Dario Argento's DRACULA 3D (2012)

*(*)

2-

            Za slučaj da neko ima ikakve sumnje, odmah da ih razbijem: ono 3D u naslovu znači: DARIO'S DREADFUL DRACULA. Film je užasan baš kako je to bilo očigledno još od prve najave, od promo postera, tizera, pa preko finalnih postera, kadrova iz filma i trejlera i apsolutno svega što je stizalo u vidu "promo" materijala. 

Da i ne govorim o užasnim kritikama onih koji su ga pogledali prošle godine u Kanu (!), nakon kojih su distributeri rešili da film ne daju na žanrovske festivale da se ne bi dalje brukali, nego su ga pustili, uz vrlo malo pompe, jesenas u Italo bioskope (gde je neslavno propao, ne povrativši ni desetinu svog budžeta) a sad ga evo na DVD-u, da hvata naivčine koje padaju na foru brend-nejmova. Dracula! Dario Argento! Asia! From the director of… A tragic, bloody love story… In 3-D! 

            Siroti dekica Dario… Stvarno je tužno što nema oko sebe dovoljno bliske i poverljive osobe koje bi ga smestile u starački dom, umesto što ga još podržavaju u ovim sve izgubljenijim i sve patetičnijim pokušajima da snimi film koji ne bi bio sramotno imbecilan… Pokušajima koji traju već više od jedne decenije, sa sporadičnim re-lapsovima u vidu NONHOSONNO (slab film, ali u poređenju sa svim ostalim u ovom milenijumu što je Dario pustio u bioskope, barem nije uvredljivo kretenski nego samo besciljan, šupalj i bezveznjikav, ali mlako-gledljiv) i dve podnošljive epizode za kablovsku TV iz serijala MASTERS OF HORROR.

            Od starog "maestra" nije ni M ostalo, i stvarno bi bilo najbolje, i za sirotog deku, i za poštovaoce njegovim radova od pre 30-40 godina, da mu se zabrani da više prilazi kameri, osim u eventualnim home movies (pod uslovom da potonji ne uključuju snimanje gole Asie Arđento – jer to je već patologija još crnje sorte)… 

            Stvarno nemam srca da se rugam ovoj tvorevini onoliko koliko ona, u načelu, zaslužuje, niti želim da ismevam film koji se praktično sam namešta za neviđeno izrugivanje, seciranje, klanje i čerečenje. Samo zbog minulog rada i kredita kakav je Arđento u prošlom veku stekao ovo neće biti 100% razulareno Ghoulish čerečenje™ nego jedna malkice suzdržanija varijanta toga, kroz faktualistički osvrt na neke aspekte ovog promašaja sa onoliko respekta i suzdržavanja koliko mi je to uopšte fizički izvodljivo (a to nije mnogo).

            Dakle, fakti… Fakat je da su se obrukali čak i oni od kojih to nismo smeli da očekujemo.

Asia "big tits" Arđento (koja ionako nije dobra glumica) "deliveruje" svoj apsolutno najgori performans koji sam imao nesreću da vidim, ne samo u tatinom filmu nego i inače. To je, naprosto, užasno. Delom je to zbog lošeg materijala (loš lik, loši dijalozi), ali i zbog tako postavljene uloge da mora da se veći deo filma ponaša kretenski, a tek na kraju, u poslednjoj sceni (kad je prekasno) zapravo vidimo nešto nalik motivaciji. 

Dario ionako nikad nije bio actor's director, ali ovde kao da se srozao na šotrijansko neinsistiranje ni na čemu, a ponajmanje na glumačkim izvedbama. Šta god da su mu ovi izveli pred kamerama, ma kakvu grimasu ili otaljan dijalog, u prvom tejku, on je viknuo: "Kupljeno! Idemo na sledeću scenu!" Zaista bih bio zapanjen ako bi mi neko rekao da je bilo koji kadar ovde bio vraćan ponovo, odnosno snimljen iz drugog ili trećeg pokušaja (ne računajući tehničke razloge, vezane za efekte, svetlo ili 3-D potrebitosti), a ne iz prvog.

Neki ozbiljniji reditelj malkice bi zauzdao, npr, Asijino potpuno nekontrolisano urlanje, kreveljenje i bacakanje u sceni u kripti, kad se vaskrsnuta vrati s detetom pod miškom kako bi je Van Helsing zatepao. Neko ko ima bar trunku reputacije stideo bi se ove scene. Za Asiu – ne znam. Njoj i tatici je ovo tragikomično eurotrash valjanje i bacakanje bilo okej, izgleda. Mislim, eno ga u filmu, niko nije tražio da se opet snimi, ili izbaci skroz…

A kad smo kod transfera neprijatnosti, teško je ne pomenuti (i slikama ilustrovati) scenu njenog nepotrebno eksplicitnog kupanja. Asia bez problema tatici pokazuje sise najduže i najotvorenije od svih sličnih scena do sada (a, vala, bila je gola, pa često i karana – npr. u FANTOMU i u STENDALU – u praktično svakom njegovom filmu osim u TERZA MADRE, ako nisam nešto zaboravio). 

Scene kupanja su inače lepa i dobrodošla vrsta eksploatacije žena, rekao bi moj muškošovinistički deo ličnosti, ali feminista u meni bio je malko zgađen blatantnom usiljenošću i nepotrebnošću te scene za bilo šta (kao, nije moglo drugačije da se otkrije da je Lusi ujedena u visini KOLENA nego da joj, osim kolena, vidimo još i golo dupe, sise i praktično sve ostalo)! 

A da i ne govorimo o tome da mi je teško da nepomućeno uživam u toj golotinji kad sve vreme zamišljam njenog ćaleta IZA kamere (ali ne smem da zamišljam šta je njemu u glavi u tom trenutku)! Bolesno, ljudi… Bolesno… 

            Rutger "will work for food" Hauer nije tuđin za tezge, ali čak i u tom svetlu – ovo je sramotno! Ovo je toliko očajno kataklizmatično loša uloga da bi samo zbog nje trebalo da mu oduzmu penziju i naplate mu neku globu iz glumačkog udruženja zbog ovolike bruke nanete profesiji. Ovo gluma? Molim vas! Čovek se tetura u kadru, ne zna gde je, ne zna šta govori niti kome… Mrmlja, mlitavo, s nekim kretenskim pauzama između svake 2-3 reči… 

Dal je pijan, dal ga sustiže demencija, dal mu mozak prosto odbija da upamti te besmislene rečenice dijaloga i monologa, teško je reći… To je toliko mlitavo, beživotno, jadno, otaljano, bez najmanje trunke energije, da ja nemam reči. Ovo nije ni auto-pilot, ovo je neka dimenzija ispod toga koju dosad još nisam registrovao zabeleženu na filmu. U diskusiji na Fejsbuku s nekim strancima jedan dade prilično slikovit opis Hauerove performanse: "his extended cameo is like watching an actor who's been pulled from a hostage situation, had the bag removed from his head and thrown into sunlight, and then told to deliver reams of exposition. It's not pretty." Ukratko, Hauer je ovime pao toliko nisko da me ne bi uopšte iznenadilo da dogodine baš on bude doveden da otvara FEST ili tako neku patetičnu manifestaciju u Srbiji. Možda Roštiljijadu u Leskovcu? Ili Dane Dekse Pantalejskog u niškom Narodnom Pozorištu?

            Muzika Klaudija GOBLIN Simonetija… Auh, majko mila! Zar je i s te strane morala da dođe ovakva BRUKA? Glavna tema i njene varijacije ne samo što su jezivo nenadahnute i banalne, nego su još opterećene neoprostivo imbecilno staromodnim lelezavijanjem U-UUU-U-U-U-UUU kakvo je bilo (ne)namerno komično još u hororima iz 1940-ih, a danas bi jedino bilo prihvatljivo u nekom retro-zezanju Tima Bartona. I taman kad posle preko 100 minuta audio-užasa pomislite da ste istrpeli najgori horor skor koji je Simoneti potpisao, strefi vas, kao crvljiva jagoda na bajato-buđavom šlagu – pop-pesmica preko odjavne špice da adekvatno sahrani i Simonetija kao kompozitora i čitav ovaj nesrećni "film".

            Najzad, među uzdanicama koje su se, neočekivano, obrukale, spada i direktor fotografije, Lučano Tovoli – čovek koji je uslikao madrfaking SUSPIRIJU! Razumem da su mu ruke bile donekle vezane snimanjem u 3D, koje nameće drugačije osvetljenje, i praktično ruinira većinu pokušaja građenja atmosfere u ovom previše svetlom, previše šarenom, nimalo gothic filmu. 

Razumem i da je bilo malo para, da je ovo low budget (mada, neki tvrde da je na DARIO'S DREADFUL DRACULA spiskano 10 miliona evrića; odbijam da u to poverujem, na platnu se naprosto ne vidi ni petina toga), pa zato Lučano nije imao bogzna šta da slika. Mnogo toga je naprosto nacrtano u kompjuteru pa izgleda fejk u kadru i nema te sile koja će piksele onog tragično neubedljivog "voza" ili onog "zamka" učiniti živim na ekranu! Možda u nekoj video-igrici, ali u filmu sa, nominalno, živim ljudima (ne računajući Hauera) – teško. 

Ajde što u kadru nema mnogo toga lepog za uslikati; ajde što to mora da se previše loše osvetli za 3-D, ali da li 3-D uslovljava i da sve bude frejmovano tako banalno i da se 95% filma slika televizijski (u starinskom, Sava Mrmak stilu, a ne u stilu ove današnje američke kablovske filmofilske televizije)? Sve iz jednog te istog ugla, u srednjem planu? 

Istine radi, na osnovu nekih kritika zamišljao sam da ovo sve izgleda još mnogo odvratnije i više fejk nego što jeste. U krajnjem saldu, ima ovde i nešto malo podnošljivih slika, ali zaista nijedna koja će nekoga navesti da pomisli: "Uh, ovo izgleda ko da je iz SUSPIRIJE!" To zaboravite: za sve u ovo uključene – i za Darija, i za Simonetija, i za Tovolija… – to je bilo u nekom drugom, lepšem, kreativnijem životu. 

Toliko od uzdanica koje su se obrukale. Od onih koji su ovde pružili okej posao, ističem Serđa Stivaletija: on je uradio standardno solidan posao u efektima maske. Rasporeni vratovi, šikljanje krvi, kidanje glava, lopatanje – ništa što nismo već videli više puta čak i u njegovom opusu (npr. lopata u glavu u DELLAMORTE…), ali barem je izvedeno na profesionalnom nivou, da drži vodu, pa i više od toga.

Ima i tu nekih nepotrebnih arđentovskih gluposti, poput CGI metka koji vidimo kroz otvorena usta čoveka koji sebi puca u glavu (bilo je to bezvezno i u STENDALU, ali tada je barem bilo novo, neviđeno…).

Naravno, jedna od antologijski promašenih ideja jeste to da se Drakula ovde preobražava svaki put u neku drugu CGI životinju: prvo je CGI sova, pa CGI vuk, pa CGI roj muva (!), a ultimativna apsurdnost je – Drakče kao džinovska zelena CGI bogomoljka! 

Jes' da to veze s mozgom nema, ali je barem jedan od onih antologijskih WTF momenata koji će se pamtiti i prepričavati, bez obzira što je u suštini samo promašeni "what were they thinking" momenat. Stivaleti mi je jesenas u razgovoru u Beogradu priznao da on nije odgovoran za taj bogomoljački efekat, već je Dario nekog drugog angažovao za crtanje toga, pa ovo čudo ne ide Serđu na dušu.

Tomasa Krečmana nisam naveo gore jer mi taj glumac ni u jednom trenutku nije bio uzdanica: od prve objave da će baš on igrati Drakulu, a još više od prvih fotki iz filma, bilo je više nego očigledno da se radi o jednom od najpromašenijih kastinga ikada. To je, pre svega, loše napisan lik (o tome malo niže) a zatim i napadno promašeno odigran, i pretežno loše uslikan. 

Niti Krečman ima potreban body language da bude stvarno impozantan i preteći (kao Hristifor Li), niti je egzotično tuđinskog izgleda kao Bela Lugoši, niti ima harizmu da bude efektan čak i dok je pokriven grotesknim perikama i kostimima kao Geri Oldman, niti je pak nakazno ružan (uz pomoć maske) kao Maks Šrek da bude animalno-monstruozan i jeziv, iako je njegov nenadahnuti kostim, po svemu sudeći, inspirisan onim iz izvornog NOSFERATUA (zašto? zato!). 

Nema tu ni tragičnog ljubavnika, ni čudovišta, ni ukletog nemtrvog čoveka, ni tuđinca i autsajdera, ni nakaze, ni natčoveka: tačnije, ima po mrvica svega ovoga, od scene do scene, ali bez ikakve ideje vodilje ili smisla… Tu, naprosto, ne postoji LIK, konzistentno osmišljena kreacija, nego samo jedna ikonografski neupečatljiva, čak banalna fizionomija bez memorabilnih šminkersko-kostimografskih dodataka da je pojačaju. U smislu karaktera, to je naprosto miš-meš svih dosad viđenih vampira, ubačenih u blender pa smućkanih u jednu bezličnu masu u kojoj se ovde-onde oseti sitni trag ovoga ili onoga, ali to nikad ne zaživi kao nešto svoje. U ionako bledunjavoj performansi baš bode oči Krečmanovo kreveljenje: svaki put kad treba da ugrize ili zakolje, on se mršti kao da to njega boli, ili da pati od težeg zatvora. WTF?

Oduži mi se ovaj tekst, a nisam ni zagrebao ono o čemu sam hteo najviše da divanim: o Dariovim intervencijama na Stokerovom tekstu i o njihovoj (be)smislenosti. Moraću to da sažmem, ukratko. Ako ste mislili da je Dario prišao nečemu što je već toliko stotina puta ekranizovano kao što je Drakula zato što "maestro" ima neki svoj originalni, dosad neviđeni tejk, zato što će ofucanoj temi da priđe iz nekog svog originalnog i nadahnutog ugla – to zaboravite. Šta je taj čovek uopšte mislio, šta hteo, i zašto – uglavnom mi izmiče, osim ako se nije radilo o komercijalnoj kalkulaciji: možda je u svojim deluzijama mislio da će za male pare da napravi veliki hit...

U kreativnom smislu ovo je potpuni ćorak. Nije samo lik Drakule smućkan iz svih dosadašnjih, nego su takvi i ostali likovi, dešavanja i lokacije: Dario kao da računa na to da ovu priču znamo, jer smo je čitali i gledali milion puta, pa ne oseća potrebu da uopšte bilo koga i bilo šta motiviše, objasni, uvede, razvije, da bilo šta zaplete… 

Lokacija je neodređena: nekakav Pasberg (!) usred Rumunije (?), inače užasno loše dizajnirano i fejk izvedeno "selo" CGI-ja i nešto malo kamena (šotrijansko-sirotinjski, kao "stari Niš" u ZONI ZAMFIROVOJ – 2-3 kućice, pola uličice, eto sela). Tu dolazi Harker, ne zna se odakle (ali čitali smo roman pa znamo da je iz Londona), ali onda – suprajz! – usred jebenog Pasberga zatiče svoju i ženinu prijateljicu, Lusi (Asia), koja ih je tu pozvala. Otkud jednom Londonjaninu prijateljica iz transilvanijskog Pasberga? Jel taj London u nekom obližnjem selu, dve voz-stanice dalje, ili šta? 

Potpuno je odbačena tematika sudara kultura (istok vs zapad) i vremena (prošlost vs sadašnjost, sujeverje vs nauka, atavizam vs razum…) koji su centralni za sve valjane adaptacije DRAKULE. Ovde uopšte ne postoje ti kontrasti jer su sve distinkcije izgubljene. Kakve crne distinkcije kad je ovo ultimativni anything goes! Ovde nema motiva infekcije i osvajanja (kolonizacije) jer Drakula uopšte ne planira da mrda iz svog selišta (Pasberga!) i zabole ga za London… 

Tu je nekakav "lik" popa, ali nejasno koje konfesije: ikonografski najviše liči na masnog bradatog pravoslavnog crnomantijaša, a opet, crkva mu ne liči na pravoslavnu ni najmanje (zapravo, ne liči ni na jednu; pre kao nešto što bi mali Đokica nacrtao pre nego što ga uopšte prinude na časove veronauke). Taj pop služi samo da a) preporuči da se pozove Van Helsing i b) da nam objasni da je Drakula "Zao! On je ZAO, čujete li me? ZAAAAAOOOOO!!!"

Van Helsing je, pak, nekakav samopodrazumevajući stock-character, kopipejstovan iz drugih filmova a da se niko, u ovome ovde, nije potrudio ni da nam kaže KO JE ZABOGA OVAJ ČIČA (doktor? okultista? lovac na vampire? profesor? grobar? wtf?), ODAKLE ON DOLAZI (iz Londona, ili iz susednog sela? Ma ovde između toga ionako nema neke razlike… London, Amsterdam ili Pasipoljana, svejedno) i ZAŠTO BI UOPŠTE TU DOLAZIO (ko je i šta je njemu ovaj pop, a kamoli ovi ostali, da se aka i život rizikuje zbog njih)? 

On naprosto dođe, zato što Van Helsing MORA da postoji u filmu o Drakuli i mora da se bori s njim na kraju, ali kako zašto krošto otkud… nema veze! Postoji tu čak i nekakav imbecilni flešbek prema kome ispada da se njih dvojica znaju od ranije: kao, Drakula sisao krv ludacima u njegovom azilu (dakle, ovaj je psihijatar?), ali to nije uklopljeno u zaplet ni poludupasto, i film ne sadrži ni onaj petparački stripovski "Aha, dakle opet se srećemo, stari zlikovče" momenat. To čak i Zagor zna da treba napomenuti, ali ne siroti Dario…

CHAOS REIGNS! Već u prologu vidimo da Drakula kolje i levo i desno oko svog zamka, a opet, na njega kao da niko ne sumnja, i kad Džonatan dođe u jebeni Pasberg (pas mu mater!) i kaže "Odoh ja malo do Drakulinog zamka" niko ga ni popreko ne pogleda. Usred filma Drakula pokolje nekoliko viđenih pasberžana, uključujući gostioničara i ŠEFA POLICIJE, i to usred lokalne krčme, posred sela. I? Nikom ništa. 

Niko u selu to ne primeti, žive ti ljudi i dalje kao da im neko nije upravo zaklao 5-6 seljana usred Pasberga (nije to Pasberg no se pas posr'o!), a ni policija se ne sekira mnogo što im je šef ubijen. Ma, idila i ljubav na seoski način: selo gori a babe se češljaju i sisate devojke kupaju… a rupe u "zapletu" se gomilaju (skarabudžila ga četvorica – Dario i još trojica nekih anonimusa).  

Zašto bi njihova prijateljica zvala Džonatana, a ubrzo za njim i Minu, mečki na rupu, u zmijsko leglo, u Drakulin zamak – kao fol, da mu ovaj bude bibliotekar? Ovo se nekako objasni (hvala bogu na malim milostima) tek na kraju, ali čak i tada je usiljeno. Naime, ispadne da je Dario na umu imao isti onaj jebeni kretenski motiv koji se provlači kroz desetine kvazi-adaptacija Stokera, iako u romanu nema ni senka od toga – naime, da je Mina reinkarnacija Drakuline davno izgubljene ljube, pa je vampir sad cima čak iz Londona putem elaborirane šeme, preko Lusi i Džonatana, kako bi je opet nekro-grlio posle tolikih vekova.

Bez obzira što je ovu foru superiorno obradio Kopola pre 20 godina, moglo je to da bude umereno zanimljivo kod deda Darija da je ovaj tu motivaciju (kao Kopola) otkrio na početku, i da mu je film dosledno fokusiran na aspekt mračne uklete romanse. Pošto je on odavno zainteresovan za motiv Lepotice i Zveri, gde je pružio neke poludupaste, bar u teoriji zanimljive varijacije (npr. u STENDALU, a najeksplicitnije u FANTOMU OPERE), u principu je moglo biti intrigantno da se usredsredio na Drakulu kao na Arhi-Zlikovca koji sebi ipak (!) privlači vrlu djevu. Kod Darija (kao i u životu) djeve često padaju na Zlikovce, pa se s tim moglo svašta nešto zabavno raditi tako da čak i ovaj, za njega netapični iskorak u period i u gothic i u otvoreno natprirodno, što je mudro izbegavao tokom većeg dela karijere, bude poetički opravdan i smisleno uklopljen u opus.

Ali ne! Dario sasvim promašeno ovu motivaciju čuva kao TWIST, i otkriva je tek na samom kraju, u poslednjih 5 minuta, a do tada imamo da gledamo uglavnom nenadahnuti splater, nenamernu tragikomediju, eurotrešijanu loših glumaca u lošim dijalozima i deža-vi varijacije i omaže na daleko bolje verzije DRAKULE, pa i na sopstvene filmove (npr. kad se roj insekata okupi s druge strane okna, kao u PHENOMENI; ili već pominjani metak kroz usta iz STENDALA…).

Ima u tom završetku jedna senka zanimljivosti, koja potraje celih deset sekundi: kada Mina, u Drakulinoj hipno-vlasti, grli ovoga i kaže mu: "Upucaj tog kretenskog Van Helsinga, dragi" I taman kad pomislite: oho, sad će Dario da pokrade Bedemovog DRAKULU i ovo okrene u "sve bi cure ljubile opake momke", što će njemu još bolje da legne nego Bedemu – sad ćemo da dobijemo jedan too little, too late, ali daj ga anyway zabavan preokret! – a ono i taj momenat prođe, a sve se okonča beslovesnom makljažom (Drakula, dotad koljač, naprasno počne da se pesnicama obračunava sa Van Helsingom!) i jednim jedinim metkom iz pištolja u Mininim rukama ("Sva sreća da sam imao dovoljno belog luka za jedan metak", uzdiše Helsing).

Šteta je što lik Mine nije bolje napisan i što se s njim ništa zanimljivije od ovoga ne dešava, jer je glumica Marta Gastini – ionako simpatična i dražesna – jedina u celom ovom kastu bila naivno ubeđena da učestvuje u respektabilnom filmu a ne u beslovesnom trešu, i pristojno se trudila tamo gde su svi ostali otaljavali i brukali se. Ode joj mas' u propas', ali ubilježićemo njeno ime u horor-bilježnicu: možda bude nešto od nje ako ubuduće izbegava treš poput ovoga.

Na kraju, šta reći, koju posluku porati? Film je loš u svakom zamislivom smislu reči, ali je uprkos tome gledljiv. Ako ništa drugo, barem ima dovoljno odstupanja od ofucanog DRAKULA-zapleta da se može pratiti bez mnogo dosade i predvidivosti razvoja akcije jer ne vidite unapred baš svaku scenu, npr. onu sa bogomoljkom! Ionako je sve to dovoljno dinamično i slikovito da ne gnjavi kao npr. imbecilni GIALLO nego se, eto, mrducka i tetura prema krahu taman toliko da najzadrtiji arđentofili i najneizlečiviji optimisti ("ma to mora da bude dobro, ipak je to Maestro!") mogu da to nekako podnesu bez suviše istrpljene boli.

A da li sam pomenuo da osim Asijinih tu imamo bar još dva para pozamašnih sisa? Vidi se u gornjim slikama (sikama), ali da pomenem i ovako da, eto, ima i toga, pa zato… You know who you are!

PS: U konfuznoj geografiji i istoriji i kulturi ovog filmića, gde nije jasno da li je ovo 19. ili 20. vek, da li se zbiva u Austriji ili Rumuniji, u germanskom ili slovenskom okruženju, da li su ti ljudi katolici ili pravoslavci, i ko tu koga za čije babe zdravlje, valja pomenuti da se među seljacima javlja i nekoliko srpskih imena: Miloš, Zoran i Tanja. Pritom je primetan uticaj SRPSKOG FILMA: ime Miloš postalo je na Zapadu sinonim za jebača, pošto se baš tako zove gejak koji na samom početku taslači jednu seljanku u senu, u najeksplicitnijoj sceni sexa. Naročito imponuje što mu ime izgovaraju Miloš, a ne Milos ili Majlos. Kad smo kod toga, lepo je i što Drakula svoje ime ovde izgovara Draaakula, a ne Dreeekjula (mada ga, avaj, neki drugi seljaci u filmu oslovljavaju baš - Drekjula).

PPS: Voleo bih da sam usamljen u gornjim sentimentima i evaluacijama, ali evo, u njima mi se pridružuje i dragi prijatelj i kolega iz Bara (CG), Aleksandar Bečanović, koji kaže:

"ja sam se nadao da ce argentov dracula makar uci u teritoriju trasha (toliko lose da je dobro, nadrealno, sublimno), ali ovo je zaista nepodnosljivo tuzno: skoro se i ti osjecas posramljeno i opsceno sto prisustvujes totalnom blamiranju nekadasnjeg majstora. i ne samo njega nego i svih ukljucenih: i tovolija, i simonettija, i glumaca (plus specijalni efekti, od kojih bi neke murnau za nosferatu odbacio kao staromodne)... teska depresija.

fulci je na kraju karijere pravio bezivotne, mizerabilne filmove, ali usred te demencije je ipak snimio un gatto nel cervello, i pored svih mana intrigantan, vulgarno konzistentni, anticipatorsko postmodernisticki, metapoeticki i autoironijski 'esej'. argento zavrsava svoju karijeru u anonimnom stuporu, kao mrtvac kome, iz nekog preostalog pijeteta, niko nece da kaze da je kreativno odavno pokojni..."

U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama

Priredio Goran Skrobonja

PALADIN, Beograd, 2012

460+ strana  

            Prošlo je pola godine od izlaska ove obimne antologije (podeljene u dva toma: muški i ženski, prema polu autora) i tri meseca otkako sam je pročitao. Najzad sam se nakanio da napišem koju o njoj, ne zato što je loša – daleko bilo, zapravo je bolja od svih dosadašnjih Skrobonjinih antologija – nego zato što je početak godine bio zatrpan novim filmovima vrednim osvrta, pa godišnjim listama, pregledima, najavama i drugim prigodama koje su zahtevale brzo reagovanje, dok ova proza, ako išta valja – mora da valja za večnost, i nema razloga za žurbu.

            Možda je i bolje što mi je knjiga malko "odstojala", jer sad neću (bar se nadam!) biti onako opširan kako mi neki zameraju, nego ću probati što konciznije, i bez zalaženja u sitna crevca, da pružim pregled sadržaja ove zbirke.

            Uopšteno gledano, muška zbirka je prirodno, kako muškoj i priliči, mišićavija, krupnija, jača od ženske. Ima tu oko 460 strana teksta, i barem polovina toga je iznad proseka ili tu negde. Priče su nešto zanimljivije, čitljivije, sa manje gnjavaže nego ranije, sa više vrednih momenata koji olakšavaju probijanje kroz njih. Jednoj sam, čak, dao desetku, čime ne pamtim da je neko dosad bio pošastvovan u ovim antologijama; s druge strane, nema ocena manjih od 4- što je krupan napredak u odnosu na ranije (gde je bilo i jedinica, i dvojki...). Istina, nalaze se ovde dve priče koje uopšte nisam uspeo da se nateram da pročitam, ali čak ni one ne kvare bitnije prosek...

            Vampiri su ofucana tema, meni izrazito nezanimljiva, barem u njenom standardnom izdanju (zato i "vampir" u mojoj priči nije tipičan vampir). Ako imamo u vidu koliko je to otrcana tema, tim je veći uspeh zapaziti da su autori uglavnom solidno odgovorili na nju i, zajednički, proizveli prilično jaku zbirku.

            Začudo, s obzirom na suštinsku povezanost krvopija sa erotikom i seksom, moram zapaziti da su autori, barem ovi muški, pružili zaprepašćujuće čedne i pitome pričice: ne samo što tu ima vrlo malo karanja i taslačenja, nego je i vođenje ljubavi praktično nepostojeće, sem u jednom ili dva primera. Nadam se da su autorke bile bezobraznije, tj. smelije u istraživanju vampirskih potencijala za svakojaka sisanja i razmene telesnih tečnosti... Slično važi i za šikljanje krvi: ovoliko anemije i beskrvnosti u obradi tematike koja zahteva da krv pljušti na sve strane i da se s njom svašta nešto maštovito hororično radi zaista je fantastika po sebi! Nemrem bolivit da je dobrom delu današnjeg who's who srpske fantastike nelagodno, neprijatno da se bave vampirima, kao da ne znaju šta bi s njima... Niti ih jebu, niti ih kolju, nego sve nešto pipavo, polagano, fino, u rukavicama, s pincetama, izdaleka, metaforično, epizodično, u senci...

            Začudo br. 2: ako se ima na umu koliko se kurčimo da su baš Srbi izmislili i celom svetu podarili reč VAMPIR ("reč koja odjekuje", kako reče i svoju priču naslovi Skrobonja, pre par decenija, baš tim povodom), pa još ako se setimo koliko je u našem kolektivnom (ne)svesnom prisutna legenda o Savi Savanoviću i koliki kultni status ima LEPTIRICA, prilično iznenađuje (?) otkriće da je etno momenat u knjizi s ovom tematikom prisutan samo u prve dve priče (ajde, donekle i u trećoj), dok preostali autori uglavnom pišu o vampirima preslikanim iz američkih filmića i stripića, sa manje ili više uspeha transplantiranim na trulo tkivo leša zvanog Srbija. Ovo nije kritika, nego samo opservacija; uostalom, i za moju priču neki kažu da sledi tu trajektoriju (stranjci nakalemljeni na srbstvo) mada bih ja rekao da je ona ipak dublje i suštinskije srpska od nekih koje koketiraju sa implicitnim srpskim nacionalizmom i eskapističkim fantazijama o "zlatnom dobu" i izgubljenoj srpskoj slavi s početka veka...

            Evo, dakle, kratkog osvrta na priče iz ove knjižurine, po redosledu kojim se nalaze u sadržaju, praćene mojim ocenama u rasponu od 1 (nečitljiva grozota) preko 5 (čitljivo, ali zaboravljivo i nebitno) do 10 (antologijsko remek-delo za višestruko meraklijsko uživanje).

Miomir Petrović: Vidosava

= 6+

            Jedini, ali krupan i nezaobilazan, problem ove folklorne, vrlo pismene i atmosferične pripovesti, jeste to što se radi o fragmentu, tj. prvom poglavlju planiranog romana, pa je stoga o ovom tekstu nemoguće suditi kao o priči, jer ništa nam tu nije ispričano: samo smo uvedeni i zagolicani. Taj koktizing je, istina, obavljen solidno, tako da ću knjigu koja iz ovoga bude izrasla svakako rado čitati.

Vasa Pavković: Vampirdžija

= 4-

            Pavković je u prethodnim zbirkama potpisivao nečitljive, vrlo slabe pričuljke. Ova mu je nešto bolja, ali ne zato što se on izveštio kao pisac nego zato što najbolje delove priče nije ni napisao on, nego daleko bolji pripovedač: narod. Da, Vasa je ovde vrlo ziheraški skrpio pačvork od nekoliko epizoda prepisanih iz klasične studije dr Tihomira Đorđevića o verovanjima u vampire u našim krajevima, i samo ih povezao u jedan usiljen okvir, kao da su se sve te anegdote desile jednom te istom lovcu na vampire kroz vekove. Ko nije čitao pomenutu knjigu O VAMPIRU ovo će mu sve delovati svežije i originalnije. Odnosno, ako poveruje da je Vasa sve ove "avanture" smislio i iz glave napisao, a ne prepisao iz te studije, i "priča" će mu biti zabavnija, mada njen okvir i dalje ostaje klimav. Nešto slično je svojevremeno uradio Skrobonja u već pomenutoj priči - "Reč koja odjekuje", koja je i sama ne mnogo više od tek neznatno fikcijski obrađene non-fiction (?) storije o čuvenom vampirskom slučaju u Srbiji s početka 18. veka koji je preko Austro-Ugara dospeo u EU, samo što je to ipak bilo čvršće i smislenije, ubedljivije utkano u pripovedačko tkivo (ili, srpski rečeno – to više liči na PRIČU od ovoga).

Ilija Bakić: Kameno saće

= 10

            E, ovo je već masterpis. Ako jednog dana budem priređivao antologiju najboljih srpskih horor priča svih vremena, nemam sumnje da će se ova naći u tom izboru. Ova, ili neka druga iz ciklusa o ovom istom junaku, jer čujem da ih (zasad) ima ukupno tri; dve su još uvek neobjavljene. Uživao sam u svakoj rečenici, svakom pasusu ove majstorski izvedene, atmosferične, pametne, originalne priče (tj. novele, na 40 strana). Alhemičari, biblioteke, starostavni spisi, ruinirani zamkovi Srbije u kasnom srednjem veku, zapravo, na pragu prosvetiteljstva, ali ne baš, pošto i ono kao i sve drugo u Srbiji malkice kasni... A sve je opisano živim, sočnim, blago arhaičnim jezikom koji opipljivom čini atmosferu minulog doba i daje dozu autentičnosti kakva se retko viđa, a naročito u jednom "period piece"-u. Možda tu ima malkice zapletu-nesvrhovitog (ne)dešavanja, ali čak i to je oprostivo kad je napisano ovako lepim, evokativnim jezikom. Ukratko, ovo je književni ekvivalent Avatijevog ARCANO INCANTATORE, i ja ovome ne mogu dati veći kompliment od toga. Ilija Bakić je održao lekciju!

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka

= 6-

            Sreli se Tito, Nazor, Kurt Valdhajm i vampiri u jednom hrvatskom zamku za vreme Drugog svetskog rata i... i? I ništa. Ništa naročito. Pitak, tečan, čitljiv, mlako zabavan (zbog premise) ali u suštini isprazan vic bez poente.

Srđan Srdić: Golem

= ?

            Pucajte, ali ja ovo nisam uspeo da pročitam! Kad bi me neko plaćao za sve ovo, stegao bih zube i bio profesionalac: ali pošto ovo pišem za blog, za svoju dušu (i one koje ona zanima) mogu valjda sebi dopustiti da, ipak, ne napinjem svoje ganglije tekstovima koji su ovoliko user unfriendly! Pokušao sam, trudio se neko vreme, ali ne vredi: ova cigletina nabijenih apstraktnih napornih rečenica bez ikakvih pasusa ubila me je pre kraja prve strane, a to vam kaže neko ko se do imbecilnosti divi Tomasu Bernhardu! Dakle, nije stvar u tome da ovde nema pasusa no samo rečenica rečenicu stiže; stvar je u tome da su te nagomilane rečenice bez ritma, bez lepote, bez duha, naporne... Znači: ako me neko plati, pročitaću i stručno iskritikovati; do tada, ja se izvinjavam, al' duša mi potpuno besplatno neće u ovo, pa bog! Zašto bih joj nanosio bol nizašta?

Zoran Pešić Sigma: Glad

= 5+

            Još jedan kolaž Sigminih poetskih fragmenata, u načelu SF pripadnosti, ali krajnje eliptičnih, bez primetne poente u krajnjem zbiru svojih iscepkanosti – i bez vidljivog vampira. Nije to neprijatno dok traje – a, srećom, traje kratko, manje od 10 strana, kao neka pesmica u prozi čija vam poenta izmiče, ali bar ima lepih slika, pa makar se one i ne rimovale.

Oto Oltvanji: Stotinu sukanja krvari

= 5-

            Suknje krvare a Oto se i dalje napinje da američki palp preseli u Srbiju ali tako da to ne zvuči kao prevedena, nego domaća proza. Uspeh je polovičan, a involvement, kao i obično kod ovog pisca, na izrazito niskim granama zbog previše napadnog fejkeraja. Zamislite velike modne kuće u umirućoj SFRJ koje vode pravi špijunski rat oko najnovije modne kolekcije; zamislite palp mafijaše u tom biznisu; zamislite suviše pismenog i suviše pronicljivog junaka za ulogu trećerazrednog tabolidnog piskarala; zamislite redove kao što su: "Suzu sam na kraju pustio i ja. Bilo je moćno. Bilo je potresno. Bilo je samo taj jedan put" (str. 139). Zamislite jedva-zanimljivu priču sa kulminacijom toliko opskurantski napisanom da nije jasno ni šta se tu zapravo događa, a ni zašto se baš to događa, a još manje zašto bi nas za to bilo briga... samo nemojte da zamišljate stotinu sukanja kako krvari... jer to bi već bilo previše.

Filip Rogović: Pesma krvi

= 4+

            Kao i kod mnogih drugih priča u ovoj zbirci, i ovde su delovi koji nemaju veze s vampirima bolji, zabavniji, prirodniji – ali kad dođe stani-pani odgovoriti na postavljeni zadatak, autor kao da nema šta da nam kaže o vampirima, pa ih manje-više smandrlja, kad se baš mora. Dakle, slika srpske bede i gacanja kroz trivijalnosti i borbu za opstanak – kroz priču o radniku u jednoj prodavnici brze hrane u propadanju pod reketom sitnih mafijaša – barem zamiriše na nešto proživljeno, domaće, prepoznatljivo, a ne na fejk prepis američkih roto romana; a onda BAM! palp udari još jače kad čitanje jedne pesme (!) glavnog nejunaka pretvori u vampira, što ovaj smesta iskoristi da dođe glave kriminalcu što ga smara. Zašto baš pesma? Kako pesma? What the fuck vampirizacija pesmom?! Eto tako, originalno je: niko dosad to još nije napisao. Šta je sledeća "originalnost": čovek koji postaje vampir otvarajući konzervu sardina? Kupujući luk na pijaci? Gledajući desetu reprizu Boljeg života? U svakom slučaju, ako očekujete neku elaboraciju, ili barem opservaciju vezanu za "vampirizam" umetnosti, stvaralaštva, poezije... za muze što nesrećnim pesnicima ispijaju krv... – potražite to negde drugde.

Đorđe Bajić: Crna zvezda

= ?

           Bajićeva sklonost oveštalim i prozaičnim frazama i ofucalim motivima meni je nepremostiva prepreka, a konkretni pristup u ovoj glomaznoj noveli, sa liciderskom šotrijanskom fantazi-"Srbijom" između dva svetska rata dodatno me odbijao, tako da ovo nisam pročitao dalje od prve strane (od ukupno 30!). Za novce bih se na to još nekako i naterao, ali za dž – nema šanse. Pa ko ima srce toliko tvrdo (i još vremena za bacanje) da čita ovako jednostavne, prozaične rečenice kao iz neke pričice iz TIK-TAKA?

Dejan Ognjanović: Niotkuda

= !

           Moj subjektivni ponos na ovu priču samo je moja stvar. Umesto da ja pišem o njoj, evo šta kaže objektivni kritičar, Uroš Smiljanić, u svom osvrtu na ovu zbirku iz EMITORA 483, pa tako i na ovu moju Barkerijadu:

"Ognjanović, pak, svoju priču smešta u Srbiju sadašnjosti a u njoj caruju beda, materijalna i duhovna, oportunizam, korupcija i kontrast je, naravno ogroman! I dopustiću sebi da kažem i – potreban. Idealizovana bolja prošlost sa jedne strane i destilovana mučnina koju izaziva nikad (mislimo mi) gora sadašnjost sa druge, smeštaju se u pravi kontekst tek jedna naspram druge.

Ognjanović ovom prilikom ponovo uspeva da svoju ljubav ka američkim žanrovskim tropima prilično dobro transformiše u ubedljive lokalne slike. Stereotipni hajvej motel u američkoj pustinji ovde je pretvoren u motel “Romantika” negde na autoputu Beograd-Niš a likovi koji se oko njega muvaju su iako nesumnjivo američki u osnovi, dovoljno domaći da im verujemo. Sama radnja priče je brutalna i krvava, dobar primer mizoginog horora koji se fokusira na detalje da bi napravio svoje poente i radi posao u kontekstu te neke Srbije u koju je smešten. Pritom ne mislim da sugerišem da je i autor mizogin, već da su motivi takvi kakvi su nepraštajući, prepoznatljivi i, ako ne karakteristični samo za Srbiju, a ono bar sasvim prihvatljivi u kontekstu iste. Nema ovde neke “šire” rasprave o “zašto” i “dokle” i tako to, ali ovo je priča kojoj je cilj, reklo bi se, pre svega da efikasno uplaši i zgadi, kako na visceralnom tako i na socijalnom nivou i ona to i postiže. Molim lepo."
 Uroš je obično pronicljiv kritičar, ali moram reći da mu je ovo sa navodnim mizoginim elementima u ovoj priči promašeno; zapravo, ovo je jedna od mojih najfeminističkijih priča do sada.

Marijan Cvetanović: Kosovski faktor

= 5

            Pozdravljam pokušaj da se glavni grad južne srpske pokrajine tematizuje i čak upotrebi kao glavni junak horor priče: ima ovde nešto malo simpatične zlokobne atmosfere postapokaliptične Prištine naprasno (kako? zašto? otkud?) u vlasti vampira, ali previše je proizvoljnosti u ovom zapletu da bi se olako ignorisale, a i stil je rogobatniji nego što se može olako oprostiti. 

Pre svega, ispade da je cela Priština opustela i zaražena (preko noći?), a o tome NIKO, pa ni ovaj naš junak-muzikant i bivši srpski narko-diler u službi narko-šiptara ništa ne zna. Nije bilo na vestima? Nije bilo na internetu, na Fejsbuku, Tviteru…? Grdni stranci što sad haraju Prištinom nisu ništa primetili, na njihovo odsustvo (uključujući američke vojnike!) niko ne reaguje, a najbezveznije - čak i Niš-expres i dalje vozi redovno u opustelo apokaliptično zaraženi grad i iz njega kao da je sve biznis ez južual? Jes' da vozači autobusa nisu naročito obdareni pameću, ali svejedno, kako je logistički uopšte moguće da se dovezu busom u opustošeni grad i ne primete nikakvu razliku? Kako dođoše na bus-stanicu i ne primetiše da nema putnika? A šta je sa dispečerima i drugim osobljem na stanici? Kako u ovom kontekstu šofer uspeva da ignoriše ovoliku rupetinu u zapletu kad bi mu ceo autobus mogao upasti u nju?!

U svetlu te jame (sic!), zvučaće kao cepidlačenje pitanje da li je droga, umotana u novine, celih 10 godina kasnije još uvek dobra za bilo šta i vredna gnjavaže? Sumnjam. Ili: čemu ona "erotska" kulminacija – zašto ga teraju da se skida pred vampiricom, zašto se ona skida – ako se na to istog časa kad se skinuo ZABORAVI, i pređe se na obično kockanje (i to ne-erotično; ništa poker u skidanje!)? Zatim, ne znam zašto bi vozač Ni-expresa uopšte govorio šiptarski? Zašto bi Ni-expres u ovom konkretnom zapletu, gde se govori o šiptarskim vampirima, bio nekakav simbol zla i zaraze, i naravno – zašto oni I DALJE VOZE, I KOGA VOZE, u tom očigledno opustelom gradu???

         Nevezano za logičke rupe koje sam naveo, i ovde ima obilje totalno nepotrebnih prideva, bombastičnih fraza ("srce mi tahikardično štuca u sablasnom valceru"), suvišnih epiteta i preterivanja koja baš ŠTRČE ("Doputovao sam u smiraj dana, taman na vreme da propratim umiranje oštrog zimskog sunca sa čeljustima bele ajkule") iz inače sasvim pitkog texta kome takvi jaki začini ne trebaju, a ovako ga nepotrebno opterećuju i približavaju amaterizmu.

--- Nastavak (i kraj) u idućem broju---