DER SAMURAI (2014)

 ***  

 3+ 

            Evo još jednog vrlo dobrog filma koji sam premijerno pogledao na  desetom Grosmanu. Naslov je zavodljiv – ne radi se o pravim, japanskim samurajima; nije nikakav akcijaš; štaviše, ovo nije čak ni pozerska artsy fancy drama a la LE SAMURAI ili nekakva postmodernistička varijacija ili reimaginacija tako nečega. DER SAMURAI je zapravo nadrealni psiho-triler sa elementima horora, smešten u jedno zabačeno mestašce u brdima i šumama Nemačke, gde mladi lokalni pajkan poštom dobije veliki samurajski mač i naprasno se nađe naveden u situaciju DA POBIJE GOVNA I GOTOVA STVAR! 

            Pajkan je smušeni momak, očito neprikladan za to radno mesto – a vala i za okruženje; jedan od onih za koje se zapitate: kako li je ovaj, ovakav, uopšte završio na ovom mestu? On ima problem da nametne autoritet priprostom stanovništvu, a naročito lokalnim bajkerima i srodnim seoskim mangupima; umesto sa seljacima i malograđanima radije bi da se zbližava s vukovima iz obližnje šume, kojima ostavlja hranu (sirovo meso).

            Ali, ako dugo gledate u šumu i vukove, uskoro i šuma i vukovi počnu da gledaju vas. Tako i ovde: šuma porodi neku vrstu dvojnika našem pajkanu – i njega počinje da zavodi i navađa nekakav harizmatični plavokosi lik -entitet? -stvor? -biće?... čovek...? đavo...?

On/ona/to hoda okolo u ženskoj haljini i navodi našega momka da raskine s tom sredinom, simbolično, u sceni kada ga tera da samurajskim mačem uništi ružičastog flaminga, "ukras" ispred jedne od sitnoburžujskih kuća i simbol svekolike kičaste malograđanštine, uskogrudosti itsl. još od Džona Votersa naovamo.

Pored toga, tera ga da prepozna i razotkrije svoju vučju, krvožednu stranu i napokon se obračuna sa svima onima koji su ga godinama ugnjetavali, kinjili, sputavali, vređali, terali, umanjivali, sabijali... A to dovodi do krvoliptanja koje su neki rivjui na netu ipak predimenzionirali: ne očekujte baš japansko šikljanje iz vratova, mada u par navrata to prilazi blizu, ali sa osobenim, idiosinkratičnim spinom koji ne bih spojlovao.

Zbog tog splattera se ovaj film ponegde svrstava i u horore, mada ja nisam baš načisto šta da radim s njim po pitanju klasifikacije: SAMURAJ nesumnjivo koristi neke motive i teme tipične za gotik (u širem smislu), kao što su – mračna (zverinja) strana, čovek-vukovska džekil-hajdovska podeljenost, doppelganger (dvojnik), osveta ružnog pačeta, luciferizam... plus to šikljanje krvi u par scena...

S druge strane, film uopšte ne pokušava da proizvede stravu ili saspens u klasičnom smislu reči (sem vrlo malo, na samom početku): očigledno je da je za autora "Samuraj" lik fascinacije i udivljenja, a ne strave i užasa. Istina, naš pajkan je tokom celog filma neopredeljen, smušen, neodređen, hteo bi da se jebe a da mu ne uđe, sviđa mu se nasilje i krv ali ne sme to sebi da prizna, oće kaki, neće kaki itsl.

U suštini, SAMURAJ je prožet jasnim gay senzibilitetom, u pozitivnom smislu reči, i može se tumačiti kao parabola o izlaženju iz ormara, ako pajkana vidimo kao geja skrivenog i od samog sebe u tom malom mistu, kojega tajanstveni stranac (da li realna figura ili projekcija njegove podeljene psihe?) izvlači iz spolja i iznutra nametnutih okova i nudi mu – oslobađanje. Coming out! Soon! In a village near you!

Zbog ovoga je jedan član žirija na Grosmanu (gde sam, u svojstvu člana žirija, i ja učestvovao) video samo i jedino tu dimenziju, i govorio stalno "that fag movie... about that homosexual... who wants to go into all that S&M stuff..." 

Mene, istina, homofobični komentari tog istog člana žirija manje čude otkako sam otkrio da je za najpoznatiji njegov film autor predloška kojega je oskrnavio kazao da je to "drugi po redu najgori film koji je ikada video." U pitanju je bio Truman Kapoti, koji je, naravno, bio veseliji od "Sedmorice mladih", pa možda otud vuče koren homofobija ovog S&M člana žirija.

Međutim, SAMURAJ nije previše nametljiv s ovim gay englom, i film se može čitati kao parabola o bilo kakvom oslobađanju ili barem pokušaju suprotstavljanja nekakvog autsajdera (ne nužno sexualnog) svojoj sredini, i o prepoznavanju + priznavanju određenih aspekata svoje ličnosti koji su do tada čamili, zapušteni i neprepoznati iz ovih ili onih razloga.

Zbog te otvorenosti i za drugačija čitanja SAMURAJ donekle podseća na HITCHERA (remek-delo horor trilera iz sredine 1980-ih – kojem su, istina, neki i tada pripisivali gay agendu, ili barem potencijal) pa, donekle, i na LOST HIGHWAY (gde Mystery Man navlači Pullmana da se suoči sa istinom o sebi...) i na niz drugih filmova sa sličnom premisom o gusenici koju neka spoljašnja luciferijanska sila vuče ka tome da se raskrili u krvavog leptira...

Kako god budete shvatili ovaj film, jednom kad ga pogledate (ne, trenutno ga nema na netu...), nesporno je da je pametno zamišljen i realizovan, prilično originalan, blago provokativan, odlično uslikan (iako se 90% dešava noću, što u selu, što u šumi), a na plećima ga nose dva odlična glumca – kako onaj koji ima nezahvalnu ulogu mlitavog oću-neću mlakonje (ali zahvaljujući svom šarmu uspeva da ne bude iritantan nego, uglavnom simpatičan), tako i onaj koji ima mesnatiju, sočniju, kontroverzniju, originalniju ulogu: "Samuraj", iliti Lucifer. Da, ovaj film će svakako biti analiziran u proširenoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA, jednom kad sednem da se time bavim.

Od zamerki, izvesnu rezervu imam prema samom kraju – čini mi se da je tu reditelj i sam, poput svog glavnog junaka, bio previše neopredeljen i nedomišljen, kako po pitanju prave prirode "Samuraja" (stvarni lik ili psiho-projekcija?), tako i po pitanju centralne pajkanove dileme i njenog razrešenja – ali, pošto je već to sve tako lepo i otvoreno, proverite i sami, kad budete mogli, pa procenite koja je i kakva poenta (if any) na samom kraju.

Na osnovu ovog debitantskog filma, kao i nekolicine kratkih od istog reditelja koje sam pogledao, kao i na osnovu razgovora koje sam na Grosmanu imao s rediteljem, Tilom Klajnertom, mislim da od njega tek imamo očekivati krupne i zabavne stvari, a do tada, prvom prilikom pogledajte SAMURAJA – nećete se pokajati.

Zamkovi Vojvodine (1): Kula u Ečkoj

U okviru akcije "Antique Dust" koju sprovodim s prijateljem i kolegom Markom Piševim, ovog proleća započeli smo istraživanje bogate i inspirativne tematike zamkova Vojvodine.

Moj dolazak u Beograd povodom premijerne promocije ZAVODNIKA (u Kinoteci, 10. aprila) iskoristili smo za jedan prijatan izlet, odnosno ekskurziju po Vojvodini u potrazi za slikovitim ruševinama.

Društvo su nam pravili njegova sestra i njen klinac koji se naročito zainteresovao za ZAVODNIKA.

Prvi na našoj zacrtanoj ruti našao se izvikani Kaštel Ečka, blizu Zrenjanina – ali budući da se radi o prizemnoj zgradi nezanimljive (tj. nehororične) arhitekture, koja je uz to još i totalno restaurirana i izgleda kao da je juče podignuta, to smo smesta precrtali, i umesto toga svoju pažnju posvetili neimenovanoj i nepoznatoj ruševnoj kuli koju zatekosmo u blizini.

Ne znam ništa o ovoj građevini – ni ko je podigao, ni kada, ni zašto – znam samo da bi savršeno izgledala u nekom filmu Rodžera Kormana ili Pupija Avatija; a u nedostatku takvih, barem nekog lokalnog filmmejkera sa gotskim sklonostima.

Ako neko zna nešto više o ovom mestu, neka mi se slobodno javi u komentarima ili na mejl, naročito kao postoji neka slikovita priča vezana za ovo mesto. A do tada, uživajte u slikama i neka vas one nadahnjuju za sopstvene priče i "legende".

Naknadna istraga pokazala je da se radi o nekoj vrsti vodotornja, i da potiče iz XIX veka! Baš razočaravajuće: izgleda daleko podsticajnije od tako banalne namene i skorašnjeg datuma!
Javio mi se i jedan čitalac, Laslo Palfi, i kazao:

Što se Kaštela tiče, te zgrade što su ostale (Kaštel, vodotoranj i konjušarnica) su sve iz XIX veka, koliko ja znam. Gradila ih je porodica Lazar. Fun fact vezan za Kaštel: Franc List je kao devetogodišnjak imao nastup u njemu pred grofom Esterhazijem i ostalom habzburškom elitom. 

Postoje i neke priče vezane za to mesto (hororične), ali ne znam da li su to genuine legende ili je neko to izmislio pa tvrdi da su to legende, tipa žuta štampa priče. Mogu se naći po netu. Nadam se da će Vam se javiti neko kompetentniji od mene sa više informacija.

 Sve ove fotke načinio je dr Ghoul (izuzev, naravno, onih na kojima se sam nalazi); on je i vlasnik copyrighta: neovlašćeno korišćenje može izazvati JEZIVE posledice!

Usklikni s ljubavlju na svaku sliku za veću i detaljniju verziju.

U neposrednoj blizini kule zatekli smo i groblje privlačnog izgleda, pa smo i tu svratili na kraću foto-sesiju, jer bilo je lepih, starinskih grobova i grobnica vrednih da se slikovito ovekoveče...

          U idućem nastavku nešto daleko slikovitije i još zanimljivije! Stay tuned!

Grossman 2014 (3. deo) – Još dobrih filmova + ZAVODNIK

Posle osvrta na prvi dan festivala kao i na vrlo dobar horor film viđen tada, ASMODEXIA, i posle slikovitog i rečitog audio svedočanstva o nastupu Đorđa Kadijevića, evo nešto reči (i slika, by Tina Babić Inc.) o drugim dešavanjima i filmovima na festivalu ovog jula.

Sreda 16. jul je počela obećavajuće – gosti festivala odvezeni su nekoliko kilometara dalje od Ljutomera, u ono što naš narod zove "countryside", gde smo imali da uživamo u ambijentu porodičnog letnjikovca šefa festivala, Tomaža (tačnije, njegovih roditelja).

Ne, ovo što vidite nije javni park ili neko izletište, već slike sa privatnog, lepo uređenog imanja:

veštački ribnjak, zelenilo, kućice, voćnjak, letnja kujna (sa full frontal kalendarom), ležaljke, ljuljaške i ostala čuda...

...it's all in the (Horvat) family!

U ovom prijatnom ambijentu proćaskao sam malo sa g. Slančikom čije su hororične skulpture uveličale ugođaj ovogodišnjeg Grosmana (vidi 1. deo mog izveštaja), upoznao se sa članom žirija (o kojem što manje – to bolje!) i obavio foto-sesiju s Tinom tokom koje sam još bolje razgledao ambijent.

U prijatnoj hladovini ovog imanja, pod drvećem i pod suncobranima, bili smo posluženi izdašnim gulašem od tri vrste mesa: svinjsko, juneće i jelensko.

Kao da taj gulaš nije bio dovoljan (a jeste!), obed (obred?) je kulminirao roštiljem, ali avaj, dok se do toga došlo bio sam već pun i prepun, pa sam jedva uspeo da preko gulaša nabacim jednu šniclu, tužno gledajući preostale netaknute ćevape... Naravno, kajao sam se što sam uopšte tog prepodneva išao na doručak u hotelu, ali kako sam mogao odoleti prasećem pečenju za doručak? KAKO?!

Prilikom te gozbe društvo mi je najviše pravio Mark Karete, reditelj ASMODEXIE, inače Katalonac koji je, kao i Balaguero pre dve godine, bio vrlo glasan i izričit zastupnik katalonske nezavisnosti od Španije, sa argumentacijom donekle sličnoj vojvođanskoj (Centralizacija! Sve pare otuda odu Španiji a vrlo malo se vrati u Kataloniju!) a odnekle vrlo različitoj, i sličnijoj šiptarskoj (drugi jezik, druga kultura, od detinjstva zadojeni time da su drugačiji itsl).

Onda nam se pridružio i Til Klajnert, Nemac, reditelj filma DER SAMURAI koji je imao da igra te večeri i o kome sam još pre Grosmana čitao lepe stvari pa ga iščekivao nestrpljivo.

Posle razgovora s Klajnertom stekao sam još jaču pozitivnu predrasudu, jer se pokazalo da ovaj prilično dobro poznaje i kapira horor – štaviše, za čitanje u hotelu poneo je MIDNIGHT SUN Remzija Kembela, a dream project mu je Lavkraftov Colour out of Space!

Obilata i teška hrana bila je praćena dobrim vinom i još boljim razgovorom, ali sve to je počinjalo da bude prilično opterećujuće, naročito na vrućini (čak i u hladu!) pa sam stoga s radošću dočekao povratak u hotel, na dozu beauty sleep-a, kako bih sat i po kasnije bio čio, zdrav i veseo, i prirodnog spoljašnjeg izgleda – za ljutomersku promociju ZAVODNIKA!

Razgovor sa mnom vodio je Nenad Bekvalac, i prijatno me iznenadio jer u tome se izvanredno snašao iako roman do tada još nije bio pročitao.

Kako upravo saznajem, ovu promociju je na svoj način u Srbiji najavio "Stari kadar" Dimitrije Vojnov na Novim Kadrovima, sa svojim osvrtom na roman (koji vredi videti, OVDE), objavljenim baš tog dana, dok sam se ja častio ghoulashom.

Bila je to opuštena, razdragana a opet i ozbiljna priča pred nekih dvadesetak okupljenih u bašti hotela Stela, što je optimalna cifra za ovu vrstu dešavanja na bilo kom festivalu, pa i na mnogo većim od ovoga.

Bilo je čak i feedbacka (pitanja iz publike), prodato je desetak primeraka (što nije baš mnogo, ali donekle i jeste – jer mnogim Slovencima je ipak problem da čitaju ozbiljnu literaturu na srpskom jeziku) a jedan komad ZAVODNIKA završio je u rukama filmskog producenta koji se zainteresovao za moju knjigu.

Najveći kompliment dali su mi stranci, Klajnert i Karete, koji su takođe saslušali tu priču, vođenu na srpskom – kazali su nešto kao: bilo je odlično, iako ništa nismo razumeli ipak se vidi da znaš znanje i govoriš sigurno.

Klajnert se, kao proklamovani ljubitelj Lavkrafta, naročito zainteresovao za NEKRONOMIKON, o kojem je, takođe, imao samo reči hvale.

Odmah zatim otišao sam da najzad odgledam MAMULU (tj. NIMFU) – i bio prijatno iznenađen činjenicom da to ipak ne boli toliko koliko sam se bojao (jedna sasvim pristojna 2+); opširan rivju sledi uskoro!

Na putu od bioskopa do glavnog trga (200 m) imao sam da slušam egzaltacije člana žirija (neću reći kog – ali to svakako nije bio Slovenac!) o tome koliko je MAMULA originalna, maštovita, kreativna, erotična, i kako je sjajno uklopila "all that S&M stuff". Budući da je ovom starkelji glavna poštapalica za opis SVAKOG bogovetnog filma na Grosmanu bila "all that S&M stuff" ubrzo sam shvatio da taj u životu nije video ni pet horora pre ovoga, i da ne pravi čak ni elementarnu razliku između sadizma, mazohizma, strave, užasa, horora i snafa. Ali zato se napalio na sirenu, zagrejao se za ribođevojku – na oči ne vidi!

Pod vedrim nebom, zatim, odgledao sam i SAMURAJA: projekcija je bila nešto slabijeg kvaliteta, ne znam zašto, neki tehnički razlog kod projektora – jer bacio sam pogled na početak reprize istog filma, u bioskopu, par dana kasnije, i slika je tom prilikom bila besprekorna. Ovde je to izgledalo nešto sirovije i jeftinije nego što zapravo jeste – ali ni to mi nije smetalo da uživam u prilično originalnom i zabavnom filmu koji takođe zaslužuje zaseban rivju, pa će ga uskoro od mene i dobiti.

Pošto sam treći film te večeri – irski KANAL – ranije gledao na skrineru (i nisam bio impresioniran – obična dvojka), svakako ga nisam reprizirao na trgu; radije sam se družio i opijao s Grosman ekipom i tek povremeno pratio kako narod skače na jeftine jump scare zvučne efekte kojima ovaj mlitavi i neubedljivi filmček pokušava da poseje strah među publikom.

--- NASTAVIĆE SE…