SPRING (2015)

 

**(*)

3-

            Boy meets girl. Girl monster. He loves her anyway. Girl no longer monster. They live happily ever after a few more years until they both die. The End.

            Tako bih vam ukratko opisao ovaj filmček, drugenac od dvojca koji se lepo pokazao svojom debi bromansom o dvojici drugara od kojih jedan treba na silu da se odvikne od droge (vidi moj rivju – RESOLUTION).

Ovog puta imamo strejt romansu (bez B), donekle oplemenjenu životnijim detaljima u situacijama, dijalozima i glumi nego što smo inače navikli s takvim pričicama, ali u suštini, to je ipak sve go kliše – Amer dolazi u Evropu (da preboli umrlu majku kroz malo turističkog neobaveznog seksa), i tu, u slikovitom italijanskom mestašcu na obali Jadrana, upozna devojku u koju se zacopa do ušiju i pipaka. Njenih.

Ne dešava se tu bogzna šta: reditelje očito više zanimaju likovi i drama negoli horor, što je, dimbovskim legalističkim rečnikom kazano, sasvim legitimno; ovo PROLEĆE će, zato, mnogom gledaocu koji ovde dođe zbog strave i monstruma biti pretanko, predosadno, predugačko, s malo mesa. I takva reakcija je, takođe, legitimna.

Za moj groš, ova romansa je gledljiva u prvoj polovini zahvaljujući šarmu protagonista, slikovitoj lokaciji i misteriji, ali počne ozbiljno da me gubi u drugoj polovini, kad se misterija ogoli pa se prećera s fantazijom, a vala i sa klišeima o bićima koja žive kroz milenijume i, najljigavije, o Ljubavi koja menja sve...

Koliko god lično voleo lavkraftoidna sluzava pipkasta mekušasta čudovišta, i koliko god ovo ovde bilo solidno zamišljeno i realizovano (spojem praktičnih i CGI efekata), ono je neprikladno za OVAJ film; prosto, usred mukotrpno građenog realizma u ambijentu, glumi i emocijama, odjednom nam se krkne fantastični deltorovski monstrum i samo sam čekao kad će u sobu i Hellboy lično da upadne.

To se, začudo, ne dešava – ali IZVOR ozbiljno pada od ovog trenutka, i na nivou cepidlačkih detalja (ovaj ljigavi oktopod kad povrati ljudski oblik na sebi i dalje ima nepoderanu, čitavu žensku suknju! Damn!) ali još gore, i na nivou dramaturgije – kad mi je sve teže da prihvatim neuništivu ljubav ovog ipak površnog Amera prema madrfaking Ženi-Meduzi ("pa krivim, krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu… i ljigavu… s pipcima i žalcima…"). Ali, vala, i njenu ljubav prema njemu.

Slede malo veći SPOJLERI!

Ok, progutaćemo napadno fantastičnu, tj. nemoguću fiziologiju tih metamorfoza iz sisara u džinovskog gmizavog puzdravca, i nazad, tamo-'vamo, pa čak i sa očuvanom odećom pri tome.

Ok, prihvatićemo, nekako, i tu usiljenu "mitologiju", odnosno pravila ponašanja ovog monstruma – sa regeneracijama na svakih 20 godina, sa bebi ćelijama, zavođenjem naivčina neophodnih za zatrudnjenje, itd.

Ok, nekako ću, ali teško, prihvatiti i da stvorenje koje obitava na zemlji već 2000 godina i dalje uspeva da ne bude smoreno ljudskom stokom, krvavim teretom istorije i napornim biološkim nužnostima svoje potrebite egzistencije već da, i milenijumima kasnije, uspeva da funkcioniše u društvu kao naizgled normalna, vesela, zaljubljiva, vrcava, nonšalantna curica (a ne kao ženski ekvilalent Nosferatua u izvedbi Klausa Kinskog, koji je, po meni, daleko uverljivija vizija psihologije jednog "bića osuđenog na večnost i ukletog njome").

Mislim, prihvatam ovo jer u pitanju je žena, a žene bolje podnose godine, večnost i smaranja sa gnusnom biologijom (menstruacija! rađanje! itd!) a s druge strane manje su sklone egzistencijalističko-pesimističko-nihilističkim mislima i uopšte dubinskoj kontemplaciji, pa se i može, nekako, prihvatiti ženica koja preko 2000 godina trpi sva sranja i sluz i krv i ratove i patnje i brige i nevolje – i prima ih sa osmehom i motoom "bring it ON!" Žene su, ipak, prirodne, i kao takve – šuruju sa Mamom Prirodom, šta je za njih par milenijuma, njima večnost nije teret kao nama, Nosferatuima i gulovima...

Ali, fuck fuck FUCK – ono što zaista imam problem da prihvatim, da progutam, da svarim, jeste sam samcit kraj i finalna dosetka: da ova Meduza može da odabere da se NE regeneriše, nego da postane smrtna, kako bi ostala zajedno s čovekom koga voli. Treš kliše. Ali ni to nije ono najgore.

Ono što ga čini nemogućim za gutanje jeste to KO je ovu Ženu naterao da odbaci večnost! Dakle, žena koja je lutala Zemljinom kuglom 2000 godina, i za to vreme sretala ko zna kakve i vitezove, i ratnike, i junake, i frajere, i pesnike, i filozofe, i mudrijaše, i atlete, i boksere, i gladijatore, i minstrele, i Apolone i Herkule i Mudonje i Romantike i ko zna kakve sve mužjake od Hrista do danas – ni u koga se dosad nije tako zacopala, niko je nije tako stručno zaveo, niko tako dobro pojebao, niko proboo tako stručno i vešto kao ovaj blago-simpatični ali ni po čemu posebni i zapravo umnogome prosečni, bledunjavi američki turista koji bi jednako dobro legao i u nekoj verziji HOSTELA! Možda da mu pokloniš đanu, ali – večnost?

E, pa izvinite – tu ga prećeraste! Svu onu fantaziju nekako i da primim, ali da će Žena Za Sva Vremena da večnost odbaci zbog ovog mlakog nikogovića, da je on prva Super-Mužjačina inače neviđena u 2000 godina, da zbog njega vredi umreti za samo nekoliko decenija... E, jebi ga, to ne mogu da progutam, pa čak ni uz obilate doze "Žene su čudne" i "Ko će ga znati šta žene vide u muškarcima" i "Ćud je ženska smiješna rabota..."!

Ipak, šta ga znam – ako verujete u sva ta kič sranja o LJUBAVI, možda vam ovaj FEDER bolje legne nego meni. I'm just too old for this shit.

Za moj groš, spoj horora i romantike te realizma i fantazije izveden je trapavo, nekoherentno (i dramaturški i idejno) i sa mlakom, kič poentom koja i one poneke ranije kvalitete tim kretenskim krajem srozava na nivo Pink razglednice-mrdalice za naivne turiste.

 

ORSON VELS: Smehotresna olimpijada!

            Pre 100 godina rođen je Orson Vels, jedan od najvećih reditelja u svekolikoj istoriji filma, i svakako čovek koji je izumeo moderni kinematografski jezik, ili je barem u njegovom formiranju dao krupan, da ne kažem: gabaritan doprinos. Ali ovo što sledi nije moj esej o njemu, niti bilo kakav strejt omaž. Ne.

Ovo što sledi je nešto najsmešnije što sam pročitao u zadnjih X godina! Zahvaljujući jednom prijatelju koji mi je skrenuo pažnju na ovaj smehotres – štaviše, koji mi je naglas čitao ovo što sledi, od početka do kraja, dok smo se obojica grohotom smejali, dok su mi suze jurcale niz obraze a stomak me boleo toliko da sam ga preklinjao da stane, da prekine čitanje načas, da dođem dahu, da se povratim u život iz nesvesti u koju me je ovo dole bacilo – otkrio sam ovaj apsolutni biser nenamernog (pa stoga najboljeg postojećeg) humora. Ako kažem da umalo nisam pao na patos čitajući/slušajući ovaj sumanuti omaž Velsu (za prijatelje: Orson!), verujte da to nije metafora, hiperbola ili bilo kakva druga stilska figura: u jednom trenutku, kad je autor teksta počeo da govori o Velsovoj cufli i o ošamućenoj jetri, pomislio sam da ću umreti na licu mesta, ili od kapi ili od srčke ili će dijafragma da mi eksplodira!

Tekst koji dole sledi objavljen je u majskom mesečnom programu "Jugoslovenske" Kinoteke (Maj 2015, str. 25-31), dakle na mestu koje je nekada davno objavljivalo respektabilne i stručne tekstove, a danas objavljuje i ovo i ono i sve između. Sito više nije gusto kao nekada ako je OVO prošlo, i našlo se na tom mestu. PDF verzija je stajala onlajn punih mesec dana na sajtu Muzeja Kinoteke, ali sada nisam siguran da se više tamo može naći, a grehota je da nešto ovako ludački zabavno ostane neviđeno od strane masa čitalaca kojima je to izvorno promaklo. Kako bih omogućio masovnu čitanost, učinio sam extra napor i text, iz izvorne ćirilične verzije, prebacio u latinicu, kako bi ceo Balkan mogao da se smeje ovome, a naročito kad autor dođe do dela o NERETVI! Jao, ljudi, da li je ovo MOGUUUĆE?! Ludnica, šta je ovo?!

Inače, počinitelj ovog nadrealnog "omaža" je izvesni Petar Mihajlović. Prvo sam, logično, pretpostavio da se radi o nekom frikšou-kripšou anonimusu-dobrovoljcu koji se prijavio Kinoteci da za dž piše i popunjava im stranice mjesečnika, kad ono, elementarna gugl-pretraga otkri iza ovog generičkog imena eminentnu veličinu nagrađenu nekolikim nemalim nagradama! Evo, ukratko, ko je napisao text koji sledi:

Petar Mihajlović je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Studirao je medicinu, upisao treću godinu prava, a onda diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za tekst drame Samo ne u Švajcarsku dobio je nagradu „Slobodan Selenić“, a za dramu Radnička hronika Sterijinu nagradu na konkursu za originalni domaći dramski tekst. Po njegovim tekstovima izvedeno je nekoliko predstava, radio-drama i radio-minijatura. Scenarista je više dugometražnih igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskijih serija. Izdao je zbirku kratkih priča Serijski samoubica (2000) i roman Ništa: Roman ni o čemu. Živi i radi u Beogradu. Zvuči "ozbiljno" - ali tekst koji sledi zvuči kao da je napisao Zmaj od Šipova koji je nekako saznao za Velsa, pogledao njegove filmove, i rešio da mu se oduži na svoj prizemno-prostački i prostodušan način.

A sad, obucite pelene za odrasle da ne biste uneredili svoje kilote; čvrsto sedite da ne biste pali na patos od smeha; i ni u ludilu nemojte da nešto jedete ili pijete dok čitate, da ne biste otišli na onaj svet zagrcnuti tekstom koji sledi!

VELIKANI SVETSKOG FILMA:

ORSON VELS (Orson Welles)

100 godina od rođenja

 by Petar Mihajlović

Iako će ovaj Đurđevdan slaviti 100 godina od njegovog rođenja, neću o tome kad se rodio i kad je umro, jer rodio se kad je trebalo, a umro još nije, a i nikad neće. Neću o tome gde se rodio i kojim se putevima nakon toga kretao, a kretao se, nekad trčeći, nekad puzeći, jer je jedino bitno da je sva ta usput stečena iskustva pretočio u svoju umetnost. Neću ni o njegovim počecima u dablinskom teatru, bogatoj, neverovatno uspešnoj karijeri na radiju, neprestanoj potrebi za putovanjima, njegovoj večitoj zanesenosti Šekspirom (a i Kinoteka se već “bavila” tim segmentom njegovog stvaralaštva u poslednja dva, tri meseca)... I neću o tome kako je radio dramom još 1938. do panike isprepadao zemljake, jer njih je lako preplašiti, tako su generacijski odgajani, sve do današnjih dana (opet, čoveka koji nema šta da izgubi ne možeš preplašiti). Neću o tome što je, kažu, lično Ritu “Džindžer Gildu” Hejvort (Rita Hayworth) iz inata ošišao i ofarbao u plavo. Neću o tom nekom intervjuu koji nikad nisam pronašao, a u kome Orson imenuje (velikog maga) Pavla Vuisića kao najboljeg glumca sa kojim je radio. Neću ni o njegovoj saputnici Olgi Palinkaš sa kojom je delio i krevet i profesionalne projekte poslednje dve decenije života, a koja je Srpkinja (koje su najlepše ikad) iako je Hrvatica ili Mađarica (koje isto nisu loše). Previše je trivija u sadašnjosti, svuda su oko nas, pa čemu onda i od prošlosti praviti triviju posebno ako ćemo o vanvremenskom Orsonu Velsu?

Sama boja glasa i dikcija i akcent. Potpuno bardovski. Kad bi zvuk bio od čvrstog materijala njegov bi bio neka najača legura iz bronzanog doba, sa sve odgovarajućom patinom, nekakva hrpa pretopljenog oružja i oruđa, ali i krupna gomila bronzanih čaša natopljenih vinom i medovinom. Kasnije, negde od ulaska u 6. deceniju, i ta brada. Veličanstven, kako god da sedne, u koju god stolicu, fotelju, na kanabe, tabure ili u sedlo bosanskog “patizanskog” ata. U odelu, džemperu, bundi... on je, žešće nego večna gerijatrija Hefner (Hugh Hefner), vazda u bade mantilu sa tompusom u jednoj i čašom nečeg dobrog u drugoj ruci. Koj god studio, koja god zemlja, koji god set, mi smo u stvari na njegovom terenu, u njegovoj kući. 3 gola u gostima uvek, čak i sa igračem manje, čak i kad pripit kao buljuk drvoseča šmira reklamu za kalifornijski šampanjac.

Nisam siguran da sam uboo tačan trenutak, pravu godinu i ispravne cifre, ali poslednjih 46 godina i 3 meseca svog života Vels je stvarao (i proživeo) boreći se protiv sistema unutar kojeg je stvarao. Od potpisivanja prvog zvaničnog “filmskog” ugovora, čak i kada za to možda nije imalo razloga, upadao je u sukobe sa producentima, tj. novcem, datumima, tj. vremenom, željama, tj. mogućnostima...

Prvi ugovor mu je dao, tako ispada, 0 para i milion slobode. Navodno, takav ugovor je dobio jer iskreno nije želeo da ga dobije (tj. da snimi film). “Najlepši” ugovor koji je filmski debitant potpisao. Video je da može, “naučili” su ga pogrešno, pustili i prepustili, a i da nisu, opet bi mislio da može. Njegov “milion slobode” proizveo je misao (i definitivno je sproveo u delo) da je reditelj vrhovni autor dela (a to, ko je vlasnik, to je neka potpuno druga disciplina). “0 para” je, naravno, proizvelo “0 para”, ili koju paru više, pa mu je sve teže bilo da sklopi, po njemu, valjanu finansijsku konstrukciju za projekte koji su usledili. Tome, dakako, nije pomagala ni njegova tvrda glava, ta uporna borba sa producentskim vetrenjačama filmskih studija. Možda je već u to vreme, nakon Građanina Kejna (Citizen Kane, 1941), odlučio i da ekranizuje poznato Servantesovo delo? To se na kraju nije desilo, kao, uostalom, ni sa još, cirka, 14 filmskih projekata koje je započeo...

On je dosta toga odglumio ne bi li zarađenim novcem mogao da režira. Nije ni to loše, ali tu ne zavisi sve od tebe, a on je to želeo, to da sve zavisi od njega što je, kada govorimo o kinematografiji, nemoguće. Opet sukob. Onaj najgori, unutrašnji sukob, sukob pre početka bilo kakvog konflikta. Lasno je bilo na radiju i u pozorištu. Manje novca, manje odgovornosti, veća mogućnost eksperimentisanja, sve ide uživo pa je, ispada, i životnije, spontanije, a rizikovati nije tako strašno kao na filmu. Sve je to voleo, i uspevalo mu je tamo, u gluvoj sobi i na daskama... Uspevalo je i na platnu, ali ne na način na koji je on to želeo...

Često se gubio u interesovanjima. Količina ideja i talenta u konstantnom sukobu sa manjkom svega ostalog. Tačnije, količina ideja u konstantnom sukobu sa količinom talenta i manjkom svega ostalog. Talenat je češće zlo nego dobro. Prilično je nezgodno kad misliš da ga imaš, a svi ostali ti ne veruju. Loše je kad ne znaš šta ćeš s njim pa ga trošiš na gluposti. Još gore je kad ga svetu predočiš, a svet to prihvati jer onda ti preostaje samo dosadni rad. Ipak, najužasnije je kad ga predočiš svetu, svet to oduševljeno prihvati, a tebi je samo 26 i na ramenima nosiš jednu od najtvrđih glava ikad. Pogubljen u istovremenoj simbiozi i konfuziji života i umetnosti, ne može se reći da nije grešio, ispaljivao ćorke, ispaljivao sam sebe, zasluženu auru i rejting umakao u blato, ali takav je, valjda, život, a Orson je, valjda, bio veći od života. Za one sa jeftinijim ulaznicama: “I kad licem padaš u blato, ti i dalje ideš napred.”

Načiniti najtačniji odabir filmova na kojima je Vels radio, da li kao kompletni autor, da li “samo” kao glumac, i prikazati ga u par dana je apsolutno nemoguće. To, ipak, ne znači da ne treba pokušati:

KAO REDITELj:

Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941)

Šta može da se kaže o filmu Građan Kejn, a da već to nije rečeno bar 57 puta? Ne znam da li je to više film koji je proizašao iz priče ili priča koja je proizašla iz filma. Ne znam da li je to film nastao dovodeći u pitanje do tada priznata, osnovna kinematografska pravila ili su kinematografska pravila nastala tek nakon ovog filma. Na stranu društveni, socijalni angažman, kritika kapitalizma, određenih navika američkog društva, mi smo upoznali stvarnog čoveka, Čarlsa Fostera Kejna (Charles Foster Kane), gledajući fikciju.

Vels je brilijantnost ovog filma pripisao svom neznanju, nepoznavanju tehničke strane filma, neiskustvu. Očekivao je od kamere ono što je očekivao od svojih očiju. Montažom je, verovatno, želeo da sledi tok svojih misli, scenografijom boji emocije, replikama izgovori priču, vodom utoli žeđ... Da, to je tako jednostavno, i zbog toga je očiglednost njegovog talenta u ovom ostvarenju toliko jasna. Mišljenja su mišljenja i svako ima svoje, i lepota je u oku posmatrača, i sve to posebno važi za umetnost, ali ako je u više od 120 godina snimljen jedan film koji bi u najvećem mogućem procentu mogao da bude ta tačka susreta svih nas, i objektivno i subjektivno, to je onda Građanin Kejn.

Veličanstveni Ambersonovi (The Magnificent Ambersons, 1942)

Najtačnija stvar koja bi mogla da se kaže u vezi filma Veličanstveni Ambersonovi je da je sirota biskopska publika, (svi mi zajedno, kroz prostor i vreme) od originalno snimljenih i u prvoj ruci izmontiranih135 minuta na platnu mogla da vidi svega 88 koje su producenti svojevoljno očerupali, dosnimili pa premontirali. Uprkos tome i ovo ostvarenje potvrđuje veličinu Velsa kao potpunog umetnika s tim što se u ovom filmu glumački ostvario samo u ulozi naratora. Ako je u Kejnu secirao čoveka, u Ambersonovima secira celu porodicu...

Stranac (The Stranger, 1946)

Tematska aktuelnost ovog filma, u trenutku u kom je ušao u bioskope, uslovila je da on postane komercijalno najisplativije rediteljsko ostvarenje Orsona Velsa. Prvi holivudski film koji je otvoreno govorio o Holokaustu, za temu ima lov na odbeglog nacističkog oficira koji je spas pronašao u Americi preuzevši identitet srednjoškolskog nastavnika...

Orson Vels i Edvard “Mali Cezar” Robinson (Edward G. Robinson,) u istom kadru...

Dama iz Šangaja (The Lady from Shanghai, 1948)

Ta finalna scena sa ogledalima u zabavnom parku, taj nadrealni balet slika i prilika, prljava poetska montaža, ta srča i kiša metaka, ta prelepa žena koja (spoiler alert!) ko kuče umire na hladnom betonu i još hladniji Orson koji svojoj (nedugo za tim) bivšoj ženi okreće leđa i odlazi...

Mislim da, i pored tolikog broja njenih odraza u toj sceni, Rite Hejvort nije bilo dovoljno. Znao je to i Orson. I da nije tako pisalo u romanu po kojem je ovaj film snimljen, i da to nije bilo u skladu sa žanrom, ona nije smela da preživi jer lakše je i tako nego zasititi se takvom ženom... Ostalo? Film noar, klasika žanra, nastao nakon usmenog obećanja producentu da će sledeći film snimiti za džabe ako mu ovaj da 55000 dolara ne bi li mogao da privede kraju rad na mjuziklu Put oko sveta za 80 dana...

Gospodin Arkadin – Tajni dosije (Mr. Arkadin, 1955)

Gospodin Arkadin je film u koji, u neku ruku, predstavlja amalgam svega čega se Vels dotakao u dotadašnjoj karijeri. Inspirisan likom koji je blistavo tumačio u filmu Treći čovek, Vels je rolu ponovio i u BiBiSi-jevom dramskom radio serijalu Avanture Harija Lajma (The Adventures of Harry Lime, 1951/52), iz čega je, opet, nastala ideja za film Gospodin Arkadin koji je Vels napisao i režirao. Ponovo je sebi dodelio ulogu osobe sumnjive prošlosti i morala čiju je životnu priču i ovog puta (kao i u slučaju Čarlsa Fostera Kejna) bazirao na biografiji stvarne osobe, trgovca oružjem Bazila Zaharofa (Basil Zaharoff).

Svoj hedonizam zadovoljio je snimajući na egzotičnim lokacijama, a umnogome je ponovio i “rediteljsko/narativni” postupak iz Građanina Kejna. Naravno, da bi sve bilo kao po pravilu, producenti su mu i ovoga puta “oteli” film pa se u ovom trenutku zna za postojanje bar 6 verzija filma...

Zrno zla (Touch of Evil, 1958)

Nakon osmogodišnjeg gastarbajterskog rada u Evropi, Vels se vraća u Ameriku, u Holivud. Sam početak filma Dodir zla, ta jedna, jedina neprekidna scena od 3 minuta i 20 sekundi, samo to bi komotno mogla da bude dovoljna naznaka bioskopskom gledaocu da prisustvuje nečem veličanstvenom.Ta savršeno balansirana igra između Velsovog tako voljenog pozorišta i filmskih tehnikalija, paralelni hod očigledno navođenih živih glumaca i statista i mrtve kamere koja se pomoću krana, šina i objektiva pretvara u vitalni, živi organizam... Velsova cufla i stomačina iz donjeg rakursa, Hestonovi (Charlton Heston) brčići i imalinom premazano lice, krupni planovi bitanga i njihovih njuški dok preneraženu Dženet Li (Janet Leigh) razvlače po sobi... Još jedno Velsovo remek delo, uprkos tome što je i ovaj film doživeo producentski “dodir zla”...

KAO GLUMAC:

Treći čovek (The Third Man, 1949)

Ako je Građanin Kejn Velsovo najznačajnije ostvarenje koje je potpisao kao reditelj, onda je Treći čovek najznačajnije koje je potpisao „samo“ kao glumac. Šablon Velsovih režija, koje su mu prethodile, prisutan je i u Trećem čoveku te i ne čudi činjenica da velika većina ljubitelja filma pri pomisli na ovaj film zanemaruje reditelja Kerola Rida (Carol Reed) predajući dirigentsku palicu Velsu. Na pitanje: “Šta je rouzbad (rosebud)?”, mnogi će odgovoriti sa: “A ko je treći čovek?” Sve u vezi ovog filma je blistavo iako se neke od najboljih scena odigravaju u mraku i kanalizacionim cevima što se protežu ispod posleratnog Beča podeljenog na 4 saveznička sektora. Crna berza, agenti, revolveri ispod mantila, jalova sahrana, fatalna žena, čuveni “točak” u Prateru, uskrsnuće, lažna svetla na kraju tunela i citra Antona Karasa (Anton Karas)...

Dugo toplo leto (The Long, Hot Summer, 1958)

Baziran na delima Vilijama Foknera (William Faulkner) Dugo toplo leto je film u kome je Orson Vels, više starac nego mladić već u 43. godini života, ostvario jednu od boljih rola kada govorimo o filmovima na kojima je radio stojeći “samo” ispred kamere. Iskra plamena koji je tokom filma zahvatio štalu, zapalila je i odnos između Velsa i reditelja Martina Rita (Martin Ritt) te su snimanje obeležile i njihove česte svađe. Moguće da je upravo to bilo ono što je posebno inspirisalo Velsa. Moguće da je upravo konflikt bio Velsov forsaž tokom čitave karijere.

Kazino Rojal (Casino Royale, 1966)

Kazino Rojal je vrlo interesantno ostvarenje kada se uzmu u obzir sve činjenice vezane za njegov nastanak i konačni izgled: neverovatna lista priznatih autora koji su učestvovali na projektu; smelost da se ikona poput Džejmsa Bonda (James Bond) provuče kroz parodiju; da se naslovna uloga dodeli 56-ogodišnjem Dejvidu Nivenu (David Niven); nezapamćen uspeh na blagajnama..., ali sa stanovišta Orsona Velsa rad na ovom zabavnom filmu je, pretpostavljam, bio samo još jedan dobar provod što, svakako, ne može da bude rđava stvar...

Bitka na Neretvi (1969)

Da, on tu uglavnom sedi na konju i prstom pokazuje u razne stvari, ali kad on taj svoj prst uperi momentalno svi statisti u tom pravcu padnu na tur, krošnje drveća se zanesu, konji posrnu, a partizani krenu u povlačenje uprkos scenariju. Naravno, ništa od toga se ne dešava. Orson je bio čovek koji nije imao ništa protiv toga da s vremena na vreme uzme neke novce. Novac ti treba ako nameravaš da konstantno radiš na sebi makar radio samo na povećanju gabarita i ošamućivanju jetre. Zgodni bili i ti četnici za glumu. Samo je trebalo da spusti obrve. Brada i stomak su već bili tu, a nahovali ga pa nije ni morao da priča. Sve u žanru. Sasvim pošteno odigrana epizoda u kultnom filmu. Da, govori se da mu je bila zanimljiva istorija Drugog rata na tlu Jugoslavije, da se fino angažovao da shvati svu tu zbrku, da se još 1942., zajedno sa sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price), obreo na 15-ominutnom radio projektu The Chetnicks, a da je u vreme snimanja Neretve već uveliko radio tezge po Jugi, da je znao i gastronomiju, žene, ostalo (ako ostalog uopšte ima), ali sve to nije bitno jer se ovde ipak radi o partizanskom filmu, spektakularnom partizanskom filmu, zamalo pa vrhuncu žanra, koji, sa Orsonom ili bez njega, svakako treba videti na bioskopskom platnu... više puta...

U jednom od svojih poslednjih intervjua, gostujući 1985. u emisiji Merva Grifina (Merv Griffin), Vels je izjavio: “Tokom života, imao sam mnogo sreće. Jedan dugački, neprekidni lanac sreće. Nisam skroman kada govorim o sreći. Mislim da sreća ima veze sa svim stvarima u životu svakog čoveka.” Onda, neka je i tako. Neka je gotovo sve pitanje sreće, a ne talenta, rada, iskustava, uma, čovekove prirode... Budimo onda srećni što ovog maja, slaveći 100 godina od njegovog rođenja, u Jugoslovenskoj kinoteci slavimo njegove filmove.

Eto, tako se Orsonu odužio naš Pera, tj. Petar Mihajlović. A sasvim u duhu ovog njegovog omaža je i sledeća stvar kojom vas Ghoul časti onako extra. Kad je bal nek jebal – dakle, možete pogledati kratku lezbijsku porno scenu koju je montirao lično Orson u 1970-im. Sve o tome piše i sve se vidi ako kliknete – ali nemojte dok ste na poslu, ili dok deca trče po sobi – OVDE.

POETIKA HORORA u Nišu!

  

Promocija knjige dr Dejana Ognjanovića pod naslovom Poetika horora održaće se u AMERIČKOM KUTKU u Nišu (Obrenovićeva 20, na 3. spratu), u utorak 09.06.2015. u 19h (Ulaz slobodan). Učestvuju: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad).

            Ovo će biti unikatna prilika da čujete nešto detaljnije o knjizi, njenom nastanku i recepciji, o njenim naslednicima i daljim sličnim projektima s ovim izdavačem. Jedan od njih je i edicija "Poetika strave" koju dr Ognjanović uređuje: prva knjiga iz nje, VRBE Aldžernona Blekvuda, već je objavljena, pa će i ona ovom prilikom biti predstavljena, uz najavu drugih knjiga itd.

            Ovo će, takođe, biti prilika da obe ove knjige – i Poetiku horora i Vrbe – nabavite po najpovoljnijim cenama i uz potpis autora. Biće i nešto malo Zavodnika, kome je moj roman do sada promakao.

            Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra u okvirima angloameričke književnosti: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

Autor knjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je autor dva romana (Naživo, 2003) i Zavodnik (2014), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006) i U brdima, horori: srpski film strave (2007) i zbirke eseja Studija strave (2008), i priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

Poetiku horora objavio je "Orfelin izdavaštvo" (Novi Sad, 2014) i knjiga je bila u najužem izboru od tri naslova za nagradu "Nikola Milošević" za najbolju knjigu godine iz oblasti teorije književnosti i filozofije.

Mračna "Inkubacija"

Moja priča "Inkubacija" objavljena je nedavno u 2. broju almanaha Književna fantastika. Ovo zlodelo je nešto netipično za moj opus; to je pre priča mračne fantastike negoli što je žanrovski čistog horora. Istina, postoji tu veoma izražen element "body horrora", telesne grozote i bolesti, ali naglasak nije na tome koliko na atmosferi, ugođaju i idejnoj zapitanosti nad ljudskom telesnošću, bolešljivošću, smrtnošću – i (eventualnom) transcendencijom toga.  

            Priča govori o jednom hramu-lečilištu u čiji bazen "svete vode" dolaze stotine bogalja, bolesnika i drugih kljakavih, leproznih i gukavih ne bi li se, u Noći Presvete Device, izlečili...

            Ovo je moja rana proza, napisana pred kraj prošlog veka; neprimećeno je bila objavljena u jednoj prastaroj Gradini, u vreme kad moje ime nije baš ništa značilo potencijalnim čitaocima. Bilo je to čak i pre mog prvog romana, Naživo. Verzija koja se sada čitaocima nudi je sistematski redigovana i upeglana. Živo me zanima da li će i kako oni reagovati na nju.

Inspiracija za "Inkubaciju" je u najmanjem trojaka. 1) Inicijalna kapisla bio je jedan kraći prozno-poetski zapis Artura Remboa pod zajedničkim nazivom "Jevanđelske proze", ali naročito njegov finalni deo, "Bet-Saida", koji opisuje banju u kojoj je Isus (navodno) izveo jedno do svojih prvih čuda izlečenja.

2) Po pitanju vizuelnosti, ali i atmosfere podgrejano-tinjajućeg ludila, blaga inspiracija postoji i u bazenu "svete krvi" u filmu A. Jodorovskog, Santa Sangre, koji je kod mene uvećan do pompeznih razmera.

3) Najzad, definitivni podsticaj za ovo pisanje bilo je saznanje o svetim izvorima i verovanjima vezanim za njih, a naročito jedan srednjovekovni narodni običaj vezan za mrtvu, nekrštenu decu, o kojem sam čitao u studiji Greh i strah (čini mi se; ili, možda, u Strahu na zapadu, istog autora).

U vreme kada sam pisao "Inkubaciju" intenzivno sam se bavio i crtanjem – polu-amaterski, "za svoju dušu" – ali ti radovi su bili vizualizacije onoga što sam u to vreme stidljivo, a kasnije sve intenzivnije, pokušavao da obradim i u svojoj prozi. Paralelno sa ovom pričom – više se i ne sećam da li pre ili posle nje – uradio sam, u velikom formatu, crtež zasnovan na prizorima iz "Inkubacije". Detalje sa tog rada vidite u ovom postu. Format je preveliki pa mi nije moguće da skeniram celu sliku odjednom ali, eto, nadam se da su i ovi fragmenti sa nje dovoljni da vas zaintrigiraju da potražite Književnu fantastiku i moju priču "Inkubacija" u njoj.

            Kome sve ovo gore nije dovoljno, evo kako priča počinje.

 INKUBACIJA 

 

© Dejan Ognjanović

            Prvi bolesnici i bogalji počinju da pristižu već ujutro.

            Zubato sunce nisko je na nebu, čini se da okleva stupiti u belu paru oblaka. Plavetnilo kao da naslika neko bojom jako razvodnjenom, te se na podlozi takvoj ni granice oblaka ni oblici njihovi ne raspoznaju. Hladan vetar leluja granje drveća, a zemlja još nosi tragove nedavnih kiša. Godina se ka proleću okreće – tako bar kalendar veli – ali pravih znakova njegovih još nema.

            Dan je Presvete Device, i njeni vernici već hrle u Hram. 

            Dan uoči Inkubacije.

            Pre nego što padne noć Hram će biti pretesan za sve.

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram. To možda ne znaju ni njegovi Čuvari, ali u tome sigurnosti ne može biti, jer sa vernicima oni ne komuniciraju, sem kroz Knjigu. 

            Građevina ova podignuta je oko bazena Svete Vode što leži u samom središtu njenog prostora i smisla postojanja. Reklo bi se čak, mada te reči mogu bogohulno zvučati, da Hram je tek ukrasna ograda oko Bazena i prihvatilište onih što dolaze njegovim Vodama. Kao kruna što, ma koliko krupna i nakićena, svejedno služi tek da istakne blistavi dragulj u svom središtu i naglasi njegov sjaj. 

            Onaj ko s planine silazi ka Hramu može spaziti da njegov je plan pravougaonog oblika, dok bazen u središtu ima oblik kvadrata. Onaj ko uđe unutra može videti pravilnost tog kvadrata narušenu stepeništima: na sredini svake od stranica po jedno se u vodu spušta. Sam Bazen pod golim nebom leži, jer krov Hrama iznad njega je otvoren. Hram nema zidova, no samo krov i masivne stubove što ga podupiru duž spoljašnjih i unutrašnjih ivica. Stubovi su okrugli u preseku i visoki bar deset čovekovih figura. Na njima nikakvih ukrasa nema – izviru, prosto, iz kamenog postolja i uranjaju u osnovu krova. Teško je u poznatom svetu naći građevinu s kojom bi se Hram uporediti mogao. On nije nalik ničemu drugom za šta znamo. On prosto – jeste. 

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram, ali njegova je starost svakome očigledna, makar bila i nemerljiva. Ivice njegove odavno su zaobljene kišama i snegovima što su ih grlili, suncem i vetrom koji su ih sušili, i vodama Bazena što su se tu rađale i izdisale, u Nebo kroz eone isparavale. Ponegde, u nepravilnim razmacima, sa ivice poneki odlomljen deo nedostaje. I kamen ima svoj vek. 

Najjači utisak, ipak, ostavljaju stubovi. Retki su među njima koji nemaju bar poneku naprslinu. Na mnogima su vrlo razgranate pukotine, pa i pravi pravcati rascepi, tako da samo Božjim čudom u jednom komadu stoje. Reklo bi se da je površina stubova nekada bila glatka, ali danas je izbrazdana ne samo pukotinama već i hiljadama rupica, ogrebotina, zareza i neravnina. Čak i kamen je smrtan... 

Naročito na unutarnjim stubovima i podu videti se mogu izrasline u vidu raznih vrsta mahovina, lišajeva i gljiva: svi oni oblici poluživota kojima sunce nije neophodno. Kamenu oni daju žućkasto-zelenu boju koja, zavisno od doba godine, prelazi čitav spektar nijansi. To ipak je uski spektar, ograničeni raspon varijacija na neživot. I kamen svoju masku ima i sam po sebi maska jeste. Ko ima oči neka vidi.

(...)

Ostatak čitajte u 2. broju almanaha Književna fantastika.

POETIKA HORORA u Beogradu!

            Promocija knjige dr Dejana Ognjanovića pod naslovom Poetika horora održaće se u Beogradskom Domu Omladine u subotu, 6. juna 2015. s početkom u 19h.

            Učestvuju: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad). Na ovoj promociji će učestvovati i David Tankosić, glavni krivac za naslovnu stranu knjige i njen dizajn, kao i za dizajn knjiga edicije 'Poetika strave'...

            Ovo će biti unikatna prilika da čujete nešto detaljnije o knjizi, njenom nastanku i recepciji, o njenim naslednicima i daljim sličnim projektima s ovim izdavačem. Jedan od njih je i edicija "Poetika strave" koju dr Ognjanović uređuje: prva knjiga iz nje, VRBE A. Blekvuda, već je objavljena, pa će i ona ovom prilikom biti predstavljena, uz najavu drugih knjiga itd.

            Ovo će, takođe, biti dobra šansa da obe ove knjige – i Poetiku horora i Vrbe – nabavite po najpovoljnijim cenama i uz potpis autora (ko to želi).

            Da podsetim: Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra u okvirima angloameričke književnosti: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

Autor knjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je autor dva romana (Naživo, 2003) i Zavodnik (2014), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006) i U brdima, horori: srpski film strave (2007) i zbirke eseja Studija strave (2008), i priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

Poetiku horora objavio je "Orfelin izdavaštvo" (Novi Sad, 2014) i knjiga je bila u najužem izboru od tri naslova za nagradu "Nikola Milošević" za najbolju knjigu godine iz oblasti teorije književnosti i filozofije.

Ova iscrpna, promišljena i celovita poetika horor žanra pokazuje njegov značaj za popularnu književnost, ali i književnost uopšte. Veliki broj svežih i relevantnih zaključaka svog istraživanja, sprovedenog s istinskom posvećenošću, ali i čvrstom naučnom utemeljenošću, autor je izložio metodološki precizno, preglednim i jasnim stilom.

- prof. dr Zoran Paunović -

Poetika horora predstavlja kapitalan rad koji omogućava dublje razumevanje i ozbiljno, naučno zasnovano proučavanje ovog slabo istraženog žanra u domaćoj teoriji.

- prof. dr Sava Damjanov –

            Prema tome, a i prema gornjoj slici, ovo je idealna knjiga za plažu! Leto dolazi, a i horori svih boja i vrsta, pa zato, spremite se na vreme!

Dom Omladine

subota, 6. jun 2015.

u 19 h

Učesnici promocije:

- dr Dejan Ognjanović, autor

- Milenko Bodirogić, izdavač ("Orfelin")
-David Tankosić, dizajner