ŠTIĆENIK (1973)

***(*)

4-

Režija:

Đorđe Kadijević

Produkcija:

Radio Televizija Beograd, 1973

(prvo emitovanje: 29. III 1973.)

Trajanje:

46' (16 mm, crno belo)

Scenario:

Đorđe Kadijević,

prema priči 'Mihael i njegov rođak'

Filipa Davida

Direktor fotografije:

Branko Ivatović

Muzika i ton:

Milan Tričković

Šminka:

Lepa Prvanović

Uloge:

Milan Mihailović

Dušan Janićijević

Branko Pleša

Ljubomir Ćipranić

Bogdan Jakuš

Toma Kuruzović

Svetlana Dragojević

ZAPLET: Mladić trči kroz pustaru, kroz pesak oivičen ponekim ogolelim i pocrnelim stablom, očigledno bežeći od nekoga. U stopu ga prati čovek u plaštu, hladna izraza. Momak dospeva pred veliku zgradu azila i traži od doktora da ga prime, zaštite. Predstavlja se kao Mihael, ali odbija da nešto detaljnije kaže o svom progonitelju. Odbija nagoveštaje lekara da je možda bolestan, i smatra da mu nije potrebno lečenje, već zaštita. Lekar je u početku skeptičan, ali crv sumnje postoji stoga što je i sam spazio, ili misli da je spazio, nekoga ko je momka pratio do samog oboda azila...

KRITIKA: ŠTIĆENIK je još jedan primer Kadijevićevog umeća zrele adaptacije književnog predloška tako da ovaj, u njegovom tumačenju, postaje još složeniji, sa potencijalima razvijenim do krajnjih granica. Književni tekst postaje tek tačka polaska za inteligentnu i nadahnutu autorsku nadgradnju, u potpunosti obojenu Kadijevićevim pečatom, iako u suštini veran originalu. Ovaj lični pečat vidi se, pored ostalog, već i u samim naslovima filmova, budući da nijedna od četiri Kadijevićeve adaptacije horor priča nije nazvana prema njihovim naslovima. Ova sloboda je u potpunosti zaslužena originalnošću i ozbiljnošću režiserovog pristupa.

Priča Filipa Davida 'Mihael i njegov rođak' potiče iz zbirke pripovedaka Bunar u tamnoj šumi (1964). Centralna tema, provučena kroz sve njih, tiče se nesposobnosti transcendiranja ovozemaljskih ograničenja i prodiranja u onostrano, možda najeksplicitnije prisutna u priči 'Slepa ptica', o čoveku opsednutom time da postane ptica i odleti iz svog ispraznog života. Istovremeno, priče ove zbirke govore i o fascinaciji 'tamnom stranom' i nemogućnosti odupiranja metafizičkom mraku što prosijava sa granica pojmljivog, naročito vidljivo u naslovnoj pripoveci, u kojoj otac ne uspeva da izbavi svog sina od magnetske privlačnosti tmine bunara usred šume koji niko drugi ne vidi. 'Mihael i njegov rođak' takođe spada u ovaj tematski krug, budući da govori o nesposobnosti bežanja od svog fatuma. Davidova priča u štampanom obliku ima devet stranica, i jedva da se može uporediti sa skicom. Kadijević svojom nadahnutom kičicom ovaj kroki pretvara u detaljan crtež dostojan Fransiska Goje.

Ispripovedana iz perspektive neimenovanog doktora, priča počinje u mračnoj, olujnoj noći, kada tajanstveni begunac dospeva pred vrata azila. Kod Kadijevića, to se dešava usred dana. Istina, u pitanju je siv, natmuren jesenji dan prožet zavijanjem vetrova. Dan je, kod ovog autora, jednako poprište strave kao i noć, i on uspeva da neke od najjezivijih efekata svojih filmova postigne baš u dnevnim prizorima. Čak i ukoliko je ovaj postupak, bar donekle, bio uslovljen ograničenjima televizijske produkcije i teškoćama vezanim za noćno snimanje, ostaje činjenica da Kadijević bez problema zaobilazi tu prepreku i stravu pronalazi i pod hladnim dnevnim svetlom, što je zapravo bliže poenti Davidove proze, u kojoj svetlost dana nikako ne donosi spas.

Svakako ključni momenat i priče i filmske verzije jeste odnos između mladića i njegovog progonitelja. Prava priroda pratioca namerno je u oba slučaja ostavljena maglovitom: u priči, već u naslovu, pominje se 'rođak', a kasnije reference opisuju ''vitku, neljudski izduženu i hitru priliku'', ''nepoznato stvorenje'', ''neznanca'', ''tajanstvenog progonitelja'', ''tiransko, parazitsko stvorenje'', ''nepoznatog gospodara'', ''avetinjskog čoveka'', ''utvaru'' itd. Njegov najdetaljniji opis u priči dat je iz perspektive vratara azila:

Naime, on je primetio da se jedan čovek, sasvim ekscentričnog izgleda već više dana vrzma oko kapije. Čovek je bio obučen u crno, a njegove ruke i lice imali su tako odvratnu, bolesnu boju, da ga je savesni čuvar, čim ga je prvi put video, dobro zapamtio. Avetinjski čovek je hodao krutim, čvrstim koracima, ali se kapiji nije suviše približavao. Tek posle nekoliko dana kruženja i obilaženja, videći da ga vratar već neprijateljski posmatra, on priđe ulazu i neobičnim, više životinjskim nego ljudskim glasom, zatraži od vratara da ga pusti unutra.

(Filip David, 'Mihael i njegov rođak', u: Bunar u tamnoj šumi, Prosveta, Beograd, 1964, str. 11-12.)

Poreklo ovog stvora ostaje nejasno, ali suptilne aluzije ukazuju na to da se najverovatnije radi o Đavolu koji je došao po svoje, odnosno po dušu onoga koji ju je nesmotreno, a možda i ne znajući, prodao. U svakom slučaju, jasno je da srodnost sa ovim 'rođakom' ne potiče od krvnih veza, već da je njihovo 'srodstvo' mnogo neopipljivije, istančanije prirode. To je odnos gospodara i (odbeglog) sluge, odnosno staratelja i štićenika, kako to Kadijević predstavlja (reč 'štićenik' ne javlja se u Davidovoj priči). Evo kako 'štićenik' opisuje svog gospodara:

''Da, dragi moj, ima trenutaka kada me zaista obuzima panika. Nešto me goni da napustim svoju bolesničku ćeliju i ja se penjem visoko gore, na sam krov ove zgrade. U tmini, drhteći od hladnoće, prisiljen sam da stojim na toj vrtoglavoj visini, jer udaljeni poziv koji do mene dopire okupira sva moja čula… Ali ja ništa ne vidim, kunem vam se… Samo iz daljine, puste i gluve daljine, u ovim dubokim noćnim časovima, rasprostire se i žuri pramen blede magle. Po naređenju nepoznatog gospodara tada se vraćam u sobu i čekam da svane jutro.''

(Filip David, ibid, str. 10-11.)

U suštini, priča kao da ponavlja situaciju iz klasičnog nemačkog horor filma Praški student (Der Student von Prag, 1913), prema scenariju H. H. Eversa, ali tako da zamagljuje zaplet, predstavljajući samo njegovu kulminaciju, bez uvoda i razrade. U filmu Stelana Raja vidi se kako mladi student prodaje svoj odraz iz ogledala (tj. dušu) uglađenom čoveku aristokratskih manira, odevenom u crno. Potonji se predstavlja kao Dr Skapineli, ali jasno je da se radi o otelovljenju Đavola. (Videti: Dejan Ognjanović, Faustovski ekran: Đavo na filmu, Biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006.) 

(…)

-Odlomak-

Nastavak analize ovog filma možete pronaći u knjizi U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar (edicija 'Eldorado'), Niš, 2007.

KADIJEVIĆ I LAVKRAFT: HORROR DOUBLE-BILL

SREDA 26. MAJ

DOM KULTURE STUDENTSKI GRAD

Mala sala

u 20 h

Ciklus SKRIVENO U LIŠĆU, metafizika i estetika u umetnosti horora

ŠTIĆENIK, 1973, 48 min.

r: Đorđe Kadijević

Nakon filma Prokletinja Branka Pleše, u maju će, u okviru programa Skriveno u lišću, biti prikazan film Đorđa Kadijevića ŠTIĆENIK, rađen u produkciji RTV Beograd. Široj javnosti manje poznat film ovog reditelja, jednog od retkih autora u domaćoj kinematografiji koji se u svom filmskom opusu bavio metafizičkom stravom.

Gost/domaćin i, ujedno, moderator programa je Dejan Ognjanović, koji će kroz razgovor s autorom, Đorđem Kadijevićem, predstaviti publici ovo ostvarenje.

ČETVRTAK, 27. MAJ

DOM OMLADINE

Sala na I spratu

u 19h

Ciklus: PROMOCIJE

Promocija novog broja časopisa GRADAC

posvećenog H. F. LAVKRAFTU

U razgovoru učestvuju:

Branko Kukić, glavni urednik časopisa GRADAC,

Dejan Ognjanović, priređivač ovog temata, ujedno i priređivač antologije najboljih Lavkraftovih priča NEKRONOMIKON (Everest Media, 2008), i autor knjiga FAUSTOVSKI EKRAN, U BRDIMA, HORORI, STUDIJA STRAVE, i horor romana NAŽIVO.

Nepoznat za života, skrajnut i osuđen na tavorenje u opskurnim časopisima, H. F. Lavkraft (1890-1937) je ubrzo posle smrti postao predmet kulta čija snaga do danas ne jenjava.

Moglo bi se reći da njegov kult na početku novog milenijuma postaje sve jači i rasprostranjeniji, jer su užasi zabeleženi između njegovih redova u međuvremenu postali opšta mesta naših košmara. Lavkraft je bio u stanju da prizove gnusni univerzum što obitava odmah iza nevidljive granice sa našim. Lavkraft nije samo najveći pisac horora u XX veku, već je i – nevezano za bilo koji žanr – jedan od retkih pisaca koji su umeli da se uhvate u koštac sa užasima prisutnim i dalekim, slućenim i doživljenim, odsanjanim i prorokovanim, užasima koji su obeležili XX vek i koji, na žalost, ni na početku novog milenijuma ne pokazuju znake slabljenja.

Direktan povod za ovu priču o Lavkraftu predstavlja nedavno izašli temat časopisa GRADAC posvećen ovom piscu, u kome se nalaze do sada neprevođene Lavkraftove priče, njegovi eseji o horor prozi, kao i eseji o njegovom životu i delu.

GHOULISH 'CRNCI' (2009)

**(*)

2+

pogledao sam hrvatske crnce. film je poprilično hvaljen u ponekim krugovima, ali ja nisam impresioniran, iz sledećih razloga.

formalno, CRNCI spadaju u slice-of-life kamera iz ruke minimalizam dokumentarizam 'what you see is what you get' estetiku koju smatram inferiornom, bedastom, površnom, i jadnim izgovorom za filmmaking koji je, po meni, nešto mnogo složenije, audio-vizuelno bogatije od ove ziheraške 'estetike' prikladne za tv dnevnik ili neki minorniji dokumentarac, ali ne i za FILM kako ga ja i hičkok vidimo (ne komad života, nego komad kolača). ne kažem da taj rumunski pristup ne može da pruži vredno i zanimljivo delo, ali more often than not, to je izgovor za lazy filmmaking i za lazy, jednoznačne poante. takođe, jasno mi je da ni pravljenje ovakvih filmova nije baš tako lako kako izgleda ('uzmi kameru na rame, pa mrdaj okolo i gledaj da uhvatiš što više od toga što se dešava'), ali je svakako MNOGO lakše od konvencionalnog jebavanja sa osvetljenjem, postavkom kadra i preciznim odnosima objekata i likova u njemu, i ostalim glupostima koje današnji snimači filmova (da ne kažem baš 'reditelji') uglavnom tretiraju kao prevaziđene.

svedenošću na grupicu likova na jednom te istom, ružnom i banalnom mestu, gde kamerom iz ruke vidimo svakog od njih pomalo, a nijednog zaista ljudski ne upoznamo, film je prosto naporan i dosadan za gledanje: klaustrofobičnost i opresivnost okruženja postignuta je najjeftinijim i najbanalnijim sredstvima. svaka šuša može da ode makar kakvom kamerom na neku autobusku stanicu, da snima ljude koji se tamo vrzmaju tokom nekoliko sati, i da onda iz tog materijala izmontira 80ak minuta nečega što će neko dovoljno dokon, površan i glup da tumači kao 'iskaz egzistencijalne teskobe, besciljnosti i izgubljenosti savremenog čoveka na večitom putovanju između bitka i nebitka'.

na šta ja kažem – 'jes, jebaga!'

tako i ovde – može neko slobodno da u ovome vidi antičku tragediju o malim miševima koje na kraju samelje mehanizam čije su mašinerije neko vreme točkići bili, ali te naivne i površne osobe pre svega ne razumeju šta TRAGEDIJA uopšte jeste i kako deluje: da u ovoj konkretnoj čorbi nemamo ni tragičnog junaka, ni tragičnu grešku (zapravo, TG još i imamo, na neki način, ali je ona tako pizdunski zamumuljena da kao i da je nemamo), ni katarzu. ono što bi u linearnim sledom ispričanom filmu bila katarza, ovde nam je dato na samom početku – znači, prvo vidimo pogibiju glavnih likova, a onda idemo nazad da vidimo kako je do toga došlo.

ovakav postupak bi, u teoriji, trebalo da ukazuje na neku vrstu predodređenosti: znači, evo, ovi likovi su mrtvi, a sad da vidimo kako i zašto je NUŽNO da oni stradaju kako smo već na kraju na početku videli.

naravno, ništa od toga.

patetična i bezvezna ubistva i samoubistva kojima CRNCI započnu ničim što usledi (tj. što im je prethodilo) nisu pokazani kao nužni, naprotiv, deluju smešno.

znači, formalno, film je šićardžijski kvazidokumentaristički sa jeftino-opresivnim ugođajem; dramaturški je struktura neobrazložena i neubedljiva, a idejno je film, blago rečeno, nedosledan i nedorađen.

o čemu je ovaj film?

pa, na stranu to što će vam reći neki dramoseri (antiratna drama; vanvremena tragedija; suočavanje sa recentnom ratnozločinačkom prošlošću i sl.), evo o čemu su CRNCI zaista.

CRNCI govore o neizrecivom.

to neizrecivo su zločini hrvatskih (para)vojnih formacija protiv srpskih zarobljenika. to je, izgleda, toliki tabu da se o njemu ne govori uopšte, sve se nešto stidljivo opipava izokola, a opet, to je fakin' SLON U SOBI u odnosu na kojeg se određuje skoro sve ostalo u filmu. to je THE UNNAMABLE. to je zabranjena soba – tj. garaža – u koju najmanje krimogeni ('naivni') junak slučajno upadne, kao radoznala supruga plavobradog, samo da bi tamo zatekao krvave tragove na zidovima i po podu – i jednog od svojih 'kolega' kako ćutke puši. valjda ovoga vuče neka nostalgija ka toj sobi, šta li?

šef ove grupice sitnih lopova vrbovanih iz zatvora za koljačko-domobranske poslove pati zato što mu je žena doznala čime se bavi, i oće da ga ostavi. kako se on suočava s tim? 'ma, dušo, ja ovde samo uparkiravam auto, to je sve!' kaže on.

pravi tragički lik! tragedija indeed. siroti mali hrvojčki. klali, a sad ih sustižu neke sitne posledice toga. nije lako biti ratni zločinac. neki čak moraju da se okrenu drozi.

'misliš da je meni lako?' zavapi šef u jednom času, valjda apelujući na naše urođene violine. baš mi te žao, njofra, zaista; eto, vidim, imaš i neko dete tamo u dalekom domu, imaš ili si bar do malopre imao ženu, a onda – usud! volja bogova! fatum! prokleta garaža, pa to ti je!

u cilju relativizovanja SLONA U SOBI (tj GARAŽI) – da ne ispadne da je ovo nekakav pročetnički film! - imamo u CRNCIMA i jedan nešto konkretniji zločin – takođe u nagoveštaju, ne pred kamerama, ali on dobija veći screen time, gnusniji je, sadističkiji, odvratniji. naravno, u pitanju je srpsko zlikovaštvo. kako njega vidimo? pa, pretežno ga čujemo – naime, kako nam se ovde prikazuje, srbi su upali u frekvenciju grupice hrvatskih vojnika koji su nabasali na minsko polje. poziv jednog od njih, koji doziva upomoć, brata, bilo koga, da ga odatle izvadi, usnimljen je, kao i eksplozija koja ga je zbrisala. taj snimak srbi puštaju u emisiji želje i čestitke, uz komentar: 'eto kako prolaze ustaše koje idu gde ne treba', po principu poziva slušalaca.

ostavljeno nam je da zamišljamo kako to izgleda: 'alo, jel to radio srbija do tokija? pozdravljam svoju svastiku radojku snimkom eksplozivnog ustaše, i želim joj prijatno popodne uz pesmu nade obrić dugo te, dugo, očekujem!'

baš su svinje ti srbi! ima li sadističkijeg naroda na planeti? setimo se samo one paklene nagazne mine u NIČIJOJ ZEMLJI! pa koji bi bolestan um tako nešto koristio, nego srbi?! a i ovde – koja je to patologija koristiti snimak patnji i smrti jednog nevinog ljudskog bića u željama i čestitkama? missim, zaaaaista!

u poređenju s ovom genocidoopravdavajućom boleštinom, onih par crvenih fleka u garaži su, zapravo, izraz estetske žudnje za zidoslikarstvom grupice domobrana utučenih čamotinjom te ružne zgrade i njenih pusto-belih, deprimirajuće praznih zidova...

sarkazam i crni humor na stranu, CRNCI nemaju muda da se zaista bave svojom temom, kukavički obigravaju oko nje, nefokusirani, nedosledno dramatizovani, u suštini površni i naivni/glupi/kukavički u pokušaju da nikoga ne uvrede previše nego da zakače i ove i one (al one malo više: ipak su ovde zločinci humanizovani, a žrtve depersonalizovane + njihovi sunarodnici indirektno demonizovani) i da to sve spakuju kao univerzalnu ljucku priču koja se ne svrstava ni na čiju stranu nego govori o užasima rata, onako, uopćeno. u toj eventualnoj namjeri jebe ih samo ta aluzija na 'garažu' koja je suviše konkretna, specifična i poznata da bi to bila neka apstraktna, neodređena garaža.

u tom smislu, CRNCI imaju brojne sličnosti sa ORDINARY SHITOM – slična estetika, mada ovde u nešto dinamičnijem filmu, koji je u poređenju s onom gnjavažom barem eventful, lakše se vari; slično nedešavanje, slično uopštavanje i bežanje od skoro svake konkretnosti u jednoj suštinski half-assed postavljenoj priči o svemu i ni o čemu. naravno, CRNCI su značajno patriotskiji film koji, za razliku od svojih junaka, prilično vešto hoda minskim poljem samo kako bi odsustvom svake explozivnosti (i poente) postigao da bude skoro sasvim irelevantan i tek mlako zanimljiv srbo-hrvatskim gledaocima, ali bez dovoljno 'mesa' za pod zub bilo kome sa strane ko od filma očekuje FILM, a ne 'dokument jednog vremena' ili 'svedočanstvo nedavnih događaja' itsl.

LA HORDE (2009)

Yannick Dahan
 

Benjamin Rocher

**(*) 3-

 

HORDA je film koji izgleda kao kad bi milan konjević i dejan zečević rešili da rimejkuju ENEMY TERRITORY, ali sa besno-trčećim zombijima. jedina razlika je što je ova isprazna, klišetizirana i u krajnjoj instanci nepotrebna orgija klišea i mačo poziranja režirana mnogo bolje nego što bi njih dvojica to uspeli.

znači, veliki plus za vrlo solidno postignut intenzitet akcije u nekoliko set-pisova, kao i za meraklijski krvopljus bez pardona i elipsi. dvojac debitanata koji ovo potpisuje negde je (pod)svestan da rade sa tankim materijalom, da nemaju nikakvu supstancu sem krvi kojom mogu da obilato prskaju sve živo, pa oni tako i čine. i to je okej, barem ljudi znaju svoja ograničenja, i isporučuju u onim granicama i od onog materijala koji mogu i umeju.

nepretencioznost je za svaku pohvalu, ali to je dvosekli mač, i u ovom konkretnom slučaju deluje umnogome kao jeftino izvlačenje za nedorađenu priču – znači, ne samo na idejnom nego i dramaturškom planu. ovo je redak slučaj filma koji je toliko rudimentarno napisan da se ne potrudi čak ni da nam objasni ko su ti likovi, zašto su tu gde jesu, i koje su njihove uzajamne veze i prtljag koji nose iz neke mutno skicirane bliske prošlosti. ovo je naročito pogubno za poslednju scenu, čiji impakt zavisi baš od motivacije.

 

konkretno: glavni junaci su nekakvi specijalci. tako izgledaju, tako su naoružani, imaju čak i maske za facu, i u par kadrova mašu nekakvim značkama (koje gledalac ne vidi). a opet, izgledaju kao neki paravojni specijalci, ništa bolji od kriminalaca u čije leglo – polu-pustu zgradu namenjenu za rušenje – upadaju. tamo je nekakav zarobljenik, pretpostavljamo njihov kolega, pajkan od neke sorte, koga vezanog u sobi drže nekakvi nigerijski (!) krimosi. zašto? radi otkupa? čemu rizik da držiš svinju u sobi? otkud ovi znaju gde im je kompanjon? ne znamo.

zatim, kad nigerijci ubiju zarobljenika (sa kesom na glavi, tako da ovom mekgafinu ni facu ne spazimo, za života), ovaj se digne i počne da pravi sranja. kako? zašto? otkud to voskresenije? ne znamo.

ubrzo vidimo da je i napolju sranje, i to vrlo brzo globalno eskaliralo. pre 10 minuta svuda bio mir i tišina kad su ovi upadali u zgradu. a onda, dok si reko 'institucionalizacija prestolonaslednikovičine eksproprijacije' – čitav grad je u dimu, plamenu i explozijama! pa, čekaj bre, malo – ovo je najbrža, najmunjevitija zombi-apokalipsa u istoriji horor filma! ja zaista ne znam zombi film u kome između faze A (mir, tišina, stanje redovno) i faze B (požari, haos, vojska puca, eksplozije, rusvaj, grad u plamenu) prođe jedva desetak minuta.

no time tolouse!

baš me živo zanima šta je i kako izazvalo zombi apokalipsu ovog intenziteta i ovih razmera, ali to su 'autori' mudro ostavili za sikvel ili prikvel ili tako nešto. to su ti čari dramaturgije modernih 'filmova', koji se tretiraju kao pilot epizode potencijalnih serija, a ne kao staromodni, zaokruženi, samodovoljni filmovi kakvi su se nekad pravili. ako ovo upali kod rulje, biće nastavaka, pa sve što je reditelje mrzelo da objasne, pokažu, nagoveste, razrade ovde, MOŽDA će biti u nekom drugom (ili trećem) nastavku.

ok, nema veze. važno je da su ovde u pitanju pravi zombiji, a ne zaražene osobe – čisto da preciziram zbog dokonih cepidlaka koje ovo čitaju. kad te ovi gadovi ovde ujedu, prvo crkneš, pa se onda digneš kao brzotrčeća nezaustavljiva urlajuća hrpa mrtvog mesa.

koncept je dakle sveden i simplifikovan do nivoa braindead morona – uvede se sukob dve grupe (žandari i lopovi), a onda usred toga počne zombi apokalipsa, i oni moraju da se udruže ne bi li izašli iz zgrade napolje, među stotine miliona urlajućih zombija koji, kad pokažu svoje lice, pocrkaće sve ptice. i to je sve. tenzije među tim karikaturalnim i antipatičnim njuškama su predvidivi mačo bulšit bez ikakvog involvementa publike, jer tu nema nikakvog karpenterovskog šmekera za koga bismo navijali, a i upadljivo ružna 'junakinja' je vrlo daleko od kameronovske he-woman.

kad su shvatili da teško da će nekoga da zaboli dupe za bilo koga od ovih 'junaka', tvorci su osetili potrebu da stvari 'ožive' tako što će da ubace comic-relief čiču naoružanog do zuba, inače veterana korejskog (?) rata, koji zombije zove 'kinezi'. to je valjda trebalo da bude simpatični čičica, ludak, koji će svojim embecilnim fazonima i baratanjem sekirama, puškama, mitraljezom (!) i sl. da muva laktom najniži zajednički imenitelj publike za koju je TAXI serijal suviše suptilan. moram reći da je ovaj čiča tu upao kao iz nekog (još glupljeg) filma, možda nekog koji je milan todorović režirao sam, bez konjozečevićeve pomoći, i da je njegovo prisustvo uporedivo sa škripanjem morske pene po staklu. to je kao kad bi neko uzeo i u jedan karakter ukrstio likove 'lovca na krokodila' iz TT SINDROMA i 'armagedona' iz ZONE MRTVE APOKALIPSE. potreban je zaista znatan stepen retardacije pa da prisustvo ovog čiče i njegove tupave 'šale' prihvatite zdravo za gotovo, a kamo li da im se nasmejete.

enivej, odsustvo suptilnosti (i bilo kakve poente) na stranu, ovo je non-stop akcija (znači, nema ništa od ZONOMRTVAČKIH deonica stagnacija, ono kao, ajde sad da sednemo i malo popričamo o tome kako mi se žena saplela na šine i poginula, o tome kako sam se proveo prvog dana na važnom poslu, o tome gde ću i šta ću kad odem u pemziju, i ostale pizdarije koje naravno nikoga ne zanimaju i koje služe za popunjavanje minutaže pošto nas inače za te 'likove' zaista baš živo zabole!) i žestoki splatter zaista greje dušu na nekom rudimentarnom nivou, iako je sve to u suštini zaboravljivo, jer nema ni duha, ni likova za koje bismo se vezali, ni priču koja bi vredela praćenja izvan elementarnog 'dal će ovi da izađu iz zgrade ili neće, i šta će onda kad se nađu u avliji?'

ima tu i nešto malo omažiranja deda romeru, jedno je banalno-predvidivo, u sceni u kojoj su horde urlajućih zombija priljubljene uz rešetke i staklo (kao u ZORI odnosno ZONI MRTVIH – pritom, ovde vidimo da ovi zombiji DIŠU (!) pošto je staklo zamagljeno od njihovih toplih dahova?!) a drugo je nešto pametnije-bolesnije, u fazonu 'ljudi su gori od zombija' (kada se neki 'naši' iživljavaju sa jednom zarobljenom zombijkom i odsečenom glavom koju joj daju da 'poljubi').

ističem dva odlična set-pisa: na početku, prva rezurekcija i akcija sa prvoustalim zombijem, koja je baš lepo intenzivna; i jedna scena makljaže između ružne 'junakinje' i zombi-ženice koja je još žešća od KILLBILL catfighta – znači, ode kujna dođavola, to je mlaćenje neviđeno, tiganji, šerpe, vrata od kredenca, frižider, sve je dozvoljeno u borbi protiv nemrtve ženturače namerene da vam zubima pokida vrat! u ovoj sceni je baš fino postignut onaj košmarni aspekt koji, valjda, svi imamo u ponekim horor snovima (znam da ga ja ponekad usnim) – ono, kad se borite s nečim nesnosno žilavim i neuništivim, i ma kolko ga udarali, sekli, treskali, razbijali, prokletinja se uporno vraća nazad po još!

na žalost, svi aduti ispucani su u prvoj polovini, onda dođe čiča sa svojim how convenient arsenalom i rupičasti set-pisovi koji lepo izgledaju al nemaju blage veze s mozgom (npr. neki lik jedno 10 minuta stoji na krovu auta i mačetama zaseca zombi ruke i šta dohvati, dok bukvalno stotinak njih nemoćno pruža ruke ka njemu, a niko drugi da se popne na kola, ili barem da ga zgrabi za džoglane i obori u masu kako bi ga uredno rastrgli!) a ima i scena koja je možda omaž a možda slučajno slična kulminaciji kronijevog SHIVERSA (u podrumu).

posle sve te buke i besa dođe i kraj, a nakon njega, takvog kakav jeste, slegnete ramenima i kažete: 'pih. i šta onda?' odnosno, ta poenta bi bila mnogo smislenija i emotivno jača (mada ne mnogo logičnija) da smo u nekom trenutku filma doznali motivaciju i međuodnose između aktera.

oh, well, ne može se sve imati. zato su efekti odlični.

MAGISTAR, GODINU DANA KASNIJE

pre tačno godinu dana, 21.05.2009, odbranio sam svoj magistarski rad od svih zamislivih i nezamislivih napada.

odbrana (i poslednji dani) prikazani su slikovito ovde, a iz ugla nevinog, naivnog i ne preterano pronicljivog posmatrača, ovde. naročito je zabavno podsetiti se nekih nevinih zapažanja, kao što su "Čini se da sve što je bilo u prošlosti između profesora i asistenta je ostalo zamagljeno u daljini inspirativnog i nadahnutog expozea očigledno glavnog člana žirija," itsl.

nije ta odbrana bila tako mazna kako se na površini činilo. mentorka je bila upadljivo odsutna, izgovarala se na 'izgubljeni glas' pa je vođenje odbrane prepustila jednom od članova komisije, a jedinu žustriju aktivnost sačuvala je za energično zgražavanje nad 'naivnim posmatračem' koji je pokušao da fotografiše tok izlaganja (!!!), kao i za svoju završnu tiradu, kada joj se naprasno 'vratio glas', a u kojoj je izokola, između redova, iznela neke uvijene zamerke ili relativizacije rada kojima se, kao mentor, ranije nije bavila.

no, dobro; kao što je pratiocima Cultes des Goules već poznato, prava 'zabava' nastala je nakon odbrane magistarskog. naime, sa same odbrane imao sam da odem na svoje 'privremeno' radno mesto, u BIBLIOTEKU (!) – navodno, do raspisivanja i okončanja Konkursa (budući da je moj Ugovor o radu, sumnjivim sticajem okolnosti, istekao 4 dana pre datuma za koji je mentorka zakazala moju odbranu (i poslednje dane).

konkurs koji su dekan i prof. mašović obećali, nakon mog magistriranja NIJE bio raspisan, moj privremeni rad u biblioteci okončan je 17.11.09, a na dekanovoj ponudi da nakon toga pređem na neodređeno u studentsku službu kao nekakav referent ili tako nešto, ja sam se uredno zahvalio i kazao, otprilike, 'hvala, ali ja se za to nisam školovao, nisam stručan za taj posao, i nisam išao godinu dana na berkli niti sam magistrirao književnost i sve svoje radove i knjige posvetio tome da bih dojučerašnjim studentima sada lupao pečate u indexe'.

nakon prelaska na biro za zapošljavanje otpočeo sam kampanju u kojoj je moj glavni zahtev bilo – raspisivanje konkursa za to radno mesto na kome sam do maja 2009. radio punih 10 godina. nadležne instance ostale su gluve na moje zahteve kao i na zahteve nezavisnog sindikata da se poštuje izborna procedura, i konkurs nije bio raspisan.

ja sam u međuvremenu prijavio doktorsku tezu na beogradskom filološkom fakultetu, kod mentora prof dr zorana paunovića, i sa tim mentorom uspostavio odnos koji se odlikuje svim onim čega nije bilo ni u tragovima sa prethodnim mentorom, prof dr mašović. znači, poštovanje kandidata, stručnost i dobronamernost u savetima i preporukama, ažurnost i agilnost, itd. zahvaljujući tome, za 6 meseci rada na doktorskoj tezi uradio sam mnogo više nego što sam, svojevremeno, sa mentorkom za magistarski rad, postigao tokom više godina.

najnoviji momenat vezan za ovu priču je sledeći: ono što sam sve vreme od nadležnih tražio – raspisivanje konkursa za mesto asistenta iz oblasti anglo-american studies – desilo se nedavno. naravno, ne zato što sam ja to tražio, nego ih je muka naterala, pošto je osoba koju je prof. mašović dovela na moje mesto tu došla kao saradnik u nastavi, a oni imaju re-izbor na godinu dana. znači, konkurs je, nezvanično, raspisan 'za nju'. međutim, NEZAKONITO je da se konkurs raspisuje ciljano 'za nekoga' – SVAKO ko zadovoljava tražene uslove može da se javi na konkurs, a u teoriji, trebalo bi da bude izabran onaj koji najbolje zadovoljava ono što se za to mesto traži.

naravno, javio sam se i ja.

uredno sam i u roku predao svu traženu dokumentaciju, potvrde itd, i sada je u toku procedura tokom koje predsednica komisije, dr mašović, treba da napiše referat o prijavljenim kandidatima, i to:

1) kandidat br. 1, osoba koja je 10 godina radila na tom predmetu i u toj oblasti; koja ima magistraturu iz te oblasti, kao i odobrenu doktorsku tezu iz te oblasti; više objavljenih radova iz te oblasti; koja ima relevantne studije i priređene temate u relevantnim časopisima iz tražene oblasti; koja ima sertifikat o položenom ispitu na seminaru iz american studies; koja ima sertifikat o jednogodišnjem stručnom usavršavanju iz te oblasti na prestižnom američkom univerzitetu berkli; itd.

2) kandidat br. 2, osoba koja ima magistraturu iz oblasti metodike nastave engleskog jezika; čiji su svi objavljeni radovi iz oblasti lingvistike i metodike nastave; koja nema nikakve radove niti učešća na konferencijama iz oblasti american studies; itd. evo primera vrste radova kakvima se bavio kandidat br. 2, koji konkuriše za predmet american studies:

- The Problem of Synforms (Similar Lexical Forms) (2008), Facta Universitatis, Series Linguistics and Literature, 6/1, pp. 51-61.

- Learning Experiences from England (2007), Magazine for English Language Teachers, British Council, Beograd, Srbija

nezgodacija za predsednicu komisije je u tome da kandidat koji ispunjava sve tražene propozicije (pa i više od toga!) njenom srcu (i sujeti) nije drag; dok kandidat koji nema praktično ništa što bi ga preporučivalo za izbor za rad na OVOM predmetu – treba, po svaku cenu, da bude izabran.

nezgodacija je što referat u kome se za crno mora reći da je belo, a za kockasto da je okruglo, treba nekako obrazložiti. on mora da prođe kroz proceduru glasanja, prvo na stud. grupi (gde je prof. mašović upravnica, pa tu neće biti problema čak i ako u referatu bude stajalo da je zemlja ravna ploča koju na svojim leđima nose četiri debele magne mater) a zatim i na nastavno-naučnom veću, u kome pored njenih sličnomišljenika i političkih saboraca sede i neki misleći ljudi kojima je jasno šta se ovde dešava – a biće im još jasnije u svetlu prigovora, na koji imam pravo ukoliko procenim da referat nije pravedno i istinito odmerio sve relevantne fakte u dve priložene prijave.

najbolji pokazatelj nezgodacije u kojoj se predsednica komisije nalazi jeste i dopis od pre neki dan, u kome se traže nekakvi dopunski podaci o mojoj karijeri i aktivnostima, koji inače nisu bili traženi i textu konkursa, niti je uobičajeno da se prilažu uz ovakvu prijavu, budući za takav konkurs nisu relevantni.

ipak, za koji dan prilažem čak i te dodatne podatke (fotokopiju indexa sa osnovnih studija! datume kada sam bio sekretar grupe! itsl), čisto da im ne pružim slamku za koju moraju da se hvataju ('nepotpuna dokumentacija').

znači, borba se nastavlja.

na neki način, tek sada počinje zaistinski!

komisija ima da najkasnije do oko 10.06. javnosti iznese svoj referat o kandidatima. potom on stoji na sudu javnosti, tokom čega neki eventualno oštećeni kandidat ima pravo da uloži žalbu, itd.

stay tuned...

u prilogu, podsećam na ZAKLJUČAK komisije za odbranu mog magistarskog, potpisan od strane metorke dr mašović i još 2 člana komisije (koji se sada, u istom tom sastavu, nalaze i u komisiji za ovaj konkurs!):

ZAKLJUČAK

Magistarski rad Dejana Ognjanovića 'Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa' na mnogo načina predstavlja temeljnu studiju o doprinosu velikog pisca svetskoj književnoj zaostavštini. Iako analizira pretpostavljene 'gotske motive' i gotiku kao žanr, on svoja upečatljiva tumačenja daje tek u delovima koja premašuju uske okvire žanra i koja se mogu ali i ne moraju čitati na taj ili neki drugi sugestivan način. Istovremeno, od značaja je i opšti gotski kontekst koji je ovde iscrpno, pregledno i vrlo informativno dat kao svojevrsni prikaz neprekidnosti gotskog kroz sadejstvo sledbeništva i preobraženja i ishodišne morfologije. I, konačno, za sve istraživače Poovog dela, ovaj rad predstavlja jedno prostudirano i temeljno čitanje i dela i poetike sa kojim će se kasniji pristupi ne baš lako moći meriti a još manje odmeravati.

Komisija stoga sa zadovoljstvom predlaže Veću da prihvati ponuđenu magistarsku tezu GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA ALANA POA i kandidata Dejana Ognjanovića pozove na usmenu odbranu.

KOMISIJA

- Dr Dragana Mašović, red. prof. Filozofski fakultet u Nišu

- Dr Milica Zivković, van. prof. Filozofski fakultet u Nišu

- Dr Marija Knežević, Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet u Nikšiću