INSIDIOUS (2011)

**(*)

3-

            srpski jezik, iako bogat rečima za rodbinske odnose i njihovo višestruko maštovito rodoskrnavljenje, nema baš adekvatan pandan za naslov ovog filma: najbliže njemu bila bi reč 'podmuklo', ali ona ne prenosi sve dimenzije originalnog značenja: guje u nedrima od lukavago, itd. evo šta kaže eng. rečnik:

1. Working or spreading harmfully in a subtle or stealthy manner: insidious rumors; an insidious disease.

2. Intended to entrap; treacherous: insidious misinformation.

3. Beguiling but harmful; alluring: insidious pleasures.

INSIDIOUS se lukavo i podmuklo predstavlja kao ozbiljan horor film koji je, actually – strašan! gledam amerikanske kritike: u kontextu patetičnog stanja današnjeg američkog 'horora' svi živi pišaju u gaće od sreće što ovo nije rimejk, nije reimagining, nije nastavak, nije torture-porn, nije prema video-igrici, nije teens in peril, nije – nijedno od učestalih obličja đubreta koje se danas u americi izdaje za horor, pa prema tome, po difoltu, pošto nije govno na kakva smo navikli – mora da je pravi biser žanra!

naravno, tu je ghoul, dežurni namćor, koji 'ne ume da uživa' u filmovima ovog tipa, da mu sreću kvari. elem:

sve je to lepo i krasno u prvih pola sata, koji su me – priznajem! – kupili: privremeno sam bio spreman da zaboravim da je ovo radio james wan, čiji je jedini prethodni pokušaj čistog horora bio kičasto-barokni karnevalski infantilni pulp bau-bau šareniš zvani DEAD SILENCE. znači, čitavih pola sata, ako ne i malkice duže, sasvim solidno je u INSIDIOUSu odolevao svom palp biću, i pružio je jedan od boljih POČETAKA neke haunted house priče, koji btw ilustruje moju tezu da je mnogo lakše dobru ghost story započeti nego li ZAVRŠITI. 

na potonjem zadatku pali su i mnogo veći od wana – čak je i henri džejms morao dvostruko da vara u svom WTF kraju za 'the turn of the screw', da ne govorim o imbecilno-pirotehničkom hepi-endu kingovog SHININGA, odnosno nešto boljem, ali ne mnogo smislenijem, i svakako WTF kraju kjubrikovog filma. a ne vucite me za jezik o kretenskoj vašarskoj ghost-ride završnici POLTERGAJSTA... znači, po pitanju ghost stories, mnogi teli, mnogi započeli, ali retki, vrlo, vrlo retki to do kraja sproveli! a wan se sapleo već negde oko 40og minuta...

no, da se vratim na okej početak: za pohvalu je dobro pogođeni kast za koji se vezuješ, a tu pre svega mislim na MAMU (rouz birn, toliko zgodna da joj duhovi spontano ližu obraze), ali i na muževljevu MAMU (barbara herši, lucidno kastovana ovde kao mig horor znalcima, 30 godina nakon što ju je silovala nevidljiva sila u simpa-trešu THE ENTITY, i dalje zaprepašćujuće sexy!).

još je pohvalnija vanredna ekonomija u pripovedanju, savršeni tajming, bez nepotrebnih uranjanja u beskrajne minute familijinih prozaičnih ćaskanja i trla-baba-lan-da-joj-prođe-minutaža (sine qua non u američkim, a naročito TV filmovima iz 1970ih i 1980ih o familijama u kućama duhova: dok tamo nešto konkretno krene da se dešava prođe čitava jedna naporna epizoda sapunske opere!). ne samo što ovde akcija kreće relativno brzo, nego je i prilično dobro prikazana, sa uspešno kreiranim jezivim situacijama – srpski rečeno: sa nekoliko dobrih, jezivih scena.

horor film – a strašan? šta sve neće izmisliti! just when you thought it was safe to watch american horror film!

ali, naravno da je fraza 'dobar američki horor' odavno obesmišljena, i nju samo poneka drtina sedih vlasi još uvek može povezati sa tvorevinama pravljenim u davnim, pradavnim vremenima koja današnja omladina 'poznaje' samo kroz MTV sočivo i glazuru njihovih rimejka.

da ne bi kvario prosek – a prosek je vrhunski domet današnjeg američkog horora, at its undeserved best! – james wan posle 40ak minuta zaključi da je dosta bilo jeze, strave i šokova, dosta je bilo drame i misterije: da mu retardi ne bi demonstrativno napustili multiplexe revoltirani ovim nepojmljivim i ničim izazvanim kvalitetima, on negde oko polovine filma ubaci:

a) comic relief ghostbustere sa nekakvim idiotskim andrmolj-spravama za vatanje magle

b) ...od kojih jedan među poslodavce upada žvaćući nekakav fast-fud kao stoka

c) medijumku koja se kezi kao ludača na džak brašna, iako je pozvana nimalo veselim povodom: sinčić familije u pitanju je već mesecima u nekoj vrsti kome, spirit-snatched into the ghost-world, dok se ova krava ponaša kao da je sa svojim kretenskim pomoćnicima došla da demonstrira rad novog tipa usisivača (pritom nimalo ne pomaže što nju igra lin šej, sestra roberta šeja, šefa nekadašnjeg new line cinema i retko odbojna njuška)

d) a onda kreće CHEESE, big style: medijumkin asistent (onaj što ne ždere pred mušterijama, nego je zapravo scenarist svega ovoga) pripomaže tako što munjevito škraba foto-robote duhova koje ova opisuje dok ih samo ona gleda, a rezultat su ne neke čiča-gliše, za koje jedino ima vremena da tako brzo crta, nego neke zamalo pa ilustracije za na plakat;

e) zatim sledi spiritistička seansa koja je ROYAL WITH CHEESE, sasve medijumkom koja na lice stavlja gas-masku (!!?! wtf??!) – a ako to nije dovoljno apsurdno po sebi, drugi kraj cevi njene gas maske ide pravo u uvo asistentu, odakle će ona da se napaja kiseonikom i ostalim hranjivim materijama, a zauzvrat će da ga puni svojim prošaputanim porukama i impresijama 's one strane'!

f) i najzad, imamo exkurziju u 'THE FURTHER'  – kako medijumka naziva onaj svet (jesam li već pomenuo cheese?): tatko se astralno projektuje da izbavi svog sinka iz kandži dr frank'n'furthera – koji, btw. izgleda kao brat od tetke dartha maula iz novijih STAR WARTS flickova, znači stripizacija 'demona' do 200 i nazad. naravno, u skladu sa novijim američkim hororima, sve se rešava pesničenjem, pa makar i sa demonima, duhovima i ostalim neopipljivim čudima...

ovo se može nazvati melanžom PARANORMAL ACTIVITY, od koga preuzima kolko-tolko realistične prizore kućne ghost/demon invazije, u svojim inicijalnim, nespektakularnim manifestacijama i POLTERGEISTA, od koga skoro plagijatorski krade čitav niz elemenata zapleta, uključujući: dete oteto među duhove, medijumku sa asistentima i mambo-džambo aparatima za merenje trans-elektro-subli-mega-magnetno-induktorskih transferencijalno-konditorsko-otorinolaringoloških mikro-talasa, spiritističku seansu, ulazak u 'onaj svet' i borbu s tamošnjim demonima. i ne samo to, nego od hooper-puppet-mastered-by-spielburger tvorevine za zasenjivanje prostote i dečurlije ovo preuzima i sveopšti, u drugoj polovini dominantni anything goes rollercoaster vozi-mile the-more-the-merrier abre-ubre pristup koji od inicijalne 'drame' pravi cirkus, od uklete kuće vašar, od demona klovnove, a od protagonista – idiote. ako je početak filma još i mogao da izazove 'shit, this could really happen!' stravu, bez brige: sve se završava nepotrebno kitnjastim, merilin menson sreće william malone videospotovskim goth-barokom koji prosto vrišti IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, ki ki ki kiii. 

naravno, kome imbecilizacija i diznilendizacija natprirodnog nije smetala u POLTERGAJSTU (sasve sanducima i kosturima koji na oprugama iskaču iz zemlje) progutaće i ovu retardaciju i šarenu-lažizaciju i videoigrizaciju 'natprirodne aktivnosti' i još će da mu/joj legne ko budali šamar.

nije to negledljivo, nije ni previše loše na svoj idiotski praznoglavi derivativni šuplji besciljni i čak i elementarno dramaturški nerazrađeni način (ko je onaj demon? zašto oće klinca? kakve veze s njim ima baba-demon koja tatka prati od mladosti? a koje pak veze sa svima njima imaju sestre-bliznakinje iz SHININGA u kameo pojavi? itd itd itd). 

no, za razliku od 98,8% današnjih usa horora, u ovome ćete možda u nekoliko navrata osetiti davno zaboravljenu jezu, napetost, stravu: ponešto od toga jeste izvedeno vulgarnim sledge-hammer metodama, glasnim bukama i muzikom, frenetičnom iako besmislenom akcijom itsl – ali, azatote moj, od horor-probirača nema horor-jebača, a ako tražite suptilnost, smisao, dobru priču, konzistentnost, poentu, dobar kraj... onda bolje ubacite neku reprizu iz 1970ih, jer toga inside INSIDIOUSA – nema.

činjenica je, i to tužna, da je nešto kao INSIDIOUS jedan od boljih usa horora u poslednje vreme. šmrc.

BERNISA: JAČA OD SMRTI (1990)

             BERNISA je kratki igrani film (17 minuta) u režiji dinka tucakovića. dinko je sada direktor muzeja jugoslovenske (sic!) kinoteke, a u to vreme bio je urednik izdanja kultnog zbornika SVETLO U TAMI (priredili pajkić i jeličić) koji je ključno uticao na novu recepciju ŽANRA u srpskoj kritici. dinko je oduvek imao afinitet prema žanru, i kao kritičar, i kasnije kroz akcije u kinoteci, i šteta je što je njegov kratki film, prema čuvenoj poovoj priči 'BERENISA', ostao kao jedna fusnota i slepo crevo u ovoj kinematografiji, iako je postojala ideja da iz njega izraste omnibus gotskih horor priča po uzoru na kormanove.

podsećam da je to isto vreme, ista godina, u kojoj je kadija snimao svoje SVETO MESTO (za istog producenta, zorana otaševića). avaj, horori raspadajuće jugoslavije i 'ne u sukobu' srbije, sa svim ekonomskim i drugim užasima, ubili su šansu za ovu nesuđenu renesansu horora u srpskom filmu, koju su kadija i dinko mogli da izvedu, da su samo okolnosti omogućile da kadija SVETO MESTO prikaže u belom svetu, kao što je bilo planirano (a u najmanjem – neki festivalski život na žanrovskim festivalima, pa i poneku nagradu, MOGAO je da ima). takođe, da se našlo nešto malo para, i da su okolnosti dopustile, i od ovog dinkovog omnibusa je mogao da ispadne vredan film. možda u nekom paralelnom univerzumu, u kome dragana maksimovića, koji ovde igra poovskog ukletnika, nisu ubili obesni skinhedi ili već tako neka neonacističko-rasistička stoka...

            ovako kako jeste, BERNISA je tek jedan opskurni kratki film za koji malo ko zna, koji nije dostupan na netu, i koji se tek ponekad prikaže u kinoteci (da, sniman je na filmskoj traci, i po svemu izgleda kao respektabilan low-budget gothic). u svom sadašnjem obliku to je jedna simpatična stilska vežba, nešto između omaža pou i kormanu i pokazne vežbe (evo šta možemo od štapa i kanapa, a da opet izgleda svetski).

iz svoje arhive obznanjujem najavu ovog filma iz tadašnjih TV NOVOSTI (1990). klikni na sliku da vidiš čitko:

Od Vršca do Vranja

 

            kao što je ovde ranije već bilo uredno najavljeno, u vršcu smo 13.04.2011. imali odličnu promociju, na poziv tamošnjeg udruženja filmoljuba pri vršačkom kulturnom centru na čelu sa časlavom vasićem.

domaćini su bili ljubazni i dobro spremljeni da nas dočekaju, a urednički trijumvirat – savić, dabić i ognjanović – održao je nešto više od puke promocije FILAŽA, nakon najave direktorke kulturnog centra.

bilo je to mini-predavanje o stanju u srpskom filmu, filmskom izdavaštvu (kako knjiga tako i časopisa) i filmskoj kritici nekad i sad, sa posebnim osvrtom na ulogu kritike u novom milenijumu, u kontextu interneta, blogova i sl. (pri čemu su dabić i savić stavili veći akcenat na NEKAD, a ognjanović na SAD).

naravno, priča o SRPSKOM FILMU potakla je i najveći feedback iz publike, ali pošto se ispostavilo da je najradikalniji radikal iz publike ujedno i veliki fan mog rada na chetnixploitation blogu, nije bilo većeg excesa, niti je nasiljem odgovoreno na moj, rekao bih briljantan odgovor na pitanje 'zar se SRPSKI FILM ne koristi istim metodama kao 'fondovski' (eurimage) filmovi, da bi se prodao inostranstvu mračnom i gnusnom slikom o srbima?'

cela priča desila se pred skoro punom salom, odoka bih rekao da je bilo najmanje 40ak ljudi i žena, a možda i više.

prijateljski doček i pozitivne reakcije publike podstakli su i nas na priču, koja je trajala oko dva sata.

ukratko, bila je ovo jedna od naših najuspelijih dosadašnjih promocija FILAŽA i ekipe koja ga pravi.

inače, FILAŽ je istog tog 13. aprila ostavljen u 3 bg knjižare: beopolis, aleksandar belić i tardis (potonji se uskoro seli, pa pohitajte da ih uhvatite na starom mestu pre kraja aprila)! potražite svoje primerke što pre.

ujedno, pozivam sve mnogobrojne pratioce ovog bloga iz vranja i njegove bliže okoline, na promociju FILAŽA koja će se desiti 28.04. u 19.00 u Američkom kutku u Vranju.

u promociji učestvuju savić i dabić, a ognjanović će biti opravdano odsutan telom, ali prisutan duhom.

SCREAM 4 (2011)

***

3-

--- rivju nema spojlera!---

osnovni problem sa nastavcima VRISKA, a sa ovim naročito, jeste to što je toliko zagušen svojim auto-referencijalnim meta-trućanjima o hororu uopšte, o žanru, o nastavcima, trilogijama, 21. veku, o stanju stvari i svemu ostalome, da ga je teško posmatrati kao honest-to-goodness FILM, koji, je li, ima neku priču, likove, dramu, zaplet, rasplet. 

            tako je i ovaj, četvrti deo VRISKA, napadno esejističan, od samog početka, tj. prologa sa uh-al-smo-pametni film-u-filmu-u-filmu igrarijama koje niti su toliko pametne kao što deluju, niti su strašne, jer, kada napokon, posle par lažnih startova, dođemo do nečega što 'nije' film (bar ne u filmu), prestalo je da nas bude briga za te treperave kreature na ekranu. a to je, u malome, i slika i prilika celog ovog nastavka, data već u prologu: jer, isto kao što napadna struktura film-u-filmu-u-filmu ubija saspens i pretvara sve u po-mo igrariju za klinčuriju, tako i fakin ČETVRTI deo serijala obitava toliko daleko od bilo kakve (filmske) realnosti koju sam ja voljan da suspenzijom neverice prihvatim dovoljno da bi me bilo briga za nju da je zaista teško (tj. meni nemoguće) da se saživim sa bilo kime i bilo čime na ekranu.

         kreatori ovoga izveli su auto-gol time što su procenili da je prvi VRISAK uspeo zbog svojih para-meta-sub-kon-text zezalica (a ne zato što je imao zabavnu priču i simpatične likove, odlične set-pisove u kojima nas je bilo BRIGA za žrtve, i inovativnu, žestoku slešer inscenaciju), pa su u nastavcima, a tako i u ovom, veći naglasak stavili na komentarisanje filma nego li na PRAVLJENJE filma, što me vraća na moju inicijalnu zamerku, kroz metaforu pisanog texta, naime da je SCREAM 4 manje horor priča a više horor esej.

            kao priča, to je usiljeno kako samo 4. deo serijala može da bude, i džaba im sve wink-wink pošalice sa STAB 7 insertima – ne vredi, jer ko još ozbiljno shvata sidni i njen usud da se svakih nekolko godina susreće sa nekim novim parom ludaka sa increasingly imbecilnim motivacijama koji oblače isti kostim, meću istu masku, koriste isti nož, i glas menjaju istom spravicom (toliko istom da, bez obzira ko kroz nju govori, on ili ona ima ne samo istu boju glasa, nego i istu intonaciju, inflexiju, ritam, govorne paterne itsl)? 

možda sam ja ograničen, al lakše mi je da prihvatim majkla majersa koji se za svaki helovin iznova diže iz mrtvih ('hello, kids! it's THAT time of the year, right?), il đejsona koji isto to radi pred svaki petak 13-ti (sve nestrpljivo listajući kalendar za tu godinu u svom grobu) nego li da je ovoliki niz međusobno skroz nepovezanih sajkoa toliko opsednut jebenom sidni da svakih nekolko godina oko nje organizuju slash-a-ton pod istovetnim maskama i svim ostalim.

            kao esej, to je donekle simpatično na svoj senzacionalističko-površni način, ali i preterano sa svojim napadnim popovanjem o celebrity culture ranog 21. veka (potpomognutog novim gizmoima u vidu jutjuba, fejsbuka, sveprisutnih kamera i kamerica i mobilnih telefona i bogtepita čega sve ne), što je zapravo 'prava tema' ovog nastavka. meni je samo malo teško da poverujem u iskrenost vilijamsove zabrinutosti za vremena u kojima živimo (uprkos jednoj zaista preterano explicitnoj tiradi o tome, pred kraj).

 

u tome me ometa cinizam ovog ipak pre svega komercijalnog enterprajza u koji se ušlo nakon što su svi uključeni u njega posle 3. dela zdušno i složno obećali da daljih nastavaka neće biti. a sad evo još jednog. i ne samo to: mada je na blagajnama prošao osrednje slabo, krejven najavljuje još dva dodatna komada (da se primaknu tom STAB 7 maximalno). šta je bilo, vilijamsone? krejvene? stigli računi za internet i telefon? poskupelo gorivo? ili svoj angažman i satiru niste mogli da plasirate u nekom drugom, ORIGINALNOM, a ne SCREAM-related zapletu?

            oh, well: sve to na stranu, ako izuzmem činjenicu da sam sve ovo mogao da gledam jedino sa distance koju su sami autori (nenamerno?) stvorili svojim sopstvenim distanciranjem od materijala i njegovim meta-tretmanom, pa da je posledično tome i moj doživljaj saspensa i jeze bio znatno manji nego u originalnom VRISKU – recimo da je ovo okej filmić, možda čak i najbolji od nastavaka, mada ne nešto mnogo bolji od dvojke (koju pamtim kao sasvim solidnu i morao bih da je repriziram pre nego što potpišem dal mi je draža dvojka il četvorka; okej, part 2 je imao imbecilan rasplet, nametnut time što je scenario procureo pre završetka filma, pa su dosnimili novo 'rešenje' i twist, ali je skoro sve do njega imao zanimljivih stvari i nekoliko dobrih set-pisova...).  

takođe, do ovog trena, kada se došlo već do ČETVRTOG nastavka, dopunski ubica strave sadržan je i u činjenici da ZNAMO da je iza te maske i tog noža sakriven neki od sasvim prozaičnih i banalnih likova koje gledamo tokom filma – a po pitanju maskiranih ubica, daleko jaču preferenciju imam kad je iza maske nešto neljudsko (majkl majers, đejson...) ili barem daaaaleko odlepljeno od ljudskog (lederfejs), a ne tamo neki uzbujali američki tinejdžer koji svako malo pa izbacuje neke one-linere, druži se s ortacima, jebe si mater, a onda kad obuče kostim i masku – postane skoro natčovečanski zlojebivi psiho-ubica. da i ne govorim o tome da ga, u ovom nastavku, šutiraju u glavu i bacaju niz stepenice samo tako – al kad posle vidimo lika koji je bio iza maske, na njemu/njoj nema ni najmanje modrice il čvoruge!

            stari likovi su ponovo tu, mada uglavnom nemaju bogzna šta memorabilno da kažu ili urade; stare situacije su tu, bez bogzna kakvih inovacija – i dalje je to same-old lomatanje po kućama uz upotrebu iste one nožekanje čije avanture pratimo već 4 nastavka, i osim nešto malkice veće količine krvi (SAW, hvala ti) to je sve na nivou koji krejven do ovog trena može da režira na auto-pilotu, a verovatno to i čini. ipak, imajući u vidu njegov sramotno imbecilni MY SOUL TO TAKE iz prošle godine, moram reći da mi je draži OVAJ auto-pilot, nego li ONAJ pokušaj 'originalnosti'!

            da sumiram: SCREAM 4 je dovoljno vickast i zabavan da se može pogledati, naročito ako ste fan serijala, slešera ili horora uopšte. ako niste, može se bezbedno i propustiti, jer ne nudi ništa naročito novo u dobro poznatoj formuli sem još jednog usiljenog whodunita koji se, priznaću, na neke umereno-zabavne (ili možda umorno-nenadahnuto auto-plagijatorske) načine odnosi prema strukturi zapleta originalnog VRISKA. 

 

budući da se DOTIČE nekih aktuelnih tema, film može inspirisati neku mlaku diskusiju o njima, ali sam po sebi, kao horor, tj. kao slešer, on je tek kompetentan, čak dobro režiran, ali potkopan gorepomenutim po-mo-meta-teta pristupom koji ubija saspens, a bez saspensa – čemu sve ovo?

Ghoulova uskršnja poslanica

            braćo i sestre: neka je srećan uskrs svim posetiocima bloga koji veruju u zombije.

            a još srećniji neka je onima koji ne veruju. amin.

         u to ime, evo nekoliko mojih umjetničkih radova na teme raspeća, hrista, jude, krstova, slavne kršćanske tradicije kao i neizbežnih antihrišćanskih struja... sve je nastalo u periodu 1992-1997. a jedino sam boje dodao u kompjuteru, sada.
(klikni na sliku da je vidiš onako kako je gospod naumio)