TREPTAJ (FLICKER) by Theodore Roszak

 Svojevremeno je među srpskim i crnogorskim filmofilima i žanroljubima kružila fotokopija ovog zadugo nenabavljivog, out-of-print romana: neko je u Beogradu na ulici ili tako negde, možda na pijaci, od nekog neslutećeg naivčine, za sitne pare kupio pejperbek a onda, pošto je knjigu bilo nemoguće drugačije nabaviti, to fotokopirao i tako širio dalje. U takvom obliku je ovaj roman prvobitno došao i do mene, ljubaznošću Ratka Radunovića (aka Tripp, povremeni saradnik ovog bloga). 

U godinama koje su prošle od tada FLICKER je ponovo postao dostupan na engleskom, a nekim čudilom čak je preveden i na srpski. Javlja mi se da je u tome veliku ulogu imao motiv TAJNE ISTORIJE i velike zavere koja uključuje brojne istorijske ličnosti (ovde: pretežno iz sveta filma), koji je u poslednje vreme, zahvaljujući Denu Braunu i njegovim klonovima i klovnovima postao masovno popularan. 

Tajna društva; masoni, katari, iluminati; egzotične epizode iz istorije, stvarne ili izmaštane; urote; klike; popovi-špijuni; misteriozne smrti; šifre, kodovi, simboli; itd. itd. Sve te stvari, danas već uveliko ofucane, Rožak je prejudicirao još pre dve decenije. Izgleda da mu je sudbina da bude ispred svog vremena, bar što se tiče ideja i koncepata, jer ovo nije jedini slučaj. Uskoro ću ovde pisati o još jednom njegovom romanu. Pre toga, evo mojih impresija vezanih za FLICKER.

Ukratko: ne mogu reći da sam oduševljen. Vidim kako i zašto su se Gavrilo, Dimbo, Aca R. i Radko (a puno kasnije i Miloš) primili na ovo, ali ja ne mogu da se učlanim u sektu flickerofila. Imam više problema sa ovim romanom.

1. Stil pisanja: 

tipičan bestselerovski ne-ironični brbljivi otvoreni transparentni da-ti-kaže-čika bezlični 'stil' koji me, u književnom smislu, odbija od sebe. ne samo 'po sebi' (mada i to), nego i konkretno, zato što je krajnje neprikladan ovoj fabuli, koja je vrlo noir-horror. Znači, razbija mi atmosferu svojim veselim osunčanim zdravorazumskim uvek-logičnim prelinearnim razglabanjem u 'the night was…' stilu. Ton je, dakle, sasvim pogrešan.

2. Point of view: 

uobičajeni past tense ('the night was…') ovde je još dodatno udaljen u prošlost jer vrlo brzo postaje jasno da između opisanih događaja i vremena pripovedanja postoji jaz od više decenija, što drastično smanjuje suspens & sense of urgency (aha, znači narator je preživeo, i sad ima na raspolaganju dovoljno vremena da nam mirno i staloženo, na skoro 700 strana natenane ispriča svaki detaljčić svakog susreta i razgovora koji ga je doveo tu gde jeste). Opet, za jedan noir-horror tolika distanca je vrlo pogubna, da ne kažem self-defeating.

3. Glavni junak: 

tipičan bestselerovski everyman, običan, prosečan, normalan baja sa skupom sasvim običnih i normalnih moralnih vrednosti, želja, ambicija, nazora itd. Sad, mada me takvi i u principu ne zanimaju previše, u ovom konkretnom delu on mi smeta i zbog (ne)ubedljivosti zapleta, tj. motivacije: FLICKER ne uspeva da me ubedi da bi se jedan ovakav mediokritet ikada tako fanatično zainteresovao i sa strašću posvetio radovima jednog očito mračnog i morbidnog režisera kao što je Max Castle opisan. Na mlitavost tako uspostavljene motivacije nadovezuje se

4. Slab narrative drive: 

predugo (na prvih nekoliko stotina strana) potraga za izgubljenim filmovima opskurnog reditelja bazirana je na goloj intelektualnoj radoznalosti gl. junaka, mediokriteta. Jedini razlog što taj Joe Sixpack posveti ogromno svoje vreme, trud, finansije pa kasnije i karijeru ovoj istrazi je jedva skicirana i nikad zaista ubedljivo motivisana radoznalost. Blurb na korici opisuje knjigu kao spoj SUNSET BOULEVARDA i IMENA RUŽE. Kamo lepe sreće! U oba ova dela (a naročito kod Eka) autori su bili dovoljno mudri da ubace ZLOČIN kao pokretač radnje, što im zapletima daje sense of urgency + mystery koji nije SAMO intelektualan. Čak i smrtno dosadni i sterilno nečitljivi dr Zoća je osetio potrebu da svoje dosadno naklapanje o piscima, čitaocima i knjigama 'oživi' nizom (dosadnih) ZLOČINA u POSLEDNJOJ KNJIZI.

U FLICKERU nema ničeg sličnog, samo intelektualna radoznalost. Čak i kasnije, kad se kao razvije ta teorija zavere, ona nikada nema onaj suštinski suspense momenat, ono: the clock is ticking, big things are at stake, cura je vezana za prugu i zgaziće je voz u 23.20, bomba explodira za 2 sata, ubica mora biti pronađen pre zore, Antihrist se rađa za 6 dana i do tada moramo da raspletemo zagonetku i otkrijemo kako da to sprečimo… Jok, bato, ništa slično. Samo pratimo tog lika kako sklapa kockice o jednom zanimljivom (fiktivnom) režiseru, jednu po jednu po jednu, ali je sve beskrajno suvoparno i dosadno jer nam se priča kazuje iz ugla tog morona, a ne iz ugla režisera (o, koliko bi TO beskrajno vrednija – ali i kraća!- knjiga bila!!!). 

5. Prenaglašena esejističnost: 

ja, zapravo, volim kad roman jeste O NEČEMU, kad vidim da je autor imao na umu nešto više od toga da mi bezbolno ubije nekoliko sati vremena. Ipak, više poštujem kad mi se te agende isporučuju subliminalno, flickerovski, neprimetno utkane ispod tkanja same PRIČE, a ne kroz dijaloge i kroz komentare naratora. 

Ovih 670 strana se sastoje isključivo od 'talking heads' scena. A i B sede i pričaju. A i C se jebu, i tokom jebanja pričaju. B i D pričaju. B upozna A sa E, i onda E otkriva neke nove stvari. A stupa u kontakt sa F, odlazi kod njega, i onda mu F priča ovo-ono, itd. Sad, da se razumemo, to o čemu oni pričaju je (najčešće) VRLO zanimljivo, i knjiga nije zbog ovakve strukture dosadna (bar ne u onom užasno-dosadnom, zoćinskom smislu reči gnjavaže), ali je s druge strane strašno repetitivna, povremeno i redundantna (čitave i čitave stranice zarad 'otkrića' nečega što je i čitaocu i gl. junaku bilo jasno još pre 100 strana), pre-jednostavna i pre-linearna, sa suviše glatkih 'how convenient' momenata, bez PRAVOG zapleta u smislu komplikacija, zaplitanja i otplitanja i preokreta, nego sve lepo i uredno kao karike lanca, one thing leads to another, ali na toliko jednostavan i nekomplikovan način da to stvarno bode oči. 

6. Privatni momenat vezan za tematiku: 

ovo što ću sada reći nije objektivna zamerka, i većini čitalaca neće smetati, ali meni jeste. Naime, budući da imam izvesna saznanja o ezoterijskoj zaleđini zapleta (albinežani, gnostici, katari, templari…), bilo mi je znatno manje zanimljivo da pratim 'misteriju' vezanu za njihova dobro mi poznata učenja i principe, koji se ovde izlažu na kašičicu. Takođe, ideje o 'demonizmu' filma nisu nove – bar ne meni – i zapravo na njih se naslanjam kroz veći deo mog FAUSTOVSKOG EKRANA (a naročito u uvodu). Ipak, shvatam da će većina čitalaca da se ovde prvi put sretne sa nekim idejama i istorijskim referencama, što će im roman učiniti mnogo zanimljivijim no što je meni bio.

7. Završetak: suviše naglo skretanje u suviše različitu teritoriju u 5 do 12. 

To je nešto što mi SKORO UVEK smeta. Možda sam ja ograničen tim principom koji beskrajno poštujem, onim što je E. A. Po nazvao 'unity of tone', ali stvarno ne volim drastične i nenajavljene iskorake poput onog na kraju ovog romana. Neću da spojlujem, ali efekat je donekle uporediv sa krajem filma AVALON Mamorua Ošija (gde je taj radikalni skok bio integralni deo priče i ideje, pa stoga opravdan). Mislim, jeste to i ovde deo priče, ali mi je vrlo zasmetalo. Otprilike kao da sam gledao celu crno-belu KAZABLANKU, i onda na kraju Ingrid odleti avionom na američki jug, gde film naprasno postane jarki KOLOR, i onda se ona popne na brežuljak i stane pod siluetu drveta i gleda ka purpurnom zalasku sunca i kaže 'Jebi ga, tomorrow is another day'.

IT DOESN'T FEEL RIGHT!!!

8. Idejnost romana: 

i ovo je donekle subjektivna zamerka, ali ipak moram da je istaknem.

Ona se grana u 2 pravca.

a) U sukobu Gnostici vs. Hrišćani (Katolici), autor implicitno ipak drži stranu crkvi, i sugeriše da je genocid protiv katara bio nužan, kako bi se istrebilo njihovo učenje. Meni je nepojmljiva njegova ružičasta vera u život i dobrog boga koji, kao, opravdavaju katarski genocid samo zato što su ovi učili da je ovaj svet plod Zlog Boga (tm). Rožak veruje da je ovaj naš svet plod dobrog boga, i da oni koji propagiraju drukčije zaslužuju da budu istrebljeni, namrtvo.

b) Rožak mrtav ozbiljan pokazuje film kao demonski izum, kao neopisivo zlo koje se potkrada u naše duše i uništava naša bića i meni potpuno izmiče kako je roman koji to sranje propoveda mogao da zaokupi i oduševi tolike iskusne filmofile!?

Pored toga, Rožak – kroz svog glasnogovornika - izražava gnušanje nad svim onim što bi pravim filmofilima trebalo da su najveće svetinje, filmovi kao što su FREAKS, PSYCHO, THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, SALO, itd. Kako su toliki filmofili uspeli da uživaju u ovoj knjizi i pored neshvatljivo arhaičnog poimanja filma iskazanog u noj – meni nije jasno. Jebote, pa ovaj Rožak nije ništa bolji nego tamo neki, recimo, Nikola Stojanović ili Petar Volk! Totalno mogu da zamislim njih trojicu – Volka, Stojanovića i Rožaka - kako sede za istim stolom i do jutra drkaju na Renoara i Roselinija, i pljuju po Brauningu i Huperu i Pazoliniju. 

Ovo ne znači da je knjiga loša i da je ne treba čitati – NAPROTIV!  

FLICKER / TREPTAJ je jedna od značajnijih knjiga napisanih o filmu (računajući i prozu i teoriju), i svako koga zanimaju film, horor, moderna književnost, trebalo bi da bude upoznat sa njom: da li će biti oduševljen, mlako zabavljen ili zgrožen/smoren – neka svako za sebe odreaguje.

Ne bih nadugo o njenim određenim kvalitetima. Pomenuću, ipak, i neke vrline: tečan i pitak superjednostavan stil; zanimljiva tematika (ako se apstrahuje problematičan angle iz koga se ona tretira); mestimične iskrice humora (naročito u running jokes anti-protiv-Francuza, a posebno njihovih filmskih teorija); beskrajno obilje filmofilskih referenci koje će moći da spoznaju i njima se zabave samo oni inicirani (u čemu je, sigurno, deo draži koji je ovu po svemu osrednju knjigu učinio kultnim predmetom među zagriženim srbskim filmofilima)…

Za koji dan stiže i moj osvrt na jednu još hororičniju (zasad neprevedenu) Rožakovu knjigu: stay ćuned.