APOCALYPSE NOW – REDUX (1979/2001)

*****

5

            Došao sam do nekih filmskih kritika i eseja koje je Aca Radivojević pisao i objavljivao početkom milenijuma i odlučio da ih ekskluzivno podelim sa pratiocima ovog bloga koji neke od njih možda pamte iz Reportera, Vremena, Anti-Pirata i drugih glasila, ali to svakako nije slučaj sa novijim generacijama koje su pre desetak godina možda tek sricale prva slova i nisu imale priliku da čitaju tekstove budućeg scenariste SRPSKOG FILMA.

            Za početak, pošto mnogi od Acinih tadašnjih tekstova imaju proročko-apokaliptičnu intonaciju, evo da od truljenja novinske hartije sačuvam kratki ali fino napisan i savršeno tačan tekst o APOKALIPSI DANAS, Kopolinom remek-delu (po meni, jedinom njegovom; KUM ipak nije ta liga, iako je izvanredan film: 4+). U njemu se izlaže teza s kojom se sasvim slažem, naime, da je to film toliko izuzetan da mu se može bez problema dodavati materijala ubeskraj, a da se time ne naruši ni poenta niti gledalačko uživanje.

 

Aleksandar  Radivojević:

APOKALIPSA  SVAKODNEVNO

Jedino ostvarenje na FESTu '02 kome se nikako ne može utvrditi pravi količnik inteligencije, kao ni da li ga ono uopšte poseduje, je Kopolina integralna prerada »Apokalipse Danas« (Apocalypse Now Redux). Zašto? Zato što se ovo Kopolino delo teško može nazvati filmom, u smislu u kome filmom nazivamo, recimo, morbidne stupidarije tipa »Taxi« i »Taxi 2«.  

Ova epska adaptacija »Srca tame« Džozefa Konrada, iz pera jednog od ključnih arhitekata novoholivudskog herojskog mita, Džona Milijusa, svojevremeno nuđena i Dušanu Makavejevu, je pre svega stameni celuloidni spomenik besmislu, odiseja geografijom zemaljskog pakla. Možda najautentičniji primer spajanja visoke literature i filma svih vremena, jedinstven slučaj gde ni film ni literatura ne ispaštaju u iznuđenom braku, već se međusobno pothranjuju obostrano omiljenim bizarnostima. 

Vijetnam nikada nije bio iskorišćen na tako univerzalan način, u logističkom ključu gde mesto, čitav bekgraund sukoba, i svaka realistička konvencija prestaje da bude važna, gde poema o ništavilu kreće spontano da diše kroz dati kontekst, čineći beznačajnim sve osim sebe same. Tu upravo leži većina zamerki najčešće upućivanih filmu – tromi ritam, proizvoljnost haotičnog dešavanja i nepostojanje jasnog ishodišta. 

Sve te zamerke mogu eksplodirati i multiplicirati se, ili mogu jednostavno nestati kroz ovu novu verziju, zavisno od ugla iz koga gledate film.  »Redux« pokazuje da »Apokalipsa« ne bi bila suštinski promenjena ni da se produži i još dva sata povrh novog trajanja, ali ni kada bi se temeljno skratila. Šta bi to trebalo da znači?  To znači da su Milijus, Kopola, Šin, Brando i ostali postigli jedinstven fenomen u domenu filmske umetnosti uopšte – dodirnuli su konstantu… 

Konstantu narativa, pristupa, ritma, atmosfere, stila, okruženja i glumačke izvedbe. Upravo zbog te konstante, prave linije koja ne skreće sa sebi zacrtane putanje, sjajne ubačene vinjete sa francuskom plantažom usred džungle, ili teatralni seks sa »Plejboj« lepoticama, deluju kao da su uvek bile tu, ali i da tu ne moraju nužno biti ako diktat haosa nalaže njihovo odsustvo, ako konstanta iznenada promeni svoju paklenu putanju pritom ipak ostavši konstantna.  

To je upravo poenta užasa o kome Brandov pukovnik Kurc bunca pod uticajem psihodeličnih droga, u senci hipi-pandemonijuma – pakao koji je večan, pakao koji je svevremen, koji živi kroz svaku malu poru naše svakodnevice.  Pakao koji je rat, rat koji je konstanta. Rat koji je haos, a haos je spontana ekspresija pogane ljudske prirode.  I zato je večan.  I zato se ne menja. Čak i ako ga Kopola produži još četrdesetak minuta.

Horor doktorat odbranjen! Izveštaji!

             U sredu 22.02.2012. ušao sam u 13h u svečanu salu Filološkog fakulteta u Beogradu kao magistar. Kada sam se promolio kroz portal na vratima te preobražavajuće SF sale negde iza 15h – izašao sam kao DOKTOR književnih nauka!

            Moj sočni i mega-slikoviti (i videoviti) izveštaj stiže uskoro, a do tada, evo prvih reportaža od strane objektivnih, nezavisnih posmatrača koji su prisustvovali ovom istorijskom događaju: proglašenju prvog doktora nauka na temu poetike horor žanra u Srbiji i bližoj (ex-Yu) okolini!

            Najdetaljniji je izveštaj dr Aleksandra B. Nedeljkovića (poznatog borca za čistotu SF-a), koji je ovu odbranu ovako opisao na forumu sajta Art-anima. Izveštaj je potpuna uncut verzija svega što je prof. ABN napisao (uključujući za njega neizbežnu DIGRESIJU), jedino što sam ja njegov ćiriličarski tekst prebacio u latinicu kako bi bio razumljiviji onim (prilično brojnim) inostranim čitaocima koji ovaj blog prate a s ćirilicom kubure.

prvi doktor horora

Cenjeni,

juče je bio veliki dan za akademsko proučavanje horora, kao žanra, u Srbiji. Doktorirao je, zaista potpuno zasluženo, Dejan Ognjanović, iz Niša, sa disertacijom: Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti a mentor je bio prof. dr Zoran Paunović. Bilo je to na Filološkom fakultetu u Beogradu, sala je bila prepuna (oko pedeset slušalaca! – verovatno su to većinom bili simpatizeri horor žanra), bio je tu, u publici, i A. B. Nedeljković koji je napravio desetak stranica svojih ličnih beležaka. Disertacija ima oko 450 kucanih stranica – čak i bez bibliografije! (Dakle sam glavni tekst ima oko 450 stranica.) Odbrana je potrajala oko dva i po sata. Sve je snimano, tonski ali i kamerama, od početka do kraja.

Odbrana je donela interesantne i visoke teorijske pomake u razumevanju horora, i svojevrsna priznanja nekih stvari koje smo davno slutili.

Komisija je – pominjući na primer Edgar Alan Poa – imala generalni stav, da horor nije trivijalna književnost, nego je ravnopravan deo svetske kulturne baštine.

Na samom početku svog izlaganja, kandidat se izjasnio, da mu nije bila namera da gradi apologiju horora i da ga prikazuje po svaku cenu u pozitivnom svetlu. (Drugim rečima, kaže da je nastojao da bude objektivan i nepristrastan.) 

Ubrzo je, tokom odbrane, ispoljio čvrstinu, oštrinu i prodornost i zastupanju svojih uverenja. Izjavio je, na primer, da danas feministkinje naknadno (retroaktivno) projektuju u žensku književnost ranijih vremena neku subverzivnost, koje, u stvarnosti, nije bilo; neki anti-patrijarhalni bunt koji kod tih spisateljica recimo početkom 19. veka u Engleskoj nije postojao. Autorice gotika nisu išle na bunt protiv muške dominacije, to je pomodna izmišljotina danas.

Digresija: onaj ko čita naučne časopise iz oblasti književnih studija, taj u pojedinim časopisima i zbornicima (ne svim!!!)  ponekad nailazi na članke sa tezom da je patrijarhalna vladavina u društvu zla, samo zla, i jedino zla; da je funkcija književnosti – da oslobađa ženu od robovanja muškarcima; da je to paralelno oslobađanju kolonija od vlasti velikih sila; žena je kao porobljena država a muškarac je kao Velika Britanija u kolonijalno doba – eksploatiše je i teroriše; da je književnost jezik i ideologija sile, alat porobljavanja, diskurs moći, nevidljivi konopac kojim je vezano roblje širom sveta; itd. Ali, Aleksandra B. Nedeljkovića, koji je živeo pola veka u Titovom i komunističkom društvu, i morao tokom školovanja da uči u školi komunističku ideologiju (i dobro to pamti), takve feminističke i postkolonijalne studije, danas tako daleko otišle, podsećaju na marksizam, veoma su slične: tad je književnost služila ideologiji, borbi proletarijata protiv buržoazije, imala je zadatak da razotkriva „eksploataciju čoveka po čoveku“ (nerazumljivo zvuči, danas, zar ne?), a umetnici su (rekao Lenjin) bili „inženjeri duša“ sa partijskim zadatkom. – Kraj digresije.

Kandidat je rekao da veliki deo feminističkih i postkolonijalnih studija zapravo nameće ne-estetske kriterijume vrednosti, i ne-literarne, nameće upotrebu književnosti za neke van-književne, ideološke i političke svrhe.

Saznali smo da postoji čitav jedan, maltene, pod-žanr priča u kojima se Edgar Alan Po pojavljuje kao lik, kao karakter u priči, učesnik.  

Kandidatu je rečeno da je „veliki Po-ovac i Lavkraft-ovac“, ali mu je i zamereno da je možda i previše drastično kritikovao Stivena Kinga, na šta je Ognjanović objasnio da je Stiven King nosilac jedne „dajdžest-pop duhovnosti, sa jeftinim pulp-efektima“ (on je rekao, „palp-efektima“); da je Kingova proza prilagođena ljudima koji nisu nešto mnogo religiozni, ali ipak šalju svoju decu na veronauku (ovo, u širem kontekstu jedne opšte sekularizacije horora – to bi značilo da se horor u poslednjih dvesta godina udaljava od religije, od verskih tema, a približava naučnom pogledu na svet) (ali jedno od pitanja je bilo, da li se horor protestantskih autora okomljavao naročito na katolicizam kao izvor demonskih sila – samo na katolicizam, a ne na hrišćanstvo uopšte).

Pomenut je slučaj da neko napiše vampirsku verziju recimo romana Džejn Ostin Ponos i predrasuda – svi su vampiri – ili, roman u kome je Tolstojeva Ana Karenjina android. Ova android Karenjina je izazvala priličan smeh.

Pred kraj je ova odbrana donela i neka teorijska i druga iznenađenja. Na primer, kandidat je rekao (citiramo samo približno, po sećanju) da je horor

„žanr koji privlači relativno mali broj ljudi, hajde da ne kažem, specifičnih ljudi, koji ga vole, koji nisu sasvim sa obe noge na zemlji, nego slute da postoje neki univerzalniji mrakovi, iza ove dnevno-političke realnosti“. 

Požalio se, i to je verovatno tačno, da neka od glavnih, kanonskih dela horora nisu ni prevedena na srpski, i da u Srbiji ne postoji ni kritika o hororu. Priznao je (opet citiramo približno): „Horor je posvećen neprijatnim temama, koje mnogi ljudi, naročito oni izmučeni ratovima, izbegavaju, jer im ne treba, uz mnogo nevolja, još i da čitaju o stravi“, ali na ovo je usledio i jedan mali, ironični smeh iz publike.

Parodije horora, postmodernistička poigravanja i persiflaže horora – nisu horor, izjavio je kandidat.

Na kraju je komisija proglasila novog doktora, i dala neke komentare i sugestije za budućnost.

Sveukupno, dva i po sata intelektualnog slaloma kroz mnoge planine istorije, teorije i kritike horora.

Ovaj naučni radnik – dugo godina poznat u horor fandomu kao Ghoul (to se čita „gul“, sa dugim „u“, a označava jednu vrsti zloduha), čovek sa valjda više od 20.000 postova na Internetu (!!!) od kojih su mnogi bili izuzetno drastični pa i jezivi, sada je doktor književnih nauka. Srbija ima pet doktora naučne fantastike i jednog doktora horora!

Govoreći sa stanovišta struke, ne možemo a da ne primetimo da je prvi srpski doktorat (koji je odbranio Zoran A. Živković) imao jednu obuhvatnu, „pokrivnu“ temu, sagledao je (u izvesnom smislu) generalno čitav žanr, a tako to i treba, kad naučni radnici prvi put pristupaju jednoj neproučenoj oblasti; – pogledati čitav pejzaž! over-view! – a kasniji doktorati su išli na uzanije teme, više usmerene na nešto pojedinačno, što će se detaljnije proučavati, dakle: uzani snop svetlosti ali u dubinu.

I ovaj doktorat o hororu ima tu generalnost i sveobuhvatnost – tema mu je praktično čitav žanr – pa možemo očekivati da će budući doktori (i doktorice??) horora, ako ih bude, odabirati neke uzanije teme: pojedine periode, tematske oblasti, autore... a dr Ognjanović će ovu svoju disertaciju malo doraditi (najavio je) i objaviti kao dve, ili čak tri knjige.

Još nešto dobro, odlično, treba da javimo u sledećoj vesti. Desilo se još nešto veoma dobro.

Pozdrav iz SDNF.

            Zatim, evo kako je o ovom dešavanju svoje čitaoce obavestio Vlada "Nevidljivi" na sajtu Pogled iz svemirskog broda. Inače, on će u svojoj emisiji na Radio 202 u nedelju u 20h pustiti snimak jednog dela ove odbrane, pa ćete tu ekskluzivno moći da čujete AUDIO. Do tada, evo ukratko njegovih impresija:

22.02.2012. Od 15.00 - dr Dejan Ognjanović!

Koliko je pohvala imala komisija za rad mr Dejana Ognjanovića na odbrani njegove doktorske disertacije "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" – to treba čuti (biće emitovano u radijskoj izdanju Pogleda iz svemirskog broda)! Svečana sala Filološkog fakulteta je bila puna (čak se i stajalo), jedna kamera je vredno beležila tok odbrane, foto-aparati su škljocali, a posle 90 minuta dobili smo - dr Dejana Ognjanovića.

Usledilo je čestitanje i poljupci od prof. dr Dubravke Popović-Srdanović, profesora opšte (svetske) književnosti i upravnica Departmana za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu, pored koje su prof. dr Zoran Paunović, profesor engleske i američke književnosti, upravnik katedre za Anglistiku Filološkog Fakulteta u Beogradu (mentor rada) i prof. dr Radojka Vukčević, profesor engleske i američke književnosti, predsednica Matice srpske u Crnoj Gori. Pogled iz svemirskog broda se priključuje čestitkama Ognjanoviću uz želju da njegovo delo (kao što su izrazili želju i članovi komisije) bude što pre štampano.

            Najzad, evo kratkog opisa od strane Dragoljuba Igrošanca, urednika sajta i foruma Art-Anima:

 

Na samom početku moram da naglasim da je moja ocena kako nakon današnjeg dana više ništa neće biti kao pre, u potpunosti saglasna sa procenom prof. dr. Dubravke Srdanović-Popović, barem kada je reč o percipiranju horor književnosti od strane naučne javnosti. Ona, prof. dr, je veoma pohvalila opsežan, studiozan doktorat na 450 strana, koji je Ghoul pripremio i naglasila da ju je veoma obradovala činjenica da je taj doktorski rad pripremio neko ko je ujedno i neskriveni ljubitelj horor književnosti. Ta privrženost žanru se itekako oseti u rukopisu, ali ne na uštrb objektivnosti kakvu zahteva naučni rad, ističe Srdanović-Popović. Osim što je izuzetno opširan i temeljan ovaj rad (koji obuhvata raspon od samih začetaka gotika "Otrantskim zamkom" iz 1765. godine i završava razmatranjem modernih horor ostvarenja iz 21. veka) prema rečima prof. dr Srdanović-Popović, napisan je rukom pisca, pa je za nju čitanje ove pozamašne knjige predstavljalo i čitalačko zadovoljstvo.

Ghoul je najavio mogućnost (o čemu je negde na ovom forumu već bilo reči) da će se njegov doktorat naći u knjižarama, u neko dogledno vreme, nakon što ga delimično proširi sa sadašnjih 450 na oko 600 strana. A rad bi bio publikovan u vidu dva ili možda tri toma. Takođe, Ghoul je rekao da će se njegove naučne aktivnosti u budućnosti najverovatnije baviti komparacijom anglo-američkog horora sa književnim delima u kojima se javljaju horor elementi iz vodećih evropskih književnosti poput španske, italijanske, nemačke, ali i nekih drugih, poput srpske za koju Ghoul kaže da itekako poseduje potencijale u tom smislu.  

U narednim danima će o ovom prevratničkom danu za tretman horora u Srbiji biti više reči u VEČERNJIM NOVOSTIMA, BLICU i drugim domaćim medijima.

Odbrana horor doktorata 22-02-12

Imam veliko zadovoljstvo da najavim istorijski događaj koji će se odigrati ove sedmice.

Odbrana prvog doktorskog rada u Srbiji koji se bavi nastankom i razvojem poetike horor žanra – a sticajem okolnosti napisao sam ga baš ja – i to pod naslovom ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI, desiće se u sredu, 22.02.2012. godine s početkom u 13h.

Lokacija: Svečana sala Filološkog Fakulteta u Beogradu (stepenište levo, I sprat).

            Ovaj monumentalni rad (470 strana) predstavlja moje životno delo, odnosno – pokušaj da definišem i OBJASNIM horor u književnosti, posmatran uopšte, ali i konkretno, kroz njegova istorijska ispoljavanja od gotika (18. vek) do današnjih dana, kroz analizu ključnih faza u poetici horora: rani (objašnjeni) i pozni (natprirodni) gotik, Poova kratka priča, priča o duhovima, viktorijanski neo-gotik, lavkraftovska čudna priča, stivenkingovski horor bestseler – i moderne tendencije (feministički gotik, moderna priča o duhovima, telesni horor, neo-lavkraftovski horor i psiho-triler horor).

            Mentor ovog rada vodeći je srpski anglista, prof. dr Zoran Paunović, profesor engleske i američke književnosti, upravnik katedre za Anglistiku Filološkog Fakulteta u Beogradu (a sada i prodekan za međunarodnu saradnju), autor knjiga Gutači blede vatre (Američki roman Vladimira Nabokova) Prosveta, Beograd, 1997 i Istorija, fikcija, mit (Eseji o angloameričkoj književnosti), Geopoetika, Beograd, 2006, a verovatno najslavniji po svom prevodu najtvrđeg od svih oraha, Džojsovog Uliksa (Džejms Džojs, Uliks -prevod, komentari i pogovor- prvo izdanje CID, Podgorica, 2001; drugo izdanje Geopoetika, Beograd , 2003). Pored toga, prevodio Konrada, Nabokova, Delila, Vonegata, Barnsa... Vudija Alena... Blohovog Psiha...

            Pored prof. Paunovića, u komisiji su još i: prof. dr Radojka Vukčević, profesor engleske i američke književnosti, predsednica Matice srpske u Crnoj Gori, i prof. dr Dubravka Popović-Srdanović, profesor opšte (svetske) književnosti i upravnica Departmana za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu.

            Program dešavanja:

            - Uvod i čitanje referata (15-20 min.)

- Izlaganje kandidata (20-25 min.)

- Pitanja komisije (?)

- Proglašenje (2,5 min.)

- Prigodna zakuska (dok se sve ne pojede i popije)

            Ulaz je slobodan.

Svi dobronamerni posetioci su dobrodošli.

KILLER: A JOURNAL OF MURDER (1996)

**(*)  2+

            Mnogima će već i detaljniji pogled na špicu ovog filma biti dovoljan da ga svakako pogledaju. Produkcija: mudoviti Oliver Stone (NATURAL BORN KILLERS). Scenario i režija: Tim Metcalfe, scenarista nedovoljno hvaljenog serial-killer filma KALIFORNIA. Predložak: knjiga o ubici Karlu Pancramu kojoj sam svoj Pečat Odobrenja metnuo pre nekoliko dana. U ulozi Karla Pancrama – James Woods (VIDEODROME) ubija. Osim njega, tu je u većoj sporednoj ulozi i Robert John Burke (natprirodni serijski ubica, the DUST DEVIL itself)! Film slikao verni Ferarin kamerman, Ken Kelsch a muziku radio Graeme Revell (CROW, SPONTANEOUS COMBUSTION…). To ne mož' biti loše pa da jebe oca – zar ne?

            Ehh… šta reći, a ne slagati? Retko kad se jača ekipa okupila oko ovako srednjačkog i mlakog proizvoda. Istina, KILLER će biti podnošljiviji onima koji NISU čitali knjigu na kojoj je zasnovan i koji ne znaju previše o Pancramu, a takvih je barem 99,9% među onima koji ovo sada čitaju, pa prema tome – dabogme.

            Ako vas je moja oda Pancramu zainteresovala, bolje kupite knjigu, jer o njemu iz ovog filma nećete saznati ništa bitno. Scenario predstavlja školski primer razvodnjavanja, zatupljivanja i suštinskog nerazumevanja svog povoda. SVE što Pancrama *izdavaja* od svih ostalih ubica, što ga čini unikatnim i neponovljivim, ovde je IZBAČENO, izmenjeno, relativizovano ili prikazano toliko neupečatljivo i smušeno da se teško može reći da je uopšte – prikazano. Kroz njegovo detinjstvo protrče kroz zbrzanu naraciju za manje od minut vremena – a dobro znamo da je u detinjstvu (a kod Pancrama naročito!) koren skoro svih budućih ZALA. Umesto da nam njegovu familiju (sirotu i zatucanu i siledžijsku) POKAŽE, film nam samo u par reči KAŽE kakvi su bili. Ne vidimo niti OSETIMO ništa od popova zbog kojih je Pancram kasnije omrznuo (hrišćansku) crkvu; ne vidimo lažljivost i podmuklost njegovih "vaspitača" niti njegovih "drugova" u školi i u popravnom domu koji su ga zauvek učinili neprijateljem ljudskog roda. 

Čuveni incident koji ga je definitivno učinio još nepoverljivijom i mizantropskijom (i sodomitskijom!) osobom nego što je do tada bio, naime, kada su ga 4 skitnice u teretnom vagonu silovale na redaljku, ovde je toliko "ukusno" i eliptično sugerisano da NEMA ŠANSE da gledalac uopšte pogodi šta se mladiću *zapravo* desilo u tom načas prikazanom zlokobnom vagonu, osim ako nije čitao knjigu. Da budem jasan: ne kažem da je trebalo videti to silovanje u real time, 20 minuta neprekidne sodomije IRREVERSIBLE-style, ali fuck! Ipak je to jedna od prevratničkih epizoda u njegovom životu, to je trebalo nekako filmski AKCENTOVATI: ta scena u filmu toliko je protrčana i otaljana i zbrzana i bez trunke IMPAKTA da bolje da nije ni "pokazana".

No, dobro – moglo bi se reći da to nije fokus filma. Sva ta jebanja kroz koja je Pancram prošao kroz desetine američkih zatvora, i sva jebanja koja je zauzvrat pružio svima koji su mu pali šaka (kids included), sve je to daleka prošlost, begonije i tako to, i KILLER se bavi samo poslednjom njegovom godinom, i (non-gay) odnosom sa mladim zatvorskim čuvarem Henrijem Leserom, zahvaljujući čijem prijateljstvu je njegova isposvest uopšte nastala i sačuvana ostala. 

Da, deco, moram da naglasim da se ovo sve dešava 1929. godine, mnogo pre nego što je liberalizacija zatvorskih pravila omogućila grdnim ubicama, silovateljima i koljačima da u zatvoru piskaraju svoje opširne memoare, da ih štampaju i uzimaju pare od toga; mnogo pre rađanja "serial killer arta" (slikanja) i drugih oblika umjetničkog izraza u kojima današnje ubice sklone tome mogu da uživaju, a njihovi fanovi da daju grdne pare za te žvrljotine i mazarije (uglavnom bezvredne estetski, ali "vredne" zbog aure njihovih "autora").

Odnos između ove dvojice zaista je jedna od unikatnijih stvari vezanih za Pancrama – mada čak i on ima svoj pun smisao i impakt samo i jedino u kontekstu svega ostalog što Pancrama čini PANCRAMOM: dakle, sodomija, ubijanje dece, totalna mizantropija, apsolutni nihilizam, patološko antihrišćanstvo i militantni antiautoritarizam. Jedino na pozadini sveg tog crnila zaista se ističe ružičasti, dirljivi sjaj njegovog druženja sa predstavnikom sistema koji inače iz dna duše mrzi i prezire. Jedino ako ga vidimo kao TOTALNOG ČOVEKOMRSCA koji ide okolo i jebe u dupe sve što stigne možemo da u punoj meri poštujemo (i budemo taknuti) njegovom brigom i dobrotom prema jedinom čoveku koji je ikada bio dobar prema njemu bez ikakvog interesa ili zadrške.

Jedino onda možemo da respektujemo situaciju u kojoj Leser pokušava da od Pancrama dobije dozvolu da mu izbori neku vrstu oslobađanja; da se zakune da neće više biti zločinac a da mu ovaj izdejstvuje zamenu smrtne za neku drugu. U odgovoru Pancram objašnjava da od te rabote nema ništa. Citiram to pismo:

"…I would like to be able to truthfully tell you that I do thank you, but this I cannot do, simply because there is no such thing as gratitude left in me. There was at one time, but that time is long gone. Gratitude is one of the many things that have been kicked out of me. I can and do truthfully wish you good luck. All that you deserve and I am of the opinion that you are one of the very few men I have ever known that really deserves good luck in this world. You deserve what I have missed in life – happiness, peace and contentment. As for me, I'll soon be at peace…"

Ovo pismo, a naročito citirani deo, spada u najjače i najdirljivije stvari koje sam ikada u životu pročitao. I biću iskren – suze su mi navrnule kad sam dovde došao pa sam morao načas da odložim knjigu.

Ali to pismo navodi se na strani 226. u mom izdanju.

Čitav jedan život – sažet, jezgrovito i vrlo rečito, na prethodnih 225 strana, PRIPREMIO JE TEREN za to. I onda, kad to dođe, to udara. To jebe i Oca i Sina i Svetoga Duha, i možeš samo da kažeš AMIN jer nema dalje.

            Treba li uopšte reći da se u filmu ovo pismo ne navodi ni ucelo ni u delovima, sem možda jedne rečenice, koja izvađena iz bilo kakvog konteksta apsolutno nema nikakav impakt?!

            Da li da uopšte podvlačim da u filmu ne postoji skoro nijedan trenutak u kome bi iko mogao pasti u iskušenje da zasuzi? Okej, možda recimo JEDAN ali bukvalno trenutak, ako trenete propustićete ga: kada se Pancram i Leser opraštaju pred pogubljenje, i kada Leser spontano zagrli Pancrama a ovaj je očito zatečen i zbunjen tim činom toliko da ne zna kako da odreaguje i jedva nekako sebe natera da uzvrati zagrljaj. To je jedan od (retkih!) momenata zbog kojih je bilo opravdano pozivanje veličine ranga Džejmsa Vudsa – detalj za koji me ne bi nimalo iznenadilo da nije ni bio u ovom kilavom scenariju, nego da ga je Vuds sam improvizovao.

            Avaj, tokom najvećeg dela ovog mlakog filmića Vuds ne igra Pancrama, nego nekog konvencionalnog, klišetiziranog psiha kome je skoro sva oštrica zatupljena, koji je simplifikovan do bezukusnosti, sveden na potpuno patetičnu žrtvu okolnosti bez slojeva koji ga unikatnim čine – otprilike kao nešto simpatičnija verzija vulgarnog psiho-ubice koga igra Elias Koteas u FALLEN.

            Daću samo jedan od desetina mogućih primera nerazumevanja i banalizacije i falsifikacije Pancramovog lika. Elem, pred sam kraj Pancramove karijere, kada je već osuđen na smrt i dok čeka dodeljeni termin za (jedva-čekano!) pogubljenje, njemu pred rešetke dođu dva dušebrižnika, protivnika smrtne kazne, i nude mu da potpiše neku njinu artiju u tom smislu, odnosno da je i on protiv toga. U svom prikazu knjige već sam kazao da je njegov PISANI odgovor na tu peticiju (koja mu je poslata poštom; niko mu nije na noge dolazio) nešto apsolutno fascinantno i pregenijalno – to se mora pročitati da se poveruje: pismo za svaku ozbiljnu antologiju PISMOPISANJA.  

Sad, razumem ja lepo da TEKST nije FILM, da bi čitanje svih tih reči, u filmu, bilo dosadno i medijski neprikladno, statično; jasno mi je da film zahteva AKCIJU, mrdanje, pokretne slike, i zato ne sporim mali milion faktografskih netačnosti u filmu izvedenih radi veće filmičnosti, kao što je ova konkretna. Međutim, ono što je TOTALNO promašeno jeste sledeće: umesto bilo kakvog ekvivalenta tog jebo-mater-svoju pisma, dobijamo krajnje vulgarnu (u svakom smislu) svinjariju od scene u kojoj "Pancram" na dušebrižnike baca kofu sa svojom mokraćom, plazi se, krevelji, beči i psuje i vređa to dvoje kao najgori kliše serijskog ubice iz nekog B-hororčića. 

VRLO promašeno.

            U nizu simplifikacija ovog KILLERA, recimo, velika je greška i to što je svekoliko ZLO američkih zatvora svedeno na jedan lik kroz koji je personifikovano – ali time i umanjeno, ograničeno na jednog kretena – umesto da bude prikazano kao OBAVEZNI, stalni pratilac zatvorskog iskustva, na svim nivoima, dakle kao suštinski deo SISTEMA, što Pancramova istorija iznova i iznova ilustruje. Ovime se (nesvesno?) prolongira oveštali postupak de-subverzivizacije američkih filmova, u kojima je zlo UVEK proizvod POJEDIN(A)CA a nikad sistema. Uvek je to jedan zabludeli pajkan a ne POLICIJA kao takva (većinski i sistemski namenjena represiji – a ne da "služi i zaštiti"); jedan korumpirani političar a ne sveukupna američka politika; jedan odmetnuti, psihotični general a nikada čitav vojno-industrijski kompleks… 

            Neke druge simplifikacije razumem zašto su izvedene, ali svejedno, narušavaju autentičnost i smislenost filma. Npr, zatvorski čuvar i zatvorenik šetaju po zatvorskom dvorištu i ćaskaju ubeskraj kao da šetaju u parku, kao da takvo domunđavanje ne bi bilo sumnjivo ni drugim zatvorenicima ni čuvarima (u potonjem slučaju to je i ozbiljno kršenje pravila službe: dakle, nije to par reči tazmenjenih, nego čitavi dugi razgovori – koji su se u stvarnosti uglavnom dešavali kroz pisma). Takođe, na kraju, radi veće melodrame znatno je silovana istina: da su se Leser i Pancram poslednji put uživo videli mesecima PRE Pancramovog pogubljenja; da u to vreme Leser više nije radio u tom zatvoru; i naravno, da uopšte nije lično prisustvovao vešanju.

            Sve i da kažemo da su ovo sitnice – svakako je krupna i važna sama ta okolnost njihovog druženja, koja se ovde uzima zdravo za gotovo, i ne istražuje se nikako. Leser je idealistički mladi čuvar-početnik, Pancram je neshvaćeni, životom nemaženi ubica, ubacite dvije žlice Vegete, i eto vam zatvorskog gulaša (drnča): happens all the time!

            Vuds je okej, zabavan kao i uvek i svuda (hell, on je okej čak i u inače promašenom rimejku STRAW DOGS!), mada ne može se reći da je ovde izveo neku naročitu transformaciju, da je kreirao lik kakav dosad od njega nismo videli. To je vintage psiho Vuds, ni manje ni više, ali ipak – deža vi. To nije Pancram, ni po pojavi (što mogu da podnesem) niti po mentalnom i karakternom sklopu. Osim navedene scene zagrl-oproštaja, ističe se samo još jedna. U pitanju je jedino ubistvo koje nam KILLER prikaže, kada ovaj šipkom ulubi glavu Dast Devila.  

To ima impakt ne samo zbog same inscenacije, nego naročito zbog Vudsove glume tom prilikom. Njegovi pokreti, i face koje pravi tokom tok mlaćenja, zaista su unikatno jezivi, jer je uspeo nešto što ne pamtim da sam ikada video: da spoji kontrolu i haos, da prikaže kontrolisanu razuzdanost, da oživi lika koji u tom momentu svesno, s predumišljajem, i naslađujući se svakim sekundom, pušta zver s lanca…

            Da, Pancram je najekstremniji od svih ekstrema; da, zajeban je lik i po sebi, a naročito za film; da, tematika vezana za njega zahteva mnoge tabu teme i prizore kakve u USA filmu ne možemo očekivati. Mnogi će biti srećni što je film o njemu uopšte snimljen, ma kakav. Avaj, meni je ova čaša manje nego poluprazna. Ovo nije ni prineti tretmanu kakav Pancram zaslužuje. A da li će ga ikada dobiti u igranom filmu, ostaje otvoreno pitanje. 

Bizaran detalj: KILLER na odjavnoj špici kaže da je posvećen Semu Pekinpou! Ehh, da je Sem u svojim zlatnim danima znao za Pancramovu storiju, kakav bi masterpis ON mogao od ovog materijala da napravi! Nažalost, pominjanje njegovog imena na špici OVOG i ovakvog filma služi samo da zakuca poslednji ekser u njegov sanduk i podseti nas na disproporciju tog imena i ovog dela, i da proizvede blasfemiju kroz uzaludno prizivanje imena Njegovog. 

Najviše čemu se za sada možemo nadati jeste da Džon Borovski sakupi dovoljno para i dovrši pre par godina započeti DOKUMENTARAC o Pancramu. Kako izgleda, ovaj lik ostaje suviše zajeban za igrani film: za hororčiće i trilerčiće mnogo su pogodnije patetične lujke poput Gejna ili Davitelja. Ono čime Pancram naročito uznemirava nisu toliko čak ni njegovi zločini koliko njegova MOTIVACIJA, njegova filozofija, njegovi NAZORI. A od njih nećete videti skoro ništa u ovom srednjačkom KILLERU. S tim na umu, možete ga pogledati, on je dovoljno tehnički solidno napravljen i intrigantan i dinamičan da se MOŽE odgledati bez veće patnje – ali samo pod uslovom da niste čitali knjigu koju još jednom od sveg srca preporučujem svima koje Pancram zaista zanima.

Živomir Žika Nikolić: POZDRAV IZ NIŠKE BANJE

            U predgovoru svoje zbirke poezije MOJ NOVI ŽIVOT najveći živi srpski pesnik, ŽivomirŽika Nikolić, priznaje da je 2002. godine doživeo težak infarkt. Na svu sreću po srpsku kulturu i umetnost, a naročito poeziju, od posledica toga brzo se oporavio. Tako se i za Žiku može reći što i za sve velikane: ono što ga nije ubilo učinilo ga je još jačim!

            Važnu ulogu u tom ozdravljenju odigralo je moje rodno mesto, Niška Banja. I neznajući to, dva velikana srpske kulture obitavala su jedno vreme veoma blizu jedan drugog. Ali, nije važno. Ono što jeste važno – Žika THE Pesnik se oporavio, u Banji se lepo proveo, i našao se nadahnut za nekoliko pesama posvećenih ovom divnom mestu (obratite pažnju na onu pomalo lascivnu, za Žiku inače nekarakterističnu, ali koja u datom kontekstu svedoči o povratku želje za ŽIVOTOM).

            Te pesme sada se predočavaju javnosti – uz poseban bonus: pesme o Soko Banji, i fotografije na kojima poziram na određenim lokacijama u Niškoj Banji, od kojih je neke Žika opevao u pesmi (npr. hotel RADON) a neke nažalost nije (Banjska Rampa).

            Uživajte u ovoj pesničkoj BANJI ekskluzivnom kurtezijom Žike i – Ghoula!