Ričard Stenli snima!

            у оквиру акције 'удри тата, цепај тата, чика стенли снима' желим да на овом блогу екcлузивно обзнаним неке детаље везане за нови стенлијев пројекат.

            као алиби за то послужиће ми оно што је фангориа јуче обзнанила, с тим што ја нећу то да копи-пејстујем него ћу да додам и пар уникатних, конкретних и еxклузивних ствари, будући да имам нешто бољи увид у тај пројекат.

            у питању је омнибус под насловом ТХЕАТРЕ БИЗАРРЕ. осим стенлија, који је први снимио своју деоницу, ту треба да своје епизоде режирају још даглас бак, том савини, бади ђовинацо, дејвид грегори и карим хусаин (који ће, поред режисерске, да заради и још две плате дир. фотографије, пошто је усликао стенлијев филмић, а предстоји му и онај који ради бак).

 

karim husain istražuje francuske šume

            идеја је да сви ти филмићи (10-20 минута комад) унутар омнибуса буду инспирисани гран-гињолом и ефектима gross-outa карактеристичним за представе тог класичног француског хорор театра. сва одабрана имена су више него компетентна да се искажу у тој врсти грозе, јер имају ауторитативан минули рад у таквим филмовима.

 

foto: karim husain istražuje francuske narodne umotvorine

            стенли је прошле недеље завршио петодневно снимање своје деонице засноване на краткој причи кларка ештона смита 'The Mother of Toads'. причу можете прочитати онлајн ако кликнете на дати линк, а успут на истом месту се и дубље упознати са к.е. смитом, лавкрафтовим савремеником и саучесником у акцији 'weird, weird tales'. најбоље смитове приче могу се упоредити са неким од бољих (мада не и најбољих) лавкрафтових, али 'мама на жабе' свакако не спада у врх његовог опуса. ради се о обичној, простој, линеарној, палп причици заснованој на сеxуалном гађењу (и мизогинији?) која у хорор воде преноси искуство многих швалера којима се деси да се пробуде крај неког габора и упитају се 'дођавола, зар сам ОВО ноћас јебо?!'  

имајући у виду наслов, мислим да није неки спојлер ако кажем да се главни јунак смитове причице пробуди крај огромне дебеле женолике жабе.

            прочитао сам сценарио – који потписују стенли, неки жабар (sic!) & стенлијева дружбеница (наведена под уметничким јој именом). то је кратка ствар, на 17 страна, и нема ту места да се богзна шта дода на 'баре бонес' заплет смитове причице. уместо скоро малолетног шегрта, у загрљај вештице у филму заглави амерички туриста који у руралној француској истражује езотеричну прошлост и старо камење, а друштво му прави девојка помало сморена његовом 'езотеријом'... све остало је, мање-више, исто као у причи, с тим што се овде уместо елиптичног скока ватрена ноћ са женом-бабом-жабом приказује, што ће бити прилика за неке забавне ефекте маске.

            видео сам те дизајне али не смем да их овде качим, па зато ово илуструјем само фоткама већ обзнањеним на фангорији и twitchu. предвидиво, 'kреатурa' изгледа као нешто из инсмута, односно гордоновог ДАГОНА. осим тога, сценарио захтева и један скоро сасвим прождран леш у чијим ребрима и стомачној дупљи чуче жабе-месождери (да, глупо је, знам, ал јеби га!). речено ми је да неће бити ЦГИ-ефеката (можда мало за 'enhancement') и да су користили углавном праве жабе, и нешто мало мапет-папета.

наравно, жабе као 'претња' (каквима их овај сценарио представља) тотални су апсурд и имбецилност, јер, come on – шта жаба може да вам уради? да вас прождере својим оштрим зубима? може да вам пљуне под прозор, ето шта. проблем са овим је исти као у легендарно идиотској сцени фулчијеве ЕНИГМЕ у којој стотинак виноградарских пужева 'прождере' (?!) девојку која, уместо да скине мале љигавце са себе, само непокретно лежи и вришти док је ови, је ли, ждеру својим очњацима и разрађеним чељустима. or something!

  

            да будем искрен, овај сценарио је далеко од амбиција и моћи редитеља који је способан за много јаче и озбиљније ствари од овог палпа. истина, стенли је велики фан лавкрафта и смита, а радња је смештена у део француске у коме он ионако у последње време проводи више времена него у енглеској, будући да се скроз посветио истраживању тврђаве монсегур и катарске мистерије – о чему можете читати фасцинантне езотеричне путописе и залуђивања на његовом блогу.  

foto: stenli sedi u đavoljoj stolici, french style

значи, стенлију је срце заиста у овоме, није тезга, биће ту прилике и за директно (и небитно) позивање на лавкрафта и његов 'elder sign' који се помиње и приказује у једном трену, и за палп-креатуре, и за сплаттер, и за weird sex, и за неизбежни trade-mark stanley омаж итало-хорору (овде – кроз чињеницу да маму на жабе игра хероина фулчијевих најбољих филмова, катриона мек кол!!!). подсећам да је у његовом ОСТРВУ ДР МОРОА требало да игра барбара стил, али је тај пројекат пуко већ 3. дана снимања. сигуран сам да ће катриону боље да измузе од несрећног ложијеа у СЕНТ АНЖ.

 

foto: katriona, i baba i žaba!

овде је, како чујем, све прошло ок са снимањем, па ако ништа друго, МАМА НА ЖАБЕ барем означава прву стелијеву режију играног филма (па макар и кратког!) у задњих 18 (!!!) година! мислим на иоле комерцијалан филм а не на повремене кратке еkcперименте и играрије којима се одржавао у кондицији током протекле две деценије.

            недавно је обзнањена и вест да стенли ради најновију верзију адаптације балардовог романа HIGHRISE, који треба да режира винћенцо натали. након СПЛАЈСА нисам више сигуран да је он способан да то уради како ваља, али не сумњам да ће стенли да одради добар посао, јер он одлично осећа баларда (то се најбоље види у неким његовим нереализованим сценаријима које сам чито).

            а ако се питате – шта је са његовим пројектом VACATION, који најављује већ 3-4 године уназад, па... то је већ толико пута заказано па одложено, обећано па померено (проклети продуценти! проклете паре! али зато за shitty NIGHT OF THE DEMONS римејк увек има ко да пљуне лову!) па стога тешко да нешто значи најава да би се то, како ствари сада стоје, могло снимати фебруара идуће године. или неке друге.

 

foto: katarska tvrđava nema alternativu!

            ова веза са наталијем прилично обећава – ако се тај филм деси, крајње је време да се стенли из забрана култа, low-low budgeta, езотерије и ко-зна-знаће филммејкинга бар мало примакне озбиљним продукцијама, и HIGHRISE му је за сада најбоља шанса за то...

NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE

             u okviru akcije 'srpski film i/ili smrt' imam zadovoljstvo da najavim jedno vanredno, čak unikatno, dosad neviđeno a vala i teško ponovljivo dešavanje. narode, ovo sebi ne smete dopustiti da propustite! bilo da ste filmofil, filmolog, filmatist, filmadžija, filmofob ili naprosto ljubitelj lude zabave, ovo se viđa jednom u životu, pa zato, nemoj da sam od nekog čuo 'ih, nisam znao' ili 'ah, bila subota, pijačni dan, poslala me žena po rotkvice' ili pak, daleko bilo, 'uh, padala kiša pa me mrzelo da izađem iz kuće'!

            dugujete sebi, ali i svojim unucima kojima ćete pričati o ovome, da to overite naživo!

            evo šta je:

Institut za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu

u subotu, 23. oktobra 2010. godine,

sa početkom u 12 časova,

u galeriji Artget, Trg republike 5, Beograd,

organizuje tribinu pod nazivom

NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE

U ukupnom trajanju od 3 časa, tribina podrazumeva desetominutna izlaganja učesnika i diskusiju uz pomoć moderatora i učešće publike.

Uvodna reč:

dr ENISA USPENSKI (direktorka Instituta)

Učesnici:

DIMITRIJE VOJNOV (filmski kritičar i scenarista) – Namere novog srpskog filma

MIRKO STOJKOVIĆ (filmski kritičar i scenarista, docent FDU) – Anon delivers

ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ (filmski scenarista i kritičar) – Nasilje u novom srpskom filmu

MLADEN ĐORĐEVIĆ (filmski reditelj) – Seks i pornografija u novom srpskom filmu

mr DEJAN OGNJANOVIĆ (filmski i književni teoretičar i kritičar) – Žanr kao blagoslov i kao prokletstvo: prednosti i zamke žanrovskog pristupa u novijem srpskom filmu

dr IVANA KRONJA (filmska teoretičarka i kritičarka) – Pravci razvoja domaće kinematografije: disparatna ostvarenja

MIROLJUB STOJANOVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Recepcija novijeg srpskog filma i polemički kontekst

SRĐAN VUČINIĆ (filmski teoretičar i kritičar) – Tranzicija – epizodni junak novog srpskog filma

SAŠA RADOJEVIĆ (filmski kritičar, scenarista i reditelj) – Tretman državnih institucija u novom srpskom filmu

IVAN VELISAVLJEVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Zašto srpski film treba ipak shvatiti ozbiljno

Specijalni gost:

MIČ DEJVIS /Mitch Davis/ (koselektor programa Subversive Serbia festivala Fantasia u Montrealu)

(da ne bude zabune, Mič svoje izlaganje šalje preko neta, nažalost neće tu biti lično...)

Moderator:

VLADIMIR KOLARIĆ (filmski teoretičar, doktorant FDU)

Artget je tačno iznad knjižare Stubovi kulture, može se popeti iz knjižare stepenicama.

PS: Da, imaću neki broj primeraka NAŽIVOG sa sobom, slobodno me spopadajte.

Poslednji dan na smrt osudjenog u kažnjeničkoj koloniji

U okviru akcije 'Spremamo se za Sajam Knjiga' evo mog prikaza dva odlična strip albuma Veselog četvrtka. Tekst je svojevremeno objavljen u magazinu BZZZ (sic!), a sad ga evo na uvid i cyber čitateljstvu.

KO KAŽNJAVA KAŽNJAVAČE?

Dejan Ognjanović

Dva nova albuma Veselog četvrtka u okviru biblioteke KLASICI za zajedničku temu imaju – smrtnu kaznu. Ne znam da li je to plod svesnog izbora ili se tako desilo, ali nesporno je da su u pitanju dva strip-albuma koja se savršeno uzajamno nadopunjuju, iako autori dela na kojima su bazirani ne mogu biti različitiji jedan od drugoga. 

Viktor Igo autor je romana Poslednji dan na smrt osuđenog (1829) u kome se, kao što naslov sugeriše, opisuje baš to – misli, osećanja, prisećanja i banalne, a opet tako značajne senzacije koje čovek osuđen na giljotinu doživljava po poslednji put u svom životu, i svestan je toga. Strip adaptacija Stanislasa Groa (odgovornog i za tekst i za crtež – kolor je uradila Mari Galopen) na vanredno uspešan način uspeva da pronikne u atmosferu, ugođaj i osećanja koja prožimaju glavnog junaka. Retko se viđa strip koji ovako suptilno i efektno, koristeći sve mogućnosti medija, uspeva da pronikne u slojevit psihički svet jednog junaka, a da istovremeno ubedljivo oslika i njegovo okruženje, i da sveukupno kreira čitav jedan osobeni mikro-svet između svojih tvrdih korica.

Naročit kvalitet čini blago ekspresionistički ugođaj stripa: on i ne pokušava da se bavi "realističkim" portretom jednog "zločinca" – mi čak i ne saznamo za koji je zločin okrivljen – već je, umesto toga, sav posvećen subjektivnom, individualnom, osobenom. Svi ambijenti i svi događaji i svi susreti obojeni su psihologijom čoveka koji je, na neki način, već mrtav, i to vrlo dobro zna. Jednostavan ali efektan način nagoveštaja toga jeste figura smrti koja čuči u uglu svakog kadra, uvija se oko junaka, posmatra ga, ne dopušta mu da zaboravi na njeno prisustvo. Lobanja, i senka giljotine, neprestano se nadvijaju nad njim.

Tematika zaista jeste sumorna, ali to ne znači da je ovaj strip naporan ili težak za čitanje: naprotiv. Povremeno on gotovo da pređe u oblast horora, kao npr. kada našeg junaka spopadaju sablasti prethodnih stanovnika njegove ćelije. To su duhovi koji svoje odsečene glave drže, za sopstvene vilice, obrnute naopačke. Zaista, prizori dostojni boljih epizoda Dilana Doga, iako ovde služe svrsi podsećanja na divljaštvo smrtne kazne, a naročito njenog odvratnog mehanizma za dekapitaciju – giljotine.

"Stari društveni sistem bio je utemeljen na svešteniku, kralju i giljotini," piše Viktor Igo, u tekstu Predgovora za roman, koji prati ovaj album. "Dosta davno je neko rekao: Bogovi odlaze! Ne tako davno je neki drugi glas ustao i poviknuo: Kraljevi odlaze! Sada je vreme da se neki treći glas podigne i kaže: Giljotina odlazi!"

Na žalost, u informativnom tekstu uz album možemo da saznamo da je ova varvarska sprava bila u Francuskoj u upotrebi čitav vek i po nakon Igoovog potresnog romana, odnosno da je poslednji put upotrebljena 1977. Uostalom, ne treba zaboraviti da je giljotina produkt doba prosvećenosti i racionalizma – a "racionalizacija" i pragmatičnost će, vek kasnije, stajati i iza mehanički preciznih i funkcionalnih "fabrika smrti" i njihovih gasnih komora. Pitanje pogubljenja se, tako, pokazuje ne samo kao problem ljudskih prava, nego i kao polje na kome se susreću, i hodaju ruku pod ruku, ono najplemenitije (razum) i ono najdivljačkije (krvožednost) u ljudskoj prirodi.

Duboka humanost Igoovog dela u zločinu vidi jednu vrstu bolesti i za njega, stoga, preporučuje lečenje a ne ubijanje, što je savršeno preneseno u Groovom stripu. On na najbolji mogući način ilustruje tezu da je smrt stotine ljudi – statistika, a da je smrt jednog čoveka – tragedija. Na četrdesetak stranica ovog strip albuma družićete se sa jednim čovekom, ući ćete u njegove cipele, u njegovu lobanju i videćete svet njegovim očima. Posle tog iskustva, teško da ćete ostati isti. 

Drugi novi album iz biblioteke KLASICI zasnovan je na kratkoj priči Franca Kafke "U kažnjeničkoj koloniji". 

U njoj se pitanje varvarstva kažnjavanja, a naročito smrtne kazne, predočava iz još "pomerenije" perspektive. Ona napušta prepoznatljivu stvarnost bilo koje konkretne zemlje ili istorijskog perioda koje, u slučaju Igoa, ipak vidimo kao Francusku iz prve polovine XIX veka. Umesto toga, ova kolonija je smeštena u fiktivan i apstraktni svet koji se još tačnije može nazvati ekspresionističkim. Gotovo čitava priča, pa stoga i njena strip-verzija, dešava se u pustinji, pod užarenim suncem, gde na jednom izolovanom mestu polu-ludi Oficir jednom Putniku objašnjava, a zatim i demonstrira inovativni metod kažnjavanja. Radi se o posebnoj napravi, još složenijeg mehanizma nego što je to giljotina: ona se sastoji iz brojnih kaiševa i točkića, a njen udarni deo čine tanke i oštre igle kojima se na golom telu osuđenika, direktno u njegovu kožu, urezuje "kazna".

Morbidna i sadistička mašina Putniku (a time i čitaocu) predstavlja se kao savršena poslednja reč u kažnjavanju i egzekuciji, ali se time samo naglašava iracionalnost i abnormalnost tako odvratnog produkta. To je, rečima scenariste ovog stipa, Silvana Rikara, "mašina, sredstvo za pogubljenje, čija su lepota i savršenstvo podjednako veliki kao i apsolutno divljaštvo samog njenog zadatka." Ali ne bojte se: naglasak u stripu nije na sadističkim detaljima delovanja ove specifične mašinerije na ljudskoj koži i mesu; umesto eksplicitnog prikazivanja krvavih detalja, ona nas kroz sumanuti monolog Oficira tera da je zamišljamo na delu. Prividna racionalnost i proračunatost svakog detalja vrlo brzo postaju sastavni delovi njene zlokobnosti i nenormalnosti uma posvećenog njenom osmišljavanju.

Rikar nas u uvodu stripa podseća na aktuelnost Kafkine priče, i uopšte njene tematike: "Pogled na sadašnjost i naše televizijske ekrane moći će da nam otkrije da je čovek često stavljao svoju inteligenciju i inventivnost u službu uništenja drugog, a da je očaranost bolom sve više banalizovana. Kao dokaz imamo nasilje, koje ljudi sprovode jedni nad drugima, a koje pobija sve rekorde gledanosti (neformalna pogubljenja, ratovi, atentati...). Ne postoji ni mrvica sumnje da bi jedno javno pogubljenje na trgu Konkord imalo više uspeha i više (televizijskih) gledalaca nego bilo koje drugo slavlje."

Teško je osporiti ove reči, kao i uznemirujuće dejstvo Kafkine kratke, ali žestoke priče. Strip adaptacija, potpuno verna izvorniku, morala je da se izbori sa jednim ograničavajućim faktorom: za razliku od Poslednjeg dana na smrt osuđenog, koji se dešava na obilju lokacija (tamnica, zatvorsko dvorište, kočije, ulice, itd.) i ima mnogo likova, "U kažnjeničkoj koloniji" je sva vezana za jedno, vizuelno jednolično mesto, i za junake ima samo četiri lika, od kojih dvojica (Zatvorenik i Stražar) skoro uopšte ne progovaraju. Crtač, Mael, imao je težak posao da ilustruje beskrajni monolog Oficira, i uglavnom se junački izborio sa potrebom da u skoro svakom kadru ima tu odvratnu, blago karikiranu njušku.

Kolorit stripa, sav u naranžastim i smeđim tonovima, dobro je upotrebljen za dočaravanje atmosfere nemilosrdnog sunca i užegle hladovine – čitalac ovog albuma moći će da oseti znoj tih nesrećnika, nemi strah Zatvorenika, tinjajuće ludilo Oficira i sve očiglednije zgražavanje Putnika. Grafizam stripa na prilično uspeo način postiže kafkijansku realističnost apsurda, ne preterujući sa groteskom već pružajući tačno potrebnu dozu stilizacije. Likovi i ambijent su istovremeno ubedljivo realni i nesvakidašnje "uvrnuti".

Za oba ova albuma može se reći da je njihov najveći kvalitet taj da se ne radi o pukim nenadahnutim, tezgaroški otaljanim ilustrovanim klasicima, što je pristup koji često nalazimo u američkom stripu onda kada se poduhvati književnih velikana. Francuski autori koji stoje iza ova dva albuma uložili su dovoljno poštovanja prema književnim predlošcima, ali su u njihovo oživljavanje uneli zadivljujuću dozu osobenog, autorskog, svog. Tako su i sopstvenim talentom za vizuelno pripovedanje i ovaploćenje suptilnih tananosti književnih klasika na najbolji način ilustrovali ne samo njihove zaplete, već i stripskim jezikom preneli njihovu suštinu i tako potvrdili njihovu trajnu vrednost i inspirativnost.

PS: U međuvremenu je Veseli četvrtak u istoj ediciji objavio i album UBISTVA U ULICI MORG, naravno prema poznatoj krimi-horor priči E. A. Poa: to još nisam video, ali znajući da su Francuzi oduvek Poa mnogo bolje kapirali od Amera, ne sumnjam da je vredno pažnje. Proveriću prvom prilikom!

NAŽIVO INTERVJU

Dejan Ognjanović, autor romana NAŽIVO i još nekolicine knjiga za koje ste možda čuli ali ste ih malo gde videli, exkluzivno za CULT OF GHOUL dao je opširan intervju povodom izlaska 2. izdanja svog kultnog romana.

Evo 1. dela tog razgovora.

COG: gospodine ognjanoviću, kao što znate, ovaj blog bez uvijanja i bez dlaka na jeziku, razumljivim i jasnim jezikom i bez drka-drka-đon kvazi-učenih 'diskursa' govori o horor fenomenima. u duhu te direktnosti i konkretnosti počeo bih ovaj razgovor jednim možda malo neprijatnim pitanjem...

DO: oho, sviđa mi se ovaj početak! da odmah pređemo na stvar. dakle – pucajte!

COG: odlično. prva stvar koja mi je zapala za oko povodom 2. izdanja vašeg romana NAŽIVO jeste da ga izdajete sami – u nekoj vrsti samizdata, ako se ne varam? nije li to neka vrsta koraka unazad za vas, ako se ima na umu da iza sebe imate već šest knjiga, objavljenih kod nekih sasvim uglednih izdavača kao što su clio, beli put, nkc, mali nemo, niška prosveta itd. nije neobično da mladi autori započnu karijeru tako što svoje prve knjige objave o svom trošku, ali ne biva baš često da neko sa CV-jem poput vašeg, u ovoj fazi karijere, pređe u vode samizdata. kako je i zašto do toga došlo?

DO: hahaha, sjajno pitanje. u pravu ste. prethodne svoje knjige objavljivao sam kod izdavača sa određenim renomeom. neki od njih su propali u međuvremenu (niška prosveta), neki su tek na svojim počecima (zaječarska biblioteka), ali ima tu, kao što ste naveli i izdavača visoke srednje kategorije (nkc, mali nemo), pa i onih koji se mogu nazvati velikim (clio i beli put). ja sam im svima zahvalan na pruženim prilikama, ali... kako da kažem?... recimo da je tu profita za mene bilo malo ili nimalo, a da sam to malo promocije pa maltene i distribucije koju su te knjige imale morao da izborim sam, ili uz skromnu pomoć izdavača, a zahvaljujući daru koji moji zauvek bezimeni oponenti (nameless assholes) nazivaju 'samopromocijom'. da je zavisilo samo i jedino od mojih izdavača, bez ikakvih mojih intruzija u PR, te knjige bi imale bar duplo manje prikaza u štampi i na netu nego što su ih dobile, i za njih bi znao još daleko manji broj ljudi od ionako skromne cifre koja je za njih čula, ako ih već nije naživo videla, do sada.

COG: čekajte, niste li malo nepravedni prema, recimo, NEKRONOMIKONU i NOVIM KADROVIMA, čiji izdavači su ih ipak plasirali u svim većima knjižarama u srbiji?

DO: možda, malo. ali pogledajte ovako: NOVI KADROVI – knjiga eseja koje sam priredio s kolegom ivanom velisavljevićem, za clio – knjiga za koju sam tada verovao, a donekle mislim i sada, da jeste od velike važnosti za srpsku kulturu i filmsku misao – doživela je do sada ukupno jednu jedinu promociju, i to u nišu, u organizaciji nkc-a i dejana dabića, koji je i jedan od učesnika u toj knjizi. clio nije uradio ništa u tom pogledu – 'promociju' na sajmu knjiga ne računam, jer tu nije bilo ni priče, ni diskusije, ni promocije, već samo okupljanja autora došavših da uzmu svoje primerke i da kažu ponešto ponekom od medija koji su tu svratili. clio je, takođe, potkresao krila toj knjizi nalepivši joj nenormalno visoku cenu, protivno volji mene, ivana i ostalih saradnika, čime ju je učinio teško dostupnom upravo našoj ciljnoj grupi – mladim ljudima i studentima filma i kulture. džaba je ta knjiga u svakoj knjižari u srbiji, kad joj je cena oko 2000 din. džaba smo krečili.

            NEKRONOMIKON, koji sam priredio za beli put (odnosno njegovu subdiviziju 'everest medija'), prošao je nešto srećnije po pitanju plasmana, ali ni približno onoliko koliko bi jedna takva knjiga dobila da je promovisana glasnije i pametnije. ona, recimo, nije imala nijednu promociju, nigde, od dana izlaska. prvi tiraž od 2000 primeraka već je na izmaku, ako nije već i prodat, a pošto sam raskrstio sa tim izdavačem, nemam nikakav uvid u to da li će doštampavati nov tiraž. u principu on to ne bi smeo bez mene, kao priređivača, ali znajući njegovu piratsku prošlost (?) i snagu moralnih načela, ne bi me to čudilo. uostalom, uprkos mom neprestanom insistiranju, ja nikada nisam dobio niti potpisao ugovor s tim izdavačem. on nema papir na osnovu koga izdaje tu knjigu sa mojim imenom, ja nemam papir na osnovu koga mogu da ga tužim za povredu usmenog dogovora, i sve se svodi na to da velika riba jede malu, ili tako nešto. u svakom slučaju, ta knjiga se prodala na osnovu word of mouth 'marketinga' i sveprisutnosti, nesumnjivih kvaliteta sadržaja i opreme, a ne zato što je neko ozbiljno radio na njenoj promociji i prodaji.

            dakle, to iskustvo, upravo opisano, još je i najpozitivnije moje do sada. šta onda da vam pričam o onim drugim? ne znam. možda sam ja nezahvalnik: možda treba da se zadovoljim time da mi knjige budu dostupne u ukupno dve ili tri knjižare u zemlji, i da za svoj mukotrpan rad budem plaćen u naturi, tj. u primercima knjiga (10% ili max. 20% tiraža)? da ja jurim kritičare i organizujem promocije? pa hej, čekaj, ako ću već ja da radim sve to, zašto bih onda to radio pod 'firmom' nekog drugog (gde neko drugi prima platu da to obavlja) – pri čemu još moram da prihvatam i razne druge kompromise oko opreme knjiga, dizajna, brzine ili sporosti distribucije itsl?

            biću još konkretniji: za pomenutih 6 knjiga koje imam iza sebe – 4 kao kompletan autor, 2 kao priređivač – ja sam ukupno, sve zajedno, dobio manje od 100.000 din. za većinu njih dobio sam 'honorar' u vidu primeraka knjiga: ponešto sitno od toga se i prodalo, ali uglavnom je otišlo kao poklon prijateljima i kolegama. ispada da sam u proseku za svaku od svojih knjiga dobio po 15.000 din. pa molim vas, za te pare neki 'kolumnisti' ili pisci textova za neke od šarenijih i masnopapirnijih mesečnika neće da uopšte sednu da napišu 5 šlajfni nečega, a ja treba da pišem čitave knjige? i još da budem srećan? e pa, malo morgen!  

možda sam se malo umorio da, sa ovim sedim vlasima na svojoj lubanji, nekome drugome dajem 90% svog dela, a ja da se zadovoljavam sa 10%. i da pritom, često, još moram da dobar deo tiraža kasnije otkupljujem od izdavača da ne bi čamio u njegovom magacinu, pošto njega ne zanima ili ne ume da to reklamira i proda, pa se onda ja na kraju time bavim jer mi se na glavu popnu ljudi koji žele da kupe moju knjigu a ne znaju gde ili kako, a na njihove pozive ili mejlove izdavaču niko ne odgovara.

COG: potpuno vas razumem – evo, slušam vas, i sve ovo proživljavam plastično kao da se meni lično desilo. uostalom, iskustvo koje opisujete tipično je za bilo koga u srbiji ko objavljuje u tom, uslovno rečeno, 'srednjem' delu izdavaštva. ali – šta je sa onima na vrhu? evo, recimo, u poslednje vreme laguna je pronašla zlatne koke u domaćim piscima fantastike i horora. reklo bi se da oni vide i nešto parica za svoje mega-promovisane knjige a ne samo jalovu slavu i honorare za kikiriki?

DO: u pravu ste. ali to je kružok u koji nije lako ući a, u mom konkretnom slučaju, nisam baš siguran da bih to i želeo.

COG: eh, sad! 'kiselo grožđe'! ko ne bi voleo da gostuje u pinkovom jutarnjem programu, da 'blic žena' piše o njemu, da mu se knjige prodaju u tržnim centrima, da ih potpisuje zajedno sa, šta ja znam, eto momo kapor je umro, ali tako nekom veličinom tog ranga, da mu izdavač namešta gostovanja i nagrade? ko to ne bi voleo, recite?

DO: ja.

COG: eh, šio mi ga đura! svi hoće pare i slavu na tanjiru, nemojte mi reći...

DO (prekida ga): stvar je u tome da sam ja malo 'bandoglav', što bi se u mom kraju reklo, a malo sam i gadljiv na CENU te slave. ja sam, da budem skroz iskren, jedna razmažena osoba čiji je moto 'my way or the highway'.

COG: sudeći po tome kako ste ostali bez posla, izgleda da ste trenutno na highwayu.

DO: hehe, nisam rekao da je moj put gladak. ali lepo ste rekli – 'trenutno'. trenutno sam tu gde jesam jer nisam hteo da jedem govna. mislim, na poslu, na faxu, sa tom neiživljenom profesorkom čiji sam asistent 10 godina bio. pomenutih 6 knjiga napisao sam i priredio i objavio u pauzama između pokušaja da napišem magistarski koji bi bio njoj po volji, kao mentoru. i tada su mi neki nudili 'pragmatične' savete kako da izgladim stvar sa njom, kao što mi i danas nude 'pragmatične' savete kako da se prodam toj – kako rekoste, močvari? laguni?  

ali budimo realni – sve i da nisam gadljiv na rulju, na knjige u merkatoru, na pink i b92, na jutarnji program i plaćeni prilog u tv dnevniku – sve i da pretpostavimo da sam spreman da progutam razna neka govanca na putu slave i bogatstva (!), ostaje činjenica da to što ja pišem, i čitav moj etitjud ne samo prema pisanju nego i prema životu (što je kod mene isto) nije zasnovano na kalkulisanju te vrste, a na kraju krajeva, i nije podobno za omasovljenje i upripodobljenje za rulju koja prati bestseler liste i knjige kupuje na benzinskim pumpama i u dragstorima.

COG: čekajte, pa malopre rekoste da nećete da budete 'prisutni' u samo 2-3 knjižare, a sad vam smeta što se knjige prodaju na tim masovno dostupnim mestima?

DO: ma, ne smeta mi. ta vrsta 'literature' za plažu, za čitanje u busu ili vozu, za ubijanje vremena, ona i treba da se prodaje tamo gde sam rekao. sadržina je prilagođena rulji, a produkt joj je učinjen dostupnim na onim mestima na koja ona – rulja – obično zalazi, a to najčešće uopšte nisu knjižare u pravom smislu reči. stvar je samo u tome što ja sebe ne vidim u toj priči.

COG: vi, izgleda, mislite da ste novi crnjanski.

DO: eh, siroma crnjanski, danas se sigurno okreće u grobu. ne, ne živim ja u iluziji da je ovo što ja pišem neka 'bem li ga kolika umetnost i vrednost. moji uzori su ljudi koji su pisali i pišu maximalno iskreno i bez kalkulisanja u okviru prezrenog žanra, ne nadajući se bilo čemu sem da svoju viziju što poštenije i direktnije prenesu na papir. ljudi kao što su e. a. po, h. f. lavkraft, v. barouz, r. ajkman, t. ligoti... naravno, uopšte ne mislim da sam ja bilo gde blizu njihovog talenta i ranga, ali govorim o svojim aspiracijama a ne o postignućima.  

moja strategija, što se tiče proznog dela mog rada, jednostavna je: da činim najbolje što umem i mogu, najdirektnije, bez kompromisa, bez povlađivanja trendovima, publici, kritici, bilo kome. I'll do it MY WAY. i srećniji sam da prodam nekoliko stotina svojih knjiga znajući da su završile u rukama to malo zaista pametnih i pismenih ljudi preostalih u ovoj zemlji, nego li da plod mojih fantazija, misli, vizija, košmara, završava u rukama hiljada i hiljada ljudi koje bih, iskreno, uglavnom prezirao. jer, nemojmo da se lažemo: ne postoje u ovoj ojađenoj zemlji hiljade i hiljade bistrih ljudi izgrađenog ukusa. postoji nekoliko stotina, možda negde oko hiljadu sve u svemu, a ova ostala rulja što guta smeće sa TV-a, iz tržnih centara, sa trafika, što prati trendove, što čita 'knjige o kojima svi pričaju', što pada na jeftine marketinške trikove i na oreole nameštenih nagrada i naručenih kritika – pa, živo me zabole kurac za njih.

COG: lepo rečeno. dobro. da li to znači da ćete nadalje svoje knjige objavljivati samo u 'sam svoj majstor' produkciji?

DO: ne. odnosno, videću. zavisi, od slučaja do slučaja. ali najviše zavisi od toga kako će da prođe ovaj experiment. ako uspem da prebacim 'pozitivnu nulu' i čak nešto i zaradim u celom enterprajzu, ako se ne smorim ovim ili onim, ako mi se usladi (samo)izdavaštvo, možda 'ghoul-press' preraste i u nešto veće i ozbiljnije.

COG: baš sam to hteo da vas pitam: da li taj vaš 'ghoul-press' bio posvećen samo vašim delima, ili...?

DO: ili! u ovoj fazi je nezahvalno davati bilo kakva obećanja ili prognoze, ali ajde da za trenutak, za promenu, budem optimista i pretpostavim da se NAŽIVO 2.0 proda u dovoljnom broju da to nagovesti da imam za koga da radim ovo što radim, odnosno – da to nije šačica ljudi nego da ih ima barem 300 u ovoj zemlji i njenoj srpski-razumevajućoj okolini. ako se to desi, tj. ako prodam knjigu dovoljno uspešno i brzo, i ako se upustim u ove akcije ozbiljnije i dublje, 'ghoul-press' svakako ne bi bio ograničen samo na moja dela, već i na sve ono što može da ponese moj 'seal of approval' a što ja mogu da platim.

COG: pošteno! nego, dosta smo govorili o biznisu, parama, prodaji – ajmo sad malo o umetnosti, estetici, smislu života i ostalome. 

DO: zašto da ne? ipak, that's what the whole thing is all about! ali pošto smo verovatno već smorili ljude gornjom pričom, da ostavimo najavljenu žvaku za nastavak?

COG: wow, kakav klifhenger! prekidamo kad je najzanimljivije! OK, onda ćemo u 2. delu razgovora da se pozabavimo romanom NAŽIVO koji je i povod svega ovoga. jedva čekam!

DO: i ja.

- nastaviće se...-

A NIGHTMARE ON ELM STREET (2010)

**     

2

od svih novijih promašenih rimejkova ovaj je najpromašeniji jer je najveća diskrepancija između uzora i nove verzije. mislim, jedna je stvar kad se rimejkuje PETAK 13 npr. koji ni u originalu nije bogzna šta, a sasvim druga kad kreneš da preradiš jedan skoro savršen film čiji su originalni stil, narativna ekonomija, duh i duhovitost, imaginacija, šarm, podtext uklopljeni i usklađeni magijom koja se retko viđa i inače, ne samo u hororu, i koju ni sam krejven više nikad nije ponovio.

imbecili koji su ovo radili nisu shvatili ama baš ništa u originalu, ili ih nije bilo briga: dovoljna im je bila određena proračunata masa rulje koja će za ovo ionako da kupi kartu, ili iznajmi dvd, samo na konto tog naslova i šarenog pakovanja. totalno odsustvo poštovanja prema kvalitetima originala (ili urođeno slepilo za njih?) čine ovu travestiju tim bolniju za gledanje:  

tamo gde je bila jedna od najsimpatičnijih i najdivnijih heroina modernog horora – došla je nekakva neupečatljiva, bleda, nikakva curica koju sad da sretnem na ulici – ne bih je prepoznao.

umesto njenog šarmantnog dobroćudnog ali malo šeprtljastog would-be dečka (džoni dep) – sad je nekakav negledljivo-antipatični tugaljivi emo sa pletenom kapicom usred leta čiji je jedini talenat, izgleda, da podigne svoje obrve skroz do temena u obliku obrnutog latiničnog V;

umesto demona iz košmara koji je nekada davno bio čovek – imamo stvora koji je čas patetična žrtva društva, čas gnusni pedofil, čas bau-bau čudovište, ali koji ni kao lik ni kao pojava (ikonografski) nije definisan i uz sav trud taj baja ne doseže ni do kolena kreaciji roberta englunda;

tamo gde smo ranije imali jednu ingeniozno strukturisanu i ispričanu priču koja glatko klizi, i zapetljava se, i postaje sve zabavnija i jezivija prema kraju: školski primer dobro zamišljene i veštog pripovedanja horora – sad nalazimo papazjaniju u kojoj se ne zna ni ko je glavni lik, ni koja je glavna tema, ni kuda to sve vodi, ni zašto ni krošto ni za čije babe zdravlje: skače se s lika na lik, a predugački flešbekovi samo škode filmu i strukturalno i tematski-idejno unose nepotrebne i nesvrsishodne komplikacije, a niđe veze, saspensa ili brige za bilo kog od tih manekena;

proživljen, upečatljivi i skoro dirljiv aspekt nerazumevanja između dece i roditelja, jaz između generacija, grehovi otaca bačeni na njinu decu i sve to što je krejven pregenijalno utkao u original kao tematsku srž, dosledno sprovedenu kroz čitav film, ovde je prisutno samo kao bleda senka u jednoj i po nebitnoj sceni;

umesto strave i jeze proizvedene efektnom režijom kao u malo kojem horor filmu, ovde imamo jeftine šok-skokove (BAM!!!) i idiotsku, veštačku sumornost proizvedenu filterima, mutnijim osvetljenjem, likovima koji su sve vreme natmureni, duboko zamišljeni i stalno jebeno ŠAPUĆU onim grlenim glasom za trejlere. veštiji i suptilniji filmmejker kao što je krejven stravu je vrlo uspešno izazivao u svom vrlo koloritnom, 1980s vedro uslikanom filmu, u scenama usred dana, pod vedrim i sunčanim nebom i nisu mu trebali munje i gromovi, sitna kiša što rominja, tmurno nebo, filteri i mutljage da proizvede atmosferu stalne i neizbežne pretnje.

šuplja, isprazna natmurenost pojačana je navodno 'ooooozbiljnim' podtextom kroz unekoliko pojačane implikacije fredijeve pedofilije, ali umesto da u zaplet unesu dozu svakodnevnog užasa iz vesti i novina, načinom na koji su one tretirane (kao gimmick s kojim se sve vreme poigrava: da li jeste ili nije, da li je bio kriv ili je bio nevin?) učinjene fejkerskim i da nije tužno skoro smešnim. odi da ti čika fredi da bonu. mda.

krejven nas je sa svojim likovima upoznao na jedan vedar i opušten način, vidimo ih kako se šale, kako se vole, kako se druže (i koškaju) – pre nego što krene krvopljus, koji kada se desi – gledaoca je actually briga za sudbu tih likova, i njihova pogibija ima impakt. sem toga, genijalan kasting nadopunjuje ono što ekonomično sazdan scenario nije hteo niti mu je trebalo da produbljuje, i svi ti likovi funkcionišu jer ih neki simpatični mladi momci i devojke igraju sa ubeđenjem i šarmom, sa pravom emocijom. pa jebote bog, samo scena u kojoj nensi shvati da ju je otac-pajkan upotrebio kao mamac da navata roda (nakon tinine pogibije) dirljivija je i 'teža' od svih 90 ili kolko već minuta ove nategnute isprazne neubedljive kvazihoror dramurdetine.

ovaj rimejk, međutim, nije loš samo u poređenju sa jednim od najboljih horora ikada snimljenih – loš je i upoređen sa nekim umereno finim rimejcima kao npr. jednog drugog krejvenovog čeda, THE HILLS HAVE EYES, koji uz sve mane ipak može da se pohvali potpisom ozbiljnog (kad hoće) filmmejkera. ova blasfemija je loša prosto zato što je to jedna neopisvo tugaljiva uninvolving smaračina koja je kilava i tupava na svakom zamislivom planu svog postojanja, i sem boljih efekata maske od svog niskobudžetnog uzora nema ama baš ničim da se pohvali. da paradox bude još veći, originalni set-pisovi od štapa i kanapa (npr. latex 'zid' kroz koji izlazi fredijeva faca) još uvek izgledaju bolje od cgi crteža, a živahna krejvenova režija izvlači maximum iz logistički zajebanih mehaničkih efekata (npr. ubistvo na plafonu još uvek je bolje i žešće kod krejvena nego kod ovog ovde parama i ničim drugim obdarenog odradeka).

iako je nominalno ostavljen prostor za nastavak, ovo je toliko jadno otaljano i mrtvosano da čak ni retardirana američka publika to nije progutala u masama koje su se očekivale, pa se zdušno nadam da će blasfemija ovim abortusom da se okonča, i da se fredijeve kosti nadalje ne diraju bez prave potrebe.