Znatna kraća verzija ovog intervjua objavljena je u
dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Evo integralne verzije tog razgovora koja, zbog
prostornih ograničenja, nije mogla u celosti da bude objavljena u POLITICI.
Dilan Dog: povratak
korenima
Roberto Rekioni
intervju
(c) Dejan Ognjanović
(c) fotografije Aleksandar Nešić - Kreša
Roberto Rekioni je novi glavni i odgovorni urednik Dilan Doga, jednog od najčitanijih
stripova u Italiji, ali i u Srbiji (gde ga izdaje "Veseli četvrtak").
Tokom gostovanja na nedavno završenom festivalu stripa u Nišu,
"NiFest", razgovarali smo sa Rekionijem o razlozima popularnosti
fenomena Dilan Doga koji traje već
više od četvrt veka, kao i o krupnim promenama u serijalu koje je on inicirao
kako bi, posle kraće stagnacije, ovom stripu povratio staru slavu, kao i o
sličnostima između Italije i Srbije zbog kojih se ovaj strip, kao svojevremeno Alan Ford, naročito uspešno primio baš
na našim prostorima.
- Svi znaju da je Dilan
Dog veoma popularan strip u Italiji, ali – da li se radi o masovnom uspehu
ili "kultnom" uspehu, kako u pogledu tiraža tako i kritičarske
recepcije?
-- U oba
smisla Dilan beleži masovan uspeh.
Trenutno se u Italiji redovni mesečni broj prodaje u tiražu od 200.000
primeraka. Nije najčitaniji strip u Italiji, tu titulu nosi Teks, ali zaista dobro prolazi.
- Kad smo već kod toga, kako prolaze Teks, ili recimo,
Zagor, u pogledu tiraža?
-- Teks se
prodaje u tiražu od 300.000 a Zagor oko 40.000. Zagor više nije tako jak kao
nekada.
- Zagor se prodaje u tiražu pet puta manjem od Dilana?
-- Da! Sada
je Zagor u okvirima "kulta". Ali nije masovno čitan kao Dilan. Dilan
je svojevremeno, kada se pojavio, u poznim 1980-im i početkom 1990-ih, bio
društveni fenomen. Bio je to junak koji je presreo i na neki način nagovestio
duh tog vremena. Veoma je neobično raditi na takvom liku zato što veoma veliki
broj ljudi Dilana doživljava kao deo svog života i zbog toga svaku odluku
vezanu za taj lik i njegove avanture doživljavaju lično. Ako poželim da nešto
kod njega promenim, veoma se bojim da ne izazovem njihov gnev.
- Kako Dilan prolazi u drugim evropskim zemljama?
-- Taj strip
se trenutno objavljuje u Nemačkoj, Francuskoj i još nekim zemljama, i ide
dobro, ali ne mogu reći da tamo ima isti nivo popularnosti kao u Srbiji. Ovde
su italijanski stripovi oduvek bili popularni. Mislim da je vaš narod veoma
prijateljski nastrojen prema Italiji.
- Zbog čega mislite da je to tako? Da li možda imamo
sličan mentalitet, ili je nešto drugo u pitanju?
-- Mislim da
se Srbija i Italija u velikoj meri poklapaju u pogledu tipa humora, način
života je vrlo sličan. Ovde viđam lica i ulice veoma slične onima u Italiji.
Ima, naravno, i razlika, ali... čudno je. Zbog tih dodirnih tačaka čini mi se
kao da je deo italijanske kulture prisutan ovde.
- A kako objašnjavate to što je Dilan postao toliko
popularan u Italiji baš u vreme kada je italijanski horor film počeo da
posustaje i nestaje sa scene?
-- Mislim da
Dilan nije toliko povezan sa horor talasom 1980-ih. Mislim da je taj strip više
povezan sa klimom bunta protiv duha hedonizma, reganizma, itsl. Dilanov tvorac,
Ticijano Sklavi, mrzi taj duh reganizma i sve što je on proizveo u kulturi,
mrzi japije i tu vrstu "uspeha" u životu. Dilan je anticipirao
"Generaciju X" kako ju je definisao Daglas Kopland, i obraćao se
mladim ljudima iz 1990-ih, sa novim senzibilitetom. On je prvi počeo sa
političkom korektnošću.
- Ali, nije li to strip koji se po mnogo čemu
suprotstavlja tzv. političkoj korektnosti?
-- Da, ali
sam Dilanov lik je takav: on je vegetarijanac, on živi povučeno i skromno, on
je antipod hedonizmu osamdesetih i u tom smislu je anticipirao ono što je bilo dobro
u devedesetim. To sam nedavno napisao u jednom uvodniku za Dilana Doga: ubrzo posle ovog stripa pojavili su se Nirvana i "Generacija X" i
mnogi mladi ljudi su odrastali uz njih, a sve njih je anticipirao Sklavi sa
hororom i svojom postmodernom vizijom. To je, po meni, bilo ključno za njegov
uspeh.
- Čitaoci su, svakako, najnestrpljiviji da saznaju
nešto više o promenama u serijalu koje se će desiti sada kada ste vi preuzeli
kormilo kao njegov glavni urednik. U čemu se one tačno sastoje?
-- Rad na Dilanu
za mene sada se svodi na povratak korenima, idemo nazad na osnovu tog stripa, na
Sklavijev stil i pristup. Dilan je poslednjih godina bio pretvoren u običnog
detektiva koji ide okolo i istražuje, ali više kao posmatrač. Meni se to nije
dopalo. Dilan treba da bude u centru pažnje, on je nepokretni pokretač čitave
priče, i to onaj koji treba da uznemirava. Ako bih ga, recimo, uporedio s
Teksom, za kojega takođe povremeno pišem scenarije, moglo bi se reći da je Teks
vrsta lika koji nema nikakve sumnje, on već zna šta je šta, zna odgovore na sva
pitanja. Dilan je drugačiji: Dilan ne nudi krajnje odgovore, već samo postavlja
pitanja. Znači, Teks daje odgovore, Dilan nudi samo pitanja. Pored toga, Dilan
živi u Londonu današnjice, u Londonu koji svako može da vidi danas. To je
dinamičan grad, etnički vrlo raznolik, a u Dilanu
Dogu do sada na primer nisu toliko bile prisutne kineske i indijske
zajednice. Ona vrsta splatera koja je postojala u starim epizodama Dilana danas
više nije vrsta horora koja će čitaoca šokirati. U novoj seriji imaćemo, dakle,
i priče koje navode na razmišljanje, ali i one jednostavnije i brutalnije.
.JPG)
- Ako vas dobro razumem, nove epizode neće sadržati
toliko mnogo prolivanja krvi, nego će biti strašne više u psihološkom smislu?
-- Biće u oba
smisla. Stiven King je svojevremeno kazao: "Ako ne mogu da vas naježim, ja
ću barem da vas zgrozim." Moj cilj nije samo da nekoga uplašim, nego i da
ga uznemirim.
- Kao u epizodi "Mater Morbi", koja je bila
neka vrsta prekretnice i u Dilan Dog
serijalu, ali i u vašoj karijeri?
-- Tako je,
"Mater Morbi" jeste ukorenjena u stvarnosti, ali to je pre svega
priča o mojoj krvi. Ona nije samo o Dilanu, jer Dilan je ponekad
"kemp", pomalo i luckast, ili je čist splater, nije baš svaka epizoda
ozbiljna, odnosno naročito ambiciozna. Ponekad uspevaju i bleskaste priče, kao
što je npr. "Ružičasti zečevi ubijaju", koju ja veoma volim, ona je
OK, ali u Dilanu ima mesta i za teške i ozbiljne priče kao što je "Sećanja
nevidljivog čoveka" i za one kao što je "Ružičasti zečevi
ubijaju".
- Filmovi su oduvek bili velika inspiracija za Dilana, još od Sklavijevih dana, kada su
neke epizode predstavljale veoma originalne re-imaginacije poznatih filmskih
dela, ne nužno horor žanra, kao npr. "Posle ponoći" prema istoimenom
Skorsezeovom filmu. Da li će se u novim epizodama videti odraz današnjeg horor
filma, sa trendovima koji su sada popularni?
-- Ja sam
veliki posvećenik filma. Horor danas nije baš u svojim najsjajnijim trenucima –
ali nije ni u najgorim. Recimo, prilično su mi se dopali filmovi Džejmsa Vana, Podmuklo (Insidious) i Prizivanje zla
(Conjuring). To je zabavna vrsta
horora, kao vožnja u luna-parku, nije to nešto naročito duboko, ali jeste interesantno.
Takođe mi se svideo novozelandski film Voljeni
(The Loved Ones). Po meni je to jedan
od najboljih horora u poslednjih deset godina iz slešer podžanra. Vidim,
takođe, mnogo dobrih stvari u nekim TV serijama zasnovanim na hororu.
- Koje, na primer?
-- Recimo, Hanibal. Naročito druga sezona Hanibala, to je za mene jedna od
najboljih horor serija ikada snimljenih: zaista je uznemirujuća i ima odličnog
negativca, Hanibala Lektora (Mads Mikelsen)...
- Kad već govorimo o negativcu, možete li nam dati
neki nagoveštaj o novom velikom Dilanovom neprijatelju čija je pojava
najavljena u novoj seriji?
-- Uopšteno
gledano, postoje dve glavne vrste negativaca. Neki su obična čudovišta, poput
zveri, dok su neki veoma inteligentni. Ovde je u pitanju veoma inteligentan
zlikovac: on na izvestan način oslikava današnjicu i ono kako ja doživljavam
zlo današnjice. Zlo koje se javlja u Dilanu
Dogu je moj odgovor na zlo koje vidim u svetu. Recimo, tzv. "krvavi
dijamanti". Evo, na primer, smartfoun je "krvavi dijamant" jer
ga u nehumanim uslovima, za mizernu naknadu, prave deca u kineskim gradićima.
Po meni, "sveti" Stiv Džobs je zao čovek.
- Da li to znači da će ovaj zlikovac biti u potpunosti
ljudskog porekla, ili ima i nečeg natprirodnog oko njega?
-- To je
teško definisati. On jeste čovek, ali radi stvari koje su prilično nehumane.
- Da li će u novoj seriji, pod vašim uredništvom, biti
nekih promena u pogledu strukture epizoda i pripovedanja, u smislu – priča iz
više nastavaka, i tome slično?
-- Ne, neće
biti nastavaka: svaka epizoda će i dalje biti za sebe. Ali pojedine epizode
stvaraju narativni luk, u smislu da pričaju neku veću, povezanu priču, ali tako
da za njeno praćenje i razumevanje nije neophodno da ste čitali ranije epizode.
Nešto kao ono što imate u TV seriji "Doktor Haus". Znači, postoji
kontinuitet, ali ne toliki da ne možete pratiti zasebne epizode. Ideja je da
bude više takavih narativnih lukova, i oni počinju od prve nove epizode koja
izlazi septembra, pod naslovom "Smrt ponovo rođena". Taj luk čini
prvih šest epizoda ove nove faze, i u njima će se desiti većina velikih promena
u serijalu: inspektor Blok odlazi u penziju (ali to ne znači da sasvim nestaje
iz serijala), u Skotland Jard dolazi novi inspektor Karpenter koji Dilana ne
podnosi jer ga smatra šarlatanom, i mnoge druge promene koje će poremetiti
Dilanov ustaljeni svet.
Na slici: Novi lik, inspektor Karpenter
- Kako izgeda proces stvaranja scenarija – ne onih
koje sami pišete, već drugih autora kojima ste sada urednik? Da li imate
brejnstorming sesije, ili im vi dajete sinopsis, ili ideje, ili oni sasvim
autonomno dolaze sa svojim zapletima...?
-- Što se
tiče ovog prvog narativnog luka, ja sam napisao glavne ideje vezane za njega i
tražio od scenarista da se pozabave nekim aspektima toga. Za one priče koje su
sasvim autonomne i ne pripadaju narativnom luku, scenaristi su slobodni da rade
po svojim idejama. Naravno – ne potpuno slobodni, jer rade u skladu sa
određenim uputstvima koja sam sročio u saradnji sa Ticijanom Sklavijem. U
takvim slučajevima, scenarista mi dolazi sa idejom, mi o njoj razgovaramo, i
onda kada kažem da je to dobro, da može da se radi, on ide i radi sam na njoj. Neke
od novih epizoda pisao sam ja sam, a neke drugi scenaristi, ali nakon što su
ideje prodiskutovali sa mnom.
- Da li ćete i dalje nastaviti da radite sa istim
scenaristima koji su do sada radili na Dilanu?
-- Da su
ostali isti scenaristi, ostale bi iste i priče. Ako sam hteo da donesem nešto
novo, morao sam da dovedem i neke nove ljude.
- To znači da de Nardo više neće pisati Dilana?
-- Hoće, ali
mnogo manje, isto kao i di Gregorio, Marcano. A Gvaldoni nikad više. Recimo,
neke scenarije koji su bili prihvaćeni pod prethodnim urednikom, ali nisu bili
realizovani, ja sam morao da dorađujem i sređujem: radi se o epizodama koje
izlaze pre početka prvog narativnog luka, idućeg septembra.
- Ko će onda biti glavni pisci sada?
-- Paola
Barbato. Simeoni. Neki veoma važni scenaristi Dilana će morati da odu. Paola
nije pisala Dilana godinama, kao ni ja, kao ni Meda. Ja sam pozvao nazad Paolu,
Medu i Enu da stvorimo novog Dilana Doga.
- A biće i nekih novih imena, potpuno nepoznatih
čitaocima Dilana?
-- Da. Prvi
među njima je Điđi Simeoni. On je radio neke duže storije za Bonelijevu ediciju
"Oči tame". On je zaista odličan pisac horora. Veoma sam ponosan na
njega i baš ga volim. Onda, tu je Mateo Kazali, koji radi za D.C., onda Paola
Baraldi, i najzad, jedan veoma neobičan scenarista, Ratiger, koji potiče iz
andergraund strip scene. Uradio je veoma uznemirujuću strip-knjigu pod naslovom
"Trama" ("Sinopsis"). To je nešto najjezivije što sam
pročitao u poslednjih dvadeset godina.
- Kad smo već kod uznemirujućih stvari, da li ste
možda gledali Srpski film, i kako vam
se on čini?
-- To nije
loš film. Za mene nije previše relevantan. Video sam u tom filmu neke dobre
stvari i neke koje mi se nisu dopale, ali nisam baš razumeo zbog čega je
izazvao tolike polemike. Sigurno nije zbog nasilja jer sam viđao i ekstremnije
filmove od njega. Sigurno tu postoji i neka politička konotacija.
- Možda zato što je bolje napravljen od tih jeftinih
splatera na koje mislite. Ima viši nivo produkcije i glume nego što očekujete u
toj vrsti filma.
-- Da, da,
vrlo moguće... Po meni, to nije loš film. Dobar je.
- I na kraju, neizbežno pitanje. Pošto vam je ovo prvi
put da ste u Srbiji, kako vam se čini ono što ste videli? Ali recite iskreno:
znamo da nismo baš u svojim najsvetlijim trenucima...
-- Za sada
sam video samo Niš, i veoma su mi se dopali ljudi u Nišu. Neki delovi Niša
podsećaju me na Italiju iz 1980-ih, i to i u pozitivnom i u negativnom smislu.
Italija je danas mnogo komplikovanija i artificijelnija. A ovde me izgled ljudi
i to kako govore veoma podseća na moju mladost i to mi se baš dopada. I ljudi
su veoma... ne samo ljubazni, jer ljubaznost je nešto što se lako može
oponašati, nego... osećam volju da se nešto radi, entuzijazam. Kad se osvrnem
oko sebe, vidim zemlju koja nije prošla baš kroz lep period, ali ne kuka mnogo
zbog toga, već se trudi da izvuče ono najbolje što može. To je meni kao
Italijanu lepo videti pošto smo mi skloni sa se stalno nešto žalimo i kukamo.
- Da li vas je Srbija možda inspirisala za neku
epizodu Dilana Doga?
-- Možda!
Vodili su me da posetim Ćele Kulu i njome sam oduševljen. Mislim, to je užasna
stvar u smislu toga šta se tu desilo i zašto je napravljena, ali u tome se ipak
krije odlična priča.
* * *
PS: Bilo je nekih neodumica među
čitaocima oko cifara pominjanih tiraža Teksa, Dilana i Zagora koje je
Rekioni izgovorio, pa i sumnji u prevod itd. Ja ne znam da li je on u ove cifre
ubrajao i redovna i spec. izdanja – uglavnom, možda moje pitanje nije bilo 100%
precizno, a možda je i Rekionijev srednje-slabi engleski kriv – ali prevodilac
(Kreša) svakako nije.
Evo audio fajla, pa poslušajte i
prosudite sami da li izrečeno odgovara prevodu.
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.png)
.JPG)
