Šta sam novo gledao na FEST-u?

Evo filmova koje sam premijerno video u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u. Već u najavama za FEST sam na blogu pisao o onima koje sam prethodno pogledao – ovde su obrađeni samo oni odgledani na samom festivalu. Tri novopogledana filma već su na blogu dobila zasebne prikaze (klikni pa vidi): odlična INCOMPRESA Asije Arđento, vrlo dobar horor LET US PREY i znatno slabiji, domaći TRAVELATOR. Evo sada, ukratko, i ostalih.

IM KELLER

AUS, 14

****          4

Izuzetan dokumentarac o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd. 

Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.

Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.

Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!

WHITE GOD

HUN, 14

**(*)          3-

Mnogo se ovo hvalilo, mnogo se očekivalo, i meni je bio u samom vrhu Most expected godišnje liste – a na kraju ispade dosadnjikava soc-drama o frigidnom ocu i njegovom narušenom odnosu sa ćerkom, pri čemu je njen ljubimac, pas koga ovaj izbaci iz stana, samo katalizator te priče.

Scene u kojima psi (dramaturški neuverljivo) pobegnu iz kafilerije, predvođeni baš ovim kučetom (koje im je JUČE tu došlo, i nejasno je kako se tako brzo nametnulo kao vođa, ne ide to sa kučićima tek tako) i počnu da haraju gradom vanredno su zabavne, jer u njima ova dramica naprasno (i dramski/žanrovski klimavo) preraste u neku vrstu suzdržanog horora, pri čemu naš Džeki (neuverljivo, kao u nekom američkom B hororčiću) zaredi da se sveti svima onima koji su mu se dotad nekako zamerili (mesar, surovi dreser za borbu pasa, psomrzeća komšinica itd).

 Sve pohvale dreserima pasa i kadrovima psećeg jurcanja ulicama velegrada, ali sve je to u službi tanke alegorije o nepoželjnim došljacima (koji nisu čiste rase, nego mešanci...), sa vanredno kukavičkim ne-krajem. Zapravo, film nema završetak, nego prekid, jer nije sposoban da ponudi rasplet svega ovoga. Šta će biti sa svim tim kučićima kad svane zora i dođu pajkani i šinteri? Ne se znaje!

PS: Voleo bih da mi neko objasni zašto se film ovako zove.  Niti je kuče belo, niti ima boga bilo koje boje, niti postoji u filmu neka igra reči dog/god a da je meni primetna...

HYENA

UK, 14

**(*)          2+

Naturalistički usnimljena krimi drama iz sveta londonskog podzemlja gde pratimo zamešateljstva korumpiranog pajkana i njegovih jednako krimogenih kolega koji se nađu u gužvi kad njihovog dotadašnjeg saradnika, narko-Turčina, neko isecka mačetom, a ovaj naš pohita da se dodvori osumnjičenima za to, Šiptarima koji preuzmu Turčinov biznis. Šiptarski narko gadovi i trgovci belim robljem su prikazani okrepljujuće realno i bez trunke stilizacije ili ulepšavanja (baš kao i "zaštitnici reda" koji s njima šuruju), a tu je i jedna nepotrebno eksplicitna scena u kojoj ogavni rutavi debeli međed sa erekcijom leže na Šiptarku u ropstvu kod ovih smradova.

Ima i nešto krvi i kasapljenja, ali ne tako lepo inscenirano kao u PUSHER 3. Iako ne-kraj ima smisla, može biti frustrirajuć mnogome gledaocu; ja ga prihvatam, uz ogradu da je, čak i takav, mogao imati kadar ili dva više kako bi se finalna odluka našeg antijunaka zabila sa jačim emotivnim impaktom.

PS: Srpski prevod (neophodan zbog napadnog kokni naglaska aktera) bio je vanredno, sramotno loš, očigledno rađen od strane (nepotpisanog!) "prevodioca" koji ništa tu nije shvatio, ni idiome ni relativno uobičajene izraze. Da se otpusti / bleklistuje, da ne prismrdi više FEST-u!

TELO

POL, 14

**               2

Jao, kako sam se žestoko zeznuo (da ne kažem: ispao sam budala) što sam u ILI/ILI situaciji, kada sam mogao da pogledam samo jedan od dva filma prikazivana jedan za drugim na različitim krajevima grada, umesto ruskog DURAKA (BUDALE) odabrao ovaj, naivno zaveden opisima koji govore o nekakvom "spiritizmu" i čak elementima "horora"! 

Pih! Ovo je slabo-zanimljiva soc-dramica o ocu koji pokušava da se rekonektuje sa histerično-anorektičnom ćerkom (da, slično kao u BELOM BOGU, samo što je ova ovde starija i znatno izgubljenija, nakon smrti majke koja ih je oboje žigosala). 

Na kraju on to i učini, ili barem učini krupan korak ka tome, tako što u stan primi ženu koja tvrdi da je medijum, ali od prizivanja duha majke ne ispadne ništa. Nema veze, otac i ćera u sumorno jutro podele osmeh gledajući zahrkalu medijumku. Hepi end. Uzeli se na kraju. Žena režirala. Sam sam pao, sam se ubio.

COLT 45

BEL, 14

*(*)             2-

Ovo ne da vrišti nego urliče: TEEEEEZGAAAA!!!! Koliko god da ja volim filmove Fabriza du Velza, o ovome nemam baš ništa lepo da kažem, osim da je solidno slikan pa stoga nije bolan za oko, a i ne traje predugo i nije smrtno dosadan – mada su krimi zaplet i manekenčić koji pozira kao glavni junak toliko nedokuvani, plitki i nezanimljivi da je to teško rečima dotaći. 

Potpuno nevredno truda (uprkos nekim kolegama kojima se prilikom gledanja ovoga privideo Ž.P. Melvil!). I ovde imamo kukavički bezvezan kraj u kojem naš junak između ćuze i rada za tajnu službu (NIKITA-style) odluči – šta, tačno? Da uhvati, da prostite, pištolj. I? Šta s tim? Špica. Koga je briga?

COUNCIL OF BIRDS

GER, 14

**             2

Ovo je dobilo nagradu za najbolju režiju na FEST-u. Ha! Da, mora da početniku, čiji je ovo diplomski film, nije bilo lako da postavi šine usred šume i da onda kameru polagano vozi prvo desno, pa onda malo levo, prateći u daljini junake kako šetkaju ispod drveća. Šuma je lepa, ali to što ovaj film čine lepe slike ne znači da je to stvar režije: i dokumentarni film na ovom mestu bio bi dobar.

U pozadini svega postoje neki nagoveštaji mistike prirode, i mom dragom prijatelju Marku Piševu u ovom filmu se privideo Blekvud, ali bojim se da je po sredi ipak samo projekcija i wishfil thinking. Da, ima tu negde u dalekoj, preterano understated dubini neko malo slovo "b" od Blekvuda, i toliko.

 Nažalost, film je skoro negledljivo dosadan i spor, skoro do nivoa parodije na "less is more" formulu.

PASOLINI

ITA/USA, 14

**             2

Bez jače veze nabacane epizode iz poslednjih par dana života velikog italijanskog reditelja (pomešane sa vizualizacijom delića njegovog romana u nastajanju koji, na osnovu viđenog, nije baš obećavao masterpis; dapače). Gledanje ovog filma je skoro-izluđujuće frustrirajuće iskustvo sa tom niđe-veze (aka non sequitur) dramaturgijom koja se zadovoljava oponašanjem, bez poniranja i prodiranja u to ko je i šta je Pazolini stvarno bio i ZAŠTO je stradao.

Ako očekujete neki novi ili bar zanimljivi uvid u to kako je i zašto stradao (Zavera? Kazna za politički angažman? Pazolini kao žrtva poretka? Samoubica po volji društva?) potražite to na drugom mestu. Kraj je banalan kao i skoro sve u ovom filmu. Jedina – ali velika – stvar koja ga donekle čini vrednim gledanja jeste fascinantna impersonacija Viljama Dafoa, koji zaista natprirodno liči na Pazolinija. Kome je to dovoljno, može da overi ovu spiritističku seansu.

PS: Zabavan je momenat kad u filmu Pazoliniju jedna prijateljica donese iz Jugoslavije (gde je snimala film) ploču sa "tradicionalnim hrvatskim narodnim pesmama", a kad puste tu ploču, čuje se nedvosmisleno, jasno, očigledno MAKEDONSKA narodna muzika... 

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT

USA, 14

**              2-

Sve najgore što sam zamislio čuvši naslov i videvši opis (iranski crno-beli horor "vestern" koji je režirala žena) ostvarilo se, pa još s kamatom. 

Ovo je patetično u svakom smislu: naivni pokušaji nekakve difuzne metafore/društvene kritike (?) u prikazu grada usred kojeg leže nabacani leševi na koje se niko ne obazire (niti iko referiše na njih), protkano tugaljivom ljubavnom pričicom praćenom indie-pop-rock pjesmicama koje akteri do besvesti puštaju jedni drugima umesto direktnijeg izraza emocija, i tek poneka solidna slika, kadar, vezano za "vamp" devojku i njenu crno-belu figuru koja se ovde-onde ukaže na ulicama ne-zna-se-kog-grada. 

To što je film epitom arty-indie isprđevine nije nikakvo opravdanje za zaplet koji kao da je napisala 14-godišnja emo devojčica u svoj leksikon, ili na svoj muzički video blog. Zaobići u širokom luku, osim ako se ne palite na infantilno dosadno umetničarenje.

THE JINX: The Life and Deaths of Robert Durst (TV, 2015)

 **** 

 4 

       Uopšteno gledano, dobri filmovi (ali i druga narativna dela, pa tako i književna) mogu se podeliti u dve grupe: 1) oni koji imaju nešto da vam kažu, pa to i učine; i 2) oni koji vam "kažu" više stvari odjednom, tako da na kraju nemate "čistu" poruku. Zapazite da ovde govorim o dobrim film/knjigama, dakle – ne računam one koji nemaju ništa da vam kažu.

       Prva grupa može, ponekad, da bude OK: nije po sebi tragično i neizlečivo ako nam film naprosto pruži jednostavnu pričicu o borbi dobra i zla, ukoliko je ova prikazana na zabavan, spektakularan način (ROAD WARRIOR, DIE HARD itsl). Treba čoveku i malo zabave u ovom mračnom i hladnom univerzumu, valja se ponekad okrepiti i ponekom pričom o junacima (i zlikovcima) većim od života, o dobroti, hrabrosti, požrtvovanju, ljubavi (koja, naravno, pobeđuje SVE) itd. I to je za ljude.

       Ipak, meni su oduvek bili znatno draži filmovi posle kojih ne znam (ili bar ne smesta) šta da mislim. Vidim da se tu nešto krupno valja, ali – koja je poenta? Šta mi se s time (po)kazalo, i zašto baš tako? Ne znam. Imam jednu teoriju. Ali imam i drugu teoriju. A vidim i treći način tumačenja za koji film/knjiga takođe daje argumenata. Ima li uopšte krajnjeg "rešenja"? Teško je reći, čak i kad/ako dođem do najverovatnijeg, za mene.

       Daj hardovi ovoga sveta pružaju jednostavnu katarzu: odgledaš, odahneš na kraju posle svih akcija i zavrzlama i eksplozija a, kad krene špica, nasmeješ se i kažeš: WOW! THAT WAS SOMETHING! Kao kad siđeš sa vrteške, ili rolerkostera. Malo te promućkalo i vratilo nazad istog kakav si i bio. Reklo ti ono što si već znao.

       Ali, kao što rekoh, mom su srcu draži oni koji me, na kraju, navedu na reakciju: WHAT THE FUCK WAS THAT?! (ili, srpski: Šta reći a ne slagati?!) Zato su moji ljudi oduvek bili Kronenberg (1969-1999), Linč, Jodorovski, Tsukamoto, Hercog, a ne Hil, Kameron, Harlin, i tako ta bratija. Dakle, volim one sa čijih filmova ne izađem baš sasvim isti, koji mi pruže i neki ostatak, "višak" koji se ne da smesta uklopiti.

       Ovo što važi za igrane filmove, takođe važi i za dokumentarce. Većina dokumentarnih filmova ima neku agendu, i film je dobar ili loš u onoj meri u kojoj mi manje-više ubedljivo sprovede tu agendu, odnosno koliko me upozna s čovekom, događajem, slučajem, fenomenom kojeg je uzeo  za temu. Među njima su daleko ređi oni koji mi, ni nakon završene priče, nisu jasni, posle kojih i dalje NE ZNAM ŠTA DA MISLIM. A to je samo donekle rezultat toga što je, recimo, i slučaj o kojem govore nerešen, istraga je u potoku, kontroverze nisu raščišćene itsl. 

U najboljim dokumentarcima, međutim, WTF ugođaj proizvodi i etitjud reditelja, način izlaganja materije, ugao, pristup... Jedan od najboljih dokumentaraca koje sam ikada video (čista p*e*t*i*c*a na mojoj skali) jeste CAPTURING THE FRIEDMANS. Totalno ludačka priča čak i u prepričanom obliku, ali tek kad se zaroni u to i kad se sagledaju svi detalji – čovek stvarno ne zna šta da misli! Kao u pravoj umetnosti! Život piše romane!!!

       U principu sam nesklon tezi da je stvarnost fantastičnija od fikcije: po meni, stvarnost je najčešće banalnija od (dobre) proze ili filma, jadnija, fali joj zaokruženost, impakt, struktura, slojevitost... osim u retkim slučajevima koji se uče napamet! I to me, najzad, dovodi do serije u 6 epizoda pod naslovom JINX, u režiji Endrjua Jareckog (to se na američkom kaže Džareki; isto kao što se Jovanka Vuckovic u Kanadi i USA predstavlja kao Vukovik). A taj Jarecki je, nimalo slučajno, režirao i CAPTURING THE FRIEDMANS. Njegovo ime bilo je prelomni faktor koji me je pre mesec i po dana naveo da ovu seriju počnem da gledam iako sam imao nekih dvojbi oko toga da li me tema baš toliko zanima da bih overio 6 epizoda od po 40 minuta. Da li sam se pokajao? Da li papa sere u šumi? Da li Ghoul ocenu 4 daje svaki dan?!

       JINX ima iste kvalitete kao i FRIDMENI. To je WTF priča sa nizom neverovatnih detalja, o Robertu Durstu, bogatom nasledniku koji je još kao klinac od 7 godina video svoju majku kako se samoubija skokom sa zgrade. On uzraste u čudaka koga slabo zanima porodični biznis (pa imperiju ćale prepiše mlađem, "normalnom" bratu), i čija prva žena nestane pod misterioznim okolnostima nakon niza porodičnih svađa (leš nikad pronađen – vodi se kao "nestala"), a kad tužilac 20 godina kasnije reši da opet otvori tu istragu, potencijalni opasni svedok, bliska prijateljica našeg Dursta koja je možda znala nešto o "nestanku", bude pronađena upucana u glavu u svom stanu. Što reko Homer Simpson: How convenient! 

Potom Durst reši da se malo skloni od svega, i to tako što se maskira u ženu (!), pa glumeći da je nem(a), živi u iznajmljenom stančiću u nekoj ispizdini sve dok ubrzo njegovog suseda ne nađu raskomadanog i u nastavcima bačenog u reku u kesama za đubre... Niti je ovo sve od bitnih događaja, niti sam skicirao čak i najbitnije zabavne detalje – to vama prepuštam – ali dovoljno je reći da se ovo gleda kao najuzbudljivija krimi serija, vanredno napeta, suluda i nepredvidiva!

       Svaki dobar film, pa bio on i dokumentarac, barem za moj groš, zahteva harizmatičnu pojavu veću od života. Ako to već nije grdna zlokobna ruševina (kao u CROPSEY), ili misteriozni film (kao THE SHINING u ROOM 237), onda neka je barem filozof-ubica (kao PANZRAM) ili tinejdž-got vs. tata na redneci (kao u PARADISE LOST) ili, recimo, tata-pedofil koji u saradnji sa sinom siluje dečake (kao u FRIDMENIMA). U JINX-u je ta pojava, naravno, naš naslovni Robert Durst. Što reko Linč – THE MAN OF MYSTERY.

       Čovek je u mladosti i zrelom dobu izgledao umereno weird. Sad, kao mator, on izgleda skroz-naskroz creepy. Jednom rečju – magvamp! Ima nešto jezivo u tim crnim insekatskim očima, u tom bezizražajno ledenom licu, u tom hrapavom glasu, u hladnoj logici i smislu kojim zvuče i ne baš najrazumnije reči (i dela)... S jedne strane, izgleda kao čist filmski negativac. Rođeni brat Montija Bernsa (iz Simpsonovih). Šta kažete? Pa onda je slučaj rešen? On je ubica! Gde je tu misterija?

       Eh, stvari nisu tako jednostavne. Samo zato što čova izgleda kao zlikovac ne znači i da jeste. Za ovaj dokumentarac on je pristao da govori o sebi i svojim slučajevima, i kad ga čovek gleda i sluša – NE ZNA ŠTA DA MISLI! Da, priznajem, verovatnije je da jeste nego da nije kriv za te nestanke i smrti, ali šta, tačno, kako, da li baš...? Uostalom, ovo se ne svodi na whodunnit, jer je howdunnit daleko intrigantniji. Toliko je toga neverovatnog, iracionalnog, nelogičnog, apsurdnog... Nije to klasični proračunati zločinac, mastermajnd, Hanibal Lektor... Ne, ovo je čovek koji je s perikom i u suknji mesecima glumio mutavu ženu (!) i kojeg su, jednom prilikom, nakon opsežne potrage, slučajno uhvatili samo zato što je u nekoj radnji ukrao (šopliftovao) sendvič vredan 7 $! Ej, bogati naslednik! Pazi, boga ti!

       S druge strane, ovo je takođe čovek koji je ubio i raskomadao čoveka, i zbog toga odležao samo 9 meseci – zato što tužilac nije mogao da opovrgne njegovu tvrdnju da je ovoga ubio u samoodbrani! Da ne govorim sad o nizu drugih propusta u istragama oko sve tri smrti koje mu se, za sada, stavljaju na teret. Ili su američanski istražni organi daleko nekompetentniji nego što smo mislili, ili para stvarno vrti čak i tamo gde burgija neće... O, da li je to moguće?!

       Jarecki (izvinite, ali NE MOGU da ga zovem Džareki, pa nek se jebe; isto kao što ne priznajem ime Žodorovski: to Ž neka francuski Žabari sebi stave u sos sa puŽevima, za mene on ostaje Jodorovski), dakle, reditelj obogaćuje ovu seriju nizom intervjua sa svim bitnim akterima ovog slučaja, tužiocima, pajkanima, rođacima, prijateljima nestale žene: to povremeno obogati ponekom rekonstrukcijom prizora (sa glumcima), posetom autentičnim lokacijama itsl. ali, da se ne lažemo: apsolutna zvezda ovog serijala (iliti filma u trajanju od 4 sata) jeste matori Durst. 

Taj čovek kad se pojavi u kadru prosto – dominira. Fascinantno je gledati ga kao neko od onih monstruoznih čuda iz velikih mračnih dubina koja povremeno slučajno ribari uhvate u mreže, i onda zuriš, i nisi načisto: dal je riba, dal je rak, dal je meduza, hobotnica, šta koj đavo WTF?!

       Da ne govorim o čičinoj (iracionalnoj?) sklonosti da mrmlja sebi u brk onda kad misli da ga ne slušaju – sa prikačenim buba-mikrofonom. A ovo će, možda, na kraju i da ga dokusuri, jer to što je izbrbljao u poslednjoj epizodi, kad je nakon snimanja otišao u WC nakon jedne ozbiljne konfrontacije sa novim dokazom protiv njega – dovelo je do njegovog hapšenja! Da, u prošlu subotu je Durst (ponovo!) uhapšen, a u nedelju je prikazana poslednja epizoda, sa zaista spektakularnom kulminacijom za koju mnogi već sada kazuju da će ući u sve anale istorije televizije!  

       Za ovo su vezane i brojne dileme: da li je to što je kazao upotrebljivo na sudu? Koliko je to što je kazao uopšte decidirano jasno i nedvosmisleno? Koliko dugo su filmmejkeri sedeli na tom audio zapisu (intervju je snimljen 2013.) i da li su/kada su ga prosledili policiji? Slično važi i za pitanje jednog koverta sa Durstovim rukopisom koji bi takođe mogao da mu dođe glave...  

       Pitanja je mnogo a ja nisam pravnik da bih ulazio u te finese; ne znam ni za moral šta da vam kažem, ali čak i ako je Jarecki bio pomalo Pederecki ne samo prema Durstu, kojega je nasankao da se razotkrije (ALI, DA LI JE, ZAISTA?!), nego i prema policiji, zarad uspeha svoje TV serije i uopšte sopstvene promocije, jedno je sigurno: The Jinx: The Life and Deaths of Robert Durst je prokleto uzbudljiva, znakovita, slojevita, vrhunski napravljena serija uporediva sa samim vrhom današnje produkcije i ima moj nepodeljeni Pečat Preporuke! Da, moglo bi se čak reći, ako ste voleli TRUE DETECTIVE, sigurno ćete voleti i The Jinx! Tim pre što kraj ovde nije "Evo vam govno u facu, jebo vas Žuti Kralj, suckers, ahahahaha, The Light is Winning!" nego umesto tako nečega dobijamo jedan lepi, mračni, da se smrzneš WHAT THE FUCK!

       PS: Inače, Jarecki je 2010. snimio igrani film ALL GOOD THINGS prema ovom istom slučaju (sa neznatno promenjenim imenima i detaljima). Taj film je mlak i slabunjav (2+ po mojoj tarifi), ali ako se primite na ovu seriju, može se i to pogledati, zato što u njemu on spekuliše nešto što u seriji nije smeo da prikaže, jer radi se o ozbiljnim stvarima iz sfere nagađanja, za koje nema dokaze), naime o tome KO je, možda, zaista, ubio Durstovu ex-prijateljicu i potencijalnu svedokinju, kao i kakvu je ulogu ona, možda, imala u ranijem Durstovom zločinu, tj. "nestanku" njegove žene.  

       Rajan Gusan igra Dursta na svoj uobičajeni mlaki njanjavi način, što je jedva nekako podnošljivo u deonicama vezanim za njegovu mladost, ali kad dođe trenutak da zaigra Dursta u starosti, pa još pod jednom od najgorih i najneuverljivijih old age šminki koje sam ikada video u ozbiljnom filmu – e, tek onda ćete videti ilustraciju moje tvrdnje da je ponekad stvarni život daleko luđi od fikcije a stvarni zlikovac bolji, filmičniji od glumca koji ga igra.  

       Jer, pravi pravcati Durst je harizmatično fascinantni one-of-a-kind larger-than-life Tatko Na Glumci (ili je ipak samo BAKSUZ, sa retkom nesrećom da uvek bude na pogrešnom mestu, kao žrtva slučajnosti i okolnosti?). Gusan je, pak, samo loš glumac pod lošom šminkom koji NIŠTA upečatljivo nije uradio s tako mesnatom ulogom. Zato Ghoul savetuje: kupus (igrani film) gledaj – meso (JINX dokumentarac) vadi!

LET US PREY (2014)

 *** 

 3 

Evo ga jedno neočekivano prijatno gledalačko iskustvo koje overih na FEST-u – skoro pa karpenterovski horor (karpenterovskiji od njegovog poslednjeg, THE WARD, svakako!), o grupici pajkana i privedenih tipova u policijskoj stanici jednog malog irskog mista među koje dođe Tajanstveni Stranac i počne da rovari njihovim mračnim tajnama, okrećući ih same protiv sebe i jedne protiv drugih, naslađujući se sa strane.

Da, ovo zvuči kao Zekin NEPRIJATELJ, ali urađen sasvim KAKO TREBA, bez pretencioznosti, bez dramurdisanja i umetničarenja i elipsi i offscreena – besramno žanrovski, pitko, direktno, ekonomično, i bez zavlačenja kad stvari postanu sočne. Ako treba da se krvari, ovde se KRVARI!

Zaista je okrepljenje pogledati, za promenu, jedan pošten, ČIST, žanrovski precizan HOROR film: ne dramu, ne melodramu, ne coming of age, ne indie bullshit, ne sliku raspada porodice, dramu o stajanju na noge posle poginulog oca ili deteta ili majke, ne kritiku odnosa u X ili Y, ne parabolu o seksizmu, mačizmu, feminizmu, gej pravima, manjinama, ne satiru na medije, ne Sandens-udicu, ne, ništa od svega toga, nego jedan LEP ŽESTOK MRAČAN GADAN BEZOBRAZAN LEAN & MEAN MADRFAKING HOROR!

OK, prva dva-tri minuta su daleko najbolji deo filma, nešto najgenijalnije što videh u bilo kom narativnom hororu u zadnje vreme (dakle, ne računajući videospotovska arty iživljavanja iz ČUDNE BOJE KOJIM TVOJE TELO SUZI) ali ni ostatak nije za bacanje, štaviše! 

Naročito prija direktna naracija, koja ne pokušava da mistifikuje očiglednosti, nego na samom početku pokazuje da Stranac nije običan čovek (pa zato ovde nema "možda jeste možda nije moje srce tajnu krije" a la Zeka), a još više prija što stvari kreću ODMAH, govno uleti u ventilator u prvih 5 minuta, ovo definitivno nije jedan od dosadnih horora u kojima trećina do polovine filma otpada na "upoznavanje sa likovima".

Sve što treba da vidimo i upoznamo, vidimo ODMAH, ili U HODU, kad akcija krene, bez sviranja kurcu i traćenja dragocenog vremena. Ova umetnost pripovedanja danas je skoro zaboravljena, pa krepi kad čovek naiđe na to.  

Da se razumemo, film je besramno PULP, i sa time se u drugoj polovini pretera, naročito po pitanju lika, motivacije i zaleđine policijskog komesara koji bi trebalo da rukovodi tom stanicom: ode to u preterivanja bez kojih se moglo, ode i u SIR (cheese), ali pošto me je tako lepo kupio prvom polovinom, blagi pad u drugoj polovini nisam mu previše uzeo za zlo. Kako sam se nadao, super sam se udao, i dobio čak i miraz.

U normalna vremena ovo bi bio tek jedan OKEJ film; danas, u ovom čemeru kad više ni low budget produkcija ni studiji NE UMEJU niti uopšte HOĆE da prave HOROR filmove nego skarabudžuju dramice, akcije, fantazije, SF, satire, metafore, trte mrte – baš baš prija jedan odlično napravljen, dobro odglumljen, fino uslikan, dinamičan i žestok ČIST HOROR film bez ikakvog palamuđenja.

Lajem Kaningem je odličan kao ĐAVO, a ovaj filmčić će dobiti svoje mestašce u mojoj knjizi o ĐAVOLU NA FILMU.

Takođe, Polijana Mekintoš se ovim iskupila za učešće u onoj smejuriji zvanoj ŽENA.

Reditelj Brajan O'Mali je u svom dugometražnom debiju LET US PREY pokazao ozbiljne kvalitete i 'ajde da se sad svi pomolimo da i nadalje ostane u žanru i da nastavi ovako, i još bolje. Imate onlajn njegova dva kratka filma; preporučujem SCREWBACK, jednostavni ali fino napravljeni krimi-twister, u kojem takođe igra Kaningem.

LET US PREY u ovom trenu nije dostupan na netu: ko ga je propustio na FEST-u, moraće malo da sačeka...