Zamkovi Vojvodine (1): Kula u Ečkoj

U okviru akcije "Antique Dust" koju sprovodim s prijateljem i kolegom Markom Piševim, ovog proleća započeli smo istraživanje bogate i inspirativne tematike zamkova Vojvodine.

Moj dolazak u Beograd povodom premijerne promocije ZAVODNIKA (u Kinoteci, 10. aprila) iskoristili smo za jedan prijatan izlet, odnosno ekskurziju po Vojvodini u potrazi za slikovitim ruševinama.

Društvo su nam pravili njegova sestra i njen klinac koji se naročito zainteresovao za ZAVODNIKA.

Prvi na našoj zacrtanoj ruti našao se izvikani Kaštel Ečka, blizu Zrenjanina – ali budući da se radi o prizemnoj zgradi nezanimljive (tj. nehororične) arhitekture, koja je uz to još i totalno restaurirana i izgleda kao da je juče podignuta, to smo smesta precrtali, i umesto toga svoju pažnju posvetili neimenovanoj i nepoznatoj ruševnoj kuli koju zatekosmo u blizini.

Ne znam ništa o ovoj građevini – ni ko je podigao, ni kada, ni zašto – znam samo da bi savršeno izgledala u nekom filmu Rodžera Kormana ili Pupija Avatija; a u nedostatku takvih, barem nekog lokalnog filmmejkera sa gotskim sklonostima.

Ako neko zna nešto više o ovom mestu, neka mi se slobodno javi u komentarima ili na mejl, naročito kao postoji neka slikovita priča vezana za ovo mesto. A do tada, uživajte u slikama i neka vas one nadahnjuju za sopstvene priče i "legende".

Naknadna istraga pokazala je da se radi o nekoj vrsti vodotornja, i da potiče iz XIX veka! Baš razočaravajuće: izgleda daleko podsticajnije od tako banalne namene i skorašnjeg datuma!
Javio mi se i jedan čitalac, Laslo Palfi, i kazao:

Što se Kaštela tiče, te zgrade što su ostale (Kaštel, vodotoranj i konjušarnica) su sve iz XIX veka, koliko ja znam. Gradila ih je porodica Lazar. Fun fact vezan za Kaštel: Franc List je kao devetogodišnjak imao nastup u njemu pred grofom Esterhazijem i ostalom habzburškom elitom. 

Postoje i neke priče vezane za to mesto (hororične), ali ne znam da li su to genuine legende ili je neko to izmislio pa tvrdi da su to legende, tipa žuta štampa priče. Mogu se naći po netu. Nadam se da će Vam se javiti neko kompetentniji od mene sa više informacija.

 Sve ove fotke načinio je dr Ghoul (izuzev, naravno, onih na kojima se sam nalazi); on je i vlasnik copyrighta: neovlašćeno korišćenje može izazvati JEZIVE posledice!

Usklikni s ljubavlju na svaku sliku za veću i detaljniju verziju.

U neposrednoj blizini kule zatekli smo i groblje privlačnog izgleda, pa smo i tu svratili na kraću foto-sesiju, jer bilo je lepih, starinskih grobova i grobnica vrednih da se slikovito ovekoveče...

          U idućem nastavku nešto daleko slikovitije i još zanimljivije! Stay tuned!

Grossman 2014 (3. deo) – Još dobrih filmova + ZAVODNIK

Posle osvrta na prvi dan festivala kao i na vrlo dobar horor film viđen tada, ASMODEXIA, i posle slikovitog i rečitog audio svedočanstva o nastupu Đorđa Kadijevića, evo nešto reči (i slika, by Tina Babić Inc.) o drugim dešavanjima i filmovima na festivalu ovog jula.

Sreda 16. jul je počela obećavajuće – gosti festivala odvezeni su nekoliko kilometara dalje od Ljutomera, u ono što naš narod zove "countryside", gde smo imali da uživamo u ambijentu porodičnog letnjikovca šefa festivala, Tomaža (tačnije, njegovih roditelja).

Ne, ovo što vidite nije javni park ili neko izletište, već slike sa privatnog, lepo uređenog imanja:

veštački ribnjak, zelenilo, kućice, voćnjak, letnja kujna (sa full frontal kalendarom), ležaljke, ljuljaške i ostala čuda...

...it's all in the (Horvat) family!

U ovom prijatnom ambijentu proćaskao sam malo sa g. Slančikom čije su hororične skulpture uveličale ugođaj ovogodišnjeg Grosmana (vidi 1. deo mog izveštaja), upoznao se sa članom žirija (o kojem što manje – to bolje!) i obavio foto-sesiju s Tinom tokom koje sam još bolje razgledao ambijent.

U prijatnoj hladovini ovog imanja, pod drvećem i pod suncobranima, bili smo posluženi izdašnim gulašem od tri vrste mesa: svinjsko, juneće i jelensko.

Kao da taj gulaš nije bio dovoljan (a jeste!), obed (obred?) je kulminirao roštiljem, ali avaj, dok se do toga došlo bio sam već pun i prepun, pa sam jedva uspeo da preko gulaša nabacim jednu šniclu, tužno gledajući preostale netaknute ćevape... Naravno, kajao sam se što sam uopšte tog prepodneva išao na doručak u hotelu, ali kako sam mogao odoleti prasećem pečenju za doručak? KAKO?!

Prilikom te gozbe društvo mi je najviše pravio Mark Karete, reditelj ASMODEXIE, inače Katalonac koji je, kao i Balaguero pre dve godine, bio vrlo glasan i izričit zastupnik katalonske nezavisnosti od Španije, sa argumentacijom donekle sličnoj vojvođanskoj (Centralizacija! Sve pare otuda odu Španiji a vrlo malo se vrati u Kataloniju!) a odnekle vrlo različitoj, i sličnijoj šiptarskoj (drugi jezik, druga kultura, od detinjstva zadojeni time da su drugačiji itsl).

Onda nam se pridružio i Til Klajnert, Nemac, reditelj filma DER SAMURAI koji je imao da igra te večeri i o kome sam još pre Grosmana čitao lepe stvari pa ga iščekivao nestrpljivo.

Posle razgovora s Klajnertom stekao sam još jaču pozitivnu predrasudu, jer se pokazalo da ovaj prilično dobro poznaje i kapira horor – štaviše, za čitanje u hotelu poneo je MIDNIGHT SUN Remzija Kembela, a dream project mu je Lavkraftov Colour out of Space!

Obilata i teška hrana bila je praćena dobrim vinom i još boljim razgovorom, ali sve to je počinjalo da bude prilično opterećujuće, naročito na vrućini (čak i u hladu!) pa sam stoga s radošću dočekao povratak u hotel, na dozu beauty sleep-a, kako bih sat i po kasnije bio čio, zdrav i veseo, i prirodnog spoljašnjeg izgleda – za ljutomersku promociju ZAVODNIKA!

Razgovor sa mnom vodio je Nenad Bekvalac, i prijatno me iznenadio jer u tome se izvanredno snašao iako roman do tada još nije bio pročitao.

Kako upravo saznajem, ovu promociju je na svoj način u Srbiji najavio "Stari kadar" Dimitrije Vojnov na Novim Kadrovima, sa svojim osvrtom na roman (koji vredi videti, OVDE), objavljenim baš tog dana, dok sam se ja častio ghoulashom.

Bila je to opuštena, razdragana a opet i ozbiljna priča pred nekih dvadesetak okupljenih u bašti hotela Stela, što je optimalna cifra za ovu vrstu dešavanja na bilo kom festivalu, pa i na mnogo većim od ovoga.

Bilo je čak i feedbacka (pitanja iz publike), prodato je desetak primeraka (što nije baš mnogo, ali donekle i jeste – jer mnogim Slovencima je ipak problem da čitaju ozbiljnu literaturu na srpskom jeziku) a jedan komad ZAVODNIKA završio je u rukama filmskog producenta koji se zainteresovao za moju knjigu.

Najveći kompliment dali su mi stranci, Klajnert i Karete, koji su takođe saslušali tu priču, vođenu na srpskom – kazali su nešto kao: bilo je odlično, iako ništa nismo razumeli ipak se vidi da znaš znanje i govoriš sigurno.

Klajnert se, kao proklamovani ljubitelj Lavkrafta, naročito zainteresovao za NEKRONOMIKON, o kojem je, takođe, imao samo reči hvale.

Odmah zatim otišao sam da najzad odgledam MAMULU (tj. NIMFU) – i bio prijatno iznenađen činjenicom da to ipak ne boli toliko koliko sam se bojao (jedna sasvim pristojna 2+); opširan rivju sledi uskoro!

Na putu od bioskopa do glavnog trga (200 m) imao sam da slušam egzaltacije člana žirija (neću reći kog – ali to svakako nije bio Slovenac!) o tome koliko je MAMULA originalna, maštovita, kreativna, erotična, i kako je sjajno uklopila "all that S&M stuff". Budući da je ovom starkelji glavna poštapalica za opis SVAKOG bogovetnog filma na Grosmanu bila "all that S&M stuff" ubrzo sam shvatio da taj u životu nije video ni pet horora pre ovoga, i da ne pravi čak ni elementarnu razliku između sadizma, mazohizma, strave, užasa, horora i snafa. Ali zato se napalio na sirenu, zagrejao se za ribođevojku – na oči ne vidi!

Pod vedrim nebom, zatim, odgledao sam i SAMURAJA: projekcija je bila nešto slabijeg kvaliteta, ne znam zašto, neki tehnički razlog kod projektora – jer bacio sam pogled na početak reprize istog filma, u bioskopu, par dana kasnije, i slika je tom prilikom bila besprekorna. Ovde je to izgledalo nešto sirovije i jeftinije nego što zapravo jeste – ali ni to mi nije smetalo da uživam u prilično originalnom i zabavnom filmu koji takođe zaslužuje zaseban rivju, pa će ga uskoro od mene i dobiti.

Pošto sam treći film te večeri – irski KANAL – ranije gledao na skrineru (i nisam bio impresioniran – obična dvojka), svakako ga nisam reprizirao na trgu; radije sam se družio i opijao s Grosman ekipom i tek povremeno pratio kako narod skače na jeftine jump scare zvučne efekte kojima ovaj mlitavi i neubedljivi filmček pokušava da poseje strah među publikom.

--- NASTAVIĆE SE…

Đorđe Kadijević na Grosmanu 2014 (audio snimak)

Kao što znate, ove godine je počasni i najveći gost Grosman festivala filma i vina u Ljutomeru (Slovenija) bio naš veliki reditelj, Đorđe Kadijević, koji je tom prilikom dobio i nagradu Hudi Maček za životno delo.

Bio sam iznenađen videvši koliko su i domaćini i njihovi gosti bili iznenađeni time koliko je Kadijević – kako ga je opisao jedan od organizatora – "LJUDINA", u svakom smislu, i kao reditelj i kao čovek.

Kadijević je upravo tih dana završavao svoj novi dokumentarni film o Titu i njegovom odnosu prema kulturi i umetnosti koji radi za "Filmske novosti" i RTS, pa stoga nije mogao da izdvoji pet dana: na festival je došao tek u četvrtak 17. jula popodne.

Iste večeri najavio sam ga pred početak projekcije filma ŠTIĆENIK u ljutomerskom najboljem (i jedinom) bioskopu, gde je održao mini-predavanje o distinkciji između horora u kome je navodno "sve jasno" (PSIHO) i filma misterije (ŠTIĆENIK), koji ne daje nikakve definitivne odgovore.

Narednog dana, u petak 18. jula u 20h, na glavnom trgu u Ljutomeru održan je javni čas, odnosno razgovor s Kadijevićem, pred publikom koja je imala priliku i da postavlja pitanja. Pošto smo Kadijević i ja odavno uigrani tim, razgovor je bio opušten ali stručan, i uhodan tako da sam ja, kao i inače u takvim prilikama, sebe sveo na najneprimetniju moguću meru, prepustivši scenu onome kome je zaista i namenjena, odnosno mom sagovorniku.

Ovo možda zvuči kao nekakav truizam ili otkrivanje tople vode, ali, nažalost, takav pristup nije bilo pravilo – videti ranije izveštaje s Grosmana, recimo za opis naporno-nametljivog JA-PA-JA javnog razgovora s Ruđerom Deodatom, koji je vodio Marcel Štefančič Džunior, koji je sve vreme pokušavao da reditelja (i publiku) zasnei svojim poznavanjem trivijalnosti vezanih za njegove filmove i, još gore, da nametne neke svoje opsesivne interpretacije koje su Deodata dovele do ivice strpljenja. Ja sam, pak, svoje neslaganje s Kadijinim poimanjem horora (za koji je i ovom prilikom kazao da je to "jedan smešan, naivan žanr o nekakvim Frankenštajnima i ne znam kakvim čudovištima...") zadržao za sebe, odnosno diskusiju o tome sam ostavio za drugu, privatniju priliku.

Moj zadatak je bio lak, pre svega zato što dobro poznajem i čoveka i delo; a zbog našeg dugogodišnjeg druženja smeo sam sebi da dopustim i nešto što neki drugi voditelj ne bi smeo – naime, već posle oko pola sata razgovora Kadija je pokušao da se odjavi i završi razgovor, ali sam ga ja smesta zamolio da ipak pružimo priliku okupljenima da još malo duže uživaju u njegovoj priči, odnosno – da odgovori na još nekoliko mojih pitanja, a onda i na ona iz publike, ako ih bude. Zahvaljujući mojoj intervenciji (koju je publika pozdravila aplauzom) taj razgovor je potrajao oko sat vremena, umesto pola sata.

Kadijević je i ovog puta opčinio šezdesetak ljudi koji su s najvećom pažnjom saslušali njegove odgovore na moja pažljivo odabrana pitanja: bio je to, zaista, Master Class iz predmeta "Javni nastup". Naš veliki reditelj i intelektualac bio je, kao i uvek, lucidan, rečit ali nerazmetljiv, duhovit ali na rafiniran, nenametljiv način, pametan i zabavan istovremeno – spoj koji retkima polazi za rukom (ima reditelja koji su zabavni za slušati, ali u suštini plitkih misli; i onih koji umeju da budu pametni, ali na način suvoparan i na granici dosadnog).

Pitanja iz publike bilo je iznenađujuće malo – samo dva, a i ta dva bila su prilično bezvezna: jedno se ticalo nečega na šta je Kadija "odgovorio" samo 5 minuta ranije, a jedno je bilo iz domena trivije – odakle mu zvuk jezive buljine ili kakve već ptice iz LEPTIRICE.

Ali, ne verujte mi na reč – proverite sve ovo! Moj verni diktafon usnimio je ovaj nastup, pa sada ekskluzivno na ovom blogu možete da skinete i saslušate taj audio fajl (19 MB) i vidite šta je Kadija imao da kaže o svojim filmovima.

Čak i ako ste već slušali moje ranije razgovore s njim (imate ih ovde na blogu, vidite sidebar DOWNLOADS), videćete da ovde ima relativno malo ponavljanja, a da, s druge strane, ima i vrlo dragocenih potpuno novih iskaza, pri čemu je hajlajt pri samom kraju, kada Kadija opširno, sočno i iznenađujuće pozitivno govori o svom odnosu prema Titu i njegovom vremenu.

Dakle, za skidanje fajla, kliknite OVDE. I – uživajte!