MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

U okviru akcije "Mama Priroda nije samo cveće, ptičice i drveće", evo nama i drugog upozoravajućeg filma na temu krvožednih šumskih svaštoždera.

GRIZZLY

**(*)

2+

Nasuprot skoro svemu što smo videli u BACKCOUNTRY-ju došao je red na nemaštovito ali barem direktno nazvan filmček grizzly (ponegde i pod debilno zavaravajućim nazivom RED MACHINE). On nije bogzna koliko bolji od gorepomenutog, ali je barem nešto malo zabavniji.

U pitanju je B-movie koji ne pati od bolesti zvane "stvarnost", ne trudi se da nas uveri kako je ovo sve moguće niti da je "zasnovano na stvarnom događaju". Grizli ovde ne pojede samo jednu žrtvu u čitavom filmu kao onaj lenjivac iz BACKCOUNTRY-ja; 

ne, deco, on izede bar pet-šes' nesrećnika koji su pošli u šumu na "Prvomajski uranak", a to ne vidimo u trepni-i-propusti kadrovima, nego polagano i fino, da se mogu lepo osmotriti kandžama iskidana lica, otkinute ruke i odgrižene face. Ima ovde dovoljno sirovog mesa za na skaru...

Ukratko, ovo je nešto kao znatno profesionalniji rimejk istoimene orgije neukosti i debilizma, C-filma grizzly Vilijama Girdlera iz 1976: i ovde su sirasti likovi i situacije i preterivanje na mnogim nivoima (istina, golotinje ima načas u jednoj sceni, šifra: sise), ali barem poseduje elementarnu dozu onoga što naš narod naziva "entertainment value".

Tome, pored dobrih efekata maske, pomaže i nesvakidašnje jaka glumačka ekipa: mužjačina sa ženskim prezimenom – Tomas Džejn (MISTER Džejn!), seksi žena sa najrogobatnije odvratnim imenom na nekoj lepotici u poslednje vreme – Pajper Perabo (zvuči kao nadimak nekog Mister Noovog avio-mehaničara!), 

čovek sa dva imena bez prezimena – Skot Glen (ili Glen Skot? To mu dođe nešto kao naš Filip David!) i najzad, brat od tetke Džoa Bob Brigza, Bili Bob Tornton, koji ovde igra antipatičnog i "zlog" (krivo)lovca sa vrlo prijatnim šarmom i bad boy harizmom.

Medved je, avaj, pretežno CGI piksel (i nešto malo maske za krupne planove čeljusti), a finale sa istom takvom pirotehnikom, vatrama i eksplozijama je prećerivanje s fantazijom čak i za ovaj nivo, ali, kažem – nije to nezanimljivo ako naštelujete mozak na ove (niske) frekvencije.

Takođe, prećeralo se i sa dramom između dvojice braće: pajkan (mister Džejn) i iz zatvora pušteni Džejms Marsden (igrao u nekim superherojštinama; meni nepoznat) sa različitim motivima (i koškanjima) idu u šumu, gde ničim izazvano i nizašta upotrebljeno GLUVA Pajperka (Džejnova ženica) proučava životinjke dok besni grizli glave grize svemu što mrda... Ipak, sve u svemu, ovo je simpatičan, gledljiv palp za kasnonoćnu razbibrigu.

PS: A ako baš želite da, za promenu, pogledate IZUZETAN film o grizlijima, ljudima i Mami Prirodi (ali i o toliko još toga drugog zabavnog i pametnog), moj Pečat preporuke ipak ide na remekdelni dokumentarac Vernera Hercoga, GRIZZLY MAN.

MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

   

            U okviru akcije "Prvomajski uranak" prigodno se podsećamo toga da ljudi vole da odu u prirodu, zapišavaju zelenilo i peku roštilj na otvorenom jer takva akcija nas vraća u naše slavne polumajmunske, pećinske dane – ali kao što voli čovek da prezalogaji na otvorenoj vatri ispečenu kobas'cu ili ćevap, tako i Mama Priroda, preko svojih divljih agenata, voli da malo čalabrcne one koji zabasaju malo dublje sa njenih utabanih staza.

            Dakle, svi vi koji ovih dana idete u šume i divljine kako biste osetili "Dodir prirode" TM, imajte na umu da vas tamo može dočekati i nešto mnogo krvoločnije i opasnije od krpelja, a to su – DIVLJI MEĐEDI! I pod time ne mislim samo na polupijanu "urbanu" ili gejačku stoku koja pali vatre, pušta turbo folk buku usred zelenila i ostavlja plastiku i ostalo đubre svuda za sobom. Ne, mislim i doslovno na medvede.

Evo, zato, kratkih ali slikovitih osvrta na dva nedavna, nova filma na temu šumskih izletnika koji najebu od strane medveda. Prvi je

BACKCOUNTRY

**

2

            Ne padajte na reklamu i najave: ovo NIJE horor film, nego drama, pa još "zasnovana na stvarnom događaju". Ukratko, momak vodi đevojku na izletište u šumama, van jeka sezone, i van utabanih staza. To je kraj u kojem je odrastao i on je zapeo da joj pokaže jedno prekrasno mesto, nekakvo zabačeno jezerce gde je, navodno, ludački divan pogled.

Sreću mu na tom putešestviju prvo pokvari mrcina sa irskim akcentom, Erik Balfur, prema kojem je ženica neopravdano srdačna i bezveze ga –iako im je potpuni stranac, prvi put viđen u toj šumetini – pozove na večeru, a ovaj ubrzo pokaže vrlo zajebano lice...

            Da stvari budu još gore, naš kreten se narednog dana, naravno, izgubi, a tamo gde curicu odvede nema ni J od jezera. Ona je, naravno, besna, a on patetično prizna da je u celo to sranje uvukao nju i sebe kako bi je baš tamo zaprosio.          

            Znači, imamo film o dvoje imbecila koji rade stvari koje pametni ljudi ne rade, pa stoga imamo i eksplicitno naravoučenije x 2:

1) kad ideš u šumu, ne udaljavaj se mnogo od staza, ne kurči se pred ženskom po svaku cenu jer imaš jake šanse da te zezne ona druga Ženska, zvana Mama Priroda; nosi sa sobom mape, i ne ostavljaj mobilni u kolima ("neću to sranje uz sebe, želim ODMOR"; e, a kad se izgubiš u šumi i ne znaš gde si, idiote, onda se odmori i od mozga i od života!);

2) kad usred šume po prvi put vidiš neznanca, a on izgleda znatno veći i jači od tvog momka, nemoj ga zvati na večeru, pa makar i zato da bi dečka malo pravila ljubomornim, jer bi ovaj mogao da vam oboma zagorča i večeru i veče sa svojim "Tko jači – tlači" nastupom.

A kad na tu i takvu scenu stupi još i krvoločni međed, pruži se prilika i za treće naravoučenije:

3) Ako već sa sobom nosiš SPREJ PROTIV MEDVEDA, nemoj da čekaš da ti zver otkine sve udove sa trupla pre nego što jebeno rešiš da ga njime nešto malo prsneš!

Sve u svemu, ovo je solidno snimljen ali konceptualno nezanimljiv film o krhkosti muškog identiteta s početka 21. veka (pakao su drugi ljudi; pakao je priroda; pakao su drugi medvedi!) u kojem se uzgred, na minut-dva, pred sam kraj, pojavi i jedan grizli.

            Za pohvalu je to što su koristili pravog medveda, a ne kompjuterski nacrtanog: to svakako dodaje uverljivosti. Ali i uverljivost je ponekad precenjena vrlina: nismo ovde došli da gledamo direktan prenos stvarnosti niti ilustraciju tamo nekog člančića iz crne hronike ("Izletnika pojeo medved; Lokalci kažu – Š'će u riljano?") kakvih ima svako malo, nego da se zabavimo i naučimo nešto korisno.

            Zabave ima MALO, i od sorte drugačije od onoga što plakati, trejleri i najave obećavaju (horor), a čak i kao drama je to vrlo jednodimenzionalno, površno i mlako. To je tako naročito zato što slepo držanje za "stvarnost" čini i dramaturgiju tankom: jer – SPOJLER! – kad medved proždere momka (u brzim kadrovima, ali sa odličnom i vrlo realističkom maskom i krvavim efektima), curica samo otrči kroz šumu u bezbednost, pređe čamcem jezero, i vrati se u civilizaciju, čak i ne ubivši prethodno medveda na neki spektakularan način (ne, deco, meda ovde preživi) – a kad dođe, sva nikakva i iznurena, u "civilizaciju", tamo je dočeka Balfur kao vođa nove grupe turista.

            Znači, bilo kuda, međed (ove ili one vrste) – SVUDA!

E, ako procenite da ti ćevapi kupljeni na "Akciji" u Megamarketu vrede ove i ovakve Akcije sa međedima po šumama i gorama, a vi izvolite. Ali barem uz ćevape ponesite sa sobom i mapu i mobilne telefone.

Srećan vam Walpurgisnacht, drevni Praznik "Rada"!

---U idućem nastavku. GRIZZLY!!!

Lov na lignje (Squid Fishing)

  

            Prošlog septembra proveo sam dve nezaboravne nedelje u Istri. O nekim od iskustava već sam izvestio OVDE, ali mnogo toga zabavnog ostalo je još nepokazano, pa evo sad nečeg pomalo hororičnog i lavkraftovskog!
 

Naime, dok sam boravio u Štinjanu (kraj Pule), kao gost mog dragog prijatelja Marka Piševa, koji tamo ima porodičnu vikendicu, jedno popodne i veče otišli smo u lov na lignje.

            Odmah da kažem, za razliku od Marka, koji je fan svega mediteranskog i morskog – od riba, lignji, hobotnica i ostalih ljigavih grozota pa do maslina i drugog priobalnog rastinja – ja sam čovek izrazito kontinentalnog ukusa i stremljenja: od svih tih gnjecavih gnjusoba sa GNJ u imenu ja jedino mogu da svarim jagnje (a ni njegov fan baš nisam).

            Dakle, lignje nisu nešto što bih ja ikada u nekoj kafani naručio od svoje volje i duboke potrebe, ali mogu da ih jedem, onda kad sam baš u prilici i kad Marko zapne: nije to čak ni loše za pojesti, daleko do toga, ali ipak je to za mene tuđinsko meso (alien flesh).

            Ipak, vrlo rado sam iskoristio priliku da overim kako izgleda lov na lignje u koji nas je pozvao Markov komšija i kućni prijatelj, simpatični starčić po imenu Bartul, koji je na svoju brodicu osim mene i Marka primio i našu kinesku prijateljicu Šon (čiji je aparat odgovoran za sve slike koje ovde vidite).

            Popodne je bilo vedro i prijatno, a igre boja i oblika oblaka prilikom zalaska sunca dali su neke slikovite rezultate koje nema potrebe prepričavati, kad slike govore više od reči.

            Prijatna to beše vožnja, iako, da budem iskren, ja zaista nisam fan ljuljanja u orahovoj ljusci nad vodenim ambisima koji kriju kojekakve Nemani, Polipe i Meduze – a uz to sam i neplivač, tako da vodu u ovim količinama više volim da gledam kao estetski fenomen, stojeći na tvrdom tlu, negoli plutajući na njoj.

            To ne znači da patim od morske bolesti – ni blizu: svaku vrstu vožnje odlično podnosim, po tlu, vazduhu i vodi! – niti da sam se bojao u ma kom trenu – taman posla; uostalom, bili su tu i pojasevi za spasavnje, Zlu ne trebalo! – samo kažem, voda nije moj prirodni element (iako sam Vodolija), ja sam kopneni sisar i imam čeljusti sisara, sa adekvatnim probavnim traktom, fiziologijom i psihologijom, i od toga ne bežim, niti drugačijem od toga težim.

            Brodicom smo kružili oko nekoliko ostrva u puljanskom zalivu, uključujući tu i famozne Brione (gde je pristajanje zabranjeno) i sve troje gostiju izmenjalo se za kormilom, čisto da osetimo ugođaj upravljanja brodićem.

            Ovaj brodić svom vlasniku, Bartulu, pre svega znači kao sredstvo osame i sklanjanja u neki drugi svet, dok je ribolov za njega samo hobi, jer to malo što ulovi ili donese kući za jelo, ili pokloni susedima; prodajom se ne bavi.

            Pošto nisam preterani fan lignji, a još manje fizičkog rada, zdušno sam privilegiju pecanja lignji na zabačenu strunu s mamcem prepustio Marku i Šon, koji su se na to primili ko malji deca, dok sam ih ja slikao, uživao u prizorima gasećeg dana i u dolazećem mraku, i pijuckao rakiju koju Bartul drži na brodu, a od koje smo svi naizmenično potezali (Šon još i najviše).

            Isto kao i lignje, tako i rakiju – ne volim naročito, ali ako nema ništa drugo, ne odbijam ukoliko okolnosti nalažu, odnosno ako će konzumacija unaprediti kontekstu prigodne osećaje.

            Na kraju balade, lovci su uhvatili taman toliko bogohulnih podvodnih sluzavosti za neskrivenu radost i veselje.

            Tri lignje su pale za slobodu i izlučile svoje mastilo u delu brodića namenjenom za njihove samrtne ropce.

            Vrlo brzo zatim su završile u tanjiru, odnosno u tiganju: Bartul ih je očistio i pripremio sa nekim njegovim specijalnim forama i fazonima, ali je konzumaciju prepustio nama troma, jer on, iz zdravstvenih razloga, ne jede posle 18h, a kad smo se vratili u Markov dom i završili s pripremama, bilo je već oko 22h.

            U prijatnom ambijentu njegove terase, s pogledom na palmu i pučinu, uz adekvatne priloge i vino, naše malo ali zabavno društvo smazalo je tri Dagonova sina (ili kćeri?) u slast.

I zaista ovde moram da iznesem truizam da je sveže ulovljena lignja nešto sasvim, sasvim drugačije od smrznute, kupljene u marketu, ili dobijene u restoranu...

Dobro, nije ta lignjetina baš kao mlada teletina, ili zečetina, a kamoli srnetina, ili divljesvinjetina, nije ni prići dimljenoj butkici, ili leskovačkoj mućkalici, a o srodnosti sa telećom glavom u saftu ili rebarcima na kajmaku nema ni govora – ali, for what it is, beše to jedna baš baš fina večera, tim slađa jer smo se prethodno izbrusili na svežem večernjem morskom vazduhu, pa smo bili i dodatno ogladneli celom tom akcijom. 

Kad smo otpočeli s večerom počela je i kiša, a sedeti u zaklonu terase i večerati uz njeno dobovanje – nikakva dodatna muzika nije nam bila potrebna... A noć je još bila mlada...

PORODICA VUKODLAKA – Aleksej K. Tolstoj

            PORODICA VUKODLAKA je naslov horor pripovetke ruskog pisca Alekseja K. Tolstoja (Aleksey Konstantinovich Tolstoy / A. K. Tolstoy / Алексей Константинович Толстой, 1817 –1875) koja je izvorno bila napisana na francuskom 1839. godine, ali je na ruskom objavljena tek 1884.

            Dugo sam tragao za ovom pričom, a glavnih razloga za tu potragu ima barem dva: 1) ne samo što se radi o relativno retkom primerku klasične ruske horor priče, nego se ova još u celosti dešava u Srbiji (!), i 2) ona je poslužila kao predložak za izuzetan segment u omnibusu Marija Bave TRI PRIČE STRAHA (I Tre volti della paura, aka Black Sabbath, 1963).

            Pošto se radi o klasičnom, izvanrednom filmu majstora strave o kojem sam ovde već pisao, verujem da su oni koji znaju šta valja to odavno overili, pa nema potrebe za detaljnim prepričavanjem: ukratko, radi se o namerniku koji dođe u jednu srpsku familiju na selu, gde je glavu porodice, starca Gorču (Boris Karloff!), ujeo vampir, a onda on, prema starom srpskom običaju, umesto da ide da zarazu širi među čedne Engleze i druge tuđine, pošast raširi po sopstvenoj familiji. Što da prelazi ceo kontinent i još neku slanu vodu pride da bi griz'o anemične engleskinje kad ima jedre seljanke tu, u selu, a vala i u rođenoj kući? Zna se ko je prvi na udaru kad se prosečni srpski domaćin "povampiri"!

            Mi u Srbiji, inače, nalazimo se u paradoksalnoj poziciji: iako smo domovina i REČI i MITA o vampirima, naša nejač je osuđena da krvopije prima filtrirane kroz zapadnjačka pop-sranja, pre svega engleska i američka, tako da kad ovdašnjem čitaocu/gledaocu horor kažeš reč VAMPIR, on/a zamišlja nekakve nalickane grofove sa leptir mašnama, čipkanim košuljama i plaštovima, ili goth-tinejdžere koji svetlucaju, ili u najboljem, kao ćelave zubate Nosferatu-derivate preslikane iz neke video-igrice ili stripa/filma a la 30 DAYS OF NIGHT. I sami smo tome krivi: svekoliko bogatstvo našeg folklora i predanja nije bilo dovoljno našim vajnim piscima u prethodna dva veka da proizvedu više od jedva tuceta ili dva priča o vampirima, uglavnom krajnje inferiornih, a to važi kako za najčuveniju (Glišićeva "Posle 90 godina") tako i za dobar deo najnovijih, žanrovačkih, okupljenih u antologiji U ZNAKU VAMPIRA.

            Nije ovo mesto ni vreme da naširoko razglabam o osobenostima vampirskog mita, o istoriji njegovog književnog prisustva, o inkarnacijama vampira pre i posle Stokerovog DRAKULE – uostalom, o tome sam već više nego iscrpno pisao u POETICI HORORA, pa savetujem da bacite pogled na poglavlje posvećeno DRAKULI za to kako je vampir bio prikazivan na zapadu, i zašto baš tako. Ono što ovu priču A. K. Tolstoja čini vrednom i zanimljivom jeste to što pruža krajnje retku priliku da vampire sagledamo iz bliže, slovenske perspektive, neokaljane anglocentričnom kolonijalističkom rasističkom ksenofobijom i slovenofobijom i da vidimo jednu XIX-vekovnu horor priču o vampirima u Srbiji napisanu od strane nekog najpribližnijeg: kad već tada nije bilo kasvetnih srpskih pisaca da to urade, evo nama barem jednog Rusa.

            I moram reći da je uradio odličan posao: ovo je zaista vrlo, vrlo dobra priča, malkice smaračka na početku, dok krene radnja (jbg, Rusi ipak nisu imali genija Poa da ih nauči ekonomiji i jasnoći izlaganja!), ali jednom kad preživite taj brbljivi uvod, i kad dođete u srpsko selo, i kad padne noć – kreće klasična, neprejebiva ruralna zavodnička strava! I ne prestaje sve do zaista spektakularnog akcionog kraja sa nekim iznenađujuće morbidnim detaljima!

            Originalni francuski naslov priče je glasio "La Famille du Vourdalak. Fragment inedit des Memoires d’un inconnu". Na ruskom je izdata kao "Семья вурдалака", a u engleskom prevodu zove se THE FAMILY OF A vourdalak. Reč "vurdalak", kako izgleda, izmislio je Puškin početkom 19. veka u jednoj svojoj pesmi; inače se ne koristi nigde u slovenskom svetu i ne znači ništa. Zbog toga sam ja u donjoj verziji priče tu smešnu reč izbacio i zamenio je srpskom, VUKODLAK, kakva se u ovim krajevima zapravo koristi (kao sinonim za vampira). Istina, ima govorkanja da u jugoistočnoj Srbiji postoji stvorenje Vurdalak, i da se hrani isključivo vurdom (vrsta domaćeg krem sira, vidi sliku), ali za sada još nemamo definitivnu potvrdu ove ruralne legende.

            Na srpskom jeziku možete čitati novelu "Vampir" (Упырь, 1841) istog ovog A. K. Tolstoja u izdanju koje je spaja sa Čehovljevom novelom "Crni monah". Davno sam je čitao i malo šta mi je ostalo u sećanju, bojim se da je relativno neupečatljiva i neuporediva sa "Porodicom vukodlaka" (kao i sa "Monahom", uostalom); ali bizarno je da, naročito ako imamo u vidu tu "srpsku vezu", "Porodica vukodlaka" do danas kako izgleda nije bila prevedena na srpski.

            Zbog toga sam se udružio sa jednim Fincem koji uređuje sajt posvećen Ričardu Stenliju, a i inače je fan horora, pa smo uradili sledeću stvar: 1) iskopali smo ne jedan nego tri različita prevoda ove priče na engleski; 2) uporedili ih i ustanovili krupne razlike, nesaglasja i sečenja između njih (različiti delovi nedostaju ovoj ili onoj verziji); 3) napravili smo idealnu, najpotpuniju verziju, u najvećem delu zasnovanu na prevodu izvesnog Fedora Nikanova za koju smo procenili da je najautentičnija i najvernija originalu; 4) a onda sam ja temeljno posrbio sve detalje u toj verziji prevoda tako da imena likova i mesta zaista budu srpska.

Konkretno, u prevodu su se javljala imena likova: Georgy, Pyotr, Sdenka i Gorcha. Ja sam to preveo u Djordje (nisam hteo da engleske čitaoce zbunjujem našim slovom Đ), Petar, Zdenka i Gorča (slovo Č im je, valjda, zahvaljujući Česima, nešto bliže). Takođe sam napisao par fusnota vezanih za srpska verovanja i mitologiju vampira u ovim krajevima, i editovao sam neke detalje u fusnotama koje je napisao kolega Finac, koji je takođe iskopao neke zabavne detalje o drugim likovima koji se pominju u priči (a neki su stvarno postojali). Ja sam takođe u ovom prevodu ispravio pogrešno napisano ime i naslov jedne klasične vampirološke studije, toliko slavne da se pominje čak i u pradrevnoj epizodi Zagovorg sukoba sa vampirom, baronom Rakošijem (POVRATAK VAMPIRA, izdao Veseli Četvrtak)! Kroz čitav tekst smo takođe uneli niz sitnih korekcija i sređivanja, tako da je ova verzija koju vam sada nudimo apsolutno najbolji način da priču pročitate!

Da, jeste pomalo bizarno čitati RUSKU priču izvorno pisanu na FRANCUSKOM koja se dešava u SRBIJI u prevodu na ENGLESKI, ali ovo je, uprkos tome, priča vredna pažnje, i zaslužuje da je overite baš u ovom izdanju. Ako ste baš baš veliki srbofili i insistirate da je čitate na srpskom – možete i to, jer vidim pre neki dan da su je upravo –nezavisno od mene- preveli veseljaci iz SCI FI DRUŠTVA u 18. broju "almanaha" (tj. fanzina) TERRA. Međutim, iz iskustva sa ranijim njihovim prevodima sumnjivog kvaliteta (blago rečeno), ja vam tvrdim da je zaista bolje da ovu priču čitate u DOBROM, ANOTIRANOM, LEPO SREĐENOM PREVODU NA ENGLESKI, radije nego u skrnavom, ovlašnom "prevodu" na srpski (iz ko zna kog i koliko potpunog izvora). Dakle, Vukodlak ili Vurdalak, odaberite sami!

Verzija koju smo Zeleni Čovek i ja priredili prebačena je u PDF, i ja sam taj fajl okačio na Mediafire; sada engleski prevod, sa svim anotacijama i popravkama, ekskluzivno, courtesy of Ghoul, možete skinuti OVDE.

PS: Uzgred, postoji ruski film Семья вурдалакoв, koji prilično trapavo pokušava da "modernizuje" ovu priču i smesti je u današnje vreme.

Ima tu ponešto finih kadrova ruskih pejsaža u izmaglici i starih ruševnih crkava i zgrada, što je lepo za oko kao pokušaj nekakvog slovenskog gotika.

Avaj, pripovedanje je školski primer ruske OPERISANOSTI od smisla za ritam – najgora i smrtno dosadna LETARGIJA prožima čitav ovaj tmušasto-šućmurasti filmčić: to je toliko spooorooooo, toliko neeezaaanimljiiiivoooo izvedeno, da bi "reditelja" na bensendinima valjalo umlatiti glogovim kolcem.

Čak i kad se desi nešto što bi normalan čovek snimio kao napeto, uzbudljivo, jezivo, ovde je naprosto smušeno i bedno, i ukratko rečno – ovaj film možete pogledati samo ako ste baš zadrta "ruska duša" ili se naročito primite na Tolstojevu priču da prosto MORATE da vidite i ruski film. A može vam poslužiti i kao garantovano uspešan lek za nesanicu!

Ali, verujte mi, ako želite DOBAR film po njoj, dovoljno vam je ono što je veliki Mario Bava uradio u TRI PRIČE STRAHA!