Rob Zombie's HALLOWEEN (2007)

 * 

 1 

Kakav god da je 'rimejk', meni je uteha u tome što NIŠTA NE MOŽE DA IZBRIŠE, UGROZI, IZMENI, OSKRNAVI ono što Halloween jeste, i uvek je za mene bio: jedan od deset najvećih horora svih vremena, i prvi veliki horor koji sam u svom životašcetu pogledao, sa nejakih 9 godinica, 1982. godine, film koji me je definitivno okrenuo ka ovom žanru, i JEDINI koji mi je, ikada, izazvao značajniju količinu straha ne samo za vreme, već i zadugo posle gledanja.

Znači, nikakav Zombi TO ne može da oskrnavi. Ma, ni blizu. Možda je on nacrtao brkove na Halloween, ali bato, PRAVI, IZVORNI, ORIGINALNI Halloween ostao je tamo gde ga nikakva balavurdija sa svojim flomasterima ne može dohvatiti, neoskrnavljen, netaknut, i zauvek čist vo imje oca i sina i svjatoga duha, amin!

Zombijev Helovin je SRAMOTA za SVE uključene i najbolje bi bilo smesta spaliti sve kopije filma i zaboraviti da je IKADA napravljen. Mrzeo sam svaki sekund filma, svaku trapavost i traljavost i (nenamernu?) parodiju Karpenterovog masterpisa. Ne postoji NIJEDAN sekund, nijedna IDEJA, ništa, ništa što bar malo vredi u ovoj verziji, ali zaista, odavno me neki film nije ovako NALJUTIO.

Iskonsko zlo, bugimen, babaroga, oličenje natprirodnih strahova iz detinjstva, od mraka, od samoće, od čudovišta iz ormara i podruma i tavana i žbunja oko kuće, od ludaka, od monstruma, od duhova, otelotvorenje arhetipova, ovde je svedeno na nesrećno odrastanje iz antipatičnog psiho-emo klinca koji sluša KISS u white trash familiji... 

...i njegovo naglo džigljanje u dvometarskog degena koji može da kolje koliko god hoće, da se tetura i baca okolo žrtve, da ih nabada na ovo ili ono, ali OVA kreatura ne postiže ni trunčicu, ni senku, ni privid onog ISKONSKOG, ARHETIPSKOG straha koji je Karpenter tako genijalno uhvatio u svom nedostižnom, nedodirljivom masterpisu: kod Zombija, to je samo neki ludi seljak s cool maskom.

Verujte mi, ovo je 'film' samo za proučavaoce, za kompletiste, za neizlečivo radoznale... ali za iole normalnu publiku – nije. Ovo je redundantnije čak i od Van Santovog Psiha. Užasno. Reklo bi se da čitav film postoji samo da bi uzeo svaki pojedini kvalitet originala i onda ga silovao zguza i popišao se po njemu pride. Ovoliko nerazumevanje, ovolika traljavost, ovoliki misguided promašaj je zaista neshvatljiv – a očekivao sam loš flm. Ovo je ispod svakog nivoa.

Sad kad sam se malo ohladio, moram da priznam da sam ono gore što sam napisao malkice preterao. Znači, povlačim izjavu da sam 'mrzeo svaku sekundu filma'. Zapravo, u ovom filmu postoje 4 sekunde koje su mi se dopale.

To su: 2 sekunde u kojima mali Majers proviri kroz prozor, dok napolju deca trikortrituju, a on se pod maskom sprema da u sopstvenoj režiji napravi My own private Halloween. Iako je ovo verovatno slučajno, meni je fino delovalo. Kao, jebite se vi dečice sa vašim bombonama, ja ću sebi da napravim halloween po sopstvenoj meri.

Pored toga, jedno sat vremena kasnije – nakon bezbroj sekundi koje sam sve i bez izuzetka mrzeo – dolaze još 2 sekunde koje su mi bile ok. To su 2 sekunde u kojima Majkl dođe do vrata koja mu zalupe pred nosem, a u samom vrhu vrlo visokih vrata ima staklo, i njegova maska tu proviri, i onda shvatiš koliko je to visoka mrcina. To prozorče je na visini od oko 2 m ili tu negde. Baš fino izgleda.

Eto, dakle, istine radi, opisao sam vam 4 sekunde filma koje nisu loše. Mrzeo sam SVE ostalo.

            PS: Nastavak ovoga, međutim, nit je najgori film nit je mnogo dobar, nego je jedno bizarno ludilo koje je i dobro i loše na neke zanimljive načine: iako je to i dalje misguided u korenu, i nastavlja se na totalno đubre, IPAK, ima nečeg simpatičnog u žestini i brutalnosti s kojom Majkl ubija i lomi ljude i žene kao da su lutke – ovo nismo videli rađeno ovako čak i u zlatnim Đejsonovim danima, a kamoli Majklovim, koji je uvek bio sinonim za ledeni mir i sistematično ubijanje, a ne za BES i GNEV i EKSPLOZIJE nasilja. 

Kao kontrapunkt tome dolaze zabavne i smaračke istovremeno (?!) snoliko-nadrealne etide tj. videospotovske vizije koje imaju određenog naivnog šarma – ono, kad hevimetalac s budžetom i pretenzijama sedne da snima arty horror (ove tendencije je znatno uspelije sproveo u meni vrlo dragom LORDS OF SALEM). Od mene, za HALLOWEEN 2: 2+/3- (morao bih da repriziram pa da prelomim).

ZAVODNIK u Laguni!

            Ovih dana navršava se godina dana otkako je iz štampe izašao moj roman ZAVODNIK (zvanični datum objavljivanja je 1. april ali tiraž sam iz štamparije dobio nekoliko dana pre toga, negde oko 25. marta). Objavio sam ga sam samcit, dakle – kao samizdat. Sam svoj majstor, sam svoj agent, PR, menadžer za marketing, šef plasmana, distributer, "vodonoša" i sve ostalo. Tiraž od 500 primeraka je skoro rasprodat: ostalo je još 30-ak komada koji će verovatno da odu na dve promocije koje me čekaju u narednim nedeljama. Sve ovo bilo bi još mnogo ranije prodato da nisu uskočila nova pravila igre koja praktično onemogućavaju samizdatu da se prodaje u knjižarama, zbog čega ništa nisam mogao da napravim ni sa Makartom (distributerom) ni sa Delfima (knjižarom,) koji su mi tražili knjigu.

            Sad kad je roman, praktično, rasprodat, mogu najzad sa vama da podelim jednu zabavnu epizodu iz njegove predistorije – naime, kako "zamalo" da ZAVODNIKA objavi izdavačka kuća Laguna! Nosio sam se mišlju da ovo obznanim čim je roman izašao – čak sam razmatrao da na korice stavim "blurb" iz Lagunine "recenzije" koju ćete dole pročitati ali, na sreću, prijatelji me odgovoriše od toga. Ne dele baš svi među potencijalnim čitaocima moj osobeni smisao za humor, a uostalom, nisu korice mog drugenca baš ni pravo mesto za takve smejurije. Ali ovaj blog jeste!

            Dakle, negde januara 2013. godine poslao sam rukopis ZAVODNIKA na razmatranje Laguni. Bez ikakve "veze" ili "insajdera" koji bi to iznutra gurao ili potpomagao: poslao ga na njihovu adresu, onako, kao što bilo ko drugi može (da, možeš to i ti, čitaoče ovih redova, ne časi ni časa, ali prvo pročitaj do kraja ovaj tekst!), prema UPUTSTVU ZA PREDAJU RUKOPISA koje stoji na njihovom sajtu.

            Oni koji poznaju moje nazore i ukus mogu se s pravom zapitati – zašto sam uopšte slao svoj rukopis, od tolikih izdavača, baš Laguni? Evo zašto.

            1) Izdavaštvo u Srbiji, a naročito po pitanju proze, a još naročitije po pitanju žanrovske, a posebno hororu-nalik proze, maltene je spalo na jedno slovo, i to slovo je – L. Laguna. To je doslovno jedini izdavač u Srbiji od koga bih (barem u teoriji, naravno) mogao da dobijem pristojniju zaradu za svoj HOROR roman. Niko drugi, od nekolicine dobrostojećih, ne bi ga, takvog, ni motkom od tri metra pipnuo, a tzv. male i žanrovske izdavače nisam ni uzimao u razmatranje jer od njih ili ne bih dobio ništa, ili neku siću od jedva 10% zarade (tj. možda 20-ak crvenih, u najboljem slučaju) ili, kao što je to najčešće – isplatu u knjigama. Ovo poslednje izgleda ovako: date rukopis izdavaču, on ga objavi u 500 primeraka, 50 komada daje se autoru a ostalih 450 prodaje on sam. Šta autor ima od toga? "Slavu" i "ugled", što ga je objavio "izdavač", i 50 primeraka od kojih će barem polovinu podeliti rodbini i prijateljima, i možda, ako je baš srećan, prodati 20-ak komada. Zarada, u najboljem, jedva 100 evrića. FUCK THAT, rekoh ja. Dakle, između opcije da me objave i da me IZDAJU, rešio sam da pokušam da me – objave.

            2) Koliko god Laguna bila sinonim za chick-lit, kid-lit, moron-lit i retard-lit, ipak u masi svega što objavljuju ima i mnogo klasika, kako stranih tako i domaćih. Bez obzira što drečavo senzacionalističko i populističko đubre zauzima većinu onoga što objavljuju, ipak tu ima poprilično i kvalitetne proze. Uostalom, kako mi reče jedan sagovornik i nominalni kolega, SVI domaći pisci se danas polomiše da odu u Lagunu. Zašto? Zato što je to jedina kuća koja zaista funkcioniše kao Fabrika Knjiga sa razrađenom ne samo proizvodnjom nego i plasmanom, marketingom, promocijom, i – pristojnim plaćanjem za sve to. Tamo su, uz sve te Vanje Buljiće i Dekse Stojiljkoviće i trač-droga-seks voditeljke, ipak i pokojni Pekić, i živi NINO-vac Filip David, i "buntovni" Basara i ko sve ne. Od "žanrovaca", tamo su Skrobonja, Pavle Zelić, a odnedavno i Oto Oltvanji. Ukratko, nije baš ubi bože sramota biti u Laguni, jer imaš alibi da su tu, takođe, i brojni savremenici i klasici, pa čak i neke, kao, kolege.

            3) Jednog dana kada budem grcao u sirotinji i bedi, i kad se, kao Lavkraft u svojim poslednjim godinama, budem hranio dijetom sastavljenom od krekera, sardina i špageta iz konzerve, ne bih oprostio sebi da ovo nisam pokušao, jer govorio bih tada sebi: "Eto, sad bi živeo u svili i kadifi i odgajao podvaljak svog podvaljka da si samo onomad stisnuo zube i poslao tekst Laguni; ali ne, hteo si da budeš ponosan i nezavistan; pa eto ti sad, jedi krekere..." Znate kako ono kažu – ne kaje se čovek zbog onog što je uradio nego zbog onog što NIJE uradio. A proba se, ovde, ne plaća.

            4) Bio sam, naprosto, radoznao da vidim šta će da se desi. Dakle, poslao sam ovo Laguni iz istog razloga iz kojeg sam kasnije ZAVODNIKA poslao u natjecanje za NINO-a. Ne zato što sam mislio da imam iole ozbiljne šanse, toliko sumanut ipak nisam, nego prosto da vidim koliko blizu cilju mogu, sam samcit, svojim snagama, bez guranja, da stignem, u datim okolnostima, takvim kakve su. I eto, video sam. Kod NINA sam ušao u top-30 naj-romana prošle godine, a kod Lagune – tek do prvog čauša koji je moj rukopis pročitao.

            Osim toga, hteo sam da proverim govorkanja o tome kako izgleda proces "lagunizacije" teksta, a naročito žanrovskog, kroz koji su neki od gorenavedenih prošli (pojedini čak toliko da im je roman izvrnut naopačke i prepisan/dopisan do neprepoznatljivosti, u nešto znatno drugačije od izvornog rukopisa). Ja na takvo što sigurno ne bih pristao, ali kopkalo me je da vidim kako bi izgledala situacija u kojoj bi, eventualno, došlo do toga da mi urednik sugeriše izmene radi prilagođavanja Laguninoj čitalačkoj publici i njenim moćima percepcije i recepcije. Bilo bi zabavno to videti! Ali, avaj, nije mi bilo suđeno! Sasekoše me dušmani već na pragu (umesto malo kasnije, kako sam očekivao)!

A to čak i nije sve! Ima tu JOŠ nešto, ali prvo da vidimo kako je glasio odgovor koji sam dobio iz Lagune.

            Oko pola godine nakon što sam mejlom poslao svoj rukopis + sinopsis + biografiju, dobio sam sledeći mejl:

From: Sekretarijat <sekretarijat@laguna.rs>
To: dogstar666 at yahoo  com
Sent: Monday, July 8, 2013 10:24 AM
Subject: odgovor IP Laguna

Poštovani gospodine Ognjanoviću,

Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman „Zavodnik“ i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“„behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.

 

         Dakle, po Laguninim visokim merilima i po standardima koje su zadovoljili takvi moderni klasici kakvi su Vanja Buljić, Deksa Stojiljković, Vuk Drašković, Isidora Bjelica, autori SRPSKOG PSIHA i drugi dokazani umetnici pisane reči, moj roman je banalan, neinventivan, nedorečen, razvučen, i koristi aorist i naratora u prvom licu. Takođe, previše opisuje prirodu i osećanja.  Istina, rečenica „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo,“ je izvađena iz konteksta, jer ako se pogleda gde stoji i KO to govori, pronicljiv čitalac će valjda zapaziti ironiju u kojoj su te oveštale fraze sa cvećem i pticama namerno uzete... Takođe, svi koji su moj roman pročitali znaju da u njemu ne postoji nikakvo mešanje pripovednih lica a kamoli pak direktno obraćanje čitaocu...

         Ali, nebitno. Ne bih sad ulazio u raspravu sa neimenovanim nepotpisanim i stoga zauvek anonimnim "čitačem" uposlenim u Laguni. Naviknut na visok standard rukopisa on je sasvim razumljivo bio zgrožen mojim neukim pokušajima imitacije modela iz horor filmova (da je zapravo iole načitan, taj bi pre morao da prepozna "model" iz klasične engleske književnosti, model koji je, takođe, prepun opisa lokacija i osećanja, i sve u prvom licu jednine - "Beži, Džejmse, sa tim tvojim glomaznim rečenicama i opisima i osećanjima i digresijama i tim duhovima koje si prepisao iz gotskih romana, nisi ti za Lagunu!") ali OK, nema veze! Zaista - nema veze. Niti bih se osvrtao na pomalo apsurdnu i neprikladnu sklonost čitača da izigrava urednika rukopisu koji odbija – jer, ako rukopis NE zadovoljava standarde, onda hvala i doviđenja, čemu saveti i uputstva šta da se promeni pa da bude bliže Laguninom standardu ako ga već Laguna neće objavljivati?

         Ono gde ova pričica postaje najzabavnija jeste, međutim, sledeće. Od izvesne osobe koja ima unutrašnje veze sa Lagunom saznao sam da je moj rukopis najverovatnije bio dodeljen na čitanje izvesnom N.Ž. Neću ga imenovati jer nemam 100% potvrdu da je autor gorecitirane "procene" baš on, pa zato neka i ovde kao i svuda drugde ostane anoniman. Ali, ako je ZAVODNIKA u Laguni stvarno čitao i ocenio baš N.Ž, onda to postaje vrlo rečito u svetlu činjenice da sam sa N.Ž. imao neku vrstu sukoba, svojevremeno, kada je sramotno otaljao jedan posao s kojim sam ja bio povezan, a kada sam uredniku izdanja skrenuo pažnju na čitav niz omaški, propusta i grešaka koje je NŽ načinio u tom poslu, NŽ se ostrvio na mene kao na pakosnog zlikovca koji, umesto da ga razume i podrži kao "kolegu", zapravo mu "podmeće nogu". 

Na kraju je u štampu otišla neznatno sređena, ali još uvek sramotno nečitljiva verzija njegovih radova a ja sam mogao samo da "perem ruke" od njegovog "doprinosa". Neću da budem konkretniji od ovoga, reći ću samo da se radi o nečemu od pre 7-8 godina, vezano za časopis s kojim sam tada sarađivao. Nakon što me je zvao na telefon i pretio, i poslao mi par uvredljivih mejlova (koje, naravno, čuvam u svojoj arhivi, kao i neprofesionalno loš rad za koji sam ga ja, avaj, na neviđeno bio preporučio, a on ga na kraju levom nogom i s pola mozga otaljao - i naplatio), sa NŽ više nisam imao nikakvog dodira. On je u međuvremenu iz Niša otišao u BG, i eto, napredovao do "čitača" u Laguni.
          Budući da sam, u vreme kada mi je stigao ovaj odgovor, već imao informaciju da NŽ čita moj roman, na ono gore citirano već istog dana poslao sam sledeći odgovor:

Dragi g. Ž:

dobio sam vašu poruku. Baš šteta što se "banalnost" mog rukopisa nije poklopila sa kriterijumima vaše programske koncepcije domaće proze. Imaću na umu vaše neprocenjive sugestije o tome kako popraviti taj tekst, a naročito onaj deo sa aoristom...

Nadam se da mi više ne zamerate na oštrim kritikama koje sam uputio vašem promašenom prevodu XY-a za W koju sam priredio pre nekoliko godina... Svakako ću vam na uvid poslati i svoj naredni roman, naročito sada, kada znam da će njegove književne i druge kvalitete procenjivati neko tako stručan i nepristrastan kao što je N. Ž.!

Do tada, da smo živi i zdravi!

Dejan Ognjanović

         Dodatni razlog da verujem kako je gornje redove napisao N.Ž. a ne neki profesionalac, jeste i ovaj. Odmah po izlasku ZAVODNIKA, na jednom opskurnom forumu Deksa Stojiljković je našao za shodno da se izbljuje po mom romanu (predvidiva reakcija, imajući u vidu u kakvoj smo "ljubavi" otkako sam, baš na ovom blogu, razotkrio njegovo licemerje, uvlakaštvo i mahinacije – evo, OVDE). U moru njegovih standardnih bljuvotina na kakve su navikli oni koji su imali nesreću da se susreću s njegovim sajber-prolivima žuči na forumima, Deksa je izlanuo i svoje saznanje da je ZAVODNIK bio nuđen Laguni, i da je tamo odbijen.

         Dakle, Dexa Ljaxe se naslađuje ovim podatkom na svoj uobičajeno pakostan način. Ali - odakle je to mogao saznati? Ja o tome nisam u javnosti do sada govorio. Ko je onda mogao Deksi da došapne taj podatak – ako ne sam "čitač"? Jer, u teoriji, taj proces bi trebalo da je poverljiv, između autora koji šalje i izdavača, tj. njegovog zastupnika, koji to čita i ocenjuje. U ozbiljnoj ili barem profesionalnoj izdavačkoj kući kakva je Laguna ne bi trebalo da se ovakve informacije razglašavaju okolo. Da li je ovime narušena profesionalna etika Lagune? Svakako! Da li bi neko mogao da nagrabusi zbog toga? Možda, ali ne u Srbiji. Ali nema ni veze, jer misterija "Otkud zna Dexa da je ZAVODNIK bio poslat Laguni na procenu" uopšte NIJE misterija, ako znamo – kao što ja dobro znam – sledeći podatak: NŽ i Deksa su stari drugari, kafanski ortaci još iz vremena kad je NŽ studirao u Nišu, upravo stvoreni jedan za drugoga, tako da se sada kockice savršeno slažu. A pošto je već neki neprofesionalac iz Lagune (NŽ?) narušio profesionalnu etiku i nepisana pravila ponašanja vezana za slanje rukopisa, onda ni mene ništa ne obavezuje da u tajnosti držim gorecitirani mejl - jer sam ubeđen da njegov sadržaj daleko više šteti izdavačkoj kući za koju takvi "čitači" rade negoli meni kao autoru dela.

         S druge strane, ja sad imam i napismeno, crno na belo, da nisam za Lagunu. Jedino mi sreću kvari visoka verovatnoća da mi je rukopis ipak bio odbačen zbog niskih, ličnih, osvetoljubivih strasti konkretnog "čitača" kojem se moj roman zalomio a ne, zaista, zato što se svojim spisateljskim kvalitetima nije uzdigao do visova ozbiljne književnosti – one u kojoj se u naraciji ne koriste ni prvo lice jednine, ni aorist, nego samo treće, sveznajuće, i obično prošlo vreme! 

         
         "The Night was..." FOREVER!
         "Noć je bila..." ZAUVEK! I smrdela je na mašinsko ulje i jeftini duvan...

Šta sam novo gledao na FEST-u?

Evo filmova koje sam premijerno video u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u. Već u najavama za FEST sam na blogu pisao o onima koje sam prethodno pogledao – ovde su obrađeni samo oni odgledani na samom festivalu. Tri novopogledana filma već su na blogu dobila zasebne prikaze (klikni pa vidi): odlična INCOMPRESA Asije Arđento, vrlo dobar horor LET US PREY i znatno slabiji, domaći TRAVELATOR. Evo sada, ukratko, i ostalih.

IM KELLER

AUS, 14

****          4

Izuzetan dokumentarac o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd. 

Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.

Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.

Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!

WHITE GOD

HUN, 14

**(*)          3-

Mnogo se ovo hvalilo, mnogo se očekivalo, i meni je bio u samom vrhu Most expected godišnje liste – a na kraju ispade dosadnjikava soc-drama o frigidnom ocu i njegovom narušenom odnosu sa ćerkom, pri čemu je njen ljubimac, pas koga ovaj izbaci iz stana, samo katalizator te priče.

Scene u kojima psi (dramaturški neuverljivo) pobegnu iz kafilerije, predvođeni baš ovim kučetom (koje im je JUČE tu došlo, i nejasno je kako se tako brzo nametnulo kao vođa, ne ide to sa kučićima tek tako) i počnu da haraju gradom vanredno su zabavne, jer u njima ova dramica naprasno (i dramski/žanrovski klimavo) preraste u neku vrstu suzdržanog horora, pri čemu naš Džeki (neuverljivo, kao u nekom američkom B hororčiću) zaredi da se sveti svima onima koji su mu se dotad nekako zamerili (mesar, surovi dreser za borbu pasa, psomrzeća komšinica itd).

 Sve pohvale dreserima pasa i kadrovima psećeg jurcanja ulicama velegrada, ali sve je to u službi tanke alegorije o nepoželjnim došljacima (koji nisu čiste rase, nego mešanci...), sa vanredno kukavičkim ne-krajem. Zapravo, film nema završetak, nego prekid, jer nije sposoban da ponudi rasplet svega ovoga. Šta će biti sa svim tim kučićima kad svane zora i dođu pajkani i šinteri? Ne se znaje!

PS: Voleo bih da mi neko objasni zašto se film ovako zove.  Niti je kuče belo, niti ima boga bilo koje boje, niti postoji u filmu neka igra reči dog/god a da je meni primetna...

HYENA

UK, 14

**(*)          2+

Naturalistički usnimljena krimi drama iz sveta londonskog podzemlja gde pratimo zamešateljstva korumpiranog pajkana i njegovih jednako krimogenih kolega koji se nađu u gužvi kad njihovog dotadašnjeg saradnika, narko-Turčina, neko isecka mačetom, a ovaj naš pohita da se dodvori osumnjičenima za to, Šiptarima koji preuzmu Turčinov biznis. Šiptarski narko gadovi i trgovci belim robljem su prikazani okrepljujuće realno i bez trunke stilizacije ili ulepšavanja (baš kao i "zaštitnici reda" koji s njima šuruju), a tu je i jedna nepotrebno eksplicitna scena u kojoj ogavni rutavi debeli međed sa erekcijom leže na Šiptarku u ropstvu kod ovih smradova.

Ima i nešto krvi i kasapljenja, ali ne tako lepo inscenirano kao u PUSHER 3. Iako ne-kraj ima smisla, može biti frustrirajuć mnogome gledaocu; ja ga prihvatam, uz ogradu da je, čak i takav, mogao imati kadar ili dva više kako bi se finalna odluka našeg antijunaka zabila sa jačim emotivnim impaktom.

PS: Srpski prevod (neophodan zbog napadnog kokni naglaska aktera) bio je vanredno, sramotno loš, očigledno rađen od strane (nepotpisanog!) "prevodioca" koji ništa tu nije shvatio, ni idiome ni relativno uobičajene izraze. Da se otpusti / bleklistuje, da ne prismrdi više FEST-u!

TELO

POL, 14

**               2

Jao, kako sam se žestoko zeznuo (da ne kažem: ispao sam budala) što sam u ILI/ILI situaciji, kada sam mogao da pogledam samo jedan od dva filma prikazivana jedan za drugim na različitim krajevima grada, umesto ruskog DURAKA (BUDALE) odabrao ovaj, naivno zaveden opisima koji govore o nekakvom "spiritizmu" i čak elementima "horora"! 

Pih! Ovo je slabo-zanimljiva soc-dramica o ocu koji pokušava da se rekonektuje sa histerično-anorektičnom ćerkom (da, slično kao u BELOM BOGU, samo što je ova ovde starija i znatno izgubljenija, nakon smrti majke koja ih je oboje žigosala). 

Na kraju on to i učini, ili barem učini krupan korak ka tome, tako što u stan primi ženu koja tvrdi da je medijum, ali od prizivanja duha majke ne ispadne ništa. Nema veze, otac i ćera u sumorno jutro podele osmeh gledajući zahrkalu medijumku. Hepi end. Uzeli se na kraju. Žena režirala. Sam sam pao, sam se ubio.

COLT 45

BEL, 14

*(*)             2-

Ovo ne da vrišti nego urliče: TEEEEEZGAAAA!!!! Koliko god da ja volim filmove Fabriza du Velza, o ovome nemam baš ništa lepo da kažem, osim da je solidno slikan pa stoga nije bolan za oko, a i ne traje predugo i nije smrtno dosadan – mada su krimi zaplet i manekenčić koji pozira kao glavni junak toliko nedokuvani, plitki i nezanimljivi da je to teško rečima dotaći. 

Potpuno nevredno truda (uprkos nekim kolegama kojima se prilikom gledanja ovoga privideo Ž.P. Melvil!). I ovde imamo kukavički bezvezan kraj u kojem naš junak između ćuze i rada za tajnu službu (NIKITA-style) odluči – šta, tačno? Da uhvati, da prostite, pištolj. I? Šta s tim? Špica. Koga je briga?

COUNCIL OF BIRDS

GER, 14

**             2

Ovo je dobilo nagradu za najbolju režiju na FEST-u. Ha! Da, mora da početniku, čiji je ovo diplomski film, nije bilo lako da postavi šine usred šume i da onda kameru polagano vozi prvo desno, pa onda malo levo, prateći u daljini junake kako šetkaju ispod drveća. Šuma je lepa, ali to što ovaj film čine lepe slike ne znači da je to stvar režije: i dokumentarni film na ovom mestu bio bi dobar.

U pozadini svega postoje neki nagoveštaji mistike prirode, i mom dragom prijatelju Marku Piševu u ovom filmu se privideo Blekvud, ali bojim se da je po sredi ipak samo projekcija i wishfil thinking. Da, ima tu negde u dalekoj, preterano understated dubini neko malo slovo "b" od Blekvuda, i toliko.

 Nažalost, film je skoro negledljivo dosadan i spor, skoro do nivoa parodije na "less is more" formulu.

PASOLINI

ITA/USA, 14

**             2

Bez jače veze nabacane epizode iz poslednjih par dana života velikog italijanskog reditelja (pomešane sa vizualizacijom delića njegovog romana u nastajanju koji, na osnovu viđenog, nije baš obećavao masterpis; dapače). Gledanje ovog filma je skoro-izluđujuće frustrirajuće iskustvo sa tom niđe-veze (aka non sequitur) dramaturgijom koja se zadovoljava oponašanjem, bez poniranja i prodiranja u to ko je i šta je Pazolini stvarno bio i ZAŠTO je stradao.

Ako očekujete neki novi ili bar zanimljivi uvid u to kako je i zašto stradao (Zavera? Kazna za politički angažman? Pazolini kao žrtva poretka? Samoubica po volji društva?) potražite to na drugom mestu. Kraj je banalan kao i skoro sve u ovom filmu. Jedina – ali velika – stvar koja ga donekle čini vrednim gledanja jeste fascinantna impersonacija Viljama Dafoa, koji zaista natprirodno liči na Pazolinija. Kome je to dovoljno, može da overi ovu spiritističku seansu.

PS: Zabavan je momenat kad u filmu Pazoliniju jedna prijateljica donese iz Jugoslavije (gde je snimala film) ploču sa "tradicionalnim hrvatskim narodnim pesmama", a kad puste tu ploču, čuje se nedvosmisleno, jasno, očigledno MAKEDONSKA narodna muzika... 

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT

USA, 14

**              2-

Sve najgore što sam zamislio čuvši naslov i videvši opis (iranski crno-beli horor "vestern" koji je režirala žena) ostvarilo se, pa još s kamatom. 

Ovo je patetično u svakom smislu: naivni pokušaji nekakve difuzne metafore/društvene kritike (?) u prikazu grada usred kojeg leže nabacani leševi na koje se niko ne obazire (niti iko referiše na njih), protkano tugaljivom ljubavnom pričicom praćenom indie-pop-rock pjesmicama koje akteri do besvesti puštaju jedni drugima umesto direktnijeg izraza emocija, i tek poneka solidna slika, kadar, vezano za "vamp" devojku i njenu crno-belu figuru koja se ovde-onde ukaže na ulicama ne-zna-se-kog-grada. 

To što je film epitom arty-indie isprđevine nije nikakvo opravdanje za zaplet koji kao da je napisala 14-godišnja emo devojčica u svoj leksikon, ili na svoj muzički video blog. Zaobići u širokom luku, osim ako se ne palite na infantilno dosadno umetničarenje.