MINISTARSTVO SENKI – Zoran Jakšić

  

Ministarstvo senki je pitko, čitko, zabavno, vispreno, duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam ipak je od respektabilne sorte, jer barem potiče od iskrene zabrinutosti nad ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe.

Zoran Jakšić je jedna od bolje čuvanih tajni srpske fantastične književnosti. Njegovo ime, svakako, nije tajna za onih nekoliko desetina najvatrenijih poklonika ove vrste literature, ali pogled u autorovu bibliografiju pokazuje da su njegova dosadašnja izdanja gotovo u potpunosti bila vezana za male, žanrovski orijentisane izdavače, sa slabom distribucijom i još slabijim marketingom. Ako ste baš zagriženi fan fantastike, dela Zorana Jakšića verovatno su našla svoj put do vas. Ali ako niste, u knjižarama teško da ste ih mogli zapaziti.

To je velika šteta jer, kako to ova zbirka najbolje pokazuje, Jakšić ima potencijale da zaseni čak i neke svoje znatno slavnije i u javnosti prisutnije kolege po žanru, odnosno, po umeću prevazilaženja žanra i dosezanja "lepe književnosti". Priče iz Ministarstva senki (Tardis, Beograd, 2008.) prirodno se nastavljaju na one iz prethodne zbirke, Nikadorski hodočasnik (Znak Sagite, 1992), iz koje se nekoliko njih ponavlja, pri tom otkrivajući čitaocu unikatno kompaktan, dosledno izgrađen te tematski, stilski i kvalitativno ujednačen opus. Radi se o pisanju bliskom slipstreamu, odnosno fantastici (post)modernijeg, začudnog, često i alegorijskog tipa.

Potonji kvalitet se, međutim, javlja kao mač sa dve oštrice, i neke od slabijih priča svodi na jedva prikrivene političke i uopšteno-satiričke alegorije. Ipak, one najbolje uspevaju da se otrgnu jednoznačnog čitanja "sa ključem" i uspnu se u rang naprosto – dobrih priča.

           

U vrhunce ove zbirke spadaju sledeće: "Prvih stotinu razloga za ukidanje pesme", lucidno-cinična storija o ljudima koji su, zbog preterane zaokupljenosti prošlošću, na izvestan način prodali sopstvenu budućnost; "Neke posledice anđeoskog ponašanja" govore o godišnjem sajmu crnih magova i vračara i njihovom takmičenju za najgori urok: iako pobednička kletva zapravo ilustruje jedno opšte mesto, do nje se dolazi na vanredno duhovit način, s posebno surovim seciranjem sklonosti ovdašnjeg sveta ka zlobi i zavisti usmerenim prema najbližima; "Prilog edukaciji karantinskog osoblja" je alegorija o štetnosti demokratije tj. prava i poslednjeg seoskog idiota da veća o uvozu kontingenta smrtonosnih zaraznih bolesti.

Posebno vredi istaći najdužu pripovetku, "Pesma mrtvih proletera", svojevrsnu horor-burlesku o ludnici u kojoj pacijenti bivaju opsednuti dusima komunističkih idola i vođa, od Marksa do neizbežnog druga Tita, i počnu da pripremaju novu revoluciju. Ili "Kupite Kamelot, blistavi Kamelot", efektnu, mada previše prozirnu terigilijamovsku alegoriju o pošasti birokratije.

A tu je i "Tamo gde živi ptica Roh", svojevrsni moralitet o čoveku koji bukvalno dobija svoje parče Raja, i o načinu na koji ga sopstvenim željama na kraju pretvara u Pakao.

Sve u svemu, ovo je pitko, čitko, glatko, zabavno, vispreno, duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam (kroz jednodimenzionalne alegorije i moralitete) ipak je od respektabilne sorte. Njegov prozelitizam barem deluje kao iskrena zabrinutost nad ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe. Stil je jednostavan, funkcionalan, dakle, žanrovski u najboljem smislu te reči, s tim što je mestimično ojačan duhovitim igrama reči, aluzijama i privatnim šalama kojima se priče međusobno povezuju u jedan koherentno haotičan svemir (veći deo njih dešava se u varošici Jaukovo, a pošasti i drugi sumnjivi proizvodi obično dolaze "iz prekomorskih radionica Melkiora Složenskog").

Smisao za originalnu frazu, neočekivani detalj i duhoviti paradoks izraziti su kvaliteti, a utemeljenost u srpsko tlo i ovdašnje teme svakako su veliki plus. Ovo je knjiga koja će vas ostaviti gladnim za još, pa zato prikaz završavam pokličem izdavaču Tardisu: "Dajte još Jakšića!"

A još Jakšića imate i na ovom blogu: još pre pet godina sam preporučivao njegov roman SEVERNJAK. Evo tog teksta OVDE.

NIFEST: festival stripa u Nišu (izveštaj)

U Nišu se 23-27. aprila 2014. odigrao prvi NIFEST, festival stripa. Desio se pomalo u nedoba – usred nezapamćenih pljuskova i poplava, a pomalo na nemestu – na Niškom sajmištu i na nekim još opskurnijim lokacijama, ne baš blizu centra grada i uobičajenih poprišta kulturnih dešavanja.

            Na svu sreću, ova dva momenta nisu pokvarila račun organizatorima, bar ne previše, koliko mi se čini, jer prodavci na mini-sajmu stripova s kojiam sam pričao zvučali su umereno zadovoljni, mada bi sve ovo verovatno bilo još daleko posećenije da se dešavalo bliže civilizaciji i centru grada, ili barem na uhodanim mestima za ovakva zbitija.

            Recimo, da mi društvo nije pravio Marijan (nekadašnji saučesnik ovog bloga, ponatiji kao Shozo), i da me nije kolima odvezao one prve večeri pravih dešavanja, nisam baš siguran da li bi me moj goli neuništivi entuzijazam odvukao autobusom po neverovatnom pljusku u tu nedođiju da bih odslušao tribinu o DILANU DOGU.

            Možda bih, ipak, došao u svakom slučaju, jer specijalni gosti su bili zaista iznenađujuće ozbiljna imena – a, da se ne lažemo, ozbiljna i zanimljiva imena iz kulturnog književno-filmsko-stripskog sveta retko dolaze u Niš. Bili su tu Đovani Fregijeri, jedan od boljih crtača Dilana Doga (ja ga, istina, ne bih stavio u top-5, ali u top-10 bi verovatno ušao) i Roberto Rekioni, novi urednik DILANA DOGA, vesnik krupnih i pozitivnih promena u ovom pomalo posustalom serijalu. (Bilo je ovde i drugih gostiju i dešavanja, ali ja opisujem samo ono što je mene zanimalo i čemu sam lično prisustvovao.)

            Te kišno-potopske večeri u malenoj sali Sajmišta nakrcalo se bar 50-ak dece i omladinaca, a bilo je i starijih – zaista posećenost za pohvalu, kakvoj mogu da pozavide i u Beogradu, recimo. I uopšte, entuzijazam je bio takav kakav se valjda još jedino od stripadžija ovde može očekivati. Atmosfera je bila opuštena i vesela, što se i na priloženim fotkama lepo može videti.

            Razgovor je takođe bio prilično dobar, uprkos prevoditeljici sa italijanskog koja nije baš zablistala: em je zakasnila pola sata, pravdajući se nevremenom (hell, to isto nevreme mene nije sprečilo da dođem ranije, čak iz Niške Banje, a ni 50-ak drugih ljudi iz publike!), em se umorila posle samo sat vremena konsekutivnog prevođenja – glasno se pravdajući publici kako je to teško raditi (pričaj mi malo o tome, koleginice; radio sam to u nekoliko navrata na niškim Filmskim susretima one jedne jedine godine kad su imali brojnije strane goste... nije baš piece of cake, ali za profesionalca nije ni teško!). Ona se, naprosto, isključila, ugasila negde oko 21.45, iako su i gosti i publika baš bili zagrejani za priču i prosto rekla: "Ja ne mogu više, a vi pričajte bez mene o tim vašim, kako se zovu - stripovi, ako ste baš zapeli"...

            Da ne govorim o tome da nije mogla da popamti baš nijedno ime, i da je jezivo skraćivala to što su Italijani govorili – i to toliko da je to bilo jasno čak i meni, koji italo natucam nešto malo što sam pokupio iz horor filmova. Dakle, neću o tome, da ne širim negativnost – uprkos njoj, kažem, razgovor je bio dobar i sadržajan i dinamičan, živ: bojao sam se da će publika da bude stidljiva, suzdržana, ali ne – bilo je itekako pitanja iz publike, i neka od njih su bila baš dobra. Nažalost, organizatori se nisu setili da ovo dešavanje snime, tako da će ono što je bilo izrečeno te večeri ostati samo u sećanju prisutnih i nigde drugde. For better or worse.

            Zbog lošeg vremena i drugih obaveza morao sam da preskočim Fregijerijevo predavanje narednog dana – dobro, da budem skroz iskren, on me je u ovoj priči malo manje zanimao, pa sam rešio da ga preskočim, iako sam za DD KNJIGE "Veselog četvrtka", sticajem okolnosti, pisao kritike za čak dve epizode koje je on crtao: "Delirijum" i "Frankenštajn".  A evo i njegovog spec. rada za NiFest: Dilan u poseti Ćele Kuli!

Ako ništa drugo, drago mi je što mi je potpisao onaj njegov rad koji ionako najviše volim: prvi njegov u DD serijalu, epizodu nekad znanu kao SMRT, LJUBAV, SMRT – a nedavno reizdatu u VČ Superbooku kao CRNI UŽAS. Da, to je ono što je delom inspirisano Sklavijevim romanom prema kojem je (slobodno) snimljen DELLAMORTE DELLAMORE.

Zato sam bio rešen da odslušam Rekionijevo predavanje idućeg dana – ali su se organizatori zaverili protiv te moje nakane. Na sajtu je pisalo da je mesto dešavanja – Fakultet Umetnosti, čak je stajala i mapa sa adresom (Kneginje Ljubice 2). Nažalost, niko se nije setio da precizira da ta institucija (čija je centrala u centru grada) ima još dve ispostave po nekim budžacima na periferiji: hell, na licu mesta nije stajalo nikakvo obaveštenje o tome GDE se to zapravo dešava. Onda je dežurna tetkica pozvala nekoga, pa su joj kazali ono što inače nigde nije pisalo: da se to zapravo dešava kod škole NJEGOŠ, nekoliko km dalje. Dok sam stigao tamo, iz organizacije mi javiše da možda nije ni tamo, nego da je najsigurnije da dođem na Sajmište (još par km dalje) i da tamo navatam Rekionija za dogovoreni intervju... Uglavnom, svaka čast neiniciranima koji su uspeli da na vreme saznaju GDE on priča i da tamo odu i to čuju. Ja nisam uspeo – uprkos mojim tvrdoglavim pokušajima.

No, dobro, nema veze, prvi mačići, ovo ono, voda ispod mosta (nabujala!), biće bolje dogodine i tako to. Važno je da sam ipak, posle svih muka, uspeo da dobijem Rekionija na pola sata, nasamo, naživo, tete a tete, tik pred dodelu festivalskih nagrada, i taj razgovor ćete ekskluzivno videti samo na ovom blogu i nigde drugde!

Ukratko: Robe mi je ostavio pozitivan utisak, i kao čovek i kao komuni... ovaj, i kao novi kapetan na Dilanovom kormilu: izgleda da ima nade za DILAN DOG serijal, ako novom šefu pođe za rukom sve to što je zamislio. A o čemu se radi – čitajte u POLITICI, nekog od narednih dana (javiću kasnije kad tačno)!

Na slici: sa predstavnikom DARKWOODA, koji je (predvidivo!) dobio nagradu za najboljeg izdavača – i to samo par dana nakon što je objavio LEGLO STRAVE (koje sam ja prevodio)! Slučajnost? Možda!

            

IN FEAR (2013)

                                                      ***                                            

                                                        3                                              

IN FEAR je najbolje nešto od horora što videh u ovoj godini: prvih 50-ak minuta ovog engleskog filma nudi obilje prvoklasne jeze i strave. To u ova krizna vremena, naravno, ne može da se očekuje sve do kraja jer izgleda da je danas napraviti film koji bi CEO bio dobar naprosto nepojmljivo; ali, fuck, dok traje, tih početnih 50-ak minuta je nedostignuto bilo gde u hororu 2014. godine (za sada).

Dakle, novopečeni mladi par luta zabačenim putevima tražeći nekakvo odmaralište, ali brzo se tu izgube, počnu da lutaju, vrte se ukrug, a kako se noć bliži, po tim zlokobnim šumama i gorama atmosfera postaje sve više ajkmanovska (tj. kao u pričama Roberta Ajkmana) – naročito kad počnu da se javljaju nagoveštaji nekakvih misterioznih, jedva krajičkom oka spaženih figura i kreatura. Ljudi? Duhovi? Neljudi? Hodajuća strašila? Nešto peto? WTF?!

Stravi dodaje to što se ovo dvoje upoznalo pre samo par nedelja, dakle – još su manje-više stranci jedno drugome, a ova krizna situacija čini da iz njih isplivaju dotad neviđeni i nepoznati (anti)kvaliteti. 

Stravičnim dešavanjima možda doprinosi i eliptično (ne)prikazana situacija u gostionici, na samom početku, iz koje ovi izlete neobičnom brzinom: da li se unutra desilo nešto što je nekako dovelo do čudnih iskustava koja uslede? Da li ih to neki ozlojeđeni meštani zezaju, navode na lutanje i plaše iz mraka – ili je nešto onostrano posredi?

Istina je: ja imam fetiš na ruralni gotik, na stravu vezanu za šume i puste, zabačene predele izvan gustih naselja, na stravu usred dana (mada ovde noć padne prilično brzo…), na stravu zasnovanu na osećanju izgubljenosti i lutanja po mestu koje od nepoznatog postaje sve nepoznatije i čudnije: ali, u pitanju su arhetipske (horor) situacije koje bi trebalo univerzalno da deluju na svakoga – naročito onda kada su ovako uspešno inscenirane – pa zato verujem da će ovaj film da legne svakome ko voli pravu stravu, zasnovanu na sugestiji.

Da: IN FEAR zaista zna znanje po pitanju toga kako uplašiti gledaoca, i ta prva, stelarna polovina nudi obilje zaista školskih primera zlokobnih nagoveštaja i građenja napetosti akumulacijom detalja; zatim, korišćenja blink'n'miss jedva-opaženih detalja; i, najzad, vrhunsko korišćenje (svedenog) svetla i (dominantne) tame. Ukratko, pomalo zaboravljena ili nepoznata Azbuka Horora, barem kad su u pitanju novopečeni reditelji, ovde je na delu primenjena s visokom dozom uspešnosti. Stvarno se retko viđa, a naročito ovako konzistentno primenjen Jezik Strave, tako da je i sam naslov prikladan: bićete, zaista, u strahu, tokom gledanja ovog filma. Horor film – koji plaši? Da, evo primera: to još postoji!

Odlična gluma svedene ekipe; sjajna montaža; tačno pogođena fotografija i svetlo; nenametljiva ali efektna muzika i zvučni dizajn; situacije koje deluju i zato što se svako u njima može naći, a scenario čini ponašanje likova dovoljno ubedljivim, u datom kontekstu, uz vrlo malo glupiranja i naivnosti, tako da nećete vrteti glavom i psovati debile na ekranu, kako to "junaci" u novijim hororima najčešće provociraju. Reditelj je, kako vidim, iskusan u radu na TV-u ali ovo mu je prvi pravi film: nadam se da će nastaviti u žanru, jer ovime je kod mene zaradio ozbiljan kredit!

U STRAHU, nažalost, ne uspeva da sve svoje kvalitete sprovede do kraja; i posle uspele 2/3 počne da pada, kad postane jasnije u kom (razočaravajućem, predvidivom) pravcu se to odvija. Ni u tim momentima on ne pada na uvredljivo niske grane per se, ne pokenja se na sebe TRUE DETECTIVE style, ali pad jeste primetan i značajan, naročito kad počne da podseća na jedan ipak daleko bolji, klasični, nikad dosegnuti film (neću ga imenovati da ne spojlujem)...

... te zbog toga ne uspeva da dosegne status modernog klasika ili istinski velikog horora. Čak i takav kakav je, IN FEAR je zaista za koplje ispred bilo čega što se ove godine drznulo da sebe nazove hororom. Stoga on ima moju snažnu preporuku, mada mu za Pečat, formalno, fali bar još pola zvezdice!

ANDREJ RUBLJOV (1966)

*** 

3

Pogledah na velikom platnu, na jednom ranijem FEST-u, ovu "doteranu" (remasterovanu, šta li) verziju Rubljova, i ne videh nikakvu primetnu razliku u odnosu na ono što sam ranije gledo. Zapravo, ako sam ja dobro razumeo direktora fotografije, Vadima Jusova, oni su restaurisali samo kolor deonicu, tj. zadnjih 5-6 minuta, a CB deo (oko 2 sata i 40 min) je isti kao ranije.

Dobro, ok, ne osećam se prevarenim, drago mi je da sam ga video na velikom platnu, ali... čak i nakon ovog gledanja ostajem u misteriji: ZAŠTO je baš OVO toliko izvikan i mega-hvaljen film kod svih živih, od Vuka Draškovića do Đorđa Kadijevića? Ima tu, naravno, momenata vrednih hvale i poštovanja, pre svega na likovnom planu, ali da se toliki ljudi KUNU u njega kao u vrh vrhova, kao u najbolji film ikada snimljen... zaista ne vidim čemu?

Baš nedavno reprizirao sam STALKERA, i stojim vam prav da je on mnogo bolji i gledljiviji i lepši i pametniji film. Ne kažem da je RUBLJOV bez razloga hvaljen – ali kažem da jeste precenjen. Evo par primera:

- Nepotrebno je razvučen! Zašto gledati onu ludu kako se blesavi 20 minuta pre nego što ga skembaju? Zašto gledati one Tatare kako se nadvlače tamte-vamte sa onom slaboumnom ženom dok ne napusti Rubljova s njima?

- Stradanje onog konja (u sceni napada na tvrđavu) je apsolutno neoprostivo i gnusno: a tek sad na velikom ekranu videh i detalje koje na malom nisam primetio – naime, da se on ne samo jadan sav slomio niz stepenice, nego se i gadno posekao tako da tu mlazevi krvi sukljaju...

Sreća što je film crno-beo pa se to krvoliptanje slabije vidi, inače... E, moj Tarkovski, kakav si ti hrišćanin! Ubijaš sirotog konja za tvoje "remek-delo"! A kad sam kod toga, na velikom platnu zapazio sam i da je nekoliko kokošaka besmisleno stradalo pod konjskim kopitima pred kraj te iste scene, čini mi se...

- Takođe, neki od mnogohvaljenih set pisova koje svi uzdižu kao nedostižno dosezanje Nebesa zapravo su tek tako, osrednji, solidni ali ništa posebno: npr. pagani koji se brčkaju u reci... Čak je i Kustin đurđevdanski set pis na reci, iz DOMA ZA VEŠANJE, lepši i bolji od ove scene... Ali jbg, to je TARKOVSKI, božji izaslanik na zemlji, nedodirljivi (i neshvatljivi) GENIJE...

A Rubljov je, je li, VRHUNSKO UMETNICKO DELO... Znači, oni koji ga "ne osete" su... šta? Zasićeni holivudskim fekalijama? Slaboumni? Osuđeni da gore u paklu? Antihristi? Ili prosto – slepi da vide divotu i lepotu... OK, lepota nije sporna, ima tu odlično uslikanih kadrova, ali priča... teme... ideje... Ma i'te molim vas! Čovek mora da ima duboko u sebi "pravoslavni gen" i zajedno s njim pavlovljevski refleks pred ortodoksnom ikonom pa da se spontano ushićuje time. Ako to nema, džaba sve.

Pri oceni ovog filma teško je opredeliti se samo za jednu od ekstremnih opcija (udivljenje – gnušanje), jer meni je RUBLJOV ni tamo ni ovamo... Ima dobrih, ima odličnih i ima izvanrednih deonica, ali ima i slabih, osrednjih... te je stoga, u najboljem, to "krnje remek-delo" a nikako "apsolutno"... Mada, nazvati ga i "krnje remek-delo" je previše popustljivo: to je jedna lepa trojka, i ništa više.

            Recimo, RUBLJOV previše filmskog vremena troši na scene od marginalnog značaja za osnovnu temu (a to bi trebalo da budu muke, dileme i priključenija jednog umetnika), a onda kad shvati da o temi ništa nije (po)kazao – TARKOVSKI uzme pa snimi predugu scenu dijaloga, u kojoj se verbalno tematizuje ono što je trebalo da se zapravo vizuelizuje.

STALKER mi u tom smislu više leži, jer – iako i on pati od tih patetičnih kvazifilozofskih naklapanja i čitanja pojezije – svoje glavne poente uspeva da vizuelizuje, da ih filmski iskaže na toliko ubedljiv i nezaboravan i unikatan način da se sav onaj bla-bla-blaaa u njemu može ladno iseći bez štete po film. To nije slučaj sa RUBLJOVIM, gde ako isečeš te dve predugačke dijaloške scene dobijaš film – o čemu, zapravo?

Sem toga, STALKER je interpretativno otvoreniji, ambivalentniji, kompleksniji – dok to o čemu je RUBLJOV bude u filmu vrlo jasno, i očigledno, i nedvosmisleno, što ga kao umetničko delo ipak stavlja na stepenicu ili dve niže od STALKERA. Nema tu ironije, nema ambivalentnosti: šta je imao da kaže, kazao je, i nakitio nekim slikama, ali nema dubioze niti dubine.

Sem toga, no animal was hurt or inhumanely treated during the making of STALKER – što se ne može reći za RUBLJOVA. U potonjem, pored mnogopominjanog ali još neprežaljenog konja, imamo i (najmanje!) jednu sirotu kokošku koju pregaze besni Tatari svojim konjima: vrlo se jasno vidi u jednom kadru iz ptičje perspektive leš bele kokoške koja nije uspela na vreme da se skloni.

I nemojte mi reći da je i ona bila spremna za klanje (kao što je, navodno, slučaj s onim konjem, kao - pozajmljenim iz mesare), jer to tako kopitama izgaženo meso više nije nizašta. Znači, sirota koka se izlegla iz jajeta, bila slatko umiljato žuto pile, i kljucala, kljucala, i rasla i rasla, i ko zna da li je ikada pevca osetila na sebi kako je zaljubljeno gazi i kljuje iza ušiju – dok nije došao taj Tatarkovski i zgazio je svojim kopitima! I sve to zarad "umetnosti"! Ma dajte, molim vas!

A posle svi prozivaju Ruđera Deodata, autora filma daleko boljeg od RUBLJOVA (da, mislim, i pred svakim sudom u nekoj pravnoj državi ću braniti stav da je CANNIBAL HOLOCAUST daleko bolji film od RUBLJOVA).

A Tarkovskog niko ne proziva! Ruđero je barem te životinjke žrtvovao sa smislom i poentom, njihove smrti su zaiste bile neophodne za film – dok je ovo u Rubljovu golo iživljavanje.

Niški gotik

             Niski oblaci, sivo-belo nebo, kišica, kiša, pljusak, izmaglica, magla... Divno vreme ovih dana, zar ne?

            Ne kažu džabe u ovim krajevima: "nema leba bez gotike" (da pozajmim pošalicu Dimba Vojnova). U to se uverio Marko Pišev koji mi je bio u gostima baš u ovim čudno neprolećnim danima, sličnijim jesenjim: jedino po bujnom zelenilu možete pogoditi da ovo nije snimano u novembru nego u aprilu!  

Dakle, ovo što sledi je galerija nekih od lokacija na koje sam ga vodio. Neke od njih su od značaja samo za mene (npr. bedem kraj Nišave na Banjskoj rampi) dok su druge – hororična opšta mesta za svakog posetioca Niša. Dakle, ako planirate posetu Nišu i Niškoj Banji, evo nekih obaveznih ghoulish lokacija!
Kao i uvek - klikni na fotku da je vidiš detaljnije!

Arheološka sala niškog Narodnog muzeja sa nekim od zabavnijih eksponata iz perioda kad se ovde živelo CARSKI:

Ghoul ispred MAKETE Konstantinove glavudže; original se, naravno, čuva u Beogradu jer - šta će u Nišu, kakve veze ima s ovim gradom, je li?

Nezaobilazna Ćele Kula...

Nakazna horor-grozota od "spomenika" Konstantinu, inspirisana Karpenterovim STVOROM, na keju pored Nišave, prekoputa ulaza u Tvrđavu:

 

'magistrirao za biro'

'asistent odbio da bude referent'

= na oglasnoj tabli Nezavisnog sindikata Filozofskog fakulteta u Nišu i dalje drže članke povodom mog neslavnog slučaja od pre 5 godina. Ako je nekome to za sve ovo vreme promaklo, imate detalje o tome pod tagom 'OTKAZ'.

bedem kraj Nišave pored Niške Banje