KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (2. deo)

  

Posle okrepljujuće dremke kod Janjića, kako bih kroz san što pre zaboravio onaj zidarski "doručak" i onu rakijsku "picu", vratismo se u Dom Mladih – da promovišemo ZAVODNIKA. Tu sam najzad naživo upoznao Ninoslava Mitrovića, o čijem sam GLUVOM DOBU ovde već pisao (i Zlatnog Ghoula mu dao!), i s kojim sam se od tada dopisivao.

Prema planu, on je imao da vodi razgovor sa mnom. Uzgred, baš mi je žao što nije bilo više vremena i prilike da popričamo, delom zbog njegovih obaveza (posao!) a delom zbog mojih (pležr!).

U salu je ušlo nekih tridesetak (30-40?) omladinaca i omladinki, i pošto smo odgledali inserte iz LEPTIRICE, 40 DANA i NAPRATE koje sam odabrao, Vladan nas je najavio, pa se Ninoslav i ja popesmo na podijum i objasnismo šta je etno-horor. Razgovor je bio dinamičan i, rekao bih, zanimljiv publici – nisam primetio meškoljenje, smejuljenje ili kuckanje u mobilne i ostale aj-podove i pedove – bilo je čak i pitanja, a vala, bilo je i interesenata za kupovinu (of kors!).

U holu sam potpisivao primerke, slikao se sa poštovaocima mog rada (neki se vređaju kad kažem "obožavaoci" ili "fanovi", pa neka bude ovako!) i davao intervjue za nekoliko audio-video-web medija, od kojih ste neke mogli ovde da pročitate.

Odatle smo pohitali u Kazamat na po tanjir čorbastog pasulja s kobas'com, praćen strogim pogledima muči-egzekutora ("Vaše kupone! Bez njih nema večere!"), a onda pravo na novu turu kratkih i stoga podnošljivih filmića gde stalno misliš: "Još kol'ko li ovaj traje?" i: "Možda će onaj sledeći da bude bolji? A i ako ne bude, bar je kratak, pa možda bude bolji onaj POSLE njega...?" Eh, gde su mladi tu je i optimizam...

Ovog puta sam bio čio i oran za duže noćno zezanje, pa posle ture kratkofilskih "filmova" odosmo Janjić, ja i osoba smešnog imena (Sergej Sliško) da na Janjićevom velikom ekranu odgledamo tek procureli francuski GOAL OF THE DEAD, onako momački, uz sokove, čokoladne bombone, čips i tako to. Ovaj kvazi-film je u sebi udruživao sve što Janjić inače voli: fuzbal, zombije, Francuze, horor, treš... ali ispade da se radi o besmislenoj i skoro-pa-dosadnoj budalaštini koja se jedino u ovakvom društvu i kontekstu uopšte mogla odgledati do kraha – inače je to razvučeno, prazno, nezanimljivo, neduhovito, mlitavo i kilavo dozlaboga, odnosno, gulovskim jezikom: ** (2-). To je samo jedna nijansa iznad ZONE OF THE DEAD zato što je fotografija odlična a maske nešto bolje (skuplje) od Lakobrijinih.

Treći i poslednji dan Kratkofila nije obećavao mnogo, naročito u svetlu činjenice da je njegov hajlajt preko dana imala da bude poseta PIVARI (tj. sponzoru). Koliko (ne)zanimljiva može biti exkurzija u ma koju fabriku, a naročito onu u kojoj se pravi nešto za šta me toliko snažno zabole...? Malo je stvari na ovome svetu za koje ne bih mogao da marim manje nego što je to pivo – što se mene tiče, može sutra da ispari skroz, nestane, iščezne sa ove planete, i ne bih to ni osetio, sem po manjem broju pijanih budala oko mene.

Anyway, stvari ipak nisu bile tako loše. Kao prvo, ambijent pivare nije sasvim lišen svojih gotskih momenata.

Kao drugo, čekala nas je tura sa detaljnim objašnjavanjem svih faza u procesu nastajanja te nezanimljive tekućine (blast from the past: baš kao na školskoj exkurziji – mentalno sam bio prebačen u IV razred OŠ i u postrojenje hidroelektrane Đerdap!), ali posle nje usledio je ubedljivi hajlajt Kratkofila! Čekao nas je ručak koji bi bez problema iskupio i daleko veću torturu – zapravo, mogu slobodno reći, jedan od nekolicine najboljih ručkova koje sam u sebe ikada smestio izvan svog doma!

Šta su nam tako lepo poslužili? Nešto što ne zvuči primamljivo kad se čuje ili pročita, jer zove se PIVSKI TANJIR (zvuči primamljivo otprilike kao i PIVSKI STOMAK) – ali, braćo i sestre, pogledajte sliku pa recite da ovo nije san snova!

Dakle: kuvana dimljena butkica, predivna suva rebarca i odlična domaća kobasica. Plus nešto malo priloga u vidu tanjirića s kuvanim kupusom i pasuljem, za one koji bi da relativizuju i ublaže vanzemaljski ukus ovog mesa.

Eh, da: ovde nismo bili ograničeni na rakijštinu, niti na pivčugu (iako se sve dešava u predivnom ambijentu kafane ZLATNA KRUNA ili tako nekako – situirane u fabričkom krugu pivare!) pa sam ja, recimo, ovo zalivao ladnim špricerom. Pošto sam bio okružen gomilom vegetarijanaca (ovi što prave angažovane filmove su sve tako neki mrljavci), ova butkica je pripala maltene samo meni, iako su pojedinci štrpkali pomalo...

Dakle, slatko sam se najeo – do pucanja, otprilike kao onaj Mister Bucko u SMISLU ŽIVOTA MOJTI PAJTONA, ali bez stavljanja poslednjeg, kritičnog zalogaja koji sve dovede do bljuvanja i explozije. Eto, to mu beše taj "Pivski tanjir", Bog ga blagoslovio.

Napolju nas je dočekala velika vrućina, a mene je dodatno grejalo blagoutrobije što mi je zračilo iz stomaka i pomisao na Janjićev krevet (ali bez Janjića u njemu). Bilo je potrebno svariti ovaj ručak polagano i opušteno, ali nisam preterivao sa spavanjem: pošto je ovo bio poslednji dan u Banjaluci, valjalo je iskoristiti priliku i ljudski obići Kaštel, što smo i učinili, uz neizostavne foto-sesije koje je Janjić ljubazno izvodio.

Naravno, mrcina se nije setila da napuni baterije foto-aparata, pa je on ubrzo počeo da mu umire u rukama, ali ipak smo načinili sasvim solidnu seriju fotografija.

Neke od ovih, a naročito pored stare, napuštene, uklete kuće ludila i zločina koja truli i mami neoprezne u parku odmah kraj Kaštela – načinio je Ninoslav, koji nam se pridružio te večeri, za razliku od Sliška koji je neznano gde nestao, a nismo ga mogli dozvati jer je mrcini Janjiću i baterija na mobilnom precrkla od nepunjenja. Koliko neozbiljan uopšte čovek može da bude? Na skali od Jedan do Janjić, AJ dobija Janjić+ rejting!

Ceremonija dodele nagrada za najmanje loše filmove festivala bila je, moram to reći, amaterski (ne)režirana i traljavo improvizovana: svetla su se gasila dok su gosti prilazili bini da bi se prikazali inserti iz nagrađenih filmova (srećom, niko se nije spotakao i slomio vrat po pomrčini na tvrđavskom kamenju), a nagrade su nekima uručene u mrklom mraku (srećom, niko se nije strovalio s pozornice i poginuo u tmini). Ovo ne znači da je bilo zakulisnih tj. mračnih radnji: mogu i ja da potpišem sve te nagrade, zaista su ih dobili najbolji – a ovo ne kažem samo zato što me je vozio predsednik žirija!

Te večeri smo Janjić i ja u njegovoj jazbini pogledali DEAD SNOW 2, čija je prva polovina bila sasvim pristojno zabavna i nadahnuta, da bi to od sredine pa prema krahu počelo da tone, smara i gubi se ni u čemu. Gulovski rečeno: **(*) (2+). Film smo, inače, gledali žderući banjalučke ćevape kupljene KOD (legendarne) BILJANE, što je lokacija koju sam overio i tokom prethodnog dolaska na Kratkofil. Iako sam mislio da posle onog "Pivskog tanjira" barem ceo jedan dan neću da se setim hrane, oko ponoći je moj stomak počeo da me demantuje, pa je BILJANA bila dobrodošla u tom smislu. Fini su ti ćevapi, zaista.

Narednog prepodneva moj domaćin Janjić (kome sam ja, zapravo, donekle bio gost-domaćin, kao provajder akreditacije i bonova) me je odvezao do Doma Mladih, gde sam se pozdravio s onim delom ekipe festivala koja nije bila previše mamurna u tom trenutku, i gde su me preuzeli moji pouzdani vozači s kojima sam se vratio nazad do Srbije. O gnjavaži na ulazu u zemlju – gde nas dočekaše višekilometarske kolone i višečasovno čekanje koje smo samo delimično uspeli da umanjimo time što smo jedva nekako skrenuli za Šid – ne bih sada. Niti ću da se vajkam što se zbog ovog nehumanog kašnjenja nisam ko čovek družio tog popodneva, kako je bilo planirano, s jednim divnim čovekom nakratko došavšim iz Njujorka – zamalo da se mimoiđemo; srećom, videsmo na jedva 15-ak minuta, koliko da preuzmem knjige koje mi je ljubazno doneo preko okeana.

To je jedino što je donekle – ali, too little, too late – zagorčalo sećanje na ovaj kratak ali slatak boravak u Banjaluci (iliti Banjoj Luci).

Slikovit neki narod tamo, pa zato – ako me opet pozovu, vratiću se. A možda i ako me ne pozovu!

Robert Ejkman, skrajnuti majstor strave

            

            Robert Ejkman je, što se mene tiče, najbolji pisac horora u drugoj polovini 20. veka, zajedno na tronu sa Tomasom Ligotijem. I ne terajte me da ih ubacujem u ring i gonim ih u boks za prvo mesto: ponedeljkom, sredom i petkom uveren sam da je najbolji Ejkman, dok mi se utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom čini da je Ligoti ipak za dlačicu bolji. Nebitno. I jedan i drugi su prva liga i apsolutni vrhunac prave strave – za razliku od izvikanih Kinga, Barkera, Simonsa, Džoa Hila ili ne znam ni ja kog savremenog "majstora" koji se rulji prodaje u desetinama hiljada ili milionima primeraka. 

          Ne shvatite me pogrešno: i navedeni autori imaju svojih svetlih trenutaka, ali uglavnom uz mnogo ograda i popusta pred brojnim glupostima, nedostacima i koještarijama koje probirljivom čitaocu sreću kvare čak i u najboljim im delima. Ni Ejkman ni Ligoti, međutim, ne pate od boljki koje opterećuju pomenute: nema tu cigla-romana, nema bestseleritisa i posledičnog smaranja nebitnostima na stotinama i stotinama besciljnih stranica, nema (in)direktne idolatrije običnih, malih poslušnika sistema u neobičnim situacijama, nema fantastique popovanja o moći imedžinejšna, nema patetike, treša i palpa, nema vulgarnosti, prozaičnosti, banalnosti, nema beskrajnih stranica trivijalne sapunice, krimi-trilera, coming of age melodrame, teen romase, policijske procedure i svega ostalog što uglavnom zagušuje navodne "horor" romane i priče danas...

            Zato je i došlo do toga da prvorazredni, izuzetan pisac kao što je Ejkman postane skrajnut: pre svega, pisao je samo kratke, što je već po sebi dovoljno suicidalno u modernoj žanrovskoj književnosti, jer "zbirke priča niko ne čita" (kažu urednici, ali i besceler liste). Jedini roman koji je napisao, The Late Breakfasters, nije horor, i nije čak ni naročito uspeo – mada, na svoj bizaran način, to jeste zanimljiva storija o izgubljenoj (i zabranjenoj) ljubavi između dve žene, a zatim i o jalovim pokušajima da se nesuđena zameni prikladnijim.

Što je još gore, Ejkmanove zbirke priča postale su nedostupne, out of print; samo dve-tri iz 1970-ih i 1980-ih mogle su se naći kod prodavaca polovne robe, used, a ako hoćete nove – morate da dajete grdne novce: preko 50$ za komad specijalnih, luksuznih izdanja u tvrdom povezu... I takvo stanje je trajalo više od četvrt veka. Srećom, ove godine navršava se 100 godina od Ejkmanovog rođenja, pa je FABER & FABER ponovo izdao 4 zbirke njegovih priča, i to: Dark Entries, Cold Hand in Mine, The Wine-Dark Sea i The Unsettled Dust, plus roman The Late Breakfasters i bajkovitu (meni nečitljivu) novelu koja se dešava u Rusiji, The Model.

            Jeste: dela ovog genija, ovog majstora čiste strave, najzad su dostupna u knjigama u mekom povezu, po razumnim cenama (koštaju oko 10E, ili manje, na sajtu Bookdepository): drugim rečima, za oko 38 E možete sebe častiti sa četiri knjige koje sadrže 2/3 svih Ejkmanovih najboljih priča, odnosno vrh vrhova vrhunskog književnog horora.

            Ovaj jubilej, odnosno vek od Ejkmanovog rođenja, obeležio sam podužim člankom u najnovijem broju magazina RUE MORGUE (septembar, br. 148) pod naslovom THE MAN FROM A STRANGER TIME. Na tri strane objašnjavam, ukratko, zbog čega je on značajan pisac, a u tome mi pomažu dva važna imena koja sam tim povodom intervjuisao: čuveni pisac Ramsey Campbell (koji je nešto malo i prijateljevao s Ejkmanom pred kraj njegovog života) i Richard T. Kelly, pisac i urednik u Faberu. 

Ovaj članak je dobio jaku podršku i lep tretman, pa je istaknut i na korici ovog broja, što je baš lepo (i nešto što nikad nećete videti, recimo, u Fangoriji). Usput, kad već pominjem novi broj, ako ga već nabavljate kod svog najbližeg prodavca kvalitetnih novina, obratite pažnju da sam tu, u okviru rubrike CLASSIC CUT, napisao hvalospev filmu STAGE FRIGHT Mikelea Soavija, o kojem sam nedavno pisao i OVDE na blogu.

            I tu nije kraj najavama vezanim za Ejkmana! Pored najave Faberovih izdanja, i najave najnovijeg RUE MORGUE-a sa mojim tekstom o Ajkmanu, mogu da najavim i sledeće: za sajam knjiga, krajem oktobra 2014. najzad iz štampe izlazi POETIKA HORORA – odnosno tekst mog doktorata, još malo sređen i dopunjen. Nedavno su ovde bili obznanjeni detalji o ovom izdanju i otpočela je PRETPLATA (ne propustite!). U toj knjizi bavim se, nezaobilazno, i Ejkmanom (i Ligotijem...), pa evo ODLOMKA s početka poglavlja o ovom piscu, da vas zainteresujem i za ovog kod nas nepoznatog, neprevođenog autora, i za prvu knjigu na srpskom u kojoj se on i njegovo delo analiziraju...

           

Robert Fordyce Aickman (1914-1981), engleski pisac, unuk Ričarda Marša, autora viktorijanskog bestseler horor romana The Beetle (1897). Počeo da piše tek u svojim četrdesetim, i to gotovo isključivo priče i novelete. Bio aktivan u unapređenju britanskih kanala i rečnog sistema, kao i u operskim i baletskim društvima. Priredio prvih osam tomova u serijalu antologija najboljih priča o duhovima izdavača Fontana (The Fontana Book of Great Ghost Stories, 1964-1972). Za života su njegove zbirke priča bile slabo zapažene, a i posle smrti njegovo ime ostalo je poznato samo najvećim posvećenicima horora, nikada ne doživevši masovnu popularnost. Većina izdanja njegovih priča zadugo je bila rasprodata i teško nalažljiva, ili su reprinti bili dostupni samo kod specijalizovanih izdavača, u malim tiražima, po previsokim cenama. Tek povodom stogodišnjice od rođenja, engleski izdavač Faber je objavio četiri Ejkmanove zbirke, jedini roman i jednu novelu po pristupačnim cenama i tako ga ponovo učinio dostupnim širem krugu čitalaca i proučavalaca.

Priča o duhovima kao podžanr horora u drugoj polovini 20. veka uglavnom je pretvorena u roman o duhovima, ponegde i doslovno, kao u preobimnom i neujednačenom romanu Priča o duhovima (Ghost Story, 1981) Pitera Strauba. S druge strane, uprkos izazovu forme romana kao popularnije i komercijalnije, engleski pisac Robert Ejkman uspeo je da svojim pričama i noveletama pokaže vitalnost ove forme u savremenom okruženju, ne žrtvujući pritom suptilnost, indirektnost i osobeni ugođaj klasične priče o duhovima njenim prenošenjem u drugu polovinu 20. veka. Budući da je smatrao da se termin "horor" odnosi isključivo na eksplicitno nasilne i krvave priče, Ejkman je preferirao izraz "čudne priče" (eng. strange stories), koji stoji u podnaslovu mnogih njegovih zbirki.

U svom predgovoru za The Fontana Book of Great Ghost Stories pokušao sam da definišem ono što su, po meni, činjenice o ovom žanru. Ukazao sam na to da se priča o duhovima mora razlučiti kako od obične horor priče tako i od naučne ekstravagance. Nagovestio sam da priča o duhovima svoj efekat vuče iz nesvesnog uma, na način poezije; da ne treba da pruža logiku niti naravoučenije; da je u pitanju umetnička forma izvanredne delikatnosti i suptilnosti; i da, nimalo iznenađujuće, postoji samo oko trideset ili četrdeset prvorazrednih primera u čitavoj zapadnoj književnosti. (Robert Aickman, "Introduction", in: The Second Fontana Book of Great Ghost Stories, Fontana, London, 1966, p. 7.)

            Ejkman ne obrazlaže dalje ovu distinkciju između horora i priče o duhovima, a na nju se ne obazire čak ni njegov izdavač, Fontana. U paralelnoj seriji antologija, pod naslovom The Fontana Book of Great Horror Stories, objavljen je čitav niz nedvosmislenih, klasičnih priča o duhovima; npr. u četvrtoj knjizi može se naći Blekvudova priča "The Empty House" a u sedmoj "A View from a Hill" M. R. Džejmsa. Iz predgovora prvoj Fontaninoj knjizi proističe da on horor priču vidi kao "čisto sadističku; ona u potpunosti zavisi od moći da šokira." (Robert Aickman, "Introduction", in: The Fontana Book of Great Ghost Stories, Fontana, London, 1964, p. 7.) To znači da Ejkman svekoliku rasnovrsnost horora svodi na njegov podžanr "contes cruels", odnosno na efekat po uzoru na "grand guignol", što ne odgovara opštoj slici ovog žanra.

Ono što je značajno istaći, međutim, jeste Ejkmanova potreba da priču o duhovima distancira od eksplicitnih ekscesa horora kao i od previše logičnih i razumskih koncepata naučne fantastike, i da je pre svega poveže sa učinkom poezije, naglašavajući ugođaj i atmosferu nad značenjem i poukom. Njegova zbirka priča Cold Hand in Mine (1975) otpočinje motom: "Na kraju, misterija je ta koja traje a ne objašnjenje," (Sachervell Sitwell, "For Want of the Golden City") a on bi mogao da stoji i ispred celokupnog Ejkmanovog kompaktnog, homogenog opusa. Po uzoru na M. R. Džejmsa, ali još izrazitije na Voltera de la Mera, Ejkman potencira odsustvo krajnjeg odgovora ili objašnjenja, svesno prihvatajući nelogičnost i iracionalnost bez ikakvog ključa. Ovu odliku ističe većina izučavalaca njegovog dela, uključujući horor pisca Pitera Strauba, koji u predgovoru jednoj Ejkmanovoj zbirci piše:

Za razliku od gotovo svih ostalih koji danas pišu natprirodne priče, Ejkman je odbacivao jasan, konkluzivan kraj. On je bio, moglo bi se reći, suprotnost Stivenu Kingu. U njegovim delima nema klimaktičnih okršaja, delom zbog toga što njegovo delo ne koristi gotovo ništa od konvencionalne ikonografije horora. Ejkman je bio Uzvišeno nezainteresovan za čudovišta, vukodlake, crve, pacove, slepe miševe i stvorove u zavojima. (Ipak jeste napisao jednu odličnu priču o vampirima.) (Straub aludira na priču "Pages from a Young Girl's Journal" iz zbirke Cold Hand in Mine za koju je Ejkman dobio World Fantasy Award 1975. godine.) Sa ove liste konvencija odsutni su duhovi, jer Ajkman jeste bio zainteresovan za duhove, bar na neki način – za atmosferu koju duh stvara, za uzbuđenje nestvarnosti koja ga okružuje. (Peter Straub, "Introduction" in: Robert Aickman, The Wine-Dark Sea, Mandarin, London, 1990 (I edition 1988), p. 8.)

Lišeni konvencionalnog moralizatorstva ili motivacije (kazna za prestupnike, ispravljanje nepravde), Ejkmanovi duhovi često su toliko neodređeni da ostaje nejasno čak i da li se radi o duhovima, ili je "čudnovatost" ugođaja, impresije ili događaja tek spoj neobičnog okruženja i neobične psihe koja se u njemu nalazi. Kao što je i sâm isticao, "ono što nam priča o duhovima nagoveštava jeste da postoji svet negde drugde, kao što je to Koriolan kazao (misleći na nešto drugo, ali to je tipično za duhove); da smo mi bogovima poput muva nestašnim dečacima; da je sreća slučajnost, ali nevolja je izvesna; da su postignuće i udobnost (baš kao i jadni duhovi) nematerijalni." (Robert Aickman, "Introduction", in: The Fontana Book of Great Ghost Stories, ibid, p. 8.)

            Pritom se ovaj svetonazor ne odnosi samo na ideju da je svet oko nas čudniji nego što izgleda, već da je, istovremeno, ljudski um čudniji nego što se čini, i da priča o duhovima može poslužiti kao prikladan prikaz toga: "Dobra priča o duhovima pruža formu i simbol temama iz nemerljivih oblasti naših umova koje ne možemo direktno opaziti, ali koje nama u potpunosti vladaju." (Robert Aickman, nav. prema: Gary Crawford, "Aickman, Robert" in: Jack Sullivan (ed), ibid, p. 2.) Stoga, Ejkmanove čudne priče u podjednakoj meri zavise od upliva spoljašnjih i unutrašnjih faktora, a izmeštanje iz svakodnevice i kontakt sa Drugošću najčešće se omogućavaju upotrebom motiva putovanja. Ovaj pisac je intenzivno putovao Evropom, i njegov smisao za detaljne, realistične opise tuđine jedan je od ključnih kvaliteta kojima postiže uverljivost svoje proze u koju se ono "čudno" uvlači neosetno, ali na kraju ostavlja neopoziv, i rečima teško opisiv efekat. "Ideja ulaska u nefamilijaran kraj ključna je za jednu od najizrazitijih Ejkmanovih tehnika u postizanju strave. Iako on na površini deluje kao 'natprirodni realist' koji detaljno opisuje stvarni svet i lukavo unosi neobičnost kroz akumulaciju pozadinskih detalja, prava tajna njegove umetnosti čudnog jeste sposobnost da oslika naizgled normalne regione koji su opet nekako pogrešni." (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, ibid, p. 225.)

            ---Kraj odlomka.

U ostatku ovog teksta u POETICI HORORA bavim se ne samo Ejkmanom uopšte, nego i odlike njegove poetike analiziram na primerima iz jedne od njegovih najboljih priča, "Houses of the Russians"...

ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti

U petak 19.09. sam u simpatičnom istarskom mjestašcu Kringa, poznatom, pored ostalog, po seriji dešavanja pod nazivom "Vampirske večeri u Kringi" u kafeu "Vampire". E, upravo u toj Kringi, i u pomenutom kafeu, biću gost poznatom istarskom fantastičnom pregaocu (piscu, uredniku i šta sve ne) Davoru Šišoviću. Dakle, ovo "Vampirsko veče" biće zapravo "Ghoulish veče" – zainteresovanoj publici iz ovog mesta i okoline predstaviću svoj novi roman ZAVODNIK, a govorićemo i o drugim stvarima vezanim za horror! Sve to počinje u 21:00 h, pa ako ste u blizini, a i ako niste – svratite!

           A za sve one koji nisu ni blizu Istre, evo nešto sasvim drugačije, a vezano za moj roman.

Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se nedavno u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Dakle, posle nekoliko osvrta u dnevnim novinama (BLIC, DNEVNIK) evo, najzad, i jednog opširnijeg i dubljeg poniranja u moj tekst. Tekst je sada i ovde na blogu, pa – uživajte. Nadam se da će vas navesti na razmišljanje jer ističe i neke stvari kojima se dosadašnji prikazivači (i čitaoci u komentarima) nisu mnogo bavili... Prikaz je preuzet sa sajta LIPARA, a kome je tako lakše, može ovaj prikaz čitati na ćirilici, u PDF-u, ako klikne OVDE.

Ovaj tekst ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje je na Poovom grobu u Baltimoru napravio jedan čitalac (Igor Stanojević, reditelj). Njemu pripadaju i zahvalnost i copyright.

  Danko Kamčevski  

  Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti  

Dejan Ognjanović, Zavodnik,

Niš: Sven, 2014

Dejan Ognjanović je objavljivani pisac, i iza njega stoji roman Naživo (dva izdanja: 2003, 2010), kao i petnaestak priča objavljenih u časopisima i antologijama. Priredio je, može se slobodno reći, luksuzno izdanje najboljih priča H. F. Lavkrafta (Everest Media, 2008; dopunjeno izdanje 2012). Pored toga, magistrirao je i doktorirao na književnosti horor žanra. Radi se, dakle, o autoru koji je svojim bićem uronjen u problematiku užasa i straha u književnosti. Sigurni smo da će budućim istraživačima ove činjenice najmanje služiti kao povod za biografizaciju dela, a prvenstveno za istraživanje odnosa između književnog teoretičara i književnog stvaraoca, kao i mesta Zavodnika u kontekstu autorovih drugih dela.

No, okrenimo se samim stvarima, odnosno samom delu, i dozvolimo da nas ono zavede, kako mu i naslov govori. Najpre su pred nama korice, ukusno urađene, na prednjoj strani sugestivna slika. Seoski ambijent, dečak koji, sklopljenih šaka, kao da se moli, stoji ispred tamne figure u ogrtaču sa kukuljicom, koji u ruci drži knjigu. Da li je dečak sa slike zaista dečak iz priče, Miloš, nije od odlučujuće važnosti. Relacija između dečaka i odraslog čoveka primetna je i u samom romanu. Sa jedne strane je tu profesor engleskog jezika koji Miloša i njegovu sestru Bilju treba da sprema engleski i postepeno im se nameće kao očinska figura. Sa druge strane je tajanstvena figura njihovog oca Mihajla. U isto vreme, arhanđel Mihajlo se na više mesta spominje u knjizi, a što je takođe zanimljivo (iako je verovatno samo koincidencija), na prednjoj korici je slika Mihaila Nesterova, „Vizija svetog Vartolomeja“. Sa ili bez autorove namere, knjiga je premrežena analogijama i sugestivnošću, koja se očito širi ne samo preko teksta, već i parateksta, odnosno vizuelnog semantizma korica. Kada se o samom izdanju radi, moguće su samo reči pohvale, naročito imajući u vidu da je knjiga izdata samostalno.

Sudar apstraktnog i konkretnog sa korica navešćuje sudar svetova u Zavodniku. Ali su i uočeni prepleti takođe prisutni. Jasno je da je delo, iako sa naizgled jednostavnom radnjom, krajnje kompleksno, i nesvodivo na bilo kakve „binarne opozicije“, strukture, i uopšte kalupe. Radi se o organskoj celini, i ostatak ovog prikaza biće posvećen upravo oslikavanju tih prepleta suprotnosti i sličnosti.

Dakle, neimenovani profesor engleskog, asistent na fakultetu, koji piše magistarski rad, ima neobičan zadatak da dvoje dece poduči engleski, pri čemu je dvostruki fokus na dečaku, Milošu, budući da on mora da položi popravni ispit u avgustu, i zato što mu je i uopšte u romanu data naglašenija ulogu u odnosu na njegovu sestru. Zbog toga, profesor mora živeti mesec dana sa njih dvoje, kao i njihovom babom Grozdom, dok se sve vreme u pozadini nazire figura preminulog oca, Mihajla.

Sa jedne strane je urbani profesor, kojem je seosko okruženje strano, mahom neprijatno. Nelagodnost zbog prelaska između različitih sredina je nagoveštaj prave nelagodnosti jer profesor mora da uspostavi komunikaciju između, može se slobodno reći, različitih svetova. To se vidi već i na polju jezika, i u tom pogledu autor je prilično uspešan u upotrebi različitih registara i dijalekata sela i grada, učenih i neučenih ljudi. Međutim, sam jezik je nijansiran, pa tako između profesorovog govora i, recimo, Grozdinog ne postoji jaz, već je taj prostor popunjen govorom dece, koji je između seoskog i školskog, uslovno rečeno, kultivisanog.

Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano. Ovim se ne želi promovisati nekakav jezički determinizam. Naravno da raznolika upotreba dijalekata doprinosi i raznovrsnosti i autentičnosti i uverljivosti romana, i u isto vreme svedoči i o autorovom poznavanju i veštom baratanju istima. Ipak, jezički registar ćemo ovde prvenstveno koristiti kao povod za razmišljanje o perspektivama iz kojih likovi deluju.

Tako je profesorov jezik, osim što je uglađen i kultivisan, takođe i veoma analitičan, spekulativan. Za njega je moguće da umesto „noćne muzike“ insekata čuje „kakofoniju dozivanja na parenje ili proždiranje“ (48); „muva je mehanički zujala“ (149); „Vazduh zrnast, kao na staroj fotografiji, pomislim“ (117). Čini se da stvarnost razume mehanicistički, kauzalno, što je zapravo idealna podloga, jer materijalistički um nikad neće dozvoliti postojanje nekog drugog sveta ili 'natprirodne misterije' (226). „Ako postoji izgubljeni raj, on nije mesto, nego vreme“ (133). Razumevanje se kreće u okvirima biološki shvaćenog odrastanja i sazrevanja, nevinosti i čistoti kao detinjoj nevinosti i čistoti u odnosu na razbujalu seksualnu, emotivnu i intelektualnu zrelost. Profesorov jezik je apstraktan, ali to ne smeta da se dođe do, za ovog prikazivača, jedne od najlepših rečenica u romanu: „Istina, posledica tog prženja bila je povećana vlaga u vazduhu: isparenja su lebdela nad svime kao veo na ivici pojavnosti i činila atmosferu zagušljivom.“ (*Kurziv – D.K. Lepota se za ovog prikazivača upravo krije u prodoru lirskog u inače svakodnevni, čak i tehnički jezik „isparenja“, „vlage“, „vazduha“ – i to takvog lirskog koje je postignuto kombinovanjem slikovite reči „veo“ i apstraktne reči „pojavnost“.) Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože. 

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam, koji profesora prati od gotovo prvog pitanja ujaka koji daje zadatak („Imate li vi dece?“), preko baba Grozdinog neprestanog apostrofiranja Miloša kao naslednika, i do samog kraja u kojem se gotovo pa ostvaruje identitet između Miloša i njegovog oca – kojem je odlazak u grad bio samo način da prikupi snagu i vrati u selo.

Ali, naročita je veština bila neophodna da se osim očitih razlika slikaju prikrivene sličnosti između likova. Iako profesor kritikuje upornu tradicionalnost i zadrtost porodice u kojoj se našao, ne treba izgubiti iz vida da u isto vreme vrši istraživanje na magistarskom radu čiju temu nije izabrao on sâm, već njegova mentorka, kojoj nije imao snage da se suprotstavi. Uz to, slično Mihajlu, i on dolazi u drugu sredinu, ne da bi tamo ostao, već da bi zaradio novac i vratio se u grad. Profesor nastupa kao reformator, ali ko će reformisati reformatora, i spasiti njega od sopstvene datosti grada, univerziteta, akademske karijere?

Spomenuto je da deca govore jezikom koji je „između sela i grada“. Hoće li deca biti spašena od zadrtog tradicionalizma? Da li ih u spasu čeka samo drugi oblik zadrtosti? Kako se priča odmotava, profesor postaje sve uporniji u nastojanjima da decu spasi. U tim nastojanjima, suočava se sa sve većim otporom. Ne samo da je porodica u kojoj se našao tradicionalna i posvećena spomenutom samopotvrđivanju, već je ona izgleda takva u najekstremnijem smislu, u kojem izaziva i osudu drugih seljana. U tom smislu je baba Grozda ne samo lik koji opstruira „reformatora“, ona je i lik koji se suprotstavlja čak i tradiciji iz koje je ponikla. Nju pre svega osuđuje i čitavo selo, a profesor tek kasnije i postepeno shvata zašto. Ona je ekstremna čak i za njih što se odražava u morbidnoj upornosti da stvori i održi potomstvo, „da se nedovršeno odvede do kraja, da se zacrtana putanja ispuni bez obzira na urotu onih koji su reč „nemoguće“ izmislili iz straha i nemoći.“ (269) Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni. 

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.

KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (1. deo)

  

Kada ovo budete čitali ja ću već biti na putu – iduće dve nedelje (do kraja septembra) provodiću se u Istri (Rijeka, Opatija, Pula, Poreč...) – pa je zato krajnje vreme da izvestim o prethodnom putovanju, dok još nije zasenjeno najnovijim. Inače, bez brige – pripremio sam postove za blog unapred, tako da će se automatski apdejti i dalje ovde javljati na svaka 2-3 dana, pa zato – ne menjajte kanal: Gul je sa vama i kada nije sa vama!!! Creepy!

A sad, izveštaj!

Kao što znate, bio sam gost osmog izdanja festivala kratkih igranih, dokumentarnih, animiranih i sl. filmova – KRATKOFIL, u Banjaluci, od 22-25. jula ove godine, pa evo, da se osvrnem ukratko na ovo dešavanje, više slikom nego rečima (jer slike ionako bolje i više govore).

            Prolećne poplave su žestoko ojadile ne samo Srbiju nego i Republiku Srpsku, što se odrazilo i na budget, naprasno skresan zbog vanredne situacije, pa je i Kratkofil ove godine znatno skresan u pogledu pratećih programa: recimo, u planu je bila revija kratkih horor filmova, ali... avaj; u pretposlednji čas planirani 5-dnevni festival pretvoren je u 3-dnevni, a promocija mog ZAVODNIKA je bila jedna od vrlo retkih pratećih aktivnosti koja se ipak odigrala.

            Na put sam krenuo posle samo jednog dana predaha nakon povratka iz Slovenije, sa Grossmann festivala. Vozio sam se autom predsednika žirija, Miloša Miloševića (autora nekolicine dokumentaraca koje još nisam stigao da pogledam) i njegove ljupke ženice, i u razgovoru s njima – a tu i tad sam ih prvi put sreo – vožnja do Banjaluke je prošla neosetno. Tek na ulazu u grad dočekala nas je oluja -i vozilo Hitne pomoći zakucano u nečiji nesrećni (ili, ipak, srećni – kao u vicu?) auto- ali i to se ubrzo smirilo u jednu sasvim prosečnu kišicu dok smo stigli do festivalskog centra.

            Tamo me je preuzeo moj domaćin, Aleksandar Janjić, slavan kao nekadašnji saradnik ovog bloga a ponegde poznat još i kao Harvester of Sorrow (skraćeno: Nesrećnik). Njegova šklop... ovaj, vozilo, da ne kažem auto, bilo je daleko skromnije od onog kojim sam došao iz Srbije 1 u Srbiju 2, ali služilo je svrsi, tu, po gradu (da ga tako nazovem). Posle mog kraćeg odmora i preuređenja vratismo se u Centar dešavanja, odnosno u tvrđavu zvanu Kaštel (ili u kaštel zvani Tvrđava? Castel? Castle?). Pošto nisam bio siguran po pitanju obima i sadržine najavljenog koktela na otvaranju, odosmo na večeru u tzv. KAZAMAT: restoran u katakombama tvrđave (eh, Kaštela) nazvan zato što su se u tim prostorijama nekada držali zarobljenici i izlagali najstrašnijim mučenjima. 

Divno mesto za prezalogajiti. Goli kameni zidovi, sablasni jauci odjekuju u pozadini govora a ugođaj upotpunjuje apsolutno najneljubazniji Gazda/Kelner kojeg sam ikada video izvan Crne Gore! Valjda se uživeo u ulogu mučitelja na jednom ovakvom mestu – ako već nije potomak/reinkarancija nekog od tamošnjih sadista? Ipak, večera (punjene paprike, solidne) je protekla bez patnje i krvoprolića. Onda ispade da smo bezveze tu gnjavili s večerom i rastezali s pijuckanjem jer napolju, na bedemima tvrđave koji gledaju na reku, već je bio počeo koktel.

Fini beše koktelčić, izdašan, sadržajan – uključujući neizostavne ćevape! – ako ne računam samo dva problema. 1) Serviranje na malenim stočićima za jedva dve osobe (stojeće), tako da je malo trapavo ako poželiš da bocneš nešto sa stočića koji nije "tvoj" – a mi "naš" nismo ni imali, jer smo zadocnili. 2) Vreme! Vrlo je neekonomično i nepragmatično ovako bogat koktel nabiti u tako tesan slot od samo SAT VREMENA! Kada sam bio na Kratkofilu pre 5 godina, koktel je bio 1) po pincipu velikog Švedskog stola, gde je svako mogao da priđe i uzme šta treba bez osećaja da nekome vadi iz tanjira, i 2) organizovan POSLE otvaranja, posle filmova, pa se tu bockalo i pijuckalo mnogo više od jednog sata, bez žurbe, opušteno, do iza ponoći.

A ovde, sada – morali smo da trčimo (mrzim da žurim s dobrim stvarima!), i posle samo par ćevapčića i par čaša odličnog belog vina naterani smo da napustimo to divno mesto (i polupune ovale) kako bismo se podvrgnuli maratonu filmova za koje najučtivije što mogu reći jeste da ne da nisu moja šoljica čaja, nego nisu ni moja tacna, ni moja kocka šećera. Angažovani filmovi: tolerancija; manjine; socijalni problemi; filmovi dece ometene u razvoju (od kojih su neki bili bolji od onih u takmičarskom programu); bosanski filmovi (the horror, the horror!) itd. Da ne grešim dušu, bilo je tu i nekih kratkih igranih i animiranih koji su bili vrlo gledljivi i simpatični – a zapravo sve to je učinjeno dodatno prijemčivim zbog ambijenta letnje pozornice, dakle pod otvorenim oblačnim ali suvim nebom, pa još gledanje sa masom od nekoliko stotina (!) pretežno mladih ljudi koji su toliko očajni u gradu bez većih dešavanja i festivala da, eto, dolaze da gledaju čak i ove filmove o toleranciji, invalidnoj deci, lezbejkama, bosankama i drugim negledljivostima. Eh, kako ovom narodu proklete NGO ispiraju netolerantne, genocidne namere iz mozgova...

Posle svega toga nisam imao snage da sa Janjićem properem mozak nekim trash hororom u kućnoj radinosti nego smo se ubrzo po povratku domu bacili svaki u svoje krpe (i sobe) – on u jazbini sa svojim ne-baš-miomirisnim glodarima (zamorci ili tako nešto što je poplava izbacila), a ja okružen DVD-ima M. Najt Šlajmalana i Elija Rottena.

Prvog jutra načinili smo grešku i ustali rano da overimo doručak koji bonovima koje sam dobio možemo "kupiti" u nekakvom Hostelu (ali ne Rotovom). Ovi sadisti taj svoj obrok nude samo do oko 09h, ali su nama za ljubav bili spremni da nas sačekaju i do 09.30! Pa – nisu morali da se trude! Odavno se nisam susreo sa tako jadnim izgovorom za doručak, i to ne kažem samo zato što sam do par dana pre toga za doručak imao pečenu prasetinu i još 5-6 vrsta što mesnih što sirnih prerađevina i đakonija; ne, one hostelske podrig-salame i barene viršle i bezukusni "kačkavalji" i razvodnjena Cedevita umesto đusa (!) bili su dovoljni da me bace u depresiju, pa sam u grlo ubacio samo nekoliko zalogaja nekog mutanta između zidarske salame i šunkarice (uz dosta majoneza) kako bi mlin imao šta da melje, inače... Ima doručaka zbog kojih ne vredi ustajati, i ovaj je definitivno bio jedan od njih.

Ako ništa drugo, barem posle doručka upoznadosmo nekoliko gostiju festivala, uključujući Irca čiji je animirani film zasluženo dobio jednu od nagrada. Meni je uvek zanimljivo da ragibavam engleske mišiće svog jezika, pa i da ćakulam sa ljudima dalekih zemalja i kultura, a ovaj je čak bio polu-zanimljiv.

Odatle odosmo na konferenciju za novinare gde sam, pored ostalih, i ja kazao nekoliko reči o predstojećoj promociji ZAVODNIKA te večeri. Upoznao sam se i naživo sa jednim zabavnim Rusom s kojim već neko vreme drugujem na FB (pošto nam je zajednički prijatelj Vladan Petković, jedan od selektora Kratkofila) pa sam i s njim slatko popričao – na engleskom. Pošto je ovaj bio profesor engleskog pre nego što se bacio na snimanje najkraćih mogućih "filmova" kako bi imao alibi da se zajebava na festivalima poput ovog širom sveta, njegov govor bio je lišen i najmanje senke onoga što se inače očekuje od ruskog ingliša.

Odatle nas odvezoše u piceriju RAKIJA. Sic, nogekako! Šta je sledeće, rekoh: buregdžinica zvana ĆEVAP? Apoteka zvana KNJIGA? Frizerski salon zvani PIZZA? Na moje žaljenje otkrio sam da naš ručak od pića pokriva samo prokletu rakijštinu – od muke sam je čak i liznuo, ali ne vredi, neće mi duša, ne volim patnju i bol, ne volim gorčinu ni ljutinu, takav sam čovek, suptilan i fin, pa zato svoja dva čokanja prosledih Rusu, u skladu s nacionalnim stereotipom (u koji se on komotno uklopio i ispraznio ih dok si reko PICA)!

Vajkao sam se nad tužnom činjenicom da je ove godine sponzor Kratkofila PIVARA a ne VINARIJA (kao prošle godine!): zašto mi nude samo pića koja ne volim? Prvo pivo, sad rakija... A u međuvremenu stiže i pica koja je bila izrazito generička, neupečatljiva, skoro-kartonska, i tu ni tabasko sos nije mnogo pomogao u pravcu ukusa. Ipak, pojeo sam jedno 4 parčeta, čisto da ne uvredim domaćine, a i zato što ovde ne zna čovek šta nosi dan a šta noć!

---Nastaviće se! Uzbudljivi kraj u idućem delu! Ne propustite!!!

POETIKA HORORA u pretplati!

 

            Imam ogromno zadovoljstvo da najavim sledeće: za oko mesec dana iz štampe izlazi moja poetika horora! To je doterana, proširena, uglačana, ulepšana, dodatno razvijena doktorska teza koju sam, pod naslovom "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" odbranio na Filološkom fakultetu u Beogradu 22.02.2012. 

            Knjigu izdaje idealan izdavač za nju (a i za mene) – Orfelin iz Novog Sada, pod uredništvom Milenka Bodirogića. Ovde na blogu već godinama unazad hvalio sam njegova izdanja i Zlatnim Ghoulovima (TM) ih nagrađivao – npr. BUNTOVNICI, itd. – i ne sluteći tada da će se uskoro u tom sjajnom nizu kvalitetnih i predivno estetski uobličenih i odštampanih knjiga naći i moj Magnum Opus. Ne – neću da glumim skromnost: poetika horora je ne samo najznačajnije nešto što sam do sada napisao, nego će, šta god da do kraha svog života budem još objavljivao, bez ikakve sumnje biti u samom vrhu najznačajnijih mojih dela. To znači da će, jednog dana kad umrem, ili me uhapse, pisati: "Dejan Ognjanović, autor poetikE horora, danas je..."

            O knjizi, ukratko:

Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra. Studija se sve vreme, a naročito u poznijim deonicama, koje se bave modernim hororom, bavi i dvosmernim vezama između književnosti i filma, a za definisanje žanra podjednako se oslanja na uvide teoretičara filma i književnosti, pa stoga može biti vredna i onima koje zanima žanr na filmu isto kao i u književnosti.

O autoru, ukratko:

Autor knjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je poznat kao autor dva romana: Naživo, 2003, i Zavodnik, 2014, dve studije: Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006, i U brdima, horori: srpski film strave, 2007, i zbirke eseja Studija strave (2008), i kao priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

            Evo odlomaka iz recenzija relevantnih stručnjaka:

Ova iscrpna, promišljena i celovita poetika horor žanra pokazuje njegov značaj za popularnu književnost, ali i književnost uopšte. Veliki broj svežih i relevantnih zaključaka svog istraživanja, sprovedenog s istinskom posvećenošću, ali i čvrstom naučnom utemeljenošću, autor je izložio metodološki precizno, preglednim i jasnim stilom.

- prof. dr Zoran Paunović -

Poetika horora predstavlja kapitalan rad koji omogućava dublje razumevanje i ozbiljno, naučno zasnovano proučavanje ovog slabo istraženog žanra u domaćoj teoriji.

- prof. dr Sava Damjanov –

Studija koja je pred nama jedna od onih koje su hronično nedostajale srpskom čitaocu, kako laiku tako i stručnjaku. Od jasnog problemskom određenja, preko dobre sistematizacije i više nego korisnih terminoloških i pojmovnih određenja, a kroz i uz ponovno isčitavanje reprezentativnih dela ovog žanra, autor nas vodi do razumevanja kako njihove osobene estetske namere, tako i šireg društvenog, kulturnog i istorijskog konteksta u kojem su nastajala, ali i u kojem se poetika horora razvijala, menjala i osvajala.

- prof. dr Žolt Lazar

           Što se tiče izgleda i obima knjige, evo nekih osnovnih podataka:

           Broj strana: 524

           Format: 165 X 235mm

           Povez: polutvrdi, korice sa širokim klapnama, štampane i sa unutrašnje strane.

          Papir: 90-gramski, bezdrvni, što bi trebalo da nam omogući kvalitetnu štampu. (Danas se, i kod velikih izdavača, knjige štampaju na 60-gramskom, recikliranom, voluminoznom papiru.)

           Ilustracije: crno-bele (fotografije, slike i crteži autora i dela koja se obrađuju)

         Autor naslovne strane i unutrašnjih ilustracija između svake glave + kompletan grafički dizajn: Dragan Bibin

          Izgled: knjiga ima dominantno crnu prednju i zadnju koricu, a sa strane su ivice listova poprskane crveno, pa to sve izgleda kao velika porodična BIBLIJA, što i jeste prikladno – jer poetika horora će biti važnija nego Biblija svakom ovdašnjem poštovaocu i proučavaocu horora.

Korica: iako je naslovnica dominantno crna ona će biti štampana u punom koloru, u četiri prolaza, čime će se postići intenzitet crne i njena dubina, a diskretni kolorni detalji, poput tanke crvene linije koja odvaja naslov knjige od imena autora, samo će doprineti tom utisku. Potom, na ovako odštampanu koricu dolazi još jedan prolaz u UV laku kojim će biti istaknuta tekstura "lobanjica" u pozadini. Kad pređeš vrhovima prstiju preko knjige moći ćeš taktilno da osetiš tu teksturu, koja će  biti vidljiva samo pod određenim uglom, u zavisnosti kako svetlost pada na knjigu.

            U pogledu formata, knjiga je približno iste veličine kao NEKRONOMIKON, samo što je za 1,5 cm šira (NEKRO = 15 cm, POETIKA = 16,5 cm).

Apsolutno najpovoljniji način da ovu knjigu nabavite jeste – pretplatom! Pretplata traje od 11. septembra do 11. oktobra. Pretplatna cena je 1.250 dinara i u nju je uračunata i dostava. Pretplatu možete izvršiti na račun Orfelin izdavaštva 220-73108-85, sa naznakom Uplata za Poetiku. Posle uplate pošaljite vaše podatke (ime i prezime, adresu i broj telefona) na e-mail: orfelinns@gmail.com. Puna prodajna cena knjige biće negde oko 2.000 din. Kad knjiga bude izašla, imaću jedan manji broj primeraka za one koji baš žele da knjigu kupe od mene – po onoj ceni koja tada bude važila.

  

            Kompletan sadržaj izgleda ovako:

   POETIKA HORORA   

UVOD

DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA I PROBLEMA

DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA

Žanr, estetska namera i "horizont očekivanja"

Romansa

Gotik / gotski roman

Horor

Istorijska poetika

DEFINISANJE PROBLEMA

Horor u teoriji na engleskom jeziku

Horor u teoriji na srpskom jeziku

OD GOTIKA DO HORORA: NASTANAK ŽANRA

Rani gotik

Horas Volpol: Otrantski zamak - kulturna klima, intencija i recepcija

Otrantski zamak i retorika horora

Tekovine ranog gotika

Pozni gotik

Meri Šeli: Frankenštajn, ili Moderni Prometej - kulturna klima, intencija i recepcija

Frankenštajn: estetski i idejni dometi

Frankenštajn i poetika horora

Tekovine poznog gotika

Edgar Alan Po i horor priča

Teme i motivi američkog gotika

Edgar Alan Po i poetika kratke (horor) priče

Tematski ciklusi Poovog opusa

Mrtva draga

"Đavo perverznosti"

Kosmička strava

Tekovine Poove poetike horora

KLASIČNA DELA HORORA

Priča o duhovima

Mesto natprirodnog u poetici Henrija Džejmsa

"Okretaj zavrtnja": intencija i recepcija

"Okretaj zavrtnja": estetski i idejni dometi

Tekovine priče o duhovima

Viktorijanski neogotski roman

Motiv vampira u književnosti pre Drakule

Drakula Brema Stokera: intencija i recepcija

Drakula: estetski i idejni dometi

Tekovine Drakule i neo-gotskog romana

"Čudne priče" kosmičke strave

Lavkraftova poetika fantastike i horora

Lavkraftov odnos prema nauci i fantastici

Lavkraft i tradicija horora: uticaji i razlike

Lavkraftov stil

Recepcija Lavkraftove poetike

"Boja izvan ovog svemira": estetski i idejni dometi

Tekovine Lavkraftove poetike

MODERNA HOROR KNJIŽEVNOST

Horor kao bestseler

Stiven King i poetika horora

Stiven King i horor tradicija

Poetika horora Stivena Kinga

Vidovitost kao moderni horor bestseler roman

Tekovine poetike horora Stivena Kinga

Savremene tendencije u hororu

Moderni gotik: Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs

Psihološki horor: Robert Bloh, Tomas Haris

Priča o duhovima: Robert Ajkman

Telesni horor: Klajv Barker

Kosmička strava: Tomas Ligoti

ZAKLJUČAK

DodaCI

Hronologija horora

BIBLIOGRAFIJA

INDEKS KLJUČNIH IMENA

SUMMARY

O AUTORU

            A evo, da se na kraju podsetimo kako je moja odbrana doktorata o POETICI HORORA izgledala pre 2,5 godine u ovoj jezgrovitoj, ali rečitoj reportaži: