom postratnom svijetu, film prati i postepeni razvoj dvije romantične veze, koje bi valjda trebalo da služe kao tračak svjetla i ljepote u inače mračnom i turobnom svijetu, čija je turobnost ilustrovana time što je zima i što je svuda okolo snijeg. Ali nije to ni onaj lijepi snijeg, nego neki koji se topi, pa je sve ružno i blatnjavo, ali ako bolje razmislimo shvatićemo da to znači da dolazi proljeće. A da li to označava i bolje dane za naše heroje? Not necessarily, ali vidjećemo.

Uglavnom, kad već imamo dvije romanse, nije u redu da likovi koji učestvuju u njima ostaju neistraženi. Za Esmu smo rekli, za Saru ćemo poslije. Jasmila nije mogla da dozvoli da Leon, koji treba da se smuva s Mirjanom Karanović, ostane običan mračni lik, pa mu je dala background - živi sa svojom majkom koju jako voli, otac mu je poginuo i Leon je već godinama u potrazi za njegovim tijelom. Zapamtite taj detalj. Što se tiče ružnog klipana s kojim se Luna Mijović (tj. Sara) muva, osim što je ružni klipan i on je dijete šehida i Jasmila smatra da je taj fakat dovoljan da osjećamo simpatiju prema liku (bez obzira što je ružni klipan), te nemamo neki detaljniji razvoj ovog lika. Inače, njegov otac je poginuo na Žuči (obližnje brdo), kada tokom srpskog napada nije htio da napusti rov. Zapamtite i ovaj detalj.

Uglavnom, da sumiramo, Esma i Sara se zbližavaju sa Leonom Lučevom i ružnim klipanom (respektivno) zbog očiglednih sličnosti koje nalaze među sobom - Esma i Leon dijele ratne traume (naime, Esma je takođe bila u potrazi za tijelom poginulog oca), dok su Sara i ružni klipan djeca šehida. Fair enough, mada je to otprilike suptilno kao udarac konjskim kopitom po zubima. However, ako zanemarimo kretenske sličnosti među likovima, na sam razvoj ljubavi ne mogu da se stave neke veće primjedbe pošto nema mnogo patetike i davljenja, dijalozi su u principu normalni. (Zaboravio sam da spomenem da je bitnost ružnog klipana, osim što je ljubavni interes Lune Mijović, u tome što je obezbijedio pištolj, za koji se kasnije ispostavilo da je ključni plot divajs. Više o tome kasnije)

Međutim, ono na čemu film pada jeste ono najbitnije - odnos majke i kćeri. Jasmila očigledno nije znala šta da radi sa ovim segmentom, pa je odlučila (kao i svaki mlad i neiskusan režiser) da posegne za ekstremima. Dakle, svi znamo za one pozorišne dernjave, suze, šamare, pretjerivanje i sl. Svega toga u izobilju ima ovde. Esma i Sara vrlo rijetko imaju normalan razgovor - njihova komunikacija se uglavnom svodi na to da Sara davi, davi, davi, davi i onda ovoj pukne film i opali joj šamarčinu. Najekstremniji je slučaj pred kraj filma kad Esma konačno nađe pare da plati tu prokletu ekskurziju, međutim malo derište nije zadovoljno, ono hoće POTVRDU i samo POTVRDU (grom spalio i nju i njenu vražju POTVRDU) i počinje da se dernja u hodniku škole naočigled sviju i mama joj (pogađate) u hodniku škole naočigled sviju spuca šamarčinu i ode.

Generalno, ta Sara je prilično naporno dijete. Neposlušna je, svom razredniku laže da je mama bolesna (pošto je ovaj tražio da ona dođe u školu, jer se Sara ne početku filma potukla s nekim tipom tokom fudbalske utakmice, a zamislite baš TAJ tip je onaj ružni klipan s kojim se kasnije smuvala), ženu koja dolazi da je čuva dok mama radi noćnu smjenu izluđuje svojom razmaženošću - gađa je pepeljarom (nažalost, to se ne vidi u filmu), baca joj tašnu kroz prozor (nažalost, to se ne vidi u filmu), neće da ide u krevet kad joj ova naredi, itd. Doduše, ništa bolja nije ni prema majci.

Njena ekstremna napornost i problematičnost se demonstriraju otprilike u svakoj sceni u kojoj se pojavi, tako da je sulud posao nabrajati to sve. Suffice it to say - Sara (čak i ako uzmemo u obzir da je pubertetlija) nije mnogo simpatično dijete. Inače, da ne zaboravim, ovaj film sadrži i elemente američkog tradicionalnog teen filma, pošto se Sara muva sa onim klipanom a od ostatka razreda je prilično izolovana, dok su joj archenemyji neke tri neprijateljski nastrojene male gadure, čije ponašanje zaziva najbolje dane već pomenutih tinejdžerskih highschool filmova. Naravno, ovaj aspekt je samo ovlaš dotaknut, ipak se nije moglo baš SVE detaljno obraditi.

Opet sam napravio digresiju, a da nisam ni primijetio. Ono što sam htio jasno da naglasim je sljedeće - dijalozi i uopšte interakcija majke i kćerke imaju vrlo malo smisla. Evo samo jedan primjer tih pretjerivanja: Esma se sprema da ide na posao, a Sara zanovijeta: "Obećaj mi da se nikad nećeš udati." Ova kaže "Zašto?". "OBEĆAJ" (repeat 100x). I onda kad se Esma iznervira, Sara počinje da cmizdri: "Ti ćeš mene ostaviti!" Esma joj emotivno prilazi, grli je i kaže "Ja tebe nikad nikad nikad (repeat 100x) nikad neću ostaviti!" (U redu, o Džordžu je reč, kaže "MENE... nikad neće uhvatiti!"). Scena sa pištoljem ("Hoću istinu, mama!") pred kraj filma je vrhunac pretjerivanja, patetike i čega sve ne, ali o tom potom (što reko Željko Joksimović).

Elem, šta se dalje dešava? Tokom svog druženja sa ružnim klipanom, Sara otkriva da ovaj na skrivenom mjestu čuva stvari svog rahmetli ćaće, među kojima je i pun pištolj. Nešto kasnije Sara uzurpira taj pištolj kao preludijum za finalnu konfrontaciju sa majkom. To se dešava na kraju filma, poslije scene sa šamarčinom u hodniku škole. Mala Sara prijeti pištoljem i postavlja pitanja tipa "Gdje je tata poginuo, na kojoj liniji? bla bla" pa onda "Lažeš me, čitav život me lažeš, hoću ISTINU mama!" a onda mami puca film, skače na nju, počinje da je mlati rukama i dernja se "Oćeš istinu? E pa SILOVANA sam! Ti si ČETNIČKO KOPILE!" (zapamtite i ovaj detalj).

Naravno, grozotu ove scene ja ne mogu ovako na papiru da opišem, to morate sami da vidite, nije baš onako drastična kao Šerbedžijino tegljenje beznogog popa u Go West, ali i dalje demonstrira sklonost manje sposobnih režisera ka ekstremnim postupcima da bi realizovali svoje namjere (a vjerovatno i pobrali pozitivne kritike, pošto žiriji na festivalima iz nekog razloga padaju na te šupljatorske baljezgarije). Za slučaj da niste primijetili, ovo je bio spoiler. Dakle, ono što svi znamo o ovom filmu (nejmli, da je Esma silovana) nedvosmisleno se sazna tek pred sami kraj filma.

Zbog nedostatka prostora nisam spomenuo Esmin odnos sa gazdom i kako se iznervirao i napao je (fizički) što mu nije uplatila nekakav tiket.

Posljednja scena je vrlo simbolična - Sara obrijane glave odlazi na ekskurziju, u početku se samo otrgne od majke i uđe u autobus, ali poslije joj ipak mahne kroz zadnji prozor nakon što autobus krene. Esmi dođe da se rastopi od veselja zbog toga, a mi primjećujemo da je napolju sve zeleno - vidite kako turobnost i zima u Sarajevu odmah prođu čim se rikonsajlujete sa svojom kćerkom? Milina jedna...

Pred sami kraj analize, da spomenem još nekoliko scena. Na početku filma majka i kćerka se nešto igraju i majka nju škaklji i tome slično i onda joj ova vraća, penje se na nju i tome slično i taman kad pomislim "Sad ide onaj volim-te-i-ja-tebe-volim-mama" dio iz američkih filmova, Esma počne da govori "Prestani!" i skloni je sa sebe i ode sva tužna i zamišljena. Za one koji nisu skontali - vrlo lijep i suptilan način da nam se demonstriraju traume od silovanja kod jadne Esme.

Ima još nekoliko detalja koji su me naveli na misao da Jasmila možda zapravo pravi komediju. Već sam spomenuo Bogdana Diklića i njegov naglasak. Zatim, za Sarinog nastavnika (kojeg inače glumi real-life boyfriend Mirjane Karanović - Ermin Bravo) sam na početku pomislio "Čovječe, pa ovaj je pljunuti BORAT!", ali onda sam shvatio da mnogo više liči na Dejvida Švimera u APT PUPIL. U stvari, "mnogo liči" je understatement - ta dva lika su POTPUNO ISTA (!)

Takođe, jedna od scena na početku je besplatno genijalna - u onom savjetovalištu (ili šta li je već) jedna od žena opisuje kako su je silovali, a druga ničim izazvana umire od smijeha. Naravno, svaki pravi gledalac će da saosjeća sa ovom što se smije, te nije isključeno da ova scena i vama izvuče pokoji osmijeh.

I konačno, ilustracija o tome koliko je Jasmila emotivno vezana za Grbavicu - jedne večeri se Esma vraća s posla i Leon i njegov kolega se ponude da je odbace. Pitaju je "Gdje živiš?", ona kaže "Na Grbavici" (ovo je izgovoreno izuezetno svečanim tonom, Jasmila je očigledno smatrala da je ta rečenica jedan od glavnih aduta njenog filma). Malo kasnije Esma zaspi i poslije je Leon budi "Na Grbavici smo!". Ona se izvini što se uspavala, zahvali na vožnji i izađe iz auta.

Ne znam za vas, ali meni je nekako urnebesno da neko ko pravi film koji se zove GRBAVICA ne zna da prokleta Grbavica ima "malo" više od dvije kuće i jedne ulice, tako da nije baš dovoljno reći "Grbavica" pa da se odmah znaju tačne koordinate vašeg stana. In fact, Grbavica je dovoljno veliko naselje da u njemu možete žešće da se napješačite ako vas ostave na pogrešnom kraju, ali oprostićemo Jasmili ovu grešku - vjerovatno je na Grbavicu prvi put došla prije dvije godine, kad je snimala ovu svoju bukvu od filma. A i tada je sigurno bila samo u onoj jednoj ulici u kojoj su snimane neke scene. Pitam se da li zna da je stadion Željezničara na Grbavici? No, dosta o tome.

Sada ćemo da se dotaknemo nacionalnog aspekta. Naime, generalno dominira (nažalost, čak i u Srbiji, što je posebna tragedija) mišljenje kako je ovo isključivo socijalni film i nema nikakve nacionalne konotacije, nije antisrpski, govori generalno o ljudskim traumama, ne uzimajući u obzir nacionalna obilježja i sl. Kao, Srbi i četnici se vrlo malo spominju, svega u dvije ili tri rečenice, nije to poenta, itd. Na to možemo da konstatujemo samo sljedeće - MY ASS!

Prvo, sjetite se onih stvari što sam vam rekao da zapamtite - Oca ružnog klipana su roknuli četnici. Mirjana Karanović i Leon Lučev imaju poginule očeve, s tim da Leon Lučev čeka da se iskopaju još neke dvije jame oko Grbavice i nada se da bi tamo mogao da bude njegov pokojni tata (da sad ne ulazimo u "stvarno postojanje" tih jama, to nije bitno). Iz toga je prilično očigledno ko je roknuo njegovog oca. Dalje, eksplicitno je naglašeno da su Esmu silovali četnici (to je detaljno opisala u "potresnoj" sceni pred kraj filma), a svojoj kćeri ona kaže da je "četničko kopile", pri čemu je ovo "četničko" jednako gadno kao i ono "kopile".

Nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se ustanovilo da skoro sve traume likova iz ovog filma potiču upravo od četničkog djelovanja. Dakle, istina je - četnici se spominju svega dva ili tri puta, Srbi samo jednom, ali i to je sasvim dovoljno da se jasno stavi do znanja ko je tu za sve odgovoran. Prema tome, laprdanja Branka Cvejića, Dragana Bjelogrlića i inih o tome kako ovo navodno "nije nacionalno obojen film" su najobičnija - laprdanja. I kad vam neko sljedeći put kaže "Grbavica nije antisrpski film, to je socijalna drama, nije poenta u četnicima nego u likovima i njihovim odnosima i sl.", pošaljite ga meni da ga ispsujem.

Kao dodatak, spomenuću govor Jasmile Žbanić u Berlinu. Naime, ona je vrlo kratko rekla "Želim javnosti da skrenem pažnju da više od deset godina nakon rata u kojem su Ratko Mladić i Radovan Karadžić organizovali silovanje 20000 žena, ubijanje stotine hiljada ljudi i protjerivanje miliona (!) iz njihovih domova, njih dvojica su i dalje na slobodi i tu su negdje u okolini, u Evropskoj uniji i sl. (ovo je slightly parafrazirano, tj. navodim po sjećanju, ali oni brojevi gore su tačni). Nadam se da će ljudi nakon ovog filma Bosnu gledati drugim očima. Nadam se da će se ovom medi svidjeti u Bosni. Hvala!" i to je otprilike to.

Nijedna riječ o samom filmu, osim da on treba da posluži "da se na Bosnu gleda drugim očima", odnosno da se skrene pažnja na žrtve četničkog terora. U slučaju Grbavice nije baš lako razdvojiti atmosferu samog filma i atmosferu koju je stvorila luda Jasmila svojim izjavama, ali je NEOSPORAN fakat da je "Grabavička" izrazito politički i nacionalno angažovan film i samo totalni slijepac ili lažov može to da negira. Što se tiče kvaliteta samog filma, znatno je bolji od Go West, ali to je otprilike to. Čak nije ni najbolji bosanski poslijeratni film, jer je Savršeni krug manje loš od njega. O sudbo kleta...

Btw, zaboravio sam da spomenem - glumci su solidni, a mala Luna Mijović (iako nije još dorasla zahtjevnijim scenama) bi vrlo brzo mogla da postane jedno od glavnih imena na ovim prostorima. Naime, ona će za koju godinicu da se razvije u opako privlačno žensko biće, a vjerovatno će da bude i solidna glumica (bar za ove naše niske kriterijume). Eto.

28 WEEKS LATER (2007)

***

3

iako je ovo respektabilan nastavak (to say the least!), i iako u ponečemu i prevazilazi oriđinal, ipak, ovde mi je nedostajalo malo više šmeka, duše, drame, call it what you will; u prvoj polovini toga ima u odličnim količinama, ali pred kraj mi je baš zafalilo.

istina, tako je bilo i kod bojla, kad bolje razmislim.

a više sam uživao gledajući fesnadila.

hmmm.

u svakom slučaju:

akcija je odlična;

splatter je fascinantno odrađen: ne zadržava se na njemu sa nekim vulgarnim insistiranjem, ali ga ima u itekakao količinama, i ti fleševi su upečatljiviji od fulčijevskih zumova.

likovi i situacije su vrlo intrigantni, involving, karlajlov lik je super, voleo bih da je mogao da sa nama ostane duže, njegova deca su previše generička, ali ajde sad. voleo bih da je snajperista još malo mesnatiji, popunjeniji (kao lik), ali njegova poslednja scena u filmu je stvarno antologijska.

scene napada su žestoke, jezive, napete kao malo šta što bih mogao pomenuti viđeno u ovoj godini.

scene apokalipse su mnogo pompeznije, što je uvek dobrodošlo.

ukratko, ovaj film mi je pružio (skoro) sve ono zbog čega sam sucker za apokaliptične zombi filmove – sem jednog: trajanje!

DAWN OF THE DEAD me je razmazio (kao i tolike ljubitelje horora), da jednostavno sve što je manje od toga ne deliveruje.

PAMETAN zombi film ne sme da bude ispod 2 sata. ona fanovska izdrkavanja, koja nemaju ni priču ni likove ni ništa, već postoje samo zbog spec. efekata maske – za njih je i 80 minuta mnogo.

ali za film o kraju sveta kakav poznajemo + o zombi akciji i varijacijama na temu kasapljenja ljudskog tela – 90ak minuta je premalo (odjavna špica traje nekih 7 minuta, govorim o aktivnom filmskom mesu, koga ovde ima oko 92 min ili tu negde).

znači, isti ovi likovi i situacije i problemi – da su ima samo dali još malo prostora da prodišu, samo još malo razgovora, šetnji po pustim predelima, štagod (uopšte ne tražim više akcije: nje ima sasvim dovoljno) značajno bi obogatilo film.

takođe, originalniji kraj: mislim, nakon 90 minuta DRAME očekivao bih da završnih 2 minuta ipak NE budu sasvim predvidivi gimmick.

ipak, naglašavam: 28 WEEKS LATER je i pored manjih nedostataka žestok, pametan, gnusan, prelep, potresan, uzbudljiv, krvopljusan, moćno režiran i odlično odglumljen film koji čini na čast svom žanru.

MINI FEST - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA

Mini Fest u Nišu od 24.02 – 02.03.2010.

Bioskop Kluba Vojske Srbije

Organizatori: Niški kulturni centar i Distributerska kuća Pro Vision

Pokrovitelj: Gradska opština Palilula

Cena po filmu je 250,00 dinara. Svako uz kupljenu ulaznicu dobije po jedan DVD po izboru.

Prodaja ulaznica počinje od 15.02. na blagajni Kluba Vojske Srbije.

Napomena 1:

Specijalno za ovu priliku iznajmljena je nova tehnička oprema za kvalitetnu sliku i ton (a za razliku od onih na koje ste inače navikli u Klubu Vojske).

Napomena 2:

Film VUKODLAK nije bilo nikako moguće dobiti za ovu priliku, a nije da se nije pokušavalo.

Napomena 3:

Zvezdicu (*) sam stavio ispred onih naslova koji imaju moju preporuku za obavezno gledanje!

Napomena 4:

Slogan ove revije - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA – treba shvatiti doslovno: posle revije na ovoj lokacije više neće raditi bioskop.

Dakle, evo bukvalno poslednjih filmova i termina u kojima možete, po poslednji put, uživati u ovom poslednjem bioskopu u Nišu.

Sreda, 24.02.

20.00

32. DECEMBAR (Republika Srpska, 90`)

Režija: Saša Hajduković

Uloge: Dragana Marić, Nikolina Đorđević, Anja Stanić, Ljubiša Savanović, Aleksandar Blanić, Nataša Ivančević

Priča o ljudima koji u novogodišnjoj noći prelaze u 32. decembar umesto u 1. januar...

Premijera (sa delom ekipe kao gostima)

22.00

* OZBILJAN ČOVEK (SAD, V.Britanija, Francuska, 105`)

Režija: Džoel i Itan Koen

Uloge: Majkl Stalbarg, Ričard Kajnd, Fred Malamed, Sari Lenik

Priča o običnom čoveku koji želi jednostavne stvari Jefferson Airplane na radiju i F-Troop na televiziji. Godina je 1967, Lari Golnik profesor fizike na mirnom univerzitetu Midvest upravo saznaje da ga žena napušta, jer se zaljubila u jednog od njegovih najprepotetnijih kolega.

Toronto 2009, Nagrada R. Altman – Indipendent Spirit Awards

Četvrtak, 25.02.

20.00

TAKING WOODSTOCK (SAD, 120`)

Režija: Ang Li

Uloge: Henri Gudman, Edvard Hibert, Imelda Stonton, Demetri Martin

Godina je 1969, a Eliot Tajber, enterijerista sa Grinič Vilidža mora da se preseli kod roditelja i pomogne im u vođenju hotela. I dok on pokušava da nađe način da im pomogne, banka se sprema da zatvori hotel...

Kan 2009.

22.00

*ANTIHRIST (Danska, Nemačka, Francuska, Švedska, Italija, 104`)

Režija: Lars fon Trir

Uloge: Vilijem Defo, Šarlota Gensbur

Ožalošćeni par odlazi u svoju brvnaru Raj, u nadi da će u šumi zaceliti svoja slomljena srca i narušeni brak. Ali, priroda preuzima kormilo i sve kreće od zla nagore.

Kan 2009 – Nagrada za glavnu žensku ulogu, Nordic Council – Nagrada Nordijskog saveta Larsu fon Triru

Petak, 26.02.

20.00

LIBAN (Nemačka, Izrael, Francuska, Liban, 94`)

Režija: Samuel Maoz

Uloge: Joav Donat, Itaj Tiran, Osri Koen, Mihael Mosonov, Zohar Štraus

Film govori o 24 sata straha, usamljenosti i beznađa sa kojima se suočava četvoro mladih vojnika u unutrašnjosti jednog tenka.

Festivali

Venecija 2009 – Zlatni lav, Solun 2009 – Nagrada za ljudske vrednosti

22.00

SAVRŠEN DOM (SAD, V.Britanija, 98`)

Režija: Sem Mendez

Uloge: Džon Krasinski, Maja Rudolf, Džef Denijels, Megi Džilenhal

Bert i Verona, stabilan par u tridesetim, treba da dobiju bebu. Iznenada, međutim, saznaju da se njegovi roditelji sele u inostranstvo. Kreću na putovanje po zemlji u potrazi za mestom gde bi se nastanili.

Subota, 27.02.

20.00

TRAŽEĆI ERIKA (Francuska, Italija, Belgija, Španija, 116`)

Režija. Ken Louč

Uloge: Erik Kantona, Stiv Ivets, Džon Hemšo, Stefani Bišop

Poštaru Eriku sopstveni život izmiče iz ruku. Nema mnogo pomoći ni od haotične porodice, ali ga do ivice dovodi njegova sopstvena tajna. Može li da se suoči sa ženom koju je voleo pre trideset godina.

Kan 2009.

22.00

SVI SU DOBRO (SAD, Italija, 100`)

Režija: Kirk Džons

Uloge: Robert de Niro, Dru Barimor, Sem Rokvel, Kejt Bekinsejl

Rimejk filma Đuzepea Tornatorea Stanno tutti bene prati udovca koji je ceo svoj život proveo u fabrici za proizvodnju žica, a svaki zarađeni dolar davao za izdržavanje porodice. Kada je penzionisan, shvatio je da je malo vremena provodio sa svojom decom.

Zlatni globus 2010 – nominacija za originalnu pesmu

Nedelja, 28.02.

20.00

* PISAC IZ SENKE (SAD, Francuska, V.Britanija, Nemačka, 128`)

Režija. Roman Polanski

Uloge: Juan Mekgregor, Pirs Brosnan, Olivija Vilijems, Kim Katral, Džejms Beluši

Glavni junak je bivši britanski premijer Adam lang koji se povukao na ostrvo kraj istočne obale Sjedinjenih Država da bi napisao memoare. Kada se njegova dugogodišnja pomoćnica udavi, profesionalni pisac iz senke dolazi da mu pomogne da završi knjigu.

Berlin 2010.

22.00

* PROROK (Francuska, 150`)

Režija: Žak Odijar

Uloge: Tahar Rahim, Nils Arestrup, Adel benšerif, Reda Kateb, Hičem Jakubi

Povodljiv i ranjiv Arapin dopadne u ozloglašeni zatvor i otkriva bolje prilike za uspeh, no što ih je ikad imao izvan rešetaka. On je sitni kriminalac osuđen na kaznu od šest godina. Podvrgnut je svim uobičajenim brutalnostima kroz koje prolazi većina zatvorenika.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Evropski Oskar – za najboljeg glumca, Zlatni globus 2010 – nominacija za strani film, Oskar 2010 – nominacija za strani film

Ponedeljak, 01.03.

20.00

AKVARIJUM (V. Britanija, 124`)

Režija: Andrea Arnold

Uloge: Keti Džarvis, Majkl Fasbender, Kirsten Varing, Rebeka Grifit, Hari Tredavej

Glavna junakinja je Mija, hirovita petnaestogodišnjakinja koja jedini izlaz iz svakodnevnih životnih problema nalazi u plesu do ekstaze, uvek sama sa slušalicama na ušima. Pošto uvek izaziva nevolje, isključuju je iz škole, a prijatelji je odbacuju.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Čikago 2009 – Specijalna nagrada za režiju i Nagrada za sporednu mušku ulogu, Edinburg 2009.

22.00

* ZLI PORUČNIK: NJU ORLEANS (SAD, 121`)

Režija: Verner Hercog

Uloge: Nikolas Kejdž, Eva Mendez, Val Kilmer, Majkl Šenon

Policajac Terens Mekdou je heroj Nju Orleansa, nakon što je spasao žrtvu uragana. Zbog povrede koju je zadobio u toku akcije, počinje da uzima sredstvo za umirenje bolova, što ga vodi u zavisnost.

Venecija 2009, Toronto Film Critics Association Awards – najbolji glumac

Utorak, 02.03.

20.00

LJUDI KOJI ZURE U KOZE (SAD, V. Britanija, 94`)

Režija: Grant Heslov

Uloge: Džordž Kluni, Juan Mekgregor, Džef Bridžis, Kevin Spejsi

Reporter Bob Vilton je u potrazi za svojom novom velikom pričom, kada upoznaje Lina Kasadija koji tvrdi da je deo eksperimentalnog programa američke vojske, što treba da dovede do promena u načinu ratovanja.

22.00

* ZATVORENO OSTRVO (SAD, 148`)

Režija: Martin Skorseze

Uloge: Leonardo di Kaprio, Mark Rufalo, Ben Kingsli, Maks fon Sidou

Dvojica američkih šerifa, Tedi Denijels i Čak Oli pozvani su na udaljeno i pusto ostrvo da istraže misteriozni nestanak žene ubice iz bolnice za lečenje duševno obolelih kriminalaca.

Berlin 2010.

PS: Ako idete na beogradski FEST, evo naslova koji NE igraju u Nišu, a koje obavezno treba overiti:

Kako smo preživeli rat / Life During Wartime
Buđenje Valhale / Valhalla Rising
Divne kosti / The Lovely Bones
Vukodlak / The Wolfman
Morfijum / Morphia
Metastaze / Metastaze
Očnjak/ Kynodontas / Dogtooth
Film je: devojka i pištolj / Film ist: A Girl and a Gun
Centar za pranje filmova / Washing Films