BODY DOUBLE (1984)

**(*)

3-

            Sad ću da izazovem paljbu mržnje ili bar razočaranja kod ovih što voršipuju de Palmu sa kritikovanjem jednog vrlo voljenog i cenjenog njegovog filma, ali šta ja tu mogu, kad ga tako vidim!

BODY DOUBLE je ružan, nezanimljiv, predug film u kome puna 2 sata treba da gledam jednog od najružnijih liding menova u istoriji A-holivudskog filma, i to ne sa jednom ružnom facom, nego sa čak 4 inkarnacije ružnoće, ne zna se koja je ogavnija: 

1) najveći deo filma ima neke 80ies nabujale loknice koje mu baš pristaju uz prazno lice, neupečatljive svinjske oči i ružnu nosurdu;

2) onda, kad impersonira porno-producenta, to zaliže uz lubanju tako da nalikuje srpskom novopečenom biznismenu iz Donje Međurovo;

3) a ako to nije previše, šta reći na njegovu 'vampirsku' inkarnaciju, kada je: izblajhan + našminkan kao neki ružni nosati matori Bili Ajdol?

4) ili na porno-inkarnaciju kada igra geeka u džemperčetu i sa socijalnim đozlucima kao Stiven Džefris u 976-ZLO, samo sa cvikerima?!

Što je mnogo – mnogo je!

Pri tom de Palmino rimejkovanje-trešovanje VRTOGLAVICE ne nalazim nimalo zabavnim niti nadahnutim, a samo-referencijalnost i potrebu da parodira horor žanr (s kojim je jedno vreme, očito na sopstveno zgražanje, bio identifikovan) nalazim patetičnim i gnusnim: Kao: "Ja – horor? Ma i'te molim vas, pa horor su OVE trećerazredne budalaštine sa plastičnim slepim miševima i slovima niz koja se cedi krv – ja pravim uMETnost! Ja reimaginiram Hičkoka!"

Znači, set-up je toliko providan da je to negledljivo, naročito zato što mu treba cela večnost da se desi pred nama (a naravno, svi smo već gledali VERTIGO, znamo za jadac, i nema ničeg da nas zabavlja dok čekamo varijaciju na twist); pa onda predugačko stalkovanje, pa najzad pay-off sa bušilicom koji nema veze s mozgom ali je jedini memorabilan momenat u filmu (uz striptiz-ples Melani Grifit)... čak i ako ima neko živ ko nije gledo hičovu vrtoglavicu ima da prozre šta i kako i zašto ovde, i da se onda dosađuje dok de Palma drka na svoje fetiše i samoreferencijalnost ("Mama, vidi me! Ja sam autor! Ja imam stalne teme i motive! Evo ga još jedan voajer! Opet policija ništa ne veruje gl. junaku! Opet je žena u mom filmu - kurva-pornićarka-fufica-parče mesa za moju kameru!...") a da je pri tom sve to strašno isprazno, i već viđeno na boljim mestima, bolje urađeno...

Pazi, nije sad ovo kao ja seo uštogljen i mrtav ozbiljan pa gledam de Palmu, a on se zapravo zajebava pa ja ništa ne kapiram pošto oću VERTIGO 2 a on mi pruža... šta znam... MELANIE DOES HOLLYWOOD.

To kako izgleda Woson u toj geek-porn sceni sam naveo kao estetski trn u oku koji jeste motivisan, i jeste fazon, i čak je jedan od retkih SMEŠNIH, ali ga čak ni to ne čini oku prijatnijim – dakle, naveo sam ga kao jednu od 4 inkarnacije grozomornosti u tom filmu, a ne kao neki rediteljski propust.

Što se tiče Melani Grifit, ona se pojavljuje tek u zadnjih 40-ak minuta, što je u ovom dvočasovnom rastegnuću ipak premalo. njen screen-time je premali da iskupi 4 lica užasa koja sam morao da istrpim dok se ona nije pojavila up close & personal.

Meni je BADI DABL isto ko i BLOU AUT – loš vic. Depalmofili me ubeđuju da je vic zapravo dobar, ili barem, možda i nije dobar al je STRAŠNO DOBRO ISPRIČAN, ali ja ta 2 filma, a naročito DUBLERKU, ipak vidim kao stare otrcane viceve u kojima više nisu Era, Francuz i Englez nego Srbin, Hrvat i Šiptar, ali ih ta šminka ne čini mnogo zabavnijim a nekmoli smešnijim.

Znači, čoveku je potreban vrlo poseban smisao za humor da bi uživao u de Palminim filmovima: ja ga, izgleda, nemam. Nije da ne vidim šta bi TREBALO da bude fora, u čemu je, kao, fazon – vidim itekakao šta on tu radi, ali me to slabo zabavlja i vrlo sporadično zasmeva.

Now shoot me, al ja i sad držim čas!

POPATOPOLIS (2009)

Režija i scenario: Clay Westerwelt

„They’re gonna do a documentary on me and they are making this... thing. And I hate it.“ – Jim Wynorski

Neobičan naziv ovog filma je zapravo modifikacija jednog od mnogobrojnih pseudonima Džima Vinorskog, tako da vjerovatno nije neobično što se film bavi upravo – Džimom Vinorskim. Odnosno, prvenstveno se bavi snimanjem filma The Witches of Breastwick, ali kroz to dobijamo lijep uvid u Džimovu karijeru režisera B-filmova, a bogme i o stanju u B produkciji danas.

First things first – Popatopolis je jedan odličan film bez obzira na to da li ste pasionirani fan Vinorskog ili pojma blagog nemate ko je dođavola ta debela mrcina i da li vas uopšte zanimaju ti niskobudžetni B-filmovi. Naravno, to nije dokumentarac koji će osvojiti neke silne nagrade, jer su one rezervisane za ljude kao što je Majkl Mur, koji se bave OZBILJNIM temama, međutim meni lično uopšte nije slabiji od njegovih filmova. Đavolski je zabavan, grabi od prve sekunde i ne pušta, krcat duhovitostima, a za puriste kojima to nije dosta, tu je i neka vrsta poente. Ukratko, kako reče Džuli Strejn – B-film danas više ne postoji. Tu su A film

i C film. Ona vjerovatno nije gledala filmove Asylum produkcije, jer bi inače sigurno otišla još dalje niz alfabet.

Tri su osnovna indikatora pomenutog morfinga B-filma u C-film (oni naravno nisu potpuno nezavisni jedan od drugog) – smanjen budžet, skraćeno vrijeme snimanja i sve teže pronalaženje mejnstrim glumica koje bi pristale na neke od ekstravagantnijih režiserskih zahtjeva (npr. all-female threesome u kadi!). Sve ovo dostiže tačku maksimuma (ili minimuma, kako volite) upravo u filmu The Witches of Breastwick: Prvo, budžet zahtijeva redukovanje filmske ekipe koje su na kraju preživjeli samo kamerman i zvučni majstor. To je ono apsolutno neophodno, a glumci mogu sami da se snađu za šminku, hranu, garderobu i tome sličan luksuz.

Dalje, umjesto da se troše sedmice na snimanje, Džim svoje glum(i)ce vodi u neku potpuno zabačenu kućerinu toliko izolovanu od civilizacije da im ne ostaje ništa drugo nego da snimaju, tako da je planirano vrijeme snimanja – tri dana.

Konačno, Džimov scenario sadrži brojne girl-on-girl scene (perverznjak jedan), a posebno se ističu čak dvije all-female treesome scene u kadi (!) Kako smo već primijetili gore (odnosno to je primijetila Džuli Strejn, a ja samo prenosim), malo je mejnstrim glumica koje su spremne sasvim opušteno da rade takve stvari (osim Monik Parent), tako da je Džim angažovao porno zvijezdu Stormi Danijels da malo „pripomogne“ kod takvih scena, što ostatak ekipe nije baš dočekao sa oduševljenjem.

Dio filma (naime ovog dokumentarca) koji se odnosi na snimanje filma (naime Witches of Breastwick) podijeljen je na intervjue sa glumicama i glumcem i scene sa snimanja koje prizivaju duh filma Living in Oblivion, samo što je to ovde mnogo urnebesnije jer je stvarno. Dio sa intervjuima pokazuje da Klej Vestervelt (inače direktor fotografije u gomili meni nepoznatih serija i filmova) posjeduje zavidan dokumentaristički talenat, a bogme i duhovitost. S jedne strane, glavni teret nose Džuli K. Smit i pomenuta Džuli Strejn, koje itekako (ili i te kako?) znaju o čemu pričaju i zadužene su za inteligentni dio konverzacije, vezan kako za Džimovu personu, tako i za uopšteno stanje u industriji. S druge strane, sve to je ispresijecano „briljantnim“ opservacijama izvjesne Antonije Dorijan, koja je čisto otjelotvorenje svih onih loših viceva o glupim plavušama. Treba li ići dalje od samog početka filma, kad na pitanje koja je razlika između Jurassic Parka (koji izgovara kao „drastic park“) i Dinosaur Islanda (Džimovog „odgovora“ na pomenuti Spilbergov hit) ona odgovara da je Jurassic Park definitivno imao veći budžet i bolje specijalne efekte i dijaloge?

Kad smo kod ovih intervjua, prisustvo Džuli Strejn je pomalo nejasno pošto ne glumi u filmu, međutim pretpostavljam da je sasvim opravdano jer je sarađivala sa Džimom na drugim filmovima, a i na kraju krajeva objasnila je poentu kompletnog dokumetarca. Međutim, nedostaje konkretniji input Monik Parent, legende softcore filmova, koja bi imala mnogo toga zanimljivog da ispriča, a ovde je njeno prisustvo svedeno na nekoliko rečenica vezanih isključivo za ovaj film. Osim glumaca u filmu (i Džuli Strejn), intervjuisane su i legende kao što su Rodžer Korman, Endi Sidaris i (nakratko) Lojd Kaufman i Tom Savini, međutim titulu najzabavnijeg sagovornika odnosi Tereza Vinorski, Džimova majka (!). To je jedna vrlo simpatična starica koja se sasvim dobro drži za svoje godine (pretpostavljam da je u vrijeme snimanja filma morala imati bar 80), osim što ima problema sa vraćanjem telefonske slušalice na mjesto nakon razgovora, što je genetski prenijela i na svog sina.

Uglavnom, ona ukratko govori o Džimovom djetinjstvu, kako je bio usamljenik, kako je samo čitao i gledao filmove, nije imao ni curu itd., a onda se osvrće na njegov trenutni rad. U suštini, on joj ništa ne govori o svom poslu, samo joj na vrijeme javlja koje filmove da ne gleda. Njoj je recimo Chopping Mall bio divan film, ali nije joj se svidjelo što ima golišava scena u njemu. Šta bi tek rekla na Breastford Wives, Bare Wench Project i slično?

Opet ću da se vratim na Džuli K. Smit – ona je ovde vjerovatno najbitniji sagovornik, kako zbog poente, koju smo ukratko spomenuli negdje gore, tako i zbog činjenice da daje ton kompletnom filmu. Dakle, ona bez ijedne dlake na jeziku govori o tome kako Džim zna da bude težak za saradnju, izražava svoje negodovanje smjerom u kome ide njegova karijera (on već dugo nije snimio ništa slično svojim ranijim filmovima kao što su Deathstalker II, Return of the Swamp Thing i sl., sad uglavnom snima vrlo jeftine softkor filmove duhovitih naslova – Cleavagefield, Devil Wears Nada, itd. itd.), čak ga i nedvosmisleno optužuje da se prodao. Hoću da kažem sljedeće – kompletan dokumentarac nije pretjerano (ili uopšte) laskav prema Vinorskom. Pored ovih vrlo optužujućih (i vrlo istinitih) optužbi Džuli Smit (koja mu je inače odlična prijateljica u stvarnom životu), imamo nekoliko scena u kojima Džim povlači prema gore pantalone koje mu spadaju ili se nervira zbog telefonske slušalice ili ima problema sa ulaskom u auto i sl. Da li biste stavljali takve scene u filmu u kome namjeravate da idolatrišete nekog? Pa naravno da ne biste.

Što se tiče samih scena sa snimanja, one su živi urnebes. Većina glumaca je saglasna oko toga da je Džim sjajan dok stvari idu dobro, a onda kad krenu loše, pretvara se u Marata Safina i počinje da psuje i da se nervira i onda se iskaljuje na glumcima. Iskreno, ne vidimo mnogo od toga u ovom dokumentarcu, ali ima mnoštvo drugih sjajnih detalja:

- Auto koji treba da uđe u kadar se ne pojavljuje jer glumci ne znaju kad treba da krenu. Džim: „What are they doing? They’re idiots!“

- Scena seksa pod drvetom, lice Džoa Souze (glavnog glumca) upada u kadar. Džim: „I don’t want to look at your face, I want to look at HER face!“

- Rasprava sa Džuli Smit oko naočala

- Rasprava sa Džuli Smit oko gaćica u sceni seksa

- Možda i ponajbolja scena: Džuli Smit ima problema sa jednom rečenicom i što je više ponavlja sve više je iznervirana i jasno se vidi da je njen bijes usmjeren prema Vinorskom. Nakon uspješno okončanog snimanja scene, ona se izdere na Džima pitajući se gdje su dobri stari dani kad režiser odvede glumca u stranu, posveti mu vrijeme i kaže šta očekuje od njega, kao kad su snimali Bare Wench Project.

Interesantan je i detalj sa čarapom - Džo prije gore pomenute scene seksa pod drvetom na svoj ponos stavlja čarapu svježe skinutu s noge, što izaziva zabrinutost kod Stormi, koja treba da prinese svoje lice u blizinu. Ima još mnogo toga, da ne spojlujem.

Okej, to bi bilo to od mene. Pošteno govoreći, vjerovatno sam preskočio gomilu toga što sam mislio da napišem, ali tako mi i treba kad pišem u posljednji čas. Međutim, ovo gore bi trebalo da vam bude dovoljno da vas natjera da gledate ovaj odlični film, bez obzira da li ste fan Vinorskog ili ne.

BRAJAN DE PALMA

            Ovaj značajan reditelj na ovim prostorima ima veliki broj pobožnih štivalaca, i ja odmah moram reći da NE spadam u one najokorelije: štaviše, imam popriličan odmak prema većini njegovih filmova.

            De Palma je jedan od onih reditelja o kojima je donekle besciljno racionalno razgovarati, jer ono što kod njih najviše vredi i čime kupuju svoje fanove nisu stvari koje se mogu mnogo diskurzivno obrazlagati: to je taj stil, ali – još više od toga – to je STIL KOJI POSTAJE TEMA tih filmova. To je ono što je nekima teško da kupe. Ja to razumem. Razumem da je svaka reakcija na De Palmu pre svega instinktivna, duboko subjektivna – s tim svetom korespondiraš, ili ne, i to je to.

            U tome je – pored mnogih drugih stvari – on sličan Dariju Arđentu, samo što je za razliku od Arđenta De Palma više 'šarao' kroz žanrove, ali u suštini to je ista ta borba da se od govneta napravi pita, da se od trasha napravi art film. To je igra na ivici žileta, propasti je mnogo lakše nego uspeti, a kad NE uspeš – to deluje smešnije, tragičnije, više bode oči od nekog mediokritetskog promašaja.

            Naravno, za religiozne fanove ne postoje 'promašaji' kod takvih reditelja, jer oni nalaze biserje i usred kala takvih zlodela kakva su, npr, SNAKE EYES ili (kod Arđenta) IL CARTAIO. Što reče Aca Radivojević jednom, "De Palma je sve svoje filmove želeo baš takvim kakvi jesu". Pa da, želeo ih je: u tome je i problem. 

            Npr. DAHLIA se ne može braniti nekakvim studijskim intervencijama i nametanjima: to je u samom startu, u osnovi, promašen film – počev od scenarija pa preko kastinga. Pre nego što je usnimljen prvi kadar to je već bilo osuđeno na propast. Ništa tu De Palma nije razumeo, ništa od Elroja nije preuzeo, sem golog kostura na koji je, umesto krvi i mesa, nabacao šljokice i lampione.

            U svakom slučaju, De Palma je svakako zanimljiv i kad omaši, i u tome se slažem sa njegovim apologetama. Problem je samo što je prerano zapao u samosvesni manirizam – otprilike kao Kronenberg počev od GOLOG RUČKA pa nadalje – što mnoge, pa i najbolje od njegovih poznijih filmova pretvara u nenamerne samo-parodije. Kao Džon Vuove golubice. Kao Arđentove crne rukavice. Prosto poželiš da vikneš (Kojinim glasom pretopljenim na Džeja): HEJ, STANI, STANI, STANI DA TE PITAM, DA LI TI ZNAŠ ZA NEKI DRUGI RITAM?!

"Vinsent Mineli je duhovni otac DePalme koliko i Hičkok, a DePalma je mjuzikl reditelj koliko i svaki klasik kung-fu žanra - što će reći poprilično. A mjuzikl je, pak, žanr koji se najviše približio idealu "čistog filma" - onog u kome je forma do te mere superiorna da u potpunosti transcendira poriv za sadržajem. Iz čega sledi da je NEMOGUĆA MISIJA još jedno DePalmino remek-delo u kome je, hičkokovskom terminologijom rečeno, apsolutno sve čist MekGafin - sa izuzetkom briljantnog rediteljskog stila."

---Goran Terzić, XZ, oktobar 96---

Nije to sasvim netačno pa ni nepametno, ali za ovu priču nije baš mnogo relevantno. A evo zašto: film ne može da održava GOLI MEKGAFIN bez ičega drugoga. Hičkokovi najbolji filmovi to savršeno pokazuju. Oni, zaista, najčešće vise o tom Mekgafinu, ALI: osim njega imaju i – Džimija Stjuarta, Grejs Keli, Tonija Perkinsa, Tipi Hedren, i druge LARGER THAN LIFE persone (od kojih nisu baš sve vrhunski glumci, da se razumemo, ali su SAVRŠENI za Hičov koncept). 

PLUS: imaju ti Hičovi filmovi nekakav podtext, imaju neku poentu, nije to golo iživljavanje privatnih fetiša, odnosno i onda kada jeste, kao u Hičovim najogoljenijim i najpatološkijim filmovima (MARNIE i FRENZY), to je sve u velikoj meri prevladano SJAJNO ISPRIČANOM ZANIMLJIVOM PRIČOM i autentičnim saspensom. Toga kod De Palme često nema, ili bar ne dovoljno da sasvim iskupi njegovog Mekgrafina i učini ga vrednim gledanja po sebi.

Npr. DRESSED TO KILL je sjajan film ni o čemu, i to je na nekom larpurlartističkom nivou OK, ali nemojmo se zajebavati. ni Endži a kamo li Kit Gordon nisu u stanju da NOSE film, i on se tako rasplinjava od scene do scene, menjajući fokus sa Endži na Kita i Nensi Alen (koja je takođe tek američka Zlata Petković, i ne može da nosi film ni po sebi, inače, a ni onim što joj TAJ scenario pruža).

Znači, Mekgafin je tu, stila ima na lopate, ali – NEMA ZVEZDA, GLAMURA, LIČNOSTI, PRIČE, SUBTEXTA... a kad nema toga, onda nema ni pravog saspensa, jer ZA KOGA tu da brineš, za koga da navijaš...? Prosto, zavališ se, i gledaš: "Uuu, ala kadrira! Joooj, al ga ja izmontiiiirooo! Woow, što ga je uslikao!" To, donekle, kad je vrhunski izvedeno, može da me zabavi, ali je svakako inferiornije u poređenju sa Hičovim filmovima gde imaš SVE TO – PLUS još toliko toga pride. Rečju, kod De Palme mi često fali – uzbuđenje. Emocija, bilo kakva. Nju ima u KERI. Ali nedostaje završetku BLOW OUT-a da bi zaista bio tragičan; as is, više deluje kao gimmick.

Da ne govorim, zato, o BODY DOUBLE, koji je zaista ruiniran tim nesnosno debilnim Krejg Vosonom (porno glumac il neporno glumac, ja ne želim da gledam tu odurnu nosatu nakazu i ne zanima me šta mu se dešava)! Kad imaš scenario koji nema baš nekog 'mesa' za glumca, onda ti treba glumac sa POJAVOM, sa HARIZMOM, koji će i najpovršnijem karakteru da pruži dodatnu dimenziju. 

ZATO je De Palma blistao samo onda kada su se poklopili sledeći faktori: SMISLEN, PAMETAN SCENARIO *O NEČEMU* (što znači, onaj koji NIJE on sam radio, nego mu ga neko drugi, pametniji, napisao) + dobro osmišljen MEKGAFIN + JAKA GLUMAČKA POJAVA (Sisi Spejsek, Al Paćino...). Onde gde je bar jedan od ova tri elementa zafalio, film je ispao (bar) osrednji.

U narednim nastavcima: osvrti na neke De Palmine hajlajtove, i ne tako uspele radove.

Tijana Jevtić Fantasy & Horror artwork

Nema baš mnogo žena u Srbiji čiji je rad Ghoul-relevantan (dakle, u onim domenima koje prevashodno pokrivam, na blogu a i inače) – a još manje je onih koje mogu da ponesu teško breme časti i odgovornosti koje sa sobom nosi foka zvana Ghoul's Seal of Approval. 

Ovom fokom najsrdačnije mogu da žigošem mladu umetnicu Tijanu Jevtić, a ona nek vidi šta će i kako će s tim.

Pratioci Kulta Gula već su se susretali sa radovima ove multi-talentovane devojke:

- na korici magazina ZNAK SAGITE br. 7 nalazi se njena mladalačka i (bar po meni) ne preterano dobra ilustracija;

- u hororičnom 13. broju istog magazina je njen crno-beli hororično-poetski strip MOJA LUDA;

- a vrhunac njenog dosadašnjeg bavljenja ghoulish aktivnostima (bar što se tiče objavljenih) jeste uvrštenje nekoliko ilustracija u lavkraftopisani ghoulpriređeni NEKRONOMIKON!

Tijanini radovi pokrivaju širok raspon – kako tematski (žanrovski) tako i u pogledu tehnika, i ja zaista među srpskim umetnicima još nisam sreo nekoga ko se tako uspelo kao Tijana bavi 

i grafikom

i kolor ilustracijom

i fotografijom

i raznim oblicima koje ne umem ni da imenujem ("kreativna fotomonotaža", "digital art")

  

i skulpturom (ako je to prava reč za njene 3-D kolaže) 

i originalnim oblicima foto-performansa sa bojama osetljivim na svetlo...

Uz to je i autorka jednog unikatnog izdanja – neću reći knjige, jer to nije (samo) knjiga – koje zaslužuje zasebno predstavljanje... Uskoro.

Već nekoliko godina pratim njen rad i spremam se da ga prikažem i na ovom blogu, ali me stalno sprečavala bojazan da neću naći adekvatne reči da pokrijem sve to bogatstvo. 

 

Prelomio sam se da to učinim sada, kad mi je do mozga došao podatak da Tijana ima svoj blog – ili sajt, ili šta li je OVO ČUDO – pa stoga mogu sebi da uštedim pokušaje analize, sinteze i vivisekcije, i da vas umesto toga samo zainteresujem dovoljno da odete na to mesto i da tamo uživate u izobilju njenih radova.
 
Što se tiče njenih ukusa & interesovanja, evo ih:

Favorite visual artist Dave McKean, Salvador Dali

Favorite movies District 9, Secret of Kells, Blade Runner, Naked Lunch, Antichrist

Favorite TV shows Hunger, Carnivale, Ergo Proxy, Kingdom Hospital, Wolf's Rain

Favorite bands / musical artists Novy Svet, Limbo, Coil, Clock DVA, Kibuka, Nohno, Nightmare Lodge, It

Favorite books Riders of the Purple Storm, Name of the Rose, Anansi Boys

Favorite writers Borislav Pekic, Boris Vian, M. Tournier, G. Chesterton, Neil Gaiman, Umberto Eco

Other Interests Gathering nature's pieces of all kinds

DREAMWATCHER by Theodore Roszak

             Nije mi jasno kako i zašto ovaj roman nije poznatiji, popularniji, bestselovaniji – pa, vala, ni zašto nije do sada filmovan?! Da li je Rožak imao nesposobnog agenta, kretenskog izdavača, lošu sreću ili je pljunuo u neki bunar u koji nije trebalo, tek potpuna anonimnost ovog romana – a naročito u horor krugovima – jedna je od većih modernih misterija! Uostalom, govorimo o istom onom Rožaku čiji je prilično originalno koncipiran (iako ozbiljno grešan) ovde već prikazani roman FLICKER takođe neoprostivo dugo bio out-of-print, a uprkos filmičnoj (i film-related) temi – takođe nije nikada prišao dovoljno blizu opasnosti da bude filmovan (uprkos svim jalovim Aronofsky-related glasinama).

            Ovo se pitam ne zato što se radi o preterano dobroj knjizi (mada ona i nije tako loša, čak i po strogim Ghoul-standardima); nego, pre svega, zato što je u vreme kada je izašla (1985) bila pisana na popularan način, na popularnu temu, i bila je prilično originalna tada; a i danas kad se čita ima neke koncepte svežije od većine onoga što se nalazi u mega-prodavanim romanima ili mega-gledanim horor filmovima.

            Zaplet: glavna junakinja, Dirdri Vejl, ima moć da ulazi u tuđe snove – i to ne (samo) kao pasivni posmatrač, nego i kao aktivni učesnik i manipulator, po potrebi. Njen muž patio je od "crnih snova" koji su ga na kraju toliko izludeli da je zaklao njihovog sinčića i ćerkicu, pre nego što je sebi prerezao vrat. Dirdri je, sa preživelom ćerkom, sada na rubu puberteta, u jednoj spec. klinici čiji glavni psihijatar uz njenu pomoć proučava (i menja) snove "pacijenata". 

Međutim, vrlo brzo otkrijemo da je klinika samo paravan za okupljanje i eksploataciju nekolicine dreamwatchera (među kojima je ova naša najmoćnija), koje tipična shady vladina agencija koristi za terorisanje snova nepoćudnih ili značajnih stranih i domaćih faktora, kako bi ih navela ili da, pod tim uticajima, sebe diskredituju, ili da prebegnu na "našu" (američku) stranu, ili da odlepe i pobiju što više ljudi oko sebe. Srž zapleta tiče se pokušaja da se utiče na snove babe koja je, praktično, svetica za narod u Nikaragvi (ali ne i za tamošnju katoličku Crkvu, koja je, naravno, istorijski srođena sa moćnicima i zlikovcima, kako lokalnim tako i američkim), pa je stoga opasna budući da je posvećena ne samo onostranim nego i vrlo ovozemaljskim pitanjima (revolucionarnog tipa).

 Koliko dugo će naša ženica ulaziti u tuđe snove uverena da je to za njihovo dobro? Koliko dugo će je "dobri" doca vući za nos? Da li će u podsvesti svetice moći da se iskopa dovoljno crnila za njeno diskreditovanje? Da li će pokvareni perverzni suparnički dreamwatcher uspeti da proizvede dovoljno gnusne košmare u (pod)svesti ove žene? Da li će isti zlodej uspeti da se osveti našoj Dirdri (jer mu je preotela naklonost psihijatra) – možda preko slabe karike, njene ćerke, kojoj se na kvarno prišunjao...?

DREAMWATCHER baštini popularnost teme tajnih vladinih organizacija za eksploataciju ESP i drukčije nadarenih osoba za ubilačke ciljeve, koju je recimo tata-King uspešno (barem ako gledamo dolare) izmuzao 5 godina ranije u FIRESTARTERU, filmovanom samo godinu dana pre Rožakove knjige. Pored toga, 1985. godine SNOVI su u hororu bili itekako IN: prethodne godine pojavio se niotkuda A NIGHTMARE ON ELM STREET i izazvao nepredvidivu i fenomenalnu senzaciju, začevši serijal čiji je drugi deo (inferioran, ali koga je briga) izašao te 1985. a bio je praćen i nizom klonova na srodne teme (npr. DREAM DEMON, donekle i BAD DREAMS). Takođe, 1984. godine pojavio se i film DREAMSCAPE na kojega ovaj roman poprilično podseća – čak toliko da je teško verovati u sinhronicitet... Ako je Rožak ponešto i pozajmio od ovog koncepta, ipak je uradio više i bolje i ozbiljnije od tog površno-zabavnog filmića. S druge, pak, strane, prvi naredni nastavak iz serijala A NIGHTMARE ON ELM STREET koji je izašao nakon Rožakovog romana – treći, s podnaslovom DREAM WARRIORS – čitav je zasnovan na ideji aktivnog ulaska u snove i borbi u njima...

Dakle, svi uslovi su tu da roman bude bestseler. A on, međutim, potpuno nepoznat, i takođe zadugo – out of print. Knjigu koju sam ja čitao izdali su 2003. upravo ljudi posvećeni re-printovanju knjiga koje su već dugo narodu nedostupne: backinprint.com. Rožače, Rožače, priznaj: na čiji si to žulj tako nesmotreno stao da ti romane tretiraju kao najcrnju siročad?

Što se tiče kvaliteta knjige, najveći je svakako sadržan u tom genijalnom, potentnom konceptu – manipulaciji SNOVIMA, tako podatnoj ideji za svakolika hororična zezanja, kakva Rožak oživljava sa nekoliko zaista moćno zlokobnih ideja, koncepata i set-pisova. Rožak ovde, kao i kasnije u FLICKERU, ispoljava poprilično crnu imaginaciju, i zamišlja neke – u teoriji – antologijski jezovite scene. Ima tu i blasfemije, silovanja na oltaru uz pričešće tek pobačenim fetusom, ima tu i kratkih pedofilnih nagoveštaja u jednom košmaru ali i vrlo realne takve pretnje, na javi, vezane za pre-teen ćerčicu naše junakinje i predatorske naume zlog drimvočera. Ima tu i moćno gadnih ideja vezanih za tzv. "crne snove" – najpakleniju vrstu košmara zamislivu, kao i simpatičnih poigravanja sa nekim "šta ako" situacijama (šta biva sa dreamwatcherom koji uđe u nečiji san, a snivač baš tada – umre?).

I sve je to lepo i krasno – u teoriji.

U praksi, međutim, Rožak naprosto nije dovoljno dobar pripovedač. Brojne boljke koje sam mu ja, i samo ja, zamerio u FLICKERU, očite su i ovde. Glavna junakinja je NULA, u potpunosti definisana tom svojom moći (i prošlošću), ali pisac ne ume da nam je približi kao ljudsko biće; uz svu patnju koju je proživela, ona ne uspeva da izazove simpatiju, saučešće, bliskost. Šta bi King od ovoga napravio – taj nemaštoviti, banalni pisac čiji je FIRESTARTER beskrajno prozaičniji i siromašniji dobrim idejama od ovoga, ali je, donekle, iskupljen Kingovim umećem da čitaoca VEŽE za protagoniste, makar ovi bili i najgori kliše.

Pisanje je neverovatno ravno i uninvolving. Koncepti su sjajni; plotting je besprekoran, incidenti mudro osmišljeni i motivacijski opravdani, ubedljivi; mašina je fino zamišljena i "pismeno" stavljena u pogon. A opet, nešto ne štima; nešto fali. Fali emotivna involviranost; fale srce i duša. Intelektualno je tu sve mega-podsticajno i inspirativno. Ali Rožak deluje kao neko ko se horora u suštini gnuša, i stidi ga se onda kada ga priča tera da ga primeni, pa to čini u rukavicama, sa mašicama, sa pincetama, tamo gde bi King seljački podvio rukave i zaronio šake direktno u žitku masu užasa! Za priču ovako intrigantnu – roman je čudno lišen saspensa, barem meni, mega-probirljivom, iako moram da dodam da to sa prosečnim čitaocem verovatno ne bi bio slučaj. Uostalom, mnogi pametni ljudi progutali su FLICKERA i cvileli za još, bez ikakvog gunđanja, pa zato – ko zna? Možda je samo meni Rožak drven i beživotan i uninvolving? 

Ono što je van ikakve sumnje jeste da je Rožak kao mislilac, barem sudeći po ova dva romana koja mu pročitah (a uskoro ću još dva), prilično plitkouman, mestimično čak banalan, i po mnogome dijametralno suprotan nekim mojim temeljnim načelima. Svet je za njega, u svom osnovnom principu, dobar i svetao i sladak i fin, a mrak i zlo i pokvarenost su incidenti koji se mogu prevladati uz mnogo napora, ljubavi i požrtvovanja. Njegov suštinski optimizam podriva mračne i zlokobne koncepte, naročito u drugoj polovini knjige: iako su velike stvari u igri, ni u jednom trenutku budan i pažljiv čitalac nema veću sumnju po pitanju toga da li će svetica da bude bačena u blato, a devičanska tinejdžerka da bude deflorisana Perverznjakom iz Pakla. Zapravo, stvari postaju izrazito neinteresantne istog časa kada Rožak uvede babine paganske duhove-pomoćnike iz pred-katoličkih, astečkih veštičarija kojima je bila izložena u džungli. Božanska svetlucava sila je na babinoj strani, i u finalnom obračunu čak i naša Dirdri, koja s tim bapskim pričama i veštičarijama nema nikakve veze, uspeva da porazi zlog drimvočera – mumlajući nekakve kletve na indijanskom!

A taj simplicistički i idejno bezveznjački kraj (koji pripisuje moć indijanskim bajalicama nad vrlo američkim drimvočerom) učinjen je još sladunjavo-imbecilnijim kad Rožak ubaci neke grdne populističke (?) aluzije na Gospodara Prstenova (tu ultimativnu eskaptističku It is fine! EVERYTHING IS FINE knjižurdetinu) kroz koje Dirdri uvodi svoju ćeru u svet snova, i borbe sa silama "zla":

"It was her favorite book. I first read it to her when she was eight. I think I taught her everything she knows about good and evil. And about nobility and heroism and honour... and whatever else there is that's supposed to make the world decent enough for the kids to bring into it." (p. 353)

A kad njena ćera počne da u snu uzima lik lejdi Galadrijel – to je da svaki čovek od ukusa smesta počne da bljuje u mlazevima kao g. Bucko u SMISLU ŽIVOTA MONTIJA PAJTONA!

Što je još gore, Rožak ovde isporučuje roman koji je žanrovski mnogo čistiji horor nego li što je to FLICKER, ali je njegov zadrti prezir prema ovom žanru (očit i u FLICKERU) vrlo eksplicitan. Rožak se podsmeva tada-popularnim horor romanima sa drečavim koricama i krvavim slovima, a Zli Drimvočer kontakt sa tek-pupećom curicom uspostavlja baš preko romana koji joj poklanja: THE BLOOD CLUB by Kevin Queen. Prilično providan pokušaj da zajebava Kevina-Stivena Queen-Kinga. Tim tragičniji što, uprkos svim svojim plemenitim aspiracijama, mudrijaškim aluzijama, dobrim idejama (koje ostaju uglavnom na nivou intelektualnih koncepata a ne dobre proze!), dobrim ukusom s kojim prezentira čak i najogavnije ideje – Rožak još uvek može samo da pljune pod prozor Kingu, koji je kao pisac znatno jači. Što je najtragikomičnije, uz sav mudrijaški pozeraj, kao mislioci, njih dvojica su tu su negde, vrlo bliski jedan drugome, iako Rožak slovi za ozbiljnog profesora i analitičara moderne kulture, a King za prozni ekvivalent Big Meka. (PS: Kad sam već kod sličnosti DREAMWATCHERA i DREAMSCAPE-a, u potonjem filmu horor pisac takođe ima ime koje je jedva-skrivena aluzija na Kinga: zove se Charlie PRINCE.) Prostije rečeno, DREAMWATCHER je neopravdano naduvena, isprazno umišljena ali jedva prosečno napisana varijanta bestseler romana koja se pretvara da je nešto više, a nije. Najgrotesknije, pretvara se da nije horor, a jeste...

DREAMWATCHER ima sasvim dovoljno dobrih ideja i scena i zbivanja da zaslužuje da bude poznatiji nego što jeste, i ljubitelji horora (smućkanog sa SF-om, i romanima krimi-akciono-zavereničko-špijunskih rabota) mogu mu dati šansu, naročito ako nisu probirljivi kao ja. U rukama dobrog režisera, i scenariste koji bi malo očistio ovo od optimističkih trabunjanja, Tolkina, babećeg paganopoklonstva, Nobelove nagrade i sličnih tuposti, DREAMWATCHER bi mogao da ispadne vrlo vredan i zastrašujuć horor film. Do tada (ako ikada) – čitajte knjigu i film snimajte u svojoj glavi. Sweet dreams are made of these...

PS: Rožak je preminuo 5. jula ove godine u svojoj 77. godini, dok sam bio na Fantastic Zagreb festivalu, tako da nisam tada ni registrovao tu (ionako prilično slabo oglašenu) vest, sve do pre neki dan! Nadam se da on sada počiva negde zajedno sa Kvecalkoatlom i hobitima i dobrim čarobnjacima.