Vampiri i Demoni u Beogradu!

            Obznanjujem i najavljujem dva dešavanja vredna pažnje svih ljubitelja horora u Beogradu i bližoj mu okolini. Biću im i lično prisutan, ako to nekoga zanima, ali samo u publici; u narednim danima (počev od petka 22. maja, kada gostujem u Vršcu, pa iduće tri nedelje) biće više nego dovoljno dešavanja sa mnom na podijumu, na pozornici, za mikrofonom itd. O tom potom, a za sada, da vidimo šta nikako ne valja propustiti u sredu i četvrtak.

1) Predavanje „Legenda o besmrtnosti: 

Vampir u folkloru, književnosti i filmu“

U sredu 20. maja 2015 godine, s početkom u 19 časova, u knjižari Plato (Knez Mihailova 48) biće priređeno predavanje „Legenda o besmrtnosti: Vampir u folkloru, književnosti i filmu“, koje će održati dr Tomislav Longinović, profesor slavistike i uporedne književnosti na Univerzitetu „Viskonsin“.

Predavanje prati razvoj vampira kao kulturne ikone od 18. veka pa do danas. Prateći promene koje doživljava kroz različite medije i žanrove, predstava o zlu se menja tokom vekova kao ogledalo ljudskih strahova i nada. Osnovna teza je da je vampir arhetip modernosti, jer prebacuje središte ideje o besmrtnosti iz religije na foklor, književnost i film. Predavanje „Legenda o besmrtnosti: Vampir u folkloru, književnosti i filmu“ je događaj kojim se najavljuje II Festival fantastične književnosti „Art-Anima“ (02-04. jun, knjižara Plato), a organizatori su sajt za promociju fantastične književnosti „Art-Anima“, Udruženje građana „Punkt.rs“, te izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ i „Plato“. Ulaz na predavanje je slobodan.

Tomislav Z. Longinović diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zvanje magistra u oblasti kreativnog pisanja stekao je na Univerzitetu u Ajovi, gde je 1990. i doktorirao na odseku za uporednu književnost. Objavio je nekoliko značajnih studija: Vampires Like Us: Writing Down the Serbs, Granična kultura: politika identiteta u četiri slovenska romana 20. veka (na engleskom i srpskom) i Vampire Nation: Violence as Cultural Imaginary koja je 2012. godine osvojila nagradu „Mihajlo Miša Đorđević” za najbolje delo u okviru južnoslovenskih studija. Urednik je i zbornika Vampires Over the Ages: A Cultural Analysis of Scientific, Literary, and Cinematic Representations. 

Iza sebe ima mnoštvo naučnih radova, kako na polju književnosti tako i sociologije i antropologije, kao i veliki broj prevoda i prikaza. Predaje slavistiku i uporednu književnost na Univerzitetu „Viskonsin” u Medisonu, a kao gostujući profesor  antropologije i slavistike boravio je i na Centralno-evropskom Univerzitetu i Harvardu. Od 2016. godine biće gostujući profesor Univerziteta Harvard.

2) Špageti horori Lamberta Bave u Kinoteci

U dva dana četiri filma Lamberta Bave: 20.05 – 21.05. u Kinoteci, Kosovska 11. Nastavlja se sa ciklusom Špageti horor u okviru Šok Koridor predstavlja. Evo šta o ovoj mini-reviji kaže urednik programa, Nenad Bekvalac:

Demoni 1 i 2 su išli kod nas u bioskope ali na žalost prvi deo je išao cenzurisan i kraći je 11 min od originala tako da će u Kinoteci ići sa blureja; glupo je da ga pustimo osakaćenog pa maker i sa 35mm. Drugi deo je išao integralno i biće sa filmske trake. Demonova maska i Odsjaj oštrice nikada nisu bili u distribuciji kod nas, pa je ovo jedinstvena prilika da se ovi kultni klasici vide na velikom platnu kako dolikuje.

Cena karata je 150 din. po projekciji. Onda sledi letnja pauza, nastavlja se u septembru.

            Sreda 20.05.

ŠOK KORIDOR PREDSTAVLjA:

ŠPAGETI HOROR, LAMBERTO BAVA

(Lamberto Bava)

19:00

DEMONOVA MASKA 

(IT 1989) 95'

La maschera del demonio

21:00

DEMONI 

(IT 1985) 88'

Demoni

              Četvrtak 21.05.

19:00

ODSJAJ OŠTRICE 

(IT 1983) 108'

La casa con la scala nel buio

            21:00

DEMONI SU MEĐU NAMA (DEMONI 2) 

(IT 1986) 84'

Dèmoni 2... l'incubo ritorna

Vidimo se tamo!!!

Još jedan pogled na FURY ROAD

  

            Stari saradnik ovog bloga, Nikola Popević, koji se dugo nije oglasio novim prikazima (ali ima za to dobar alibi, pošto sada kroji filmski program RTS-a), našao se inspirisan ovim odličnim filmom da sroči svoj osvrt na njega, pa vam ga ekskluzivno nudim na uvid i razmatranje, pošto sadrži niz opservacija i uglova koji na zanimljiv način dopunjuju ono što sam ja već napisao u svom prikazu, OVDE.

  Max Max – Fury Road  

(c) by Nikola Popević

for The Cult of Ghoul, Inc.

Ne mogu da se setim kad sam poslednji put u bioskop otišao ovoliko potiskujući iščekivanja. Originalna Mad Max trilogija bila je jedna od ključnih za formiranje mog filmskog ukusa. Kao što Ameri vole da kažu, u zavisnosti od generacije, da tačno znaju šta su radili na dan ubistva Džona Kenedija ili za onu prevaru od 11. septembra, tako pamtim sebe kao 11/12-godišnjaka kako na "Drumskom ratniku" u bioskopu "20. oktobar" doživljavam nešto poput Stendalovog sindroma i činjenicu da me je posle "trojke" uhvatila grdna kiša za koju se posle ispostavila da je došla od Černobilja, samo nam to još nisu bili javili, a ja se nekom igrom slučaja setio da se kod kuće dobro istuširam i tako se nesvesno dekontaminiram. The ultimate (new) Mad Max experience!

I "Autoput besa" jeste isporučio, s tim da treba izbeći cepidlačenja počev od naslova (nema nigde nikakvog puta), kao i detalja koji ovaj film ne mogu precizno da smeste u redosled događaja iz prethodnih delova (V8 presretač bude slupan i u ovom filmu, društvo je potpuno raspadnuto i ljudi slabo pamte stari svet, dok je Maks prilično mlad, itd). Ko želi zabavu, kome se dopao Crank, Running Scared, Man on Fire... Neka pohita. Film je non-stop akcija, ali to svi već znaju. Bruke ovde nema, sedamdesetogodišnji čiča Miler drži ovim današnjim pacerima predavanje kako se snima zabavan film, a sam se decenijama bavio detinjarijama i dramurdama.

Dizajn potpuno savršen, mrskog nam CGI ima više nego što tvrde (kao, 80% stantova su stvarni, jes, šišarke), ali se bar pošast tri-dea skoro i ne oseća. Nekoliko dosetki na tu temu kao da kažu da je čiča Miler svojim saradnicima u nekom trenutku rekao: "E, ajde čisto štosa radi da ubacimo onu omiljenu tri-de foru da nešto poleti prema licu publike", ali ne više od toga, pa te moderne gluposti ne smetaju previše. Ali sve ostalo je pravi raj za oči, od maštovitih automobila – nekakvog maslkara s gusenicama, karoserije "taksističke mečke" na kamionu, jež-automobila koje voze Rusi, gomile sumanutih detalja, ukrasa i drangulija vise svuda unaokolo, a umesto dobošara iz vremena frontalnog ratovanja, ovde moral podiže čitav metal-indastrijal bend na za to specijano opremljenom vozilu; pa do žrtava radijacije koji se života drže samo jer su se svesno predali opštem ludilu – simbioza mehanike i slomljenih tela ovde nema samo funkcionalnu ulogu, svako medicinsko pomagalo (uz koje u paketu ponekad ide živ čovek kao kesa za transfuziju krvi) nosi se kao ukras. A tumorima se čak i imena daju.

Osim akcenta na opštem ludilu, ovaj Maksov svet pokazuje i neke novitete – želja za bekstvom na mesto koje ne postoji jeste i dalje tinjajuća i prisutna, ali sveprisutna je fascinacija tečnostima. To je korak dalje od jurnjave za gorivom iz "Drumskog ratnika", ovde se visoko vrednuje i eksploatišu i razne druge tečnosti – krv, voda, majčino mleko... U opštem ludilu usred pustinjske tišine nije ni čudo što se sve tečnosti doživljavaju kao životna goriva. Drugi zanimljiv detalj jeste kontra duhu vremena iz "Drumskog ratnika". Dok se u njemu svaka kap goriva smatra bitnom (postoji sjajna scena kad Maks uzima gorivo iz slupanog automobila i krpom sakuplja ono koje se prosulo na asfalt), u novom filmu, opet u duhu dekadentnih vremena, rasipa se bukvalno sve, osim onoga što je potrebno za kontrolisanje naroda. Automobili, a teško je verovati da postoji ikakva proizvodnja, lupaju se bez ikakvog žaljenja, ljudski život ne vredi apsolutno ništa, pa čak i to večito dragoceno gorivo rasipa se na gitaru-plamenobacač. Zašto? Pa, dok ima resursa, udri i cepaj, a kad nestane – videćemo šta ćemo. Moderno, nema šta.

E sad, kad smo već kod tih modernih fazona... Za razliku od "Drumskog ratnika" gde je glavni antagonista otvoreni peder, očigledno zao, lud i sulud (i bilo bi zanimljivo videti da se film s takvim negativcem snimi danas i da se vidi hoće li izazvati proteste), "Autoput besa" vozi utabanijim i sigurnijim stazama, te se otuda i internet popalio u raspravama o navodnoj mizandriji i napadnom feminizmu. Da se razumemo, nije to baš sasvim bez đavla, ali sam film se ni u jednom trenutku ne zakuca u ideološke ćorsokake. Furioza je više na liniji Sare Konor i Ripli, dakle zapravo muška fantazija o tome kako bi jaka žena trebalo da izgleda (dovoljno joj je dati razna oružja i Terminatorovu ruku), nego neko ko će pred testosteronsku publiku istresati feministička sviranja kurcu.

Mnogo kukavičkiji pristup učinjen je kod zlikovačke vojske – upadljivo našminkani i odreda bolesni, njihova divljačka nebriga za sopstveni život na tragu je aktuelnih muslimanskih fanatika, spremnih da umru zbog divota na onome svetu. Međutim, ovde se filozofija ne rasplinjava nego šalje na pogrešan kolosek vađenjem detalja iz nordijske mitologije: momci bi u Valhalu. Time se propušta možda zanimljiva paralela, pogotovo za svet Pobesnelog Maksa: nafta – muslimanski fanatizam; i nepotrebno se ubacuje mig ka belačkoj mitologiji i obrijanim glavama.

Ali, dobro, ništa ne može da upropasti čisto pumpanje adrenalina koje nosi ovaj zabavan film, pa čak ni to što je Maks srozan na skoro pa sporedan lik i što Hardi nije Gibson mada na momente (srećom, veoma retko) sitnom mimikom pokušava da ga dočara. Iako je sasvim validno da Maks na svojim putešestvijama po onakvom svetu ludila naleti na osobu poput Furioze koja ga zaseni, mnogo više smeta njegova psihotičnost i sklonost ka halucinacijama. Prečesto se to događa u filmu da bi bilo zanemareno, a potpuno promašeno u tretmanu Maksa kao lika; u prethodnim delovima njegova duševna praznina ispoljavala se sasvim drugačije. Doduše, uvek je moguće da je Miler svestan da se današnjoj publici mora sve objasniti, te halucinacije zapravo viču: "Ej, deco, jel' sad kapirate zašto je on MAD Maks?"

Odličan film, prava je šteta što je Gibson ovako nešto već snimio (Apocalypto) i verovatno neće – kao što mi je najpre palo na pamet – umesto neke kameo uloge uskočiti u režisersku stolicu. Mada...

MAD MAX: FURY ROAD (2015)

****

4

            Ah, kako divan dan! Hajp je, za promenu, bio opravdan: FURY ROAD je (skoro) sve što sam očekivao i želeo da bude! Ali pre i iznad svega – orgazmični overload sumanuto preterane a opet uzemljene akcije, u smislu da se ova vozila sudaraju, prevrću i kroz vazduh lete po zakonima fizike a ne kompjuterske animacije. Oh, divote (uglavnom) praktičnih efekata…

            (Skoro) sve što je bilo dobro u prethodna tri filma postoji i ovde, isto ili još bolje – uz neke izuzetke i modifikacije. Pre svega – AKCIJA je spektakularna, i po zamisli i po izvedbi: ako je neko mislio da je deda Miler zreo za penziju, ili da su ga otupeli i prezasladili svi ti pingvini što igraju i prasići koja govore, kojima se bavio prethodnih 15-ak godina, budite mirni i opušteni. Džordž Miler u 70-oj režira kao mator! Pri čemu "kao mator" znači – kao nadrkani klinac kome je neko dao 150 miliona da se neograničeno zajebava u pustinji sa igračkama-kamionima, autima i motorima u prirodnoj veličini. I neka nam je živ Miler-Pantelija još 100 godina, jer ovakvi se više ne prave.

Na neki način je možda i dobro što se na ovaj projekat ovoliko čekalo, što je od poslednjeg MAKSA prošlo punih 30 (EJ, TRIDESET!) godina, jer sadašnji rezultat izgleda kao da se u čiči puno toga nakupljalo, gomilalo, tinjalo, ključalo, bućkalo i mućkalo, i sad je pred nama izručeno u eksploziji i šikljanju koje se ne može opisati drugačije nego u ejakularnim terminima. Zato i ovaj film dolazi ljubiteljima vrhunske akcije kao okrepljujući mlaz vode koji moćnici na početku ovog filma puštaju presušenoj, odrpanoj sirotinji iz velikih cevi. Ali zato, takođe, valja ozbiljno shvatiti otprilike jedinu zaista memorabilnu repliku iz ovog filma: "Do not become addicted to water; it will take hold of you and you will resent its absence."

Ovo je rečita rečenica i za nas, čiji nakaradno bolesni Vođa samo iz najveće "milosti" narodu poklanja na kašičicu ono što mu je prethodno na buljuke oteo: obećava "povećanje" plata i penzija koje je prethodno smanjio, i šalje poruke preko one svoje postapokaliptične nakaze zadužene za socijalu (!), koje se svode na: "Nemojte da se naviknete da jedete 'leba baš svaki dan, jer boleće vas stomak kad ga ne bude bilo baš za tri obroka dnevno!"

Ali, ova replika je takođe i Milerova sublimirana poruka gledaocima: "Nemoj da postanete adikti na akciju (koju vam ja dajem), jer kad posle FURY ROADa odete na neki drugi 'akcioni' film, fizički će da vas zaboli odsustvo prave AKCIJE koju vam ja upravo (milostivo) dadoh." I bez te poruke na pamet mi ne bi palo da ovog leta idem da gledam JURASSIC WORLD ili SAN FERNANDO (čije sam 3-D trejlere overio pre MAXA) i da jurcanje nacrtanih dinosaurusa i rušenje kompjuterskih zgrada gutam kao surogat za akciju; ali posle ove filmčine i poslednji zametak želje za time mi je zgažen u prašinu.

Dakle, ludačke zamisli u koreografiji akcionih scena izvedene su režijski beskprekorno, sa smislom za ritam i saspens, ali – što je još važnije – sa preglednošću i jasnoćom kakva nedostaje većini današnjih "Hasan-seckati" montažera i reditelja. Iako se pominju neke sumanute cifre o broju kadrova i rezova u filmu (oko 2.700 u filmu od 120 minuta), to je sve spakovano tačno kako treba i bez WHAM-BAM-BANG-BAM preterivanja. Uostalom, Miler je pokazivao da zna znanje i odmerenost unutar preterivanja još kad su mnogi današnji "reditelji" takozvane "akcije" piškili u gaće, a na svu sreću, čiča ništa od toga nije zaboravio i sad se razmahuje na još većem platnu, sa više boja i prostora i ideja za razbacivanje.

Nego, dobro – ako smo apsolvirali da je akcija furiozna (jes!), spektakularna, i u današnje vreme praktično nenadjebiva, i da je ima MNOGO (otprilike kao u sva tri prethodna MAXA zajedno!), da se zagledamo malo u druge aspekte filma i vidimo druge kvalitete (if any) – i nedostatke.

Zaplet je jednostavan, tačno kako i treba: ako neko cvili da je previše klišea, da je sve jednodimenzionalno itd. pa jbm li ga koji serijal su oni došli da gledaju i da li su skoro pogledali MM prethodnike, jer ni oni ne pate od naročite složenosti ili slojevitosti. Neshvatljivo mi je da neko ko, recimo, obožava ROAD WARRIORA može da nađe zamerku na zaplet, klišee itsl. u FURY ROAD.

            Da se razumemo, zaplet je jednostavan i služi kao alibi za impresivne akcione set-pisove; sporadični nagoveštaji društveno-svesnih ili gender aluzija su samo šlag na torti, ako ne i na nivou ukrasa – ekvivalent onih kitnjastih čuda od ofarbanog šećera na tortama koja izgledaju lepo za slikanje ali, iako strogo gledano jestiva, nisu tu zbog ukusa, i koje ja, recimo, sklanjam u stranu kad takvu tortu jedem. 

Znači, jeste: vlast u degenerisanom obliku svoje sluge pretvara u blede zombije (koji se hrane tuđom krvlju) a podanike svodi na holivudski zapatetisani čopor odrpanaca i bogalja kojima povremeno, ako ima baš tako ćune, udeli nešto malo "života", na kašičicu: novčići; voda; korica hleba; šta god, za minimalno preživljavanje, kako bi se koliko-toliko regenerisali resursi iz kojih će se najjači vrbovati za podanike, ili barem za "vreće s krvlju" koje će ovi gore da sisaju. I to mu je sve od socijalno angažovane "poruke" ovog filma. Kome je to malo, neka gleda Žana Lika Glodara.

            Možda ima nešto malo više o ženskim pravima (pored jake Šarlize tu je i kasniji podzaplet sa preživelim babama-ratnicama), ali to je samo radi trenda i uzgredne "ukras-poruke": šta god baljezgali pojedini muškošovinistički moroni o "feminizmu" u ovom filmu, nemojmo se zajebavati – ovo je ultimativni film za dečake: crash & bang & burn egzibicija sa autićima i kamiončićima (a ne sa lutkama!), i to što je jedna na ćelavo ošišana žena tu kamiondžija a što je u prikolici nekoliko Barbika ništa suštinsko ne menja. 

Film bi, čak, mogao da se tumači i kao šovinistički, jer šta je njegova poruka? Moglo bi se reći ovako: Ako već hoćeš da žene držiš za rasplod, onda ih čuvaj u spavaćoj sobi (i kuhinji), nemoj im davati volan! Jebote, imaš oko sebe armiju kaskadera, a super-moćnu kamiončinu nema ko drugi da ti vozi, nego mora njime da upravlja jednoruka žena?! Pa ubij se, bekane, kad si hrkljuš!

            Glavni junak filma, tj. junakinja,  Furioza (Šarliz Teron) odlično je koncipirana: jaka žena koja ume da parira i muškarcima, tj. da se bori i da vozi kao muško, ali i da, suprajzingli, pusti suzu, onu žensku, najlakšu (i to taman kad se uživimo u njenu "muškost")! Ukratko, Šarliz je ovde pružila maltene bolju glumu nego što filmu treba. Maltene, kažem, ali ne baš: njen govor tela, a naročito očiju, iskreno je dubok i dirljiv, i nosi dobar deo duše ovog filma i za sada je najozbiljniji pretendent za Zlatnog Ghoula za žensku ulogu idućeg januara.

            Dobre glume, u tragovima, ima čak i na neočekivanom mestu, kod Nika Houlta, koji na početku deluje kao goth-zombie manekenčić (uloga kakvu je već igrao u onom zaboravljivom filmiću čiji mi naslov trenutno izmiče, i to s razlogom) ali kako film odmiče i kako mu daje veće zadatke, tako ovaj postaje nešto složenije i ljudskije.

            Sad, voleo bih da mogu nešto lepo da kažem i o "naslovnom" junaku, Maksu, ali moram priznati da je on ovde najslabija karika. Ova reimaginacija tog lika deluje kao razvodnjena i klišetizirana verzija ne samo ranijih njegovih inkarnacija nego i drugih, sličnih likova kakve smo gledali posle njega: definisan je kliše-prošlošću (doslovno ga gone duhovi dece koju nije spasao) i prolazi predvidiv "luk", od sebične nezainteresovanosti do humanitarne posvećenosti zaštite dobrih i potlačenih.

            Ono što mu nedostaje jeste – LUDILO. Hello! Ipak se ovo nekad davno zvalo (a u podnaslovu i dan-danas piše) – MAD MAX! Od njegove "pobesnelosti" u ovoj verziji ostalo je nešto malo životinjskog režanja na početku (što deluje komično-bezvezno), i to je sve. Dajte da to spelujem da bude svima jasno: ovom filmu nedostaje MAKS. 

Odnosno, još preciznije, fali mu MEL GIBSON, sa svim onim što je on, i samo on, nosio – i frajersku harizmu zavodljivo divljeg giliptera kakvu zamišljamo da samo jedan natural born Australijanac može da ima, i dozu ludila kakva samo na tom suncu može da se iskrčka, i koja mu je u kasnijim fazama ozbiljno narušila karijeru, ali je u vintage danima, a naročito u australijskim, a posebno u prva dva MAXA, bila nešto stvarno unikatno. Recimo, bez obzira na to što Maks ni u ROAD WARRIORU nema preterano veliku ulogu (a još manje dijaloga) – njegov pečat je svuda po tom filmu. PS: Eh, da: Gibson nije rođen u Australiji, ali  je kvintesencija Australijanca isto kao što je Zlatko Burić (inače Hrvat) u PUSHERIMA kvintesencija srpstva!

            Za Toma Hardija u ovom filmu najbolje što mogu reći jeste – da nije ubi bože loš. On nije remeteći faktor; ne oduzima mnogo filmu; ali, jbg, ni ne dodaje mu bogzna šta. Drži vodu, uglavnom. Što bi reko naš narod, svira drugu violinu (plays the second fiddle) pravoj junakinji filma, Šarlizi. Ali njegova pojava, njegov izgled, njegovo ponašanje – to je sve generičko. Mel Gibson je bio hodajuća tempirana bomba; da se štrecneš kad ga vidiš! Neki teglajnovi za MM2, čini mi se, kazivali su otprilike "(Zamislite kakvi su nam zlikovci u filmu) A ovaj baja je na našoj strani!" Tom Hardi je, naprosto, Medica Dobrica u nekom šminkerskom kožnjaku čije mrštenje nikoga neće da uplaši, i koji bi isto tako mogao da igra i u BEJB 4: SVINJA U PUSTINJI.

            Pored odsustva pravog Maksa, ono što bih zamerio ovom filmu jeste preterana upeglanost i zašećerenost na vizuelnom planu, koja je praktično neizbežna kad se radi s tolikim parama. Draž prva dva filma bila je u njihovom relativno niskom budžetu, u sirovosti kojom su odisali i tako davali štimung fantazije ukorenjene u realnosti: te šklopocije, ti kostimi, ti ludaci sa svim svojim slikovitim detaljima, nisu delovali mnogo udaljeni od izvornih manijaka u TEKSAŠKOM MASAKRU ili BRDA IMAJU OČI, sa tribalnim motivima provučenim kroz pank i metal estetiku, i vrlo malo pomerenim u (blisku) budućnost.

            Ovde, u FJURI ROUDU, sve je prenabudženo i fenserski nakićeno: sav "grandž" ovog filma je doveden do videospotovskog nivoa – to je očigledno našminkana "prljavština": kao u nekom video spotu Merilina Mensona, ili filmu Markusa Nispela. Ta vozila su previše "veća od života": u prva tri MM-a mogao si da poveruješ da su ona čudovišta sklepali neki poremećeni likovi sa previše slobodnog vremena u svojim postapokaliptičnim garažama. Ovo što se ovde vozi toliko je prenadrkano da sam, i protiv svoje volje, počinjao da se pitam: gde li nalazite gume za ovo, odakle vam rezervni delovi, odakle gorivo koje ovo čudovište mora da guta…?

            Ali, budući da je ceo film zasnovan na pristupu BIGGER IS BEAUTIFULLER (sic), i da to sve godi oku i gađa neku klinačku fascinaciju automobilčićima (i njihovom kršenju, sudaranju, lomatanju) – ne mogu puna srca ni da se žalim zbog nečeg što mi je, ipak, pružilo uživanje!

            Zatim: dijalozi su, istina, mogli biti bolji i upamtljiviji: ovi ovde su tek funkcionalni, ali bez mračne poezije koja je prosijavala kroz prva dva MM-a (srećom, i bez nakaradne kič-retard "pojezije" o kojoj sam već pisao povodom Mad Max Beyond Thunderdome!). Što je još gore, povremeno ti dijalozi ne zvuče kao da su deo FILMA, nego da su rađeni direktno za trejler. U tom smislu, naročito škripi uvodni, objašnjavački Maksov monolog – doslovno kao za trejler pisan, on čak o sebi govori u trećem licu (!), i samo sam čekao kad će da kaže nešto tipa "In a world gone mad, Max is our only hope…" A nije mnogo bolji ni ključni dijalog između Maksa i Furioze, u kojem ona priznaje da traga za "iskupljenjem"…

            Najzad: film ima problematičnu odskočnu dasku (koju donekle i mogu da progutam), i još problematičniji doskok (sam kraj), koji mi je malo teže da primim. Što se prvog tiče – nejasno je kako je Furioza mogla da obavi svoje bekstvo (zajedno sa nevestama) bez ozbiljne pomoći iznutra, i da to izvede neprimećena od bilo kakvih njuškala – a ono utvrđenje je prikazano kao tesno, a prenaseljeno. Išunjati odande pet dragocenih (i valjda pomno čuvanih!) žena i sakriti ih u kamion nije baš lako obaviti. A jednom kad ona skrene s puta, slabo je uverljiva preduga pomirljivost i poslušnost njenih pratilaca na očigledno neizvršavanje jasne naredbe, tj. destinacije…

            Što se tiče kraja, tu mora doći upozorenje na SPOJLER – ne čitaj pre odgledanog filma!

            Naprosto, kad se naši vrate u "tvrđavu" u planini, previše lako i glatko to sve prođe: dovoljno je da pokažu lešinu mrtvog "Besmrtnog Vođe", pa da ih ovi smesta prime kao nove gazde. Hej, čekaj malo: pa ne postoji vlast na ovome i onome svetu gde nema slojeva i nivoa, gde svaki Vođa ima svog "Prvi Do-Njega", i bez obzira što je ovde i njegov sin (jedinac?) stradao, i što je masa glavešina izginula u poteri, pa nisu valjda tu tvrđavu ostavili na čuvanje gomili dečurlije? U svetu kojim vladaju brojne bezobrazne i drčne frakcije i plemena koji jedva čekaju da nekoga opljačkaju – ovakvo blago se ostavi praktično nebranjeno? Nema u toj tvrđavi nikoga ko bi, videvši mrtvog "Besmrtnog Vođu" pomislio: "Oho, eto meni dugočekane i mnogosanjane prilike! Sad ću ja malo da budem kalif umesto kalifa!!!"? Zar je onaj patuljasto-debeli mutant jedini "autoritet" među tom žgadijom? A i ako jeste, zašto on ne kaže: "A sad malo JA!" Umesto toga, svi krotko i poslušno spuste onaj lift, i podignu sebi nove gazde (umesto da ove izrešetaju odozgo pa da sami to budu)! E, PRC! Što reko Homer, "How convenient!"

            No, dobro; niko nije savršen, pa ni ovaj film; ali čak i sa svim navedenim zamerkama, ono što u njemu valja pružilo mi je najveće bioskopsko zadovoljstvo još od filma GRAVITY a vidim već po nekim komentarima da će se i ovde, heh, lomiti koplja između pljuvača i ejakulatora. Ja sam, uz gorenavedene ograde, uglavom zadovoljan; i mada ovo nije antologijski film (zamalo!), tom statusu je prišao bliže nego bilo šta što iole nalikuje akciji još od, recimo, VALHALLA RISING. Malo li je?

            Prema tome, svi u bioskop da pogledate jedan, za promenu, zaista old school (with minor modern make-up) bioskopski film!

MAD MAX: Beyond Thunderdome (1985)

**(*)

3-

U okviru akcije priprema za dugočekanog četvrtog LUDOG MAKSA (koji premijeru, čak i u Srbiji, ima 14. maja) odlučio sam da repriziram opštepopljuvani i mnogoignorisani III deo. Uostalom, njega sam do juče gledao samo jednom, ili maksimalno dvaput u životu. Osim toga, prva dva sam gledao više puta, i oba nedavno: MM1 sam baš prošle godine reprizirao, a drugi sam (po ko zna koji put) gledao septembra 2011. u Beču, u njihovoj Kinoteci, na super-restaurisanoj 35mm kopiji.

            Prvi i drugi su, naravno, superiorni, vrhunski, antologijski u svojim žanrovima (pre svega akcionom, ali ne zaboravimo i pametan SF, naročito u I delu). O Mad Maxu sam svojevremeno napisao (ovde): "Retko opipljiv mrak, pretnja realnog nasilja, mega-paranoja, bezizlaznost, beznađe, jeziviji film od većine horora – čak je i katarza na kraju gorka, skrnava, ali ipak dobrodošla. Baš baš žestok film, prva liga."

            Isto ovo moglo bi se reći i o prvom TERMINATORU. A njega pominjem zato što je održiva paralela između prva dva T i prva dva MM filma: u oba slučaja, prvi je mračniji, žešći, crnji, gotovo do nivoa sveprožimajuće zastrašujućeg horora, dok drugi deo (u oba slučaja) donosi više akcije, vedrine, lepršavosti i optimizma (i dece: tj. klinačkog sajd-kika!). Iz istih razloga, mnogi gledaoci preferenciju daju 2. delu obe franšize. Što se mene tiče, MM1= 5-, MM2=4+ dok, u pogledu Kameronovih SF akcijaša, stanje stoji ovako: T1= 5, T2= 4+.

            Posle ovako žestokog početka, razumljivo je zašto je treći MM bio doživljen kao razočarenje: u poređenju sa prva dva, on zaista donosi skoro neshvatljiv pad i ne može se opisati drugačije nego kao promašaj. Istina, to je promašaj koji i dalje ima zanimljivih ideja i scena i koji zaslužuje bar malo ljubavi i razumevanja. Evo nekih impresija sa najnovijeg gledanja MM3.

            1) Lost me at HELLO sa jebenom pesmom jebene Tine Tarner tokom najavne špice! Come ON! Mrzim takva pop sranja i tokom odjavnih, ali na najavnoj je to stvarno promašeno; tim pre što se radi o nekoj neupečatljivoj pjesmici čak i za njene (meni savršeno nezanimljive) standarde.

2) Naš Maksa je u ovom filmu previše ponižen i srozan: ne radi se bre to sa junakom! Prvo ga kao debila izradi onaj zubati aeroplanac na samom početku i otme mu kočiju i kamile. OK, to nam je kao potrebno da se pokrene zaplet, nismo umeli drugačije, pa i da nekako progutamo. 

Ali tome nije tu kraj, jer posle toga gledamo: a) Maksa sa debilnom so-1980s čupavom "frizurom" a la proto-Braveheart; b) kako ga bacaju u svinjac da lopata govna; c) kad ga proteraju u pustinju, na glavu mu metnu karikaturalnu glavu nekakve lutke, eto tako, zajebancije radi; d) a onda ga film nemilosrdno baca među nekakvu dečurliju koja kao da su zalutala iz australijskog mutanta između PLAVE LAGUNE i GOSPODARA MUVA!

I tu se naš Maks (kao lik), a i čitav MADMAX3 (film), definitivno surva u provaliju promašenosti, loše računice, besmisla i budalaštine, i ne oporavi se sve do kraja, čak ni tokom obligatorne masovne scene jurnjave po pustinji.

3) Tina Tarner nije kriva za pad ovog filma samo zbog svoje bljuzgave "muzike"; podjednako je kriva i kao "glumica". Njena pojava još i đene-đene, može da prođe u tom kostimu i s tom njuškom, dok stoji i ćuti (iako je tu njeno umjetničko ime - "Tetkica"! Jao, iz'em ti ime za glavnog Zlikovca u filmu!): avaj, čim zine, to BOLI. To para ušesa! Njen glas, "gluma", a naročito ono što naš narod zove "delivery" (izgovaranje dijaloga) naprosto je užasno: ona toliko frflja i zbrzava da je neshvatljivo kako je nešto tako bedno i smandrljano i jedva-razumljivo (hvala engleskim titlovima!) završilo u finalnom filmu! Očigledno, nije je dovoljno mlatio taj njen muž-tabadžija. Ili je s tim počeo tek posle ove njene "uloge"?

4) Akcije je nedovoljno: treba da prođe pola sata do prvog jakog set-pisa, sa Master-Blasterom, u Tanderdomu, a posle njega trpimo još skoro sat vremena koještarija do završnog lomatanja. I to je SVE. Malo, brate, malo...

5) Loše je sve što je vezano za ovu decu; njima, prosto, nije mesto u ovom filmu. Ili Maksu sa njima. Sve je tu fejk. Fejk je njihov backstory (srušio se avion u pustinju, oni preživeli u maloj oazi), fejk je njihova mitologija o pilotu koji će se vratiti da ih povede kući, fejk je njihov odurno izveštačeni način novogovora, a naročito je madrfaking FEJK dugačka naracija njihovog mita koju Maksu dečica insceniraju. Fejk je njihova psihologija: oni su nešto kao dobroćudnija verzija "Izgubljenih dečaka" (NE Šumaherovih, nego iz PETRA PANA!), benevolentni, nimalo divlji – u tom i takvom okruženju. Prc! Ma šta mi reče! Čitali smo / gledali smo GOSPODARA MUVA!

6) Pored toga što ovaj film kao da ne razume svog naslovnog junaka i praktično ga izdaje (sa svim tim nepotrebnim ponižavanjem i bacanjem u obdanište), još gore je što film kao da ne razume ni ono što je prva dva dela učinilo uspešnim, a to je SVETA JEDNOSTAVNOST scenarija. Da se podsetimo.

MM1: Maks se zameri psiho-bajkerima. Bajkeri mu prate i najzad ubiju ženu i dete. Maks im se osveti. Kraj.

MM2: Maks dođe u naseobinu Dobrica koje opsedaju Zlikovci koji bi da im uzmu gorivo. Maks im pomaže da prebace gorivo i sebe na bezbedno, usput se makljajući i lomatajući po autoputu sa zlikovcima. Uspeju. Kraj.

A onda, posle svega toga, dođe nam

MM3: Maksu ukradu kamile. Maks ih traži. Dođe u Bartertaun, postapokaliptičnu verziju vestern gradića kojim vlada em žena, em crnkinja (napredno, bre, liberalno to postapokaliptično društvo!). Angažuju ga da ubije Blastera. Kad to, manje-više učini (ne baš on, ali pomogne, donekle), proteraju ga. U pustinji nađe naseobinu dečice. Dečica krišom odu u Bartertaun (za koji dotad nisu znala). On ide za njima da ih vrati. Pa onda krene jurnjava oko Mastera (patuljak koji jedini zna sa mašinerijom koja celom mestu daje struju iz svinjskih govana, tj. metana!). Pa beže s njim kroz pustinju vozom. 

Pa beže avionom. Pa odvede decu u srušeni i pust Sidnej, u njihov "dom"... Pa jeeebote, šta je ovde glavni konflikt? Scenario skače tamo-vamo kao borci u Tanderdomu na elastičnim kaiševima – ide kao jo-jo, bez ikakvog cilja i pravca. Nigde ideje vodilje, glavne teme, ničega, nego kao da je nastao po principu zvanom "inventing as we go along". Da je barem bio "inventive" pa da mu oprostim, ali ovo...

7) Kraj je bezvezan u svakom smislu. Akcija je deža vi rimejk MM2, ali na njenom kraju umesto finalnog okršaja imamo – Tinu Tarner koja ima Maksa pod svojim nogama, ali posle sveg tog jurcanja i gutanja prašine, kad ga ima u šaci, samo se iskezi i kaže nešto u stilu: "Jao, Makse, ludi smo kolko smo blesavi, hi hi hi!" I ostavi ga tu, pusti ga na miru i ode nazad u svoju rupu gde više niko ne zna šta da radi sa svinjskim govnima i gde će svi ostatak života morati da noću bdiju nad svećama (mada je pitanje odakle im i to: malo nešto pčela videh u toj pustinji...).

Kao da to nije dovoljno bzvz, imamo i hepi end sa dečicom, koja u srušenom (i ozračenom!) Sidneju nađu svoj stari/novi dom.

Ali NE, ni to nije sve, jer devojčica Savana (sa nezahvalnom ulogom da izbljuje bar 90% svih kretenskih monologa u filmu) ima da nam film okonča ovom newspeak tiradom:

"Time counts and keeps countin', and we knows now finding the trick of what's been and lost ain't no easy ride. But that's our trek, we gotta' travel it. And there ain't nobody knows where it's gonna' lead. Still in all, every night we does the tell, so that we 'member who we was and where we came from... but most of all we 'members the man that finded us, him that came the salvage. And we lights the city, not just for him, but for all of them that are still out there. 'Cause we knows there come a night, when they sees the distant light, and they'll be comin' home."

Pa molim vas! Jesam li ja neki nadžak-nečovek, ili stvarno postoji neko ko ovo sranje može da svari i kaže, pa OK, nije loše, simpatično je?!

Hepiend! Naročito kad Tetkica Tina opet zapeva. Ovog puta HIT: "Ne treba nam još jedan heroj!"

I posle se još neko čudi što je ovo opšteomražen film?

Ipak, da ne budem skroz u duhu negativnosti, rekoh već da ima ovde i pozitivnih stvari.

1) Mel je vintage Mel, čak i sa fizurom nekog 1980s metalca; jes' da mu scenario ne da bogzna šta cool da kaže ili uradi ovde, ipak ga je lepo gledati u ovoj ulozi. Isto kao Fredija u Freddy's Dead: film je uglavnom sranje, al jbg, ipak je to Fredi.

2) Fotografija je izvanredna, i to ne samo u predelima koje svaka šuša ume da uslika turistički lepo (pustinja, oaza) nego pre svega u tom svinjcu i sranju, koje je savršeno osvetljeno i uslikano tako da bude jasno i pregledno (a istovremeno gotski mračno) i ne onoliko mučno i tegobno koliko bi u neukim rukama nekog manjeg umetnika od Dina Semlera (MM2, APOKALIPTO…).

3) Scenografija, kostimi i sve vezano za dizajn i šminku je prva liga, imaginativno i inovativno i deluje živo, nošeno, smisleno, a ne kao na kineskom buvljaku zbudženi sirotinjski frikšou parti (kao u maltene svakom drugom PostAp filmu ikad snimljenom).

4) Master-Blaster je simpatična zamisao, i konceptualno, i vizuelno.

5) Čak i pomalo poludupasta jurnjava frik-vozilima po pustinji bolja je od nikakve: ne može baš svaka da bude kao ona u MM2, a ova ovde je ionako samo 2^nd best ever od te sorte…

            Eto, toliko o nesrećnom III delu (kojeg, zapravo, i nije celog Miler režirao, nego samo scene akcije, a ostatak neki TV odradek). Četvrti obećava povratak duhu prva dva dela i svetoj jednostavnosti – dva sata jedne neprekinute jurnjave, manje-više. Stoga mislim da je realno očekivati da najzad dam jednu jaku četvorku, u najgorem, ako ne i malo više od toga… Videćemo, za koji dan…