BERNISA: JAČA OD SMRTI (1990)

             BERNISA je kratki igrani film (17 minuta) u režiji dinka tucakovića. dinko je sada direktor muzeja jugoslovenske (sic!) kinoteke, a u to vreme bio je urednik izdanja kultnog zbornika SVETLO U TAMI (priredili pajkić i jeličić) koji je ključno uticao na novu recepciju ŽANRA u srpskoj kritici. dinko je oduvek imao afinitet prema žanru, i kao kritičar, i kasnije kroz akcije u kinoteci, i šteta je što je njegov kratki film, prema čuvenoj poovoj priči 'BERENISA', ostao kao jedna fusnota i slepo crevo u ovoj kinematografiji, iako je postojala ideja da iz njega izraste omnibus gotskih horor priča po uzoru na kormanove.

podsećam da je to isto vreme, ista godina, u kojoj je kadija snimao svoje SVETO MESTO (za istog producenta, zorana otaševića). avaj, horori raspadajuće jugoslavije i 'ne u sukobu' srbije, sa svim ekonomskim i drugim užasima, ubili su šansu za ovu nesuđenu renesansu horora u srpskom filmu, koju su kadija i dinko mogli da izvedu, da su samo okolnosti omogućile da kadija SVETO MESTO prikaže u belom svetu, kao što je bilo planirano (a u najmanjem – neki festivalski život na žanrovskim festivalima, pa i poneku nagradu, MOGAO je da ima). takođe, da se našlo nešto malo para, i da su okolnosti dopustile, i od ovog dinkovog omnibusa je mogao da ispadne vredan film. možda u nekom paralelnom univerzumu, u kome dragana maksimovića, koji ovde igra poovskog ukletnika, nisu ubili obesni skinhedi ili već tako neka neonacističko-rasistička stoka...

            ovako kako jeste, BERNISA je tek jedan opskurni kratki film za koji malo ko zna, koji nije dostupan na netu, i koji se tek ponekad prikaže u kinoteci (da, sniman je na filmskoj traci, i po svemu izgleda kao respektabilan low-budget gothic). u svom sadašnjem obliku to je jedna simpatična stilska vežba, nešto između omaža pou i kormanu i pokazne vežbe (evo šta možemo od štapa i kanapa, a da opet izgleda svetski).

iz svoje arhive obznanjujem najavu ovog filma iz tadašnjih TV NOVOSTI (1990). klikni na sliku da vidiš čitko:

Od Vršca do Vranja

 

            kao što je ovde ranije već bilo uredno najavljeno, u vršcu smo 13.04.2011. imali odličnu promociju, na poziv tamošnjeg udruženja filmoljuba pri vršačkom kulturnom centru na čelu sa časlavom vasićem.

domaćini su bili ljubazni i dobro spremljeni da nas dočekaju, a urednički trijumvirat – savić, dabić i ognjanović – održao je nešto više od puke promocije FILAŽA, nakon najave direktorke kulturnog centra.

bilo je to mini-predavanje o stanju u srpskom filmu, filmskom izdavaštvu (kako knjiga tako i časopisa) i filmskoj kritici nekad i sad, sa posebnim osvrtom na ulogu kritike u novom milenijumu, u kontextu interneta, blogova i sl. (pri čemu su dabić i savić stavili veći akcenat na NEKAD, a ognjanović na SAD).

naravno, priča o SRPSKOM FILMU potakla je i najveći feedback iz publike, ali pošto se ispostavilo da je najradikalniji radikal iz publike ujedno i veliki fan mog rada na chetnixploitation blogu, nije bilo većeg excesa, niti je nasiljem odgovoreno na moj, rekao bih briljantan odgovor na pitanje 'zar se SRPSKI FILM ne koristi istim metodama kao 'fondovski' (eurimage) filmovi, da bi se prodao inostranstvu mračnom i gnusnom slikom o srbima?'

cela priča desila se pred skoro punom salom, odoka bih rekao da je bilo najmanje 40ak ljudi i žena, a možda i više.

prijateljski doček i pozitivne reakcije publike podstakli su i nas na priču, koja je trajala oko dva sata.

ukratko, bila je ovo jedna od naših najuspelijih dosadašnjih promocija FILAŽA i ekipe koja ga pravi.

inače, FILAŽ je istog tog 13. aprila ostavljen u 3 bg knjižare: beopolis, aleksandar belić i tardis (potonji se uskoro seli, pa pohitajte da ih uhvatite na starom mestu pre kraja aprila)! potražite svoje primerke što pre.

ujedno, pozivam sve mnogobrojne pratioce ovog bloga iz vranja i njegove bliže okoline, na promociju FILAŽA koja će se desiti 28.04. u 19.00 u Američkom kutku u Vranju.

u promociji učestvuju savić i dabić, a ognjanović će biti opravdano odsutan telom, ali prisutan duhom.

SCREAM 4 (2011)

***

3-

--- rivju nema spojlera!---

osnovni problem sa nastavcima VRISKA, a sa ovim naročito, jeste to što je toliko zagušen svojim auto-referencijalnim meta-trućanjima o hororu uopšte, o žanru, o nastavcima, trilogijama, 21. veku, o stanju stvari i svemu ostalome, da ga je teško posmatrati kao honest-to-goodness FILM, koji, je li, ima neku priču, likove, dramu, zaplet, rasplet. 

            tako je i ovaj, četvrti deo VRISKA, napadno esejističan, od samog početka, tj. prologa sa uh-al-smo-pametni film-u-filmu-u-filmu igrarijama koje niti su toliko pametne kao što deluju, niti su strašne, jer, kada napokon, posle par lažnih startova, dođemo do nečega što 'nije' film (bar ne u filmu), prestalo je da nas bude briga za te treperave kreature na ekranu. a to je, u malome, i slika i prilika celog ovog nastavka, data već u prologu: jer, isto kao što napadna struktura film-u-filmu-u-filmu ubija saspens i pretvara sve u po-mo igrariju za klinčuriju, tako i fakin ČETVRTI deo serijala obitava toliko daleko od bilo kakve (filmske) realnosti koju sam ja voljan da suspenzijom neverice prihvatim dovoljno da bi me bilo briga za nju da je zaista teško (tj. meni nemoguće) da se saživim sa bilo kime i bilo čime na ekranu.

         kreatori ovoga izveli su auto-gol time što su procenili da je prvi VRISAK uspeo zbog svojih para-meta-sub-kon-text zezalica (a ne zato što je imao zabavnu priču i simpatične likove, odlične set-pisove u kojima nas je bilo BRIGA za žrtve, i inovativnu, žestoku slešer inscenaciju), pa su u nastavcima, a tako i u ovom, veći naglasak stavili na komentarisanje filma nego li na PRAVLJENJE filma, što me vraća na moju inicijalnu zamerku, kroz metaforu pisanog texta, naime da je SCREAM 4 manje horor priča a više horor esej.

            kao priča, to je usiljeno kako samo 4. deo serijala može da bude, i džaba im sve wink-wink pošalice sa STAB 7 insertima – ne vredi, jer ko još ozbiljno shvata sidni i njen usud da se svakih nekolko godina susreće sa nekim novim parom ludaka sa increasingly imbecilnim motivacijama koji oblače isti kostim, meću istu masku, koriste isti nož, i glas menjaju istom spravicom (toliko istom da, bez obzira ko kroz nju govori, on ili ona ima ne samo istu boju glasa, nego i istu intonaciju, inflexiju, ritam, govorne paterne itsl)? 

možda sam ja ograničen, al lakše mi je da prihvatim majkla majersa koji se za svaki helovin iznova diže iz mrtvih ('hello, kids! it's THAT time of the year, right?), il đejsona koji isto to radi pred svaki petak 13-ti (sve nestrpljivo listajući kalendar za tu godinu u svom grobu) nego li da je ovoliki niz međusobno skroz nepovezanih sajkoa toliko opsednut jebenom sidni da svakih nekolko godina oko nje organizuju slash-a-ton pod istovetnim maskama i svim ostalim.

            kao esej, to je donekle simpatično na svoj senzacionalističko-površni način, ali i preterano sa svojim napadnim popovanjem o celebrity culture ranog 21. veka (potpomognutog novim gizmoima u vidu jutjuba, fejsbuka, sveprisutnih kamera i kamerica i mobilnih telefona i bogtepita čega sve ne), što je zapravo 'prava tema' ovog nastavka. meni je samo malo teško da poverujem u iskrenost vilijamsove zabrinutosti za vremena u kojima živimo (uprkos jednoj zaista preterano explicitnoj tiradi o tome, pred kraj).

 

u tome me ometa cinizam ovog ipak pre svega komercijalnog enterprajza u koji se ušlo nakon što su svi uključeni u njega posle 3. dela zdušno i složno obećali da daljih nastavaka neće biti. a sad evo još jednog. i ne samo to: mada je na blagajnama prošao osrednje slabo, krejven najavljuje još dva dodatna komada (da se primaknu tom STAB 7 maximalno). šta je bilo, vilijamsone? krejvene? stigli računi za internet i telefon? poskupelo gorivo? ili svoj angažman i satiru niste mogli da plasirate u nekom drugom, ORIGINALNOM, a ne SCREAM-related zapletu?

            oh, well: sve to na stranu, ako izuzmem činjenicu da sam sve ovo mogao da gledam jedino sa distance koju su sami autori (nenamerno?) stvorili svojim sopstvenim distanciranjem od materijala i njegovim meta-tretmanom, pa da je posledično tome i moj doživljaj saspensa i jeze bio znatno manji nego u originalnom VRISKU – recimo da je ovo okej filmić, možda čak i najbolji od nastavaka, mada ne nešto mnogo bolji od dvojke (koju pamtim kao sasvim solidnu i morao bih da je repriziram pre nego što potpišem dal mi je draža dvojka il četvorka; okej, part 2 je imao imbecilan rasplet, nametnut time što je scenario procureo pre završetka filma, pa su dosnimili novo 'rešenje' i twist, ali je skoro sve do njega imao zanimljivih stvari i nekoliko dobrih set-pisova...).  

takođe, do ovog trena, kada se došlo već do ČETVRTOG nastavka, dopunski ubica strave sadržan je i u činjenici da ZNAMO da je iza te maske i tog noža sakriven neki od sasvim prozaičnih i banalnih likova koje gledamo tokom filma – a po pitanju maskiranih ubica, daleko jaču preferenciju imam kad je iza maske nešto neljudsko (majkl majers, đejson...) ili barem daaaaleko odlepljeno od ljudskog (lederfejs), a ne tamo neki uzbujali američki tinejdžer koji svako malo pa izbacuje neke one-linere, druži se s ortacima, jebe si mater, a onda kad obuče kostim i masku – postane skoro natčovečanski zlojebivi psiho-ubica. da i ne govorim o tome da ga, u ovom nastavku, šutiraju u glavu i bacaju niz stepenice samo tako – al kad posle vidimo lika koji je bio iza maske, na njemu/njoj nema ni najmanje modrice il čvoruge!

            stari likovi su ponovo tu, mada uglavnom nemaju bogzna šta memorabilno da kažu ili urade; stare situacije su tu, bez bogzna kakvih inovacija – i dalje je to same-old lomatanje po kućama uz upotrebu iste one nožekanje čije avanture pratimo već 4 nastavka, i osim nešto malkice veće količine krvi (SAW, hvala ti) to je sve na nivou koji krejven do ovog trena može da režira na auto-pilotu, a verovatno to i čini. ipak, imajući u vidu njegov sramotno imbecilni MY SOUL TO TAKE iz prošle godine, moram reći da mi je draži OVAJ auto-pilot, nego li ONAJ pokušaj 'originalnosti'!

            da sumiram: SCREAM 4 je dovoljno vickast i zabavan da se može pogledati, naročito ako ste fan serijala, slešera ili horora uopšte. ako niste, može se bezbedno i propustiti, jer ne nudi ništa naročito novo u dobro poznatoj formuli sem još jednog usiljenog whodunita koji se, priznaću, na neke umereno-zabavne (ili možda umorno-nenadahnuto auto-plagijatorske) načine odnosi prema strukturi zapleta originalnog VRISKA. 

 

budući da se DOTIČE nekih aktuelnih tema, film može inspirisati neku mlaku diskusiju o njima, ali sam po sebi, kao horor, tj. kao slešer, on je tek kompetentan, čak dobro režiran, ali potkopan gorepomenutim po-mo-meta-teta pristupom koji ubija saspens, a bez saspensa – čemu sve ovo?

Ghoulova uskršnja poslanica

            braćo i sestre: neka je srećan uskrs svim posetiocima bloga koji veruju u zombije.

            a još srećniji neka je onima koji ne veruju. amin.

         u to ime, evo nekoliko mojih umjetničkih radova na teme raspeća, hrista, jude, krstova, slavne kršćanske tradicije kao i neizbežnih antihrišćanskih struja... sve je nastalo u periodu 1992-1997. a jedino sam boje dodao u kompjuteru, sada.
(klikni na sliku da je vidiš onako kako je gospod naumio)

 

 

 

 

Jodorovski u Beogradu: izveštaj (3. deo)

dobro, vreme je da privodimo kraju ovaj izveštaj o najvažnijoj poseti na najvišem nivou koju je beograd imao u ovom milenijumu (mislim na kulturne posete pa stoga ne računam medvedeva, putina i tako te 'veličine').

za subotu 16. april bila je najavljena dodela 'zlatnog pečata' kinoteke jodorovskom – što je malkice bizarno, ako me već vučete za jezik, da mu nagradu dodeljuje institucija koja se hvališe svojom mega-snabdevenošću, a uprkos tome na svom lageru nema NIJEDAN film jodorovskog. ali, mein gott, takve skrupule nisu sprečile ni predstavnike RTS-a da nadugačko intervjuišu i u nebesa dižu reditelja čiji NIJEDAN film nisu na svom programu prikazali decenijama. (poslednjih 10ak godina uopšte ne gledam tv, pa ne mogu baš da potpišem dal su nešto puštali u tom periodu, ali sve i da jesu: hello, jodo je sve svoje filmove snimio 1968-1990, a ono što vam potpisujem jeste da ništa njegovo nije prikazano na rts-u u periodu 1968-1998.) znači, klasična srpska priča: kaskamo za svetom decenijama, i pravimo se da je sve okej.

a tu čak i nije kraj srpskoj priči – jer isti taj 16. april jedna smešna stranka najavljivala je kao 'dan promena', ali umesto da se okupljenim stotinama iljada obratio čovek koji, actually, ima šta da im kaže, a svratio u bg onako usput i nabrzinu, ta rulja je sa bine slušala kojekakve pajace, od kojih se glavni među njima odmah potom upustio u cirkuzijadu pregrotesknu čak i za srpske standarde. ali neću o tom šljamu ovde.

pominjem ih samo zato što je to njihovo orgijanje centrom grada bilo za očekivati, kao i poremećene trase saobraćaja itsl. cela srbija je znala za to sranje usred beograda, ali čak ni to nije bilo dovoljno za određene beogradčiće da iz svojih domova ka kinoteci krenu RANIJE, e ne bi li se do nje i probili NA VREME da čuju čiču. kako ispade, mnogi su se oslonili na standardnu srpsku praksu da se slobodno i poželjno kasni na sve i svašta, poput recimo onih ogavnih kreatura koje na festu uveliko ulaze u salu čak i kad film traje već 10ak minuta...

e, kako izgleda, ti i itakvi su ga malko ispušili ovog puta: ne samo što je uručenje pečata jodu počelo jedno 2-3 minuta PRE najavljenih 20h, nego su na samom početku i vratnice ionako dupke napunjene sale bile zakatančene a ključ progutan, tako da odocneli jodofili – kako kasnije saznadoh – nisu mogli da ulaze u salu tokom njegovog primanja nagrade, niti da ga ometaju svojim komešanjem i guranjem onda kada je već započeo svoje 'predavanje'. sorry, folks, ali ko vas šiša: ako sam ja mogo iz daleke borče (!) da dođem ranije, i da u kinoteci budem već u 19.30h, mogli ste i vi. ali niste.

u salu sam ušao ranije, tj. pre nego što su počeli da puštaju publiku: uveo me boban aranđelović, kako bih zauzeo mesto u prvom redu i mogao da svojim diktafonom zabeležim sve to kako valja, a i da joda ne gledam preko nečijih ramena, glava i šešira. ubrzo se sala napuni do poslednjeg mesta, a bilo je i par desetina fanova stojećih sa strane. 

jodu je najavio dinko, a 'pečat' mu uručio rale zelenović (danas direktor kinoteke, a bivši urednik filmskog programa na tv bg u vreme kada je mogao, da je samo znao, da pusti i neki jodov film, za promenu), a jodo je to primio učtivo i pretvarajući se da mu je stalo. istina, malo ga je raskravilo kad su pročitali ko je sve pre njega to dobio (mada ga je par imena i zasmejalo). onda je zamolio dinka da sedne na jednu od stolica na bini, a on je sam i neometan krenuo sa svojom pričom.

tu je bio jedan manji nesporazum tj. nejasnoća – najavljen je bio simultani prevod, ali kad jodo krenu na svom francuskom, nije bilo nikakvih prekida za prevodilačku priču. sa kašnjenjem od nekih 10ak minuta shvatih da su publici sedećoj iza mene na revers delili slušalice, i da su preko njih mogli da čuju prevoditeljice. boban je to propustio da mi napomene jer on, izgleda, razume francuski: u svakom slučaju, prvih 10ak minuta jodove priče 'razumevao' sam isključivo svojim šturim poznavanjem tog jezika, dok dinko sa bine nije helpfully (& thankfully) upitao razumem li ja sve ovo, i ponudio mi svoj par.

u onom početnom delu, jodo je pričao kako ga je oduševila bela lavica u bg zoo vrtu, što je bila glavna i najvažnija atrakcija za njega u vasceloj prestonici srbalja, pošto je to jedina životinjka te sorte u celoj evropi: dok je rulja na trgu slušala tomu grobara, jodo išo u zoo vrt da gleda belu lavicu, jer ona za njega predstavlja simbol sunca (lav = sunce) u svom najčistijem obliku... 

posle tog ranta bacio se na druge teme, ali to nije bilo nikakvo 'predavanje o svom životu i delu', kako je bilo najavljeno u medijima, nego zabavna tirada o svemu i svačemu u trajanju od ne duže od 20ak minuta. posle mi rekoše da su ljudi iz franc. centra propustili da jodu kažu da se od njega očekuje neka priča, pa on nije ništa ni spremio, no za 'predavanje' saznao pola sata pred početak. tipično.

inače, tokom trajanja svega toga iz prvog reda nisam bio svestan svoje pozadine (niti me je u tom trenutku zanimala), ali sada na fotkama koje je toma uredno slikao vidim da barem polovina ljudi u sali NEMA slušalice na ušima. čak i ako poneki od njih stvarno natucaju francuski, ne verujem da baš polovina njih to parla. ipak, nisam siguran da li je bilo dovoljno slušalica za sve i kako je taj deo priče funkcionisao – znam samo da sam nekoliko dana posle toga dobio poruku od jedne nepoznate mi osobe, zapravo ljutito pismo, skoro celo u VELIKIM SLOVIMA, sa intencijom 'jadne verbalne osvete organizatorima sirenjem/informisanosti o sramoti njihove neodgovornosti' a vezano za pitanje prevoda. izgleda da se radi o jednom od onih koji ne znaju francuski a nisu dobili slušalice. 

ta osoba čak tvrdi da je jodo ponudio da priča na engleskom (koji bi svi razumeli!), ali je dinko navodno kazao – ma neka, pričajte vi na francuskom, imamo prevodioce. ja sam, kao što rekoh, bio u prvom redu, ali mi je ta konkretna konverzacija, ako se zaista desila, promakla. znam samo da jodov engleski nije dovoljno dobar za maximalno sočno i zabavno pričanje, i da je idealnije bilo da se opuštenije izražava na jeziku koji mu je komotniji. druga je stvar da li ga je publika, i koliko, razumela.

u jednom trenu je i on sam posumnjao u to da li ga većina razume, pa je izdao nekoliko telesnih komandi da to proveri, tipa: 'ajde dignite desnu ruku, ajde ruku na srce, ajde na obraz itsl.' koliko sam mogao da vidim osvrćući se, mnogi su ga (po)slušali. 

na svu sreću, data je prilika da se, nakon kraće jodove priče, porazgovara sa publikom, odnosno da se postave pitanja iz iste (uz napomenu da će odgovarati samo na pametna). taj deo je potrajao znatno duže od njegove solo priče – možda i celih 40ak minuta. bilo je svakakvih pitanja: boban ga je pitao nešto vezano za sex, jedan drugi o ženama spasiteljkama/uništiteljkama (sa osvrtom na EL TOPO), miloš tomin ga je svisoka (s balkona) pito za njegovo mišljenje o OTO tarotu u odnosu na marsejski, ali naravno da prevodioci to nisu mogli ni izdaleka da razumeju i jodu prevedu, pa je ovaj pričao nešto o svom odnosu prema tarotu uopšte... 

ja sam se dvoumio dal da ga pitam jedno od pitanja koja ne postigoh na intervjuu prethodnog dana – vezano za njegov koncept besmrtnosti, duše, života posle smrti, if any – ali zaključih da je to preozbiljno za ovaj kontekst i za ovu masu; a osim toga, hteo sam da imam nešto vezano za film, pošto će mi intervju ionako izlaziti na nekom od sajtova/časopisa posvećenih filmu – pa zato upitah opet o ABELCAINU, ali ovog puta preciznije i konkretnije. to ipak nije pomoglo, jer je jodo dao odgovor tek neznatno razrađeniji i detaljniji od onoga što mi je dan ranije kazao.

usledila je još jedna gužva za potpisivanje plakata, stripova i knjiga, kojom prilikom mu ja podmetnuh dvd omot SANTA SANGRE, a videvši u kojoj je gužvi i navali sa ruljom, odložih dvd cover FANDO I LIS za neki drugi put. na izlazu se pridružih nekolicini drugara pa kasnije iskoristimo priliku da se i uslikamo sa jodom.

kad se masa razišla, mi produžismo u kafić preko puta na jednu sesiju što razgovora što prepirke (s bobanom a.), posle čega odoh u jedan drugi kafić do svog domaćina, tome, gde sam odsedeo do 03 ujutro, nakon čega mi je više nego prijala noćna šetnja do borče (noćni prelaz pančevačkog mosta included). sve u svemu, bilo je to sasvim okej veče, i tek par dana po povratku kući saznadoh da su neki moji blentavi drugari bili toliko neozbiljni da zakasne i poljube vrata kinoteke, ali takođe i da su neki najuporniji ipak bili pušteni unutra, nakon oko 15 minuta dreždanja ispred. 

enivej, nadam se da ću dobiti snimak iz prevodilačke kabine, na srpskom, jer je otherwise moj diktafonski snimak prilično beskoristan onima koji ne govore francuski, pošto se na njemu, naravno, čuje samo i jedino jodo, na francuskom...

toliko za ovaj put.