PORODICA VUKODLAKA – Aleksej K. Tolstoj

            PORODICA VUKODLAKA je naslov horor pripovetke ruskog pisca Alekseja K. Tolstoja (Aleksey Konstantinovich Tolstoy / A. K. Tolstoy / Алексей Константинович Толстой, 1817 –1875) koja je izvorno bila napisana na francuskom 1839. godine, ali je na ruskom objavljena tek 1884.

            Dugo sam tragao za ovom pričom, a glavnih razloga za tu potragu ima barem dva: 1) ne samo što se radi o relativno retkom primerku klasične ruske horor priče, nego se ova još u celosti dešava u Srbiji (!), i 2) ona je poslužila kao predložak za izuzetan segment u omnibusu Marija Bave TRI PRIČE STRAHA (I Tre volti della paura, aka Black Sabbath, 1963).

            Pošto se radi o klasičnom, izvanrednom filmu majstora strave o kojem sam ovde već pisao, verujem da su oni koji znaju šta valja to odavno overili, pa nema potrebe za detaljnim prepričavanjem: ukratko, radi se o namerniku koji dođe u jednu srpsku familiju na selu, gde je glavu porodice, starca Gorču (Boris Karloff!), ujeo vampir, a onda on, prema starom srpskom običaju, umesto da ide da zarazu širi među čedne Engleze i druge tuđine, pošast raširi po sopstvenoj familiji. Što da prelazi ceo kontinent i još neku slanu vodu pride da bi griz'o anemične engleskinje kad ima jedre seljanke tu, u selu, a vala i u rođenoj kući? Zna se ko je prvi na udaru kad se prosečni srpski domaćin "povampiri"!

            Mi u Srbiji, inače, nalazimo se u paradoksalnoj poziciji: iako smo domovina i REČI i MITA o vampirima, naša nejač je osuđena da krvopije prima filtrirane kroz zapadnjačka pop-sranja, pre svega engleska i američka, tako da kad ovdašnjem čitaocu/gledaocu horor kažeš reč VAMPIR, on/a zamišlja nekakve nalickane grofove sa leptir mašnama, čipkanim košuljama i plaštovima, ili goth-tinejdžere koji svetlucaju, ili u najboljem, kao ćelave zubate Nosferatu-derivate preslikane iz neke video-igrice ili stripa/filma a la 30 DAYS OF NIGHT. I sami smo tome krivi: svekoliko bogatstvo našeg folklora i predanja nije bilo dovoljno našim vajnim piscima u prethodna dva veka da proizvedu više od jedva tuceta ili dva priča o vampirima, uglavnom krajnje inferiornih, a to važi kako za najčuveniju (Glišićeva "Posle 90 godina") tako i za dobar deo najnovijih, žanrovačkih, okupljenih u antologiji U ZNAKU VAMPIRA.

            Nije ovo mesto ni vreme da naširoko razglabam o osobenostima vampirskog mita, o istoriji njegovog književnog prisustva, o inkarnacijama vampira pre i posle Stokerovog DRAKULE – uostalom, o tome sam već više nego iscrpno pisao u POETICI HORORA, pa savetujem da bacite pogled na poglavlje posvećeno DRAKULI za to kako je vampir bio prikazivan na zapadu, i zašto baš tako. Ono što ovu priču A. K. Tolstoja čini vrednom i zanimljivom jeste to što pruža krajnje retku priliku da vampire sagledamo iz bliže, slovenske perspektive, neokaljane anglocentričnom kolonijalističkom rasističkom ksenofobijom i slovenofobijom i da vidimo jednu XIX-vekovnu horor priču o vampirima u Srbiji napisanu od strane nekog najpribližnijeg: kad već tada nije bilo kasvetnih srpskih pisaca da to urade, evo nama barem jednog Rusa.

            I moram reći da je uradio odličan posao: ovo je zaista vrlo, vrlo dobra priča, malkice smaračka na početku, dok krene radnja (jbg, Rusi ipak nisu imali genija Poa da ih nauči ekonomiji i jasnoći izlaganja!), ali jednom kad preživite taj brbljivi uvod, i kad dođete u srpsko selo, i kad padne noć – kreće klasična, neprejebiva ruralna zavodnička strava! I ne prestaje sve do zaista spektakularnog akcionog kraja sa nekim iznenađujuće morbidnim detaljima!

            Originalni francuski naslov priče je glasio "La Famille du Vourdalak. Fragment inedit des Memoires d’un inconnu". Na ruskom je izdata kao "Семья вурдалака", a u engleskom prevodu zove se THE FAMILY OF A vourdalak. Reč "vurdalak", kako izgleda, izmislio je Puškin početkom 19. veka u jednoj svojoj pesmi; inače se ne koristi nigde u slovenskom svetu i ne znači ništa. Zbog toga sam ja u donjoj verziji priče tu smešnu reč izbacio i zamenio je srpskom, VUKODLAK, kakva se u ovim krajevima zapravo koristi (kao sinonim za vampira). Istina, ima govorkanja da u jugoistočnoj Srbiji postoji stvorenje Vurdalak, i da se hrani isključivo vurdom (vrsta domaćeg krem sira, vidi sliku), ali za sada još nemamo definitivnu potvrdu ove ruralne legende.

            Na srpskom jeziku možete čitati novelu "Vampir" (Упырь, 1841) istog ovog A. K. Tolstoja u izdanju koje je spaja sa Čehovljevom novelom "Crni monah". Davno sam je čitao i malo šta mi je ostalo u sećanju, bojim se da je relativno neupečatljiva i neuporediva sa "Porodicom vukodlaka" (kao i sa "Monahom", uostalom); ali bizarno je da, naročito ako imamo u vidu tu "srpsku vezu", "Porodica vukodlaka" do danas kako izgleda nije bila prevedena na srpski.

            Zbog toga sam se udružio sa jednim Fincem koji uređuje sajt posvećen Ričardu Stenliju, a i inače je fan horora, pa smo uradili sledeću stvar: 1) iskopali smo ne jedan nego tri različita prevoda ove priče na engleski; 2) uporedili ih i ustanovili krupne razlike, nesaglasja i sečenja između njih (različiti delovi nedostaju ovoj ili onoj verziji); 3) napravili smo idealnu, najpotpuniju verziju, u najvećem delu zasnovanu na prevodu izvesnog Fedora Nikanova za koju smo procenili da je najautentičnija i najvernija originalu; 4) a onda sam ja temeljno posrbio sve detalje u toj verziji prevoda tako da imena likova i mesta zaista budu srpska.

Konkretno, u prevodu su se javljala imena likova: Georgy, Pyotr, Sdenka i Gorcha. Ja sam to preveo u Djordje (nisam hteo da engleske čitaoce zbunjujem našim slovom Đ), Petar, Zdenka i Gorča (slovo Č im je, valjda, zahvaljujući Česima, nešto bliže). Takođe sam napisao par fusnota vezanih za srpska verovanja i mitologiju vampira u ovim krajevima, i editovao sam neke detalje u fusnotama koje je napisao kolega Finac, koji je takođe iskopao neke zabavne detalje o drugim likovima koji se pominju u priči (a neki su stvarno postojali). Ja sam takođe u ovom prevodu ispravio pogrešno napisano ime i naslov jedne klasične vampirološke studije, toliko slavne da se pominje čak i u pradrevnoj epizodi Zagovorg sukoba sa vampirom, baronom Rakošijem (POVRATAK VAMPIRA, izdao Veseli Četvrtak)! Kroz čitav tekst smo takođe uneli niz sitnih korekcija i sređivanja, tako da je ova verzija koju vam sada nudimo apsolutno najbolji način da priču pročitate!

Da, jeste pomalo bizarno čitati RUSKU priču izvorno pisanu na FRANCUSKOM koja se dešava u SRBIJI u prevodu na ENGLESKI, ali ovo je, uprkos tome, priča vredna pažnje, i zaslužuje da je overite baš u ovom izdanju. Ako ste baš baš veliki srbofili i insistirate da je čitate na srpskom – možete i to, jer vidim pre neki dan da su je upravo –nezavisno od mene- preveli veseljaci iz SCI FI DRUŠTVA u 18. broju "almanaha" (tj. fanzina) TERRA. Međutim, iz iskustva sa ranijim njihovim prevodima sumnjivog kvaliteta (blago rečeno), ja vam tvrdim da je zaista bolje da ovu priču čitate u DOBROM, ANOTIRANOM, LEPO SREĐENOM PREVODU NA ENGLESKI, radije nego u skrnavom, ovlašnom "prevodu" na srpski (iz ko zna kog i koliko potpunog izvora). Dakle, Vukodlak ili Vurdalak, odaberite sami!

Verzija koju smo Zeleni Čovek i ja priredili prebačena je u PDF, i ja sam taj fajl okačio na Mediafire; sada engleski prevod, sa svim anotacijama i popravkama, ekskluzivno, courtesy of Ghoul, možete skinuti OVDE.

PS: Uzgred, postoji ruski film Семья вурдалакoв, koji prilično trapavo pokušava da "modernizuje" ovu priču i smesti je u današnje vreme.

Ima tu ponešto finih kadrova ruskih pejsaža u izmaglici i starih ruševnih crkava i zgrada, što je lepo za oko kao pokušaj nekakvog slovenskog gotika.

Avaj, pripovedanje je školski primer ruske OPERISANOSTI od smisla za ritam – najgora i smrtno dosadna LETARGIJA prožima čitav ovaj tmušasto-šućmurasti filmčić: to je toliko spooorooooo, toliko neeezaaanimljiiiivoooo izvedeno, da bi "reditelja" na bensendinima valjalo umlatiti glogovim kolcem.

Čak i kad se desi nešto što bi normalan čovek snimio kao napeto, uzbudljivo, jezivo, ovde je naprosto smušeno i bedno, i ukratko rečno – ovaj film možete pogledati samo ako ste baš zadrta "ruska duša" ili se naročito primite na Tolstojevu priču da prosto MORATE da vidite i ruski film. A može vam poslužiti i kao garantovano uspešan lek za nesanicu!

Ali, verujte mi, ako želite DOBAR film po njoj, dovoljno vam je ono što je veliki Mario Bava uradio u TRI PRIČE STRAHA!

Zašto volimo da se plašimo: Slike iz ZAVODNIKA

            Naleteo sam na netu na nekoliko fotografija koje kao da su načinjene u mom romanu ZAVODNIK: odnosno, kao da je neko uspeo da uđe u svet koji sam tu opisao i napravi više jezovitih noćnih snimaka.

            Jedino ne znam gde nađoše jelene, njih u okolini sela Špaj nema – ali baš zato su slike još jezivije; jer, ako tamo noću izlaze jeleni, koje po danu niko nije video, možete misliti šta drugo, još fantastičnije, tamo izlazi noću!!!

            Inače, večeras, tj. u noći između četvrtka i petka (23-24. april), poslušajte Noćni program na Radiju Bg 202, jer će biti posvećen hororu.

            Emisija traje od 01-04 h iza ponoći, četvrtak na petak, tema emisije su Horor filmovi (Zašto volimo da se plašimo), poznati satiričar Miodrag Stošić (na slici) je voditelj a Marko Miranović specijalni gost.

            U ovoj emisiji gostuje i Dejan Ognjanović i govori o ZAVODNIKU, POETICI HORORA, Lavkraftu i – o tome zašto volimo da se plašimo i da gledamo jezive slike poput ovih!

        Kako ekskluzivno saznajem, evo šta možete očekivati u emisiji: u prvom satu ići će delovi o književnosti, o ekranizacijama i intervju sa mnom. 


         U drugom satu se bave srpskim hororima, a na kraju će biti miks zanimljivosti o svima poznatim hororima i o onim za koje se malo zna.

To sve ide naživo, što znači: možete se javiti i komentarisati na tel: 011 3249 202, a SMS slati na 064 0 202 200.

            Dvestadvojku možete slušati i preko interneta ako vam je tako lakše: dakle, uživajte u posleponoćnoj stravi i jezi!

HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – prikaz

  

            Četiri meseca otkako sam počeo da pišem ovaj prikaz (odmah po završenom čitanju, u decembru), i sedam meseci od izlaska knjige (u oktobru, za Sajam knjiga), krajnje je vreme da obznanim prvi deo osvrta na najnoviju Skrobonjinu tematsku antologiju – ovog puta posvećenu teorijama zavere. Možda je i bolje što je toliko vremena prošlo jer će rivju sigurno biti kraći sad kad me je donekle prošla inicijalna emocija.

            Ukratko rečeno, HAARP manje zadovoljava od prethodne, U ZNAKU VAMPIRA. Osim što su priče – u proseku – nešto slabije nadahnute i realizovane (o tome, konkretnije, ispod, kad se pozabavim svakom ponaosob), moja generalna zamerka jeste da ova antologija pokazuje zaprepašćujuće odsustvo političke i društvene svesti kod domaćih pisaca fantastike, slipstrima i mejnstrima – barem kod onih uvrštenih ovde, odnosno onih koji su uopšte seli da napišu nešto na zadatu temu. Uprkos solidnom utemeljenju u ovom narodu, teorije zavere nisu se pokazale bogzna kako inspirativnim za pisce, što znači bar dve stvari: 1) da su domaći pisci uglavnom odrođeni od svog naroda, i 2) da je običan puk daleko maštovitiji u kreiranju i interpretaciji teorija zavere od onih koji se, nominalno, bave imaginacijom i fantazijom! Iz'em ti ja te pisce, "maštare" i "vilozove", kad ih i po mašti i po rečitosti i po sočnosti i po zabavnosti šije svaki prosečan frizer ili taksista!

            Tretman potentne tematike, onako kako se vidi u HAARPU, neočekivano često je jalov, mlitav, kilav, bedast, mlakonjav, idejno isprazan, nedomišljen, prvoloptaški, predvidiv i plitak – onde ge nije usiljen, odnosno veštački nalepljen na priču koja sa zaverama nema nikakve veze. Ne samo što je izbor zavera banalan i prečesto vrlo slabo povezan sa ovdašnjim ambijentom, nego i onde gde takva veza postoji, od nje uglavnom nije nešto zaista prodorno načinjeno. U takvim slučajevima uglavnom se bičuju mrtvi konji: Tito, Jugoslavija, itsl. Iako mi sada živimo u APSURDISTANU u kojem su granice između NJUZ.NETA i B92.NETA definitivno izbrisane, 

u kojem na vlasti imamo KLOVNOVE neuporedive čak i sa karikaturama koje su nam sudbinama upravljale u 1990-im (ej, alo: šolja kafe prizemljila avion predsednika države koji citira Tarabiće Kinezima a ide u posetu Papi čiji je Vatikan pre samo 10 godina nazivao Sataninim gnezdom!), iako imamo situaciju koja je fantastična, hororična, neverovatna, groteskna na svim nivoima tako da bi fantastika i horor trebalo da budu najidealniji diskursi za njeno realističko (sic!) oslikavanje – skoro ništa od toga se ne odražava u ovim pričama. 

Našim autorima su aktuelnija impotentna nagvaždanja o Sarajevskom atentatu, Titovim ljubavnicama, fuzbalskim derbijima u SFRJ i o Merilin Monro (!) negoli zavere koje se direktno dotiču ovog ludila u kojem smo danas. Mislim, šta uopšte reći o piscima kojima je atentat na Kenedija daleko "bliži" i inspirativniji od atentata na Đinđića!? Ovdašnje spisateljice radije prebiru po aferama Merilin Monro umesto da se bave, recimo, zaverom o smrti ovdašnje "Merlinke". 

Gde je Krilato dete? Da li je Arkan živ? Gde su laboratorije koje su proizvele Palmu i Vulina? Ko upravlja Haškim Tribunalom? Gde su tajne Žute Kuće? Kolika je Težina lanaca? Koje sublimirane poruke nose "rijaliti programi"? Ko su tajni sponzori Dragičinog fonda? Da li je Vuk Drašković, kad su ono pokušali atentat na njega na auto-putu, kamionom, tokom vožnje slušao Šemsu? Ko je isprao mozak Radikalu i od njega preko noći napravio Evropejca?... Takvo bogatstvo materijala, u dnevnim novinama, na TV-u, svuda oko nas, a oni prežvakavaju neke bljuvotine o HAARP-u, Ljudima-Gušterima i JFK-u!

            Da budem jasan: ne kažem da ova proza nužno mora da bude eksplicitno angažovana, niti da odražava, preslikava i prepisuje apsurde naših današnjih neživota u duhu "Resavske škole", direktno iz novina; ali kažem da bi proza kojoj je zadata tematika teorija zavere prosto morala, iz razloga relevantnosti ako već ne elementarnog dobrog ukusa, da bar nekako, indirektno, stavi do znanja čitaocu da autor ne živi s glavom zabijenom u svom anusu, ili u pesku, ili u debeloj knjizi, već da deli isti ovaj (ne)kulturni prostor, da na svojoj koži oseća SRBIJU DANAS. 

Umesto toga, čitajući ovu zbirku neki neupućeni čitalac mogao bi da u glavi sastavi foto-robot prosečnog kontributora ove zbirke kao gospodina (ili gospođe) srednjih godina u kućnom mantilu, sa monoklom, koji pućka lulu i pijucka viski dok sedi u debeloj fotelji i gleda kroz prozor svog bogatog stana dole, daleko, daleko dole, na panoramu svetala velegrada, i uzgred u svoj laptop kucka nešto iz pete-šeste ruke što je čuo o teorijama zavere od svog taksiste poslednji put kad se tako vozio do nekog partija.

            OK, ima izuzetaka, postoje ovde i dobre priče, vredne pažnje i čitanja; ovo gore je moja generalna impresija, a evo dole nešto malo konkretnijih osvrta. Ne zamerite što nisu detaljniji, ali koliko sam plaćen (ili, tačnije, koliko sam inspirisan ovom prozom!) – i ovo je mnogo! Dakle, idemo, po redosledu kojim su u knjizi, od velikih zvezda ka manjima. Ispod svakog naslova je moja ocena, u rasponu od 1 (bezvredno) preko 5 (osrednje okej: čitljivo ali zaboravljivo) do 10 (antologijski genijalno), osim znaka /// kod priča koje nisam ocenio zato što ih nisam ni mogao pročitati.

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić

4

Nefokusirana tirada, srećom – kratka, koja nabacuje nekoliko "zavera" vezanih za ove prostore (uključujući slučaj bockanja Monike Seleš), bez centralne zavere, ili teme, osim eksplicitno izrečenog naravoučenija da nisu ludaci oni koji ubijaju ili bar napadaju javne ličnosti: ludaci svoje ludilo izbacuju na članove familije, a atentatori i asasini nisu ludi nego iskorišćeni od strane – ko zna koga. Čitljivo je to, umereno zabavno, ali previše "rambling", što bi reko naš narod. Ipak, OK za jednu početničku priču (našem prošlogodišnjem NIN-ovcu je ovo, ako se ne varam, prva objavljena kratka priča).

ONI, Jelica Greganović

3+

Lepo napisano, "književno", što bi se reklo, ali džaba kad je to sve krajnje nategnuto i isprazno: opisuje se krasnopisom crnomanjasta devojčica usvojena u arijevski plavu familiju čiji sinovi stradaju u Hitlerovoj vojsci, i njen osećaj nepripadanja, paranoje da joj neki nedefinisani ONI rade o glavi, koji traje i posle rata... I šta onda s tim? I gde je tu zavera? Nema. Ali, oh, da li sam pomenuo da je ovo lepo pisano?

ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David

4-

U alternativnoj stvarnosti u kojoj se sarajevski atentat nije dogodio (doušnici sve najavili, Gavrilo i kompanija uhapšeni već na bosanskoj granici kad su ulazili iz Zlesrbije...) nekakav austrougarski bezbednjak mučen je košmarima u kojima se istorija kakvu znamo (sa ubijenim carom, ratom itd) ipak jeste desila. I šta s tim? Ništa. Lepo napisano ali bez jače poente, osim implikacije da bismo valjda živeli u daleko boljem svetu da nije bilo tog atentata niti rata, a naročito da nije bilo Srba. Ovogodišnji NIN-ovac, Filip David, predvidivo se ubedljivo, da ne kažem komotno snašao u austrougarskim čizmama, i nadasve uverljivo – neko bi rekao, kao iz svoje duše – izlio gnev i osudu na "najočevidniji primer terorizma", na tu "bolesnu decu" koju su zloupotrebili velikosrpski zlikovci pod okriljem Rusije "koja iz daljine posmatra šta se radi" itd. Dakle, i estetski i idejno upitna, nedokuvana, šupljikava pričica. Ali hej, šta si zin'o, ipak je to NINO!

KARANTIN, Darko Tuševljaković

5-

Utiče kritika! Šta god neki mislili o mojim dosadašnjim šibanjima Tuševljakovićevog pera (detaljno obavljenim ovde na blogu – ko se kasno uključio, neka pretraži, neće se pokajati!) jedno je sigurno: dali su rezultat! A to je da se ovaj pisac solidnog talenta donekle izlečio od dečjih bolesti koje sam mu ranije zamerao (smešno-nabudžena poređenja i metafore, patetika, ružičasta proza itd). Naravno, kao i većina njegovih priča, i ova je na šablonu "boy meets girl" – ovog puta girl je stjuardesa koja mrtva ozbiljna veruje u neke nebuloze o krljuštavim vladarima iz senke (i nejasno je kako naš naizgled razumni protagonista guta te njene nebuloze, pa neka je još toliko puta sexy ta stjuardesa!). I naravno, tu je još jedan čest motiv kod Tuševljakovića: ljubomora. Naš junak počinje da sumnja u svoju –desu, i krene da je stalkuje na aerodromu, a na kraju proguta i priču o tajanstvenom liku koji je završio u karantinu na aerodromu, koji je možda upravo taj Reptil o kojem je cura nagvaždala. I onda se on potrudi da završi na istom mestu, i... tako. Sapunica, ali za promenu pitka, mada i dalje plitka i sa bezveznim krajem. Ipak, u odnosu na ranije radove, ovo je značajan napredak za Tuševljakovića!

GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić

7-

Od Ilije sam očekivao mnogo više (pametnije, dublje, provokativnije, crnje...) od ove nesumnjivo vrlo duhovite i zabavne zajebancije na račun druga Tita (glavnog junaka) i njegovog satirskog jebačkog nagona. Drug Tića je ovde u ulozi špijuna sa zadatkom da otkrije Ko je ubio Kenedija (KNDJA iz naslova). Tu su i Rotšildi, i Papa, i Rusi, i ko sve ne, ali sve je to samo jedna vanredno zabavna i duhovita sprdačina. Znam da Bakić može više, pa sam zato blago razočaran, ali i njegov solidni-okej nivo je uglavnom nedostižan većini ovdašnjih mu kolega, pa zato, recimo da je ova čaša više nego polupuna.

HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović

4

Naslov je spojlovao twist ove ionako plitke pričice koja deluje umereno-zabavno dok traje, tj. dok ne shvatimo da je samo fragment bez pravog raspleta ili poente. Jeste, ovo je odlomak iz romana, privju pomalo nefer plasiran kao zasebna priča iako ovo samo za sebe ne može da stoji – tj. može, eno ga u knjizi, ali nije zaokruženo.

KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević

///

Apsolutno nečitljivo. Pošto nisam uspeo da se probijem kroz ovo, nema ni ocene. Ali za DŽ, *ovo* čitati, nema šanse. Život je prekratak!

OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz

5-

Dobro napisano ali ideja/koncept iza ove u suštini anahrono hipijevsko-wiccanske ili tako neke drvogrleće (tree-huggerske) storije toliko je duboko upitan i neuverljiv na svim nivoima da to potkopava tekst koji, inače, ima nekoliko upečatljivih slika smeštenih u džunglu.

BEZ OBZORJA, Miljan Marković

///

I ova pulp-priča me izgubila već na početku opštim etitjudom kao i konkretnim znacima amaterizma i mačizma u opisu jednog ženskog lika: "vitka je i zgodna", "pored idealne konstitucije i veoma lepa", "šorts ističe njenu pozadinu onako kako valja" itd. Za 10 strana ovako prozaičnih fraza još bih i stisnuo zube, ali čitavih 30 strana ovoga? Nema šanse.

SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković

2

Sve se menja, samo Vasa Pavković ostaje isti, tj. meni savršeno, apsolutno nečitljiv! Pomisliće neko da imam nešto protiv čoveka (a nemam), ali neka taj neko prvo pokuša da pročita ovaj njegov tekst a onda da čujem šta je lepo našao u njemu? Ja – ništa. Takođe, lost me at hello već prvom rečenicom: "Uh, kako je bilo lepo smejati se teorijama zavere, dok se nekoliko najtrivijalnijih zavera nisu potvrdile." Ovakav gaf (ispravno je: "...nije potvrdilo") možda je oprostiv nekome od početnika i mlađarije u ovoj knjizi, ali Vasi (i nepostojećem lektoru) – ne.

NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić

///

Ne, ne, ne, ne, neeeeeeee... Umesto mojih komentara, citati iz priče:

"Zašto je Merlin izvršila (samo)ubistvo? Bio je mrak."

"Oko deset uveče, u holu hotela (ili možda na prijavnici, ili u njenoj vili?) obično nema gostiju"

"Ah, Merlin,' nasmešio se on značajno, 'Sve je u kretanju unazad, obrtanju niza redosleda uzroka i posledica."

(samo)ubistvo!!!

NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović

XXX

Divna novela. Uživao sam pišući je. Sigurno ćete i vi čitajući je.

Uzgred, u uvodnom tekstu koji je sastavio priređivač, stoji podatak da sam ja navodno "doktorirao disertacijom o H. F. Lavkraftu". Ovo, kao što znate, nije istina (moj doktorat bavi se poetikom horora, od gotika do današnjih dana – eno vam ga u upravo izašloj knjizi POETIKA HORORA!) – ali ko zna, možda se ovde ipak ne radi o nepažnji urednika/izdavača, nego o meta-tekstualnom poigravanju činjenicama, u duhu onoga što sam ja radio u toj noveli, koristeći stvarne likove i događaje? Tako se i čitava ova antologija pomera u alternativnu stvarnost u kojoj sam ja zaista doktorirao na HPL-u i gde stvarno postoji i TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE NEKRONOMIKONA.

BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić

///

Ja ovo ne mogu da čitam. A na prelistavanje i preskok vidim tu sve ono što mi Bajićeve pokušaje pisanja oduvek čini totalno nesvarljivim.

POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma

5

Solidna priča o tome šta bi bilo kad bi ljudima naprasno počele da se ispunjavaju sve želje, nasilno i neubedljivo gurnuta u SF bez ikakve potrebe (žanr, inače, nije uslov u ovoj splistrim antologiji). Osim što joj je poenta krajnje predvidiva (šta bi bilo kad bi svako mogao da materijalizuje svoje želje tipa "da komšiji crkne krava") – ova priča nema ni najmanju naznaku bilo kakve zavere, pa mi nije jasno kako je upala u ovu zbirku (bez obzira što je, nevezano za temu, jedna od boljih u njoj). Inače, u Skrobonjinom uvodu Sigma je proglašen za "direktora Kulturnog Centra niš" (sic!): dakle, "niš" malim slovom je typo, a ime institucije (koja se zapravo zove Niški Kulturni Centar, aka NKC) je greška. Sigma nije direktor NKC-a, niti je to ikada bio. Mada, u nekoj paralelnoj stvarnosti... možda...

PROGRAM, Nataša Milić

4

Službenica u Ministarstvu i ne sanja da joj se možda sprema otkaz; a onda nasluti da se sprema nekakav spisak za otpuštanje – i to mu je ta "zavera" o kojoj se ovde radi. Rasplet je homofobični "how convenient". Usiljeno, iskonstruisano a besciljno.

---NASTAVIĆE SE: KRAJ U SLEDEĆEM BROJU---

TEETH (2007)

**

2

Evo još jednog za na đubrište! Još jedan neopravdano hajpovan srednjak za prave horor fanove na kojega, inače, otkidaju oni toliko gladni "novog" da će se obradovati i podgrejanom govnu, samo ako ga neko prelije šarenim prezlama.

Ovaj limp dick od filma je suviše mlitav da bi zaista ujedao kako treba. Božanstveni koncept o zubatoj pici (lat. vagina dentata) protraćen je u mediokritetskoj egzekuciji na prvu loptu. Naime, SVE je ovde na prvu loptu – zaplet koji bi bolje pristajao nekoj Tromi ovde se pokušava tretirati s ozbiljnošću (!), ali nedosledno, tako da likovi ipak JESU karikature i stereotipovi nesposobni da proizvedu DRAMU, a opet previše su mrtvosani i sterilni da bi bili komični.

Ton ZUBIĆA je totalno promašen, u stalnim oscilacijama između neubedljivo nezasnovanih likova i situacija i povremenih klinačkih (trominskih!) fazona. Neki od primera potonjih: na TV se neprestano prikazuju 'vaginalni' horori (džinovske škorpije, meduze, gorgone i sl.), u školi se baš tih dana uče penisi i vagine (potonje su, u filmu, fundamentalisti naredili da se prelepe sjajnim papirom u udžbenicima – ali nije jasno zašto onda to isto čini i film, koji GLAVNU JUNAKINJU FILMA – ZUBATU VAGINU – NIJEDNOM NE PRIKAŽE, nego je stalno skriva negde offscreen!?).

Ako već junakinju, zbog imbecilnih puritanskih (ili ekonomsko-kalkulantskih) nagona ne smeš da prikažeš, onda je neoprostivo da ti ukras oko glavne junakinje bude takođe prilično mlaka i neupečatljiva 'glumica' – niti je dovoljno realistična da bude tragična (kao Keri) niti je dovoljno preterana da bude komična (kao u nekom Henenloterovom filmu) već je, prosto, bezukusna, nikakva i kao karakter i kao pojava. Tokom filma ona doživljava transformaciju od nevinog ružnog pačeta u kurolomnu gorgonu, ali to glumački uopšte nije prikazano. Kako je samo velika Kamila Kiton (ona koja PLJUJE NA TVOJ GROB) u svojoj velikoj kastratornoj ulozi u poređenju s ovom čije ni ime ne upamtih.

Scenario se ne trudi da nam pruži ni junakinjin bekgraund (iako ima krajnje bizarno nedorečenu familiju i odnose u njoj koji traže objašnjenje!) ni religijsko-vaspitno zaleđe koje je pretvara u propovedačicu 'no sex til marriage' (jer taj kružok deluje kao nekakva sekta, šta li, ali sve se to 'podrazumeva' i potpuno je nejasno ko su ti ljudi!) dok je njen brat (polubrat?) istovremeno – tetovirani hevimetalac i pre-braka-jebac! A majka boluje od neimenovane bolesti i nestaje NIKUDA na pola filma, a sve vreme odmah iza kuće dime se nuklearni reaktori (aha! znači to izaziva vaginalne zubiće!?) a gomila stvari koja se izdešava nakon prvog coitus interruptus decapitatusa nema blage veze ni s kakvom logikom, dramaturgijom, saspensom, bilo čime.

Neki dobar reditelj bi iz scena vaginalne kastracije izmuzao maximum, ali ovaj ovde nije me nijednom naterao da prekrstim noge ili naježim se. Čak i KILLER CONDOM bio je efikasniji u tome!

Ako nešto mrzim to je proizvoljnost, a ZUBIĆI su potpuno proizvoljni i bez ikakvog smislenog osećaja za pravac (eng. sense of direction) – i zaista, sve kako ide prema kraju, uključujući i poslednju scenu, srozava ovo na jedan banalan, glup, dosadan, loše režiran film koji se sav iscrpljuje u svom gimmick-predlošku, od koga ništa naročito ne uradi. Stvarno šteta.