U kandžama Zlog demijurga

Ako vam je promakla ova ruminacija nad remek-delom DUST DEVIL koju sam svojevremeno sročio na engleskom, i okačio je na svoj drugi blog –the Temple of Ghoul- evo vam tog teksta i ovde.

IN THE CLAWS OF THE EVIL DEMIURGE

(c) DEJAN OGNJANOVIĆ

Richard Stanley's DUST DEVIL is burnt into the imagination of a devoted cult of followers as one of the most original and profound portraits of the demonological in the entire history of the flickering images.

            His Devil is, and yet is not quite the Devil we're used to. He is, technically, a serial killer, but his methods and his motivation make him one of a kind. DUST DEVIL is, among other things, a horror film – but it is also so much more.

            Stanley's Demon is in human guise, although he does not embody the usual moral: ''There's no Devil equal of Man''. Humanoid shape is, in this case, just a mask - a veil over a reality much deeper and older than mankind. The essential nature of the Dust Devil is numinous. Refreshingly divested of burdens of Christian dogma that weigh down so much of contemporary demonic cinema, Stanley's metaphysics is based on the ancient gnostic creed. His is a Devil beyond the usual concepts of Good and Evil. The key idea of the film comes straight from the gnostics, and is pronounced by the Dust Devil himself: ''There is no good or evil, only spirit and matter. Only movement toward the light - and away from it.''

            According to the Gnostics, our world is a mistake, a failure. Material existence is a product of the Evil Demiurge, a malevolent deity. The real God is overthrown, powerless. It's hard to believe that a good God had anything to do with this world. Christian Church had to bend backwards in order to force upon its believers a questionable merciful deity. The Gnostics believe that everything, from far-off stars to the nuclei of our cells carries the mark of the original imperfection inherent to the Creation. In the midst of this material darkness there is a spark of light, conceived by the original God, as a trace of our true being. The goal of a Gnostic is to tear through the veil of delusion and burst through the screen of false reality into his original homeland, the otherworldly realm of the True God.

            Stanley admitted this much about DUST DEVIL in an interview to Donato Totaro: ''It basically dispenses with conventional morality and tries to replace it with a totally different idea of movement toward the spirit or away from the spirit. The friction between matter and spirit, rather than good or evil is definitely outlining something similar to Gnostic thought, although I wasn't that aware of Gnosticism when I made the movie.''

            According to the mythology of this film, Dust Devil is not the Christian Devil, he is not even the top demon. He belongs to a legion of ancient beings, trapped in human form, roaming the secluded parts of the Earth in desperate attempts to get rid of the material shell. For the ritual to be successful, he must release as many sparks of life (or souls, if you wish) trapped in those who are already half-way out of this world. The desperate, the haunted, the suicidal are his food. Dust Devil is not a serial killer – he is a serial savior!

            A black shaman describes him thus: ''He is of the spirit. We were put here just for his use. We're nothing to him. We're dust in the wind. His world is older than ours. He's been here since the first times, he and his kin, walking in our shadows. Leeches, growing fat on the world’s pain. He's smelt Bethany dying, and he's come for souls, to build his Power, to return to the Realm of the Spirit. Until this ritual is completed, he's trapped, like us, in a material world, bound by the flesh. He must work through human form ahile he’s in this world. So he’s vulnerable to human failings. Only through ritual, through gaining power over the flesh, can spirit awake to a fuller consciousness. To work the ritual, he must keep moving, moving.''

            And this aspect adds another layer to the complex tale Stanley has concocted: his killer is a haunted, doomed figure too. His actions are predetermined. He is trapped just like his prey. In one brave scene Stanley shows him weak, crying next to a woman. In another, he's staring helplessly into the mirror, unable to cross to the Other side. He's in the claws of the Evil Demiurge as well. Only severing the bonds of spirit to the matter can bring him closer to salvation.

            The Devil is, obviously, a figure that Stanley deeply sympathizes with, and he's presented in the film knowingly, with numerous allusions to the multifaceted archetype invoked. Stanley's Devil is a Stranger, an Alien, a Man with No Name. A Shape-shifter: bringer of instability, enemy of fixity. The Great Pretender, Actor, Liar, Fool, the Man with a thousand faces. Dweller of the Crossroads, gateways, bridges, crosses where worlds intertwine; Guardian of the Gate of Passage, the top Initiator. Inhabitant of the Desert, bringer of extremes, Avatar of emptiness and desolation – or transformation. He's the One from the mirror, the other side of reflection: the double, the doppelganger. Defined by the fire, heat, flaming red, shimmering of the hot air above the desert dust or asphalt, the deceiving fatamorgana. The Tempter, the Seducer, the Trader of souls. Carrier of the male energy, defined by the phallus and horns. The Defier. The Rebel. A haunted, roaming soul. A Damned One who feeds on the damned. Ambivalent shadow of 'Evil' through the centuries. Anti-hero, dissatisfied with the assigned role. Ultimately, a puppet whose strings are in the hands of the Evil Demiurge.

            Namibian desert, the oldest in the world, becomes the most adequate stage for the primeval, timeless drama. South Africa is at the Edge of the World, both geographically and symbolically. That is the home of the Fish River, trickling through the world's second largest canyon, home of the great Snake Father, Kouteign Kouroo. According to the beliefs of local natives, the great Snake Father created the canyon with the lashings of his gigantic tail back in the ancient time of the red light. Stanley describes this place in his production diaries as ''a land that no longer seems to be part of man's universe, an untenanted, unfinished world, the terrain of Gods and Spirits''. This is the same location that Kubrick used for the opening segment ('Dawn of Man') of 2001: A SPACE ODYSSEY, and in Stanley's vision it is the stage for the 'Twilight of Man' as well.

            This is the edge of the abyss.

            What lies beyond?

             It's either destruction or transformation.

          In this place even the Devil is not a metaphor or psychological concept but a very possible, even tangible reality: a roaming spirit at the beginning and end of the world.

DUST DEVIL (1992)

         Kao što sam već obznanio, ovih dana, dok ovo čitate, moj omiljeni reditelj među svima koji su debitovali u poslednjih četvrt veka - Ričard Stenli - gost je Grossmann festivala u Sloveniji, gde ću voditi javne i tajne razgovore s njim. Za one koji nisu u prilici da budu tamo, evo moje kritike njegovog remek dela napisane pre kojih desetak godina, za "akademski" list Pressing. Tamo je to moglo da pročita jedva 50-ak duša; ovde će to ipak videti mnogo, mnogo više… Inače, kasnije sam ove teze detaljnije elaborirao u svojoj knjizi o Đavolu na filmu, FAUSTOVSKI EKRAN…

PUSTINJSKI ĐAVO

(DUST DEVIL, 1992)

Scenario i režija: Ričard Stenli

Kamera: Stiven Čivers

Muzika: Sajmon Bosvel

Uloge: Robert Džon Burk, Čelsi Fild, Zejks Mokae...

****(*)

5-

            © DEJAN OGNJANOVIĆ

Serijske ubice na filmu po pravilu su vođene banalnom motivacijom: u pitanju je ili osveta, ili ludilo, ili 'čisto Zlo' (štagod to bilo). U novije vreme, nakon filma Sedam, pojavile su se i ubice-moralizatori, koji bi da svojim (ne)delima drže bukvicu, ali čak i oni su ograničeni starozavetnim propovedništvom. PUSTINJSKI ĐAVO je prvi i dosad jedini film čiji je ubica vođen mističkim i metafizičkim silama.

            Ovo ne treba da čudi, budući da se radi o remek-delu Ričarda Stenlija, osobenjaka čiji je život vredan filma jednako uzbudljivog kao oni koje je snimio: rođen u Južnoj Africi, od majke antropologa (specijalizovane za veštičarstvo), nemirnog duha, nikada duže od dve godine na jednom mestu, rano se posvetio potrazi za tajnim znanjima i mističkim tradicijama širom zemljine kugle. Put ga je vodio do Avganistana, u čijim planinama je 1990. snimio dokumentarac VOICE OF THE MOON; do Haitija, gde je 2002. za BBC snimio izvanredan izveštaj-studiju o vudu magiji THE WHITE DARKNESS; i do okultnih lokacija širom Evrope, poput spaljene katarske tvrđave Montsegir u Francuskoj, koja figurira u unikatno atmosferičkom dokumentarcu o Otu Ranu, nacističkom oficiru u potrazi za Svetim Gralom. Potonji film, THE SECRET GLORY, rezultat je višegodišnjeg proučavanja gnostičke misli i tragova njenog uticaja, i po svojoj uzbudljivosti prevazilazi sva druga slična dokumentaristička ali i filmofilska bavljenja vezama između okultizma i nacizma.

            Zbog ove posvećenosti su i mistički momenti u PUSTINJSKOM ĐAVOLU dosledno i zrelo inkorporirani u samu srž filma, što toliko retko biva u filmskoj umetnosti, a hororu posebno, da je već samo zbog toga Stenli vredan divljenja. U žanru u kome čak i retki koji imaju volje - nemaju znanja da se dublje unesu u implikacije svojih zapleta sa 'mitologijom' pokupljenom iz stripova i džepnih knjižica, gde izlizani pentagrami i mambo-džambo bajalice pokreću standardnu horor akciju. Stenli, nasuprot tome, spada u manjinu ezoterika, poput Keneta Engera ili Alehandra Jodorovskog, kod kojih mistika ne služi kao 'začin' žanru, već žanr služi za ovaploćenje osobene mistike.

PUSTINJSKI ĐAVO je, tako, ne samo izvanredan, zlokobno mračan i iskonskom, lavkraftovskom stravom prožet horor, već i jednistveno filmofilsko otelovljenje gnostičkog pogleda na svet, sublimirano u replici: ''Ne postoji Dobro ili Zlo, već samo Duh i Materija. Samo kretanje prema Svetlu, i udaljavanje od njega.'' Materijalni svet je proizvod Zlog Demijurga, a telo je zamka za duh u njemu zatočen.

            ''Postoji varnica svetla zarobljena u nama. Kroz ritual ubistva, Mag može da kontroliše oslobađanje te varnice, i da zajaši zrak svetlosti onostran vremena, izvan materije, kroz večnost, gde sve stvari obitavaju, prošle kao i buduće. Naš svet je samo prepreka na putu tog zraka: projektovana slika načas zadržana na podignutoj ruci.'' Pustinjski Đavo je pradrevni entitet čija suština obitava s druge strane ogledala; privremeno zatočen u ljudskom obliku (koji po potrebi može da transformiše), on kroz ritualna ubistva oslobađa one koji su i sami izgubljeni. Jedino tako on može da se, vremenom, vrati u bezvremeni prostor iza ogledala... 

Na njegovom putu – na autoputu kroz nepreglednju pustinju Namibije – nađe se Vendi (energična Čelsi Filds), koja je upravo napustila muža i sada luta na korak od žileta. Njihov susret otpočinje svojevrsnu romansu – ples sa smrću dvoje očajnika, dva usamljenika koje pusta zemlja preti da proguta. Treća izgubljena duša u ovom zapletu je rezignirani policajac Mukorob (Zejks Mokae, nezaboravni diktator iz Krejvenove ZMIJE I DUGE), koji nakon pogibije sina i razvoda nema razloga za život u korumpiranom, rasističkom sistemu čije obrise Stenli suptilno naznačava kao drugu vrstu pustinje što usisava duše. U potrazi za serijskim ubicom ovaj Rob Muke obraća se šamanu kako bi rastumačio okultne simbole iscrtane krvlju žrtava, i tako i sam postaje deo ove igre sa očajem i smrću u cikličnim vrtlozima pustinjskih kovitlaca od prašine...    

Stenli ne bi bio najbitniji horor režiser koji se pojavio krajem XX veka da je sve ostalo na filozofiji i idejama: PUSTINJSKI ĐAVO odiše osobenim stilom u kome se spajaju ikonografija špageti vesterna, slasher horora i arđentovskog nadrealizma. Pustinja je ovde lik po sebi, veći i jači od svih, oživljena fascinantnom kamerom Stivena Čiversa: formacije stena, bezvremeni spomenici miliona godina, evociraju mistične filmove Pitera Vira (PIKNIK NA HENGING ROKU, i apokaliptični POSLEDNJI TALAS), dok biblijska prašina i pepeo preostao od vatre pročišćenja prodiru u sve – u fotografije, u uspomene, isto kao i u umove ljudi, proteranih iz peskom zatrpanih naseobina (što je poprište kulminacije koja jednako priziva Leoneov DOBAR, LOŠ, ZAO kao i Arđentov INFERNO). 

U spoju sa liberalno groznim efektima maske i epskom muzikom Sajmona Bosvela gde se spajaju elegičnost skora za SANTA SANGRE Jodorovskog sa morikoneovskom pompeznošću Leoneovih remek dela, krajnji rezultat je gusto-atmosferična, nadrealno-onirična i arhetipski mistična priča o iskonskoj borbi duha i materije provučenoj kroz treperavo svetlo gnostičkog projektora...

 

RETURN OF THE KING: Lord of the Rings 3 (2004)

***

3+

A sad, evo i mog epskog osvrta na finale tolkin-džeksonove sage! Spremite maramice, spremite toljage, stavite nešto meko pod dupe, jer ovo će, kao i tolkin, da POTRAJE!

            U suštini, ovaj rivju je neznatno editovana verzija mojih tirada na jednom forumu: grehota je da to čami tamo kad bi moglo da uveseli pa možda i opameti ponekog čitaoca i ovde!

            Neka mi bude oprošteno što sam odlučio da zadržim svoj tadašnji način pisanja, sa uglavnom malim slovima i namernim igrarijama sa jezikom, pisanjem, transkripcijom i ostalim s čime sam se zezao pre nego što sam postao doktor!

                               

povratak KRALJA

by ghoul

Додајте натпис

gollum je genijalno uradjen, shelob takodje, nema greške, Naz-Ghoulovi su odlični, kao i većina ostalih vizuelnih efekata- jedina slabija stvar je kad se onaj elf penje na oliphanta. no, spec. efekti na stranu, nisam impresioniran filmom.

jaxon i dalje većinu prizora borbi rešava iritirajućim close-up shaky-cam-om ili mega-totalima sa kompjuterskim čovečuljcima. užasno me nervira raspojasana 'dramaturgija' prepisana, verovatno, od Tolkina, koji stvarno s kompozicijom nema blage veze. beskrajno je imbecilno što se svaka napeta situacija rešava uz pomoć deus ex machina - i ne samo to, nego čak ni taj deus nije ranije nagovešten da ga bar ima ikakvog smisla očekivati (recimo, doletanje onih orlova, kako li se već zovu).

reći će neko, u romanu je to sa orlovima bolje pripremljeno, oni razgovaraju s njima, ovo ono. to me ne zanima. govorim o filmu. u filmu oni dođu niotkuda, urade šta treba uraditi, i vrate se u ništa, bez da im iko i hvala kaže. ili oni mrtvaci-dusi - koji shit! što ih ranije nisu potegli? možda KNJIGA to objašnjava, možda će JEBENI EXTENDED VERSION da to objasni, ali ja ne govorim o dvd-u, već o ovome što je pušteno u bioskop.

takodje, imam isti problem kao i sa I i II delom: Jaxon prvo stvori jezivo nepobedivu pretnju, a onda je par patuljaka sjebe očas posla. razumem ja da su oni glavni junaci i da mora da opstanu na kraju, ali scene borbe sa tim paukom su neubedljive - ne zbog efekata, koji su savršeni, nego što je to tako inscenirano da je neubedljivo. ej, ako već onaj stvor od metar i žilet treba da pobedi 5 puta većeg pauka, neka to bude nekim lukavstvom, trikom, pa i magijom ako treba, al nemoj me terati da poverujem u borbu kratkim mačem (pauk ima jedno 10 puta duže 'noge' od toga mača!), pomoću kojeg bedni mali hobit sjebe čudovište.

ima bezbroj sličnih situacija.

ili, kad usijana lava u ogromnim količinama juri na metar od Frodoa! alo bre, pa upalio bi se, buknuo bi ko šibica od vreline u tolikoj blizini - a njemu ni kosa da se oprlji, ništa! šta, kažete, ovo je fantazija, zajebi tu logiku? kurac, sve vreme su insistirali da rade realistički film o fantastičnim stvorovima, DRAMU... ništa u akcionim scenama nije realistično - a naročito legolas koji kao od šale šetka po raspomamljenom olifantu dok ovaj skače tamo ovamo, a elf ni da se zaljulja, šeta dečko po njemu kao u parku!

akcija nije preterano uzbudljiva jer ne postoji saspens iz bar 2 razloga:

1. ovo nije vrsta dela u kome su junaci u ijednom trenu STVARNO u opasnosti, jer previše explicitno oličavaju autorove IDEALE, suviše su mu dragi da ih povredi, a kamoli ubije. jebeš ti to kad ne postoji OZBILJNA pretnja, bar ponegde realizovana. Ne, niko od bitnih likova ovde ne gine, niti je čak i ranjen (sem što frodo ostane bez vrha jednog prsta - WOW!)

2. zbog jebenog deusa ex mašine koga autori šalju upomoć junacima kadgod ne znaju kako drugačije da ih izvuku iz sranja u koja su ih sami uvalili.

drama nije do kraja realizovana, jer neke bitne stvari na kraju ostaju nedorečene.

međutim, shvatite ovo kao elitističko palamuđenje nabeđenog filmskog kritičara: običan gledalac većinu ovoga ili neće da zapazi, ili ga neće biti briga, jer će biti zasenjen brzinom i odličnim efektima. sve u svemu – ocena: 4-/5 

toliko sam se nadao da će Jaxon da promeni pravilo da film mora da bude loš da bi dobio oskara - ako ga dobije za ovo, biće to sasvim unutar postojećeg trenda. nakon ovog filma u novom svetlu gledam prethodna 2 dela, i postajem suzdržaniji prema njima. daleko od toga da ću da padam u pljuvanje i iživljavanje po njima, ipak su to natprosečno dobri filmovi (all things considered), ali na kraju je izgleda pretegla nedovoljna sloboda autora pri adaptaciji bezveznog romana.

znam da mnogi fanovi zameraju na tome što je PJ menjao ovo ili ono - a ja ponavljam ono što sam rekao još za 2 TOWERS- NIJE DOVOLJNO MENJAO!

kažu mi neki: 'a mozda da prochitash knjigu.'

            pih. ovo je izrazito glupa primedba: znači, treba da čitam knjigu da bih shvatio zašto i krošto i otkud dolazi ključni deus ex machina u FILMU [alo: govorim u filmu = ako mi film ne ispriča priču bez oslanjanja na spec. dvd, booklet, making of documentary, članstvo na LOTR FAQ, monthly LOTR bulletin ili čak i originalnu knjigu - onda FILM NE VALJA.

            dobar film, bilo da je ekranizacija ili prema original screenplay, treba da bude samodovoljan i zaokružen u sebi i po sebi. može on da pravi reference na moju opštu kulturu, bez potrebe da ih pojašnjava, ali kad mi govori o nekakvim izmišljenim baldurima, i balrogama i duduramama i dardurima i rordoroarima i raznim drugim, onda hoću da mi FILM [a ne knjiga na kojoj je baziran] kaže ko su oni, šta tu rade, čemu služe, i na koji način se upotrebljavaju PRE nego što u potrebnom trenutku iskoče.

            ima ono čuveno o tome da, ako ti u trećem činu treba puška da opali, onda je OKAČI, JEBOTE, U 1. ČINU, da znam da uopšte tu ima neka puška. a ne da na kraju, ko sport bili, iz torbe izvučeš šta ti treba. konkretno: ako su ovi ranije znali za te nemrtve, što ih ranije nisu potegli u onim borbama? NEĆU DA ČITAM KNJIGU DA BIH OVO ZNAO - OĆU DA MI *FILM* TO KAŽE!

            ako iz nekog razloga nisu mogli ranije da ih prizovu, oću da mi još u TWO TOWERS postoji dijalog:

            aragorn: a što mi lepo ne bismo pozvali one zombi ratnike da jebu mamu ovima u helms deepu?

            gandalf: e, ne može to sad, postoji razlog za to, a razlog je OVAJ: bla bla bla...

            pa kad onda ovi iskoče, U TREĆEM ČINU, a ja kažem: a, to su oni sto su hteli da ih upotrebe u II činu, ali nisu mogli iz tog-i-tog razloga.

            isto pitanje za one orlove sto rano lete- možda je tolkin to s njima lepo objasnio, ali jaxon nije. oni dođu i odu kad mu to treba, a u međuvremenu nit ih ko pominje, niti ih doziva u nekim drugim bitnim momentima... i jos 237 drugih nejasnoca. U FILMU.

            što se tiče scene legolas na shitu samo da bude jasno, moja zamerka nije iste prirode kao ovo sa štitom [možda je to nepotrebno, ili šta već, ali nije potpuno van pameti]. legolasovo penjanje na elefanta [pardon, olifanta, yeah] me nervira jer je snimljeno kao da takve stvari kao što su GRAVITACIJA i INERCIJA uopšte ne postoje. olifantova koža načičkana je nekakvim debelim dlakama/bodljama, a ovaj se penje glatko kao po merdevinama, ko spajdermen [ni jao da kaže!] mogu da svarim ono rafalno ispaljivanje strela i mnogo toga, ok, to je elf-fu, super, prihvatam; ali da neko GLATKO stoji na nogama dok se ona zver cima i otima i trči i skače na sve strane - zajebi to. to možda može u matrixu, ali LOTR se ipak zbiva u svetu u kojem, pored svih tih tortora i mrmora i dardarnora postoji par zakona fizike...

            da budem jasan: neću ja da mi film ništa objašnjava, već da mi POKAŽE da ovaj odoleva nekim postojećim silama - dakle, ok, svaka mu čast što može sve to što može UPRKOS inerciji, zanošenju itd, ali bar malo da se nagne, da klimne, makar malčice da poverujem da se to stvarno dešava na vrhu ogromnog mamutslona koji juri 398 milja na sat. makar kratak kadar gde malo zgrči lice dok se penje slonom i hvata one bodlje - samo da poverujem da je stvarno TU, a ne (kao što i jeste) da se vere na nekom blue screenu...

            a za orlove je sramotno - najblatantniji deus ex machina u istoriji dobrih filmova. dođu niotkuda, izvedu čak dve spas-u-zadnji-čas akcije, i nestanu bez ostani zbogom - nisu tu čak ni na završnoj svečanosti na kojoj su svi živi okupljeni! da li sam čitao LOTR, dokle sam došao, zašto sam odustao tu gde sam stao (posle cele I knjige) i zašto nemam nameru da ga u ovoj inkarnaciji ikada završim, već sam obrazložio na priči o Two Towers.

            a sad 2 ograde od samog sebe, poštenja radi:

            možda sam malo preterao.

            nakon drugog gledanja u 24 časa (sic) moram da priznam da sam bio prestrog prema filmu. sve što sam mu zamerio i dalje je u filmu, ali na II gledanje ne smeta mi toliko, odnosno bio sam otvoreniji za ono što mi se dopalo, a kvaliteta je sasvim dovoljno da moj finalni sud ipak bude pretežno povoljan – negde oko 3+

            sad, kažu mi neki: "tako je i u knjizi. isto tako Sheloba se pojavljuje tek u trecem delu, i niko je pre toga ne pominje, osim u Silmarilionu, koji i ne moras da citas da bi se snasao u Gospodaru."

            a ja ću na to: pa to ja sve vreme i govorim: 'tako je i u knjizi' nije dovoljno dobro opravdanje ako knjiga nije dobro konstruisana, odnosno ako ju je ovaj stvarao 'as he went along', tj. dosećao se sta da ubaci kako da određene situacije reši tek duboko u zapletu - zato tako često poseže za deus ex-om.

            i zbog toga kažem da jaxon nije DOVOLJNO menjao knjige, odnosno, očigledno se još uvek previše držao njihove proizvoljne, natrpane, neopravdano složene i nepromišljene strukture. sudeći po onome što drugi kažu izgleda da je i to što je menjao radio upravo iz razloga da priča kolko-tolko teče i ima neki tok i kretanje, dakle, 'popravljao' je ZAPLET [tj. zamrš] knjiga. i, ponavljam joč jednom, tako krupne i bitne stvari se NE uvode u III činu. to što je Sveti Tolkin tako uradio u Svom Nedodirljivom Remek Delu ne opravdava scenariste FILMA. a ne bi ih kostalo dodatne minutaže - mogli su tokom II filma, na pr. u par replika da nagoveste postojanje tog Shelloba, ili undead vojske, ili preko nekih crteža koje ovi vide, ili kroz neku pesmu koju pevaju usput o izdaji tih ratnika, whatever. afterthought ostaje afterthought, kolikogod efektan i zabavan bio [poput tog pauka, koji stvarno moćno izgleda i bez greške su ga odradili], mada su sa tom vojskom to mnogo trapavije izveli.

            nego, na ovom mestu kucnuo je čas da vam plasiram mišljenje mog cenjenog kolege (iz gimnazijske klupe), gorana st., koji je čitao celog tog tolkina, a koji se na naš uobičajeni zajebantsko-mudrijaški način osvrće na neka od pitanaj pokrenutih u mom rivjuu. evo šta mi on kaže (na niškom jeziku koji koristimo zezanja radi):

Dear koleague,

dobijo sam tvoj mejl sa misljenje od RotK. Samo da ti javim da ce premijera da bude ovde 20. Dec. u Sava Centru. Naravno da necu da idem na istu, samo da ti javnem. Za onija orlovi itd., pa, da u knjizi se moze naslutiti da su i oni pozvani na pir, Aragorn se, posle Rohanske epizode eksplicitno odvaja da dovede one mrtvake koji mu duguju neku uslugu (korishtena tema u stripovima o Konanu...), a sto se tice maloga kurcica sa kratkim machem protiv one grdobe... Znas, od detinjstva imam problem da zamislim kako bilo kakva viteshka junachina moze da uradi bilo sta nekom 100-foot-long, 50-ton-heavy reptilu, koji pritom ima oklop debeo deset santimetra i bljuje vatru. Jednako moz' da se na konju zaletis na neki tenk i ocekujes povoljan rasplet situacije... Stupidno, indeed.

Ono o cemu pricas me je oduvek iritiralo, bilo u fantazi knjigama, bilo u nekim drugim zanrovima. Naime, svi autori su propustali da postave okvire svojim fizickim, metafizickim i natprirodnim silama. Tako da, kada se pominje magija, svi autori, uklj. i Tolkina, uglavnom mudruju: to je suvise opasna stvar da bi se olako upotrebljavala... i onda njihovi magovi i carobnjaci idu naokolo i filozofiraju o opasnosti magije, a gori im pod nogama... Iz prostog razloga sto [autori] ne bi znali sta je sve moguce sa tom magijom i gde su granice, da ne upropaste suspense, pa je onda najradije ne koriste. A ja bas zbog toga idem u bioskop, ili citam knjige. Sad, but true. A TO ME NERVIRA!!!!!

Iz istog razloga, mnogi zapleti filmova, trilera, trka sa vremenom etc. padaju u vodu sa pojavom mobilnog telefona. E, a onda kada zagusti, pojavljuju se neki bashibozluci iz tame neomedjenog univerzuma i DEUX EX MACHINA spashavaju junake. Za to vreme, Gospodar vatre i plavog plamena, shef mochnih sila i dobitnik NINove nagrade, drka kurac u nekom budzaku, mesto da izvadi taj svoj plavi plamen iz dupeta i sprzhi par tisucha zlih momaka... Jah, nisi mi reko nista sto vec nisam ionako znao...

Inace, Tolkin je pisao ovaj roman u pocetku kao zbirku prica za laku noc za svoju decu. Tako da nije ni cudo sto nema nikakvu kompoziciju. (Pisao je ovo 11 godina). Izlapela starchina je bio zaboravio pola knjige dok je stigo do kraja. Kako mi je samo islo na kurac njegovo mudrovanje (i nasilni pokusaji da radnju "Hobita" spoji sa GP) o pravom identitetu prstena. Dva-tri puta sam citao knjigu, i veruj mi, ni dan-danas mi nije jasna ni hronologija, ni likovi upleteni u celu pricu. Pazi, prsten JEBE KEVU, to je najbitnija stvar u univerzumu, ima ih svega pregrst na celome svetu, a onaj kopiljak Bilbo ima jedan od njih i velikom magu Gandalfu proda pricu kako je to sitnica, pichkin dim... Onda ovaj jase preko pola sveta da proveri podatak u Gondorskoj biblioteci, my ass! Vidi se iz orbite. Ne mozes da zamislis kakve akrobacije je smisljao dedekanja Tolkin da opravda to sto GAndalf nije odma prepoznao/uzeo prsten od Bilba (60 godina pre radnje LotR) i stornjao ga u jebeni vulkan i pre nego sto se Sauron osovio na noge. Kao: te nije znao, te nije ga prepoznao, te kurac mu se zaglavio u devici... Nevertheless, ovo je ipak Tata na fantazi i svi drugi su mnogo manje uspesni i grandiozni klonovi. I ne sumnjam da cu uzivati u filmu.

 

toliko od kolege Gorana.

međutim, ima i drugih glasova. Neki, npr. kažu: Što se tiče orlova kao deus ex machina, tu moram da se stavim na stranu filma. Pažljivom gledaocu sigurno nije promaklo da je Gandalf u Fellowship of the Ring prizvao orla posredstvom stvorenjca koje liči na noćnog leptira. Orao je došao na njegov poziv. Isto tako, usred bitke pred Crnom kapijom Mordora, Gandalf komunicira sa istim leptirom, orlovi opet dolaze na njegov poziv.

na to ghoul veli:

da li je gandalf pozvao orlove pomoću kadijine Leptirice ili preko jebenog mobilnog ama baš ništa ne menja u činjenici da mi niti znamo [U FILMU!!!] ko/šta je taj leptirak, niti ko/šta su ti orlovi i u kakvoj su vezi sa gandalfom [što bi se uopšte odazivali njegovim "e, opet sam u sranju iz kog ne znam kako da se ispetljam, aj dođite da me vadite iz govana!" pozivima?].

drugim recima: zasto oni nisu korišćeni i u svrhe koje nisu strogo spas-u-zadnji čas prirode? zašto recimo hobiti ne lete na njima, umesto sto gmižu po zemlji? šta, poješće ih nazghouli? pa, kolko videh u filmu, orlovi jedu nazghule za doručak.
ili, ajde, ako su vec hteli da drže LOW profile sa hobitima,  što orlovi ne učestvuju u bitkama? što ne bombarduju malo one grdne orke nekim kamenjem? ako mi opet neko kaže "čitaj knjigu da bi video zašto" ...dižem ruke od rasprave!

kad neko/nešto za čije postojanje pre toga nismo znali dođe niotkuda i u zadnji čas donese spas, to je blatantni deus ex machina, leptirići ili ne-leptirići. to se desilo jos u 1. delu lotr-a. spaseni gandalf ni rečju ne pomene te stvorove, niti se oni igde više pojave sve do sledeće prilike, 2 filma kasnije, kad su opet potrebni: gandalf opet svirne u leptira, et voila- niotkuda doleću te tice i spasavaju stvar. nikakva interakcija, zahvaljivanje, ovo ono, ne usledi nakon što srede one leteće stvorove. bar na kafu da ih je svratio. ali jok!

onda, 2 hobita se nađu usred usijane lave. kuku majko, e sad su gotovi! not so: tice opet dolete i odnesu ih odatle. tice vise niko ne pomene do kraja filma - niti ih zove na krunisanje kralja, niti išta slično. dodju, spasu, odu, i to je to. AKO OVO NIJE DEUS EX MACHINA, ŠKOLSKI PRIMER PAR EXCELLENCE, ONDA BIH VOLEO DA ČUJEM ŠTA JESTE! ovako traljavo rešavanje ovoliko ključnih plot momenata, bez ikakvog opravdanja, pripreme ili objašnjenja ne pamtim da sam ikada video.

naravno, u slabije napravljenom filmu ovo bi me više nerviralo; u ovome sam ga, donekle, prihvatio kao kolateralnu štetu u hrvanju sa preglomaznim [NEPOTREBNO GLOMAZNIM] materijalom, u kome ima vremena za nebitne likove i epizode i flashbackove koji baš ništa novo ne dodaju već viđenom i kazanom [smeagollum episode, recimo], ali NEMA VREMENA za objašnjenje kako i otkud dolazi do ključnih preokreta.

ali ajde, da ne ispadne da ovde cepidlačim, nek bude da ništa od ovog nije bitno  ili barem, nije dovoljno da pokvari [već samo umanji] uživanje u inače vrlodobrodličnom filmu.

            ipak, ne mogu a da ne podelim s vama novo pisanije mog dragog kolege gorana s. gde iznosi neke nove zabavne opservacije i kondemnacije na temu tolkina:

[...]

Mislim, i ja volim Tolkina, i smatram da je to najbolje (i prvo) sto je napisano na temu fantazija. Ali brate, sto je mnogo mnogo je. Pa ne dam da mi deda otresa patku samo zato sto mu drhte ruke... Iz sistema Alfa Kentaure se vidi da je deda pisao pricu sa pogresnog kraja. On sam nije znao sta ce mu se desiti u knjizi. I to je, navodno, i priznao. Kada ga je neki pajtos pitao o cemu ce se dalje raditi u djelu, Tolkin mu je odgovorio (navodno): Ne znam, idem kuci da otkrijem. Ko mu je onda kriv sto je morao da pravda samom sebi svoj zaplet, i da izmishlja budalastine. Pazi, glavni junaci su Hobiti koji su tu da bi bili simpaticni deci pred spavanje, a onda, kako je odmicao, to pocinju da budu ljudi i njihove vecite borbe za prestole i pravoverje, i mora krvi i mesa itd, koji prethodno uopste nisu ni bili u igri. No medjutim, on je uspeo da
odrzi privid Casti, Dostojanstva, Vernosti, Hrabrosti, Zrtve i svega ostalog sto osmisljava toliki pomor. Svaka Cast. Ali sve ono kasapljenje koje je deda uspeo da odbrani epskom atmosferom u GP, usrao je pisanjem Silmariliona, koji objashnjava sta se desilo PRE GP.

Otprilike, kao da citas hroniku dva nemacka kraljevstva iz 15 veka. "A onda Hajnrih izdade Svajnhauzena, zapali mu kucu, njega ubi, i uze mu jos nejebanu mladu za zenu. Koju je kasnije ionako isterao da bi se ozenio svojom kceri iz prvog braka. Ali sve to nije bitno, jer on nije ostavio potomke, zato sto ga je zivog zapalio Svajnhauzenov tajni naslednik Hugo, koji se sa zlom vojskom Poljskog kneza Pivohlada I Hmeljskog, iznenada pojavio podno njegove, u tom trenu nebranjene kule."

Da Horor bude veci, on tu govori mahom o Elfima, koji su moja jedina nada, uteha i spas, i zbog cije sam moralne cistote, skromnosti i mudrosti, vojnickog umeca (kada je to potrebno) i pristao da citam Gospodara P. Njima se i u GP svi dive, to i Frodo i Bilbo zele, pa i onaj Frodov rob, Sem, da ih vide i dotaknu i budu u njihovoj blizini. Oni, Vilovnjaci (vilenjaci, elfi, zavisi od prevoda) su ono kakvim bi ljudi trebali da budu, ubermensch. On im u Silmarilionu USRA, OPOGANI, I UNISTI casni lik i delo i pretvori ih u srednjevekovne velmoze u vecitoj klanici za nekakvo njima drago blago ili vlast ili tako nesto. Jebo ga Silmarilion i ko ga izmisli!

Pod 2: Ti cupkash na prstima u GP (knjizi) da ti deda Tolkin opet baci neku mrvicu Elfske magije i umecha, tu je lezao okean potencijala za zaplete, a on se uhvatio za drkave hobite. Da ne govorimo o tome sto je Dzekson i to sasekao, i totalno ih izbacio, sem onog cudovisnog STRVLJENJA istih na Helmovom Ponoru (gde, po knjizi, nisu ni bili). Radije mu je videti kako su svi jebeni Rohanci izginuli sa sve zenama i decom, negoli i jedan od tih velicanstvenih Nindzi-Besmrtnika (u normalnim okolnostima). Smrdljivi matori antropocentrichni i ne mnogo mashtoviti (znam da bi me zbog ovoga raspeli na krst) rojalista.

A da ne govorimo o carobnjaku Gandalvu (tako treba da se izgovara, ako nisi znao!) koji sve moze i nema tu sta nama da objashnjava ali vise voli da nista od toga ne radi. Jebo ga Anor i plava vatra. To je kao ono, ja imam mitraljez, ali vise volim da bijem s maljicu, deluje kul. Pa da sam ja imao ono sto on ima, ne bi mi trebala Gondorska armija, jebo bih im mamu maminu, ne bih skidao prst sa obaracha moje svjetlosne toljage . Shto to Tolkin (Dzekson) ne objasni?

Svojevremeno je Engleski general Alexander, koji je izmedju ostalog komandovao Brit. trupama u Indiji, pisao o cuvenoj kineskoj 75. armiji. Ona je jedina imala artiljeriju. Pre napada Japanaca na njihove zajednicke polozaje, Alexander se divio brizi i pazljivom pozicioniranju, ukopavanju i maskiranju kineske artiljerije. Kada je sranje pocelo i on trazio podrsku artiljerije - trt. On obidje polozaje artiljerije i shvati da su Kinezi sve otkopali i odneli. Pita on: kam gi bre topovi? Odgovor: "a, pa mi smo CUVENA 75. armija. Cuveni smo sto imamo topove, a drugi nemaju. Pa necemo valjda sad i da pucamo iz njih, pa da im se nesto desi." Prica je istinita, majke mi, citao ja u memoarima doticnog Generala. E, izgleda da i Gandalf ima slicnu filozofiju.

(...)

 

he he, tako ga reče kolega, a ja se nastavljam još nekim kratkim opaskama o raznim aspektima POVRATKA KRALJA.

zloglasno predugačko i preterano grljenje na kraju mi nije smetalo po sebi, i mislim da je glupo projektovati banjalučke, ili beogradske ili niške običaje i nazore na mentalitet fiktivnih hobita, i to kritikovati po rezonu 'niko od mojih drugara se ne ponaša tako'. pa šta, pretpostavljam i da niko od tvojih drugara nije visok 1m, sa ultradlakavim stopalima, i nastanjen u rupi u zemlji? 

no, kolegin komentar za vilenjake stoji, ako sam ga dobro shvatio - da u filmu oni samo statiraju i ništa ne rade i puki su mlaki goth dekor, umesto da budu [što su, valjda, u knjizi] najsuperironija bića u celom srednjezemlju. da toliko nadmocna bića budu toliko gurnuta u stranu stvarno ne valja.

'ljubavna priča' sa aruen deluje kao ono što i jeste- veštački dodati prirepak koji ničemu ne služi, sem da tolkinovu muškocentričnu priču bar neznatno feminizuje, i opravda stavljanje bar jednog ženskog lica na plakat filma. svadba na kraju je puka rutina, going through the motions, i srećom te nije preduga.

ne smeta mi što film ima toliko krajeva, već što neki od njih prosto nisu adekvatno pripremljeni/opravdani. pored pomenutog rutinskog aragornovog venčanja, i semove hey-I'm-not-a-gay-I-love-women svadbe, daleko najviše mi smeta neadekvatno objašnjeno frodovo završno putovanje: gde on, zapravo, odlazi sa onim vilenjacima? i jos važnije- zašto? [da preciziram- razumem, donekle, zašto, ali mi film to ne pokazuje na dovoljno ubedljiv način: dakle, ok, prišao toliko blizu zlu, ne može da nastavi sa bezbrižnim hobitskim životom, yadda-yadda-yadda, ok, ali to je suviše bitan momenat da bi se preko njega prešlo sa par rečenica monologa i nekakvim nejasnim putovanjem ko-zna-gde /i zašto baš sa elfovima? koliko shvatam, njihov put simbolički treba da prikaže odlazak s pozornice rase elfova, i stupanje ljudi na pozornicu. ok. zašto onda frodo ide sa njima, a ne sam? da li je i njegovo vreme prošlo? kako? zašto? u kom smislu? šta sad treba da čitam/gledam/surfujem da bih video ono sto mi film ne kazuje = gde, i zašto, odlazi frodo na kraju?].

ipak, da budem jasan, ja kao glavnog krivca nedorađenosti ovog filma vidim u tolkinu, pa tek onda u jaxonovoj nedovoljnoj surovosti u tretmanu [adaptaciji i sečenju] tog nabudženog, nepotrebno rastegnutog i zapetljanog materijala. on je, siroma, pokušao da priču koja zahteva 15-20 sati da se ispriča kako treba nagura u 10 sati, i rezultat je taj koji jeste. kupite special edition i namaknite nam još parica!

poštujem ga zbog onoga što je, uprkos tome, uspeo da postigne, i uživam u filmovima koji stvarno imaju moćnih deonica, ali to ne znači da ću da se pravim blesav pred očiglednim nedostacima.

Masovni zločini

  

            U okviru akcije "Serijski genocid oko Srebrenice i masovni zločin u njoj - a i mnogo šire" obznanjujem svoje umjetnine nastale u ranim 1990-im, zadahnute grozomornim masakrima o kakvim se tada moglo čuti, čitati i gledati vezanim za brojne lokacije naknadno zasenjene ovom jednom, danas najizvikanijom. Stoga upozorenje za osetljive: ispod slede eksplicitni prizori (crteži, ne fotke!) zverstava koja uglavnom nisu žanrovski stilizovana. Dakle, ništa zombiji, ništa vukodlaci i alieni - samo ljudska stoka i njeni bezgranični sadizam, kanibalizam i nekrofilija.

            Bio sam u to vreme veoma duboko pogođen užasom razmahalim  u komšiluku, bez obzira što niko moj nije u tome učestvovao a kamoli stradao – prosto, gnusoba i RAZMERE grozote bili su snažan udar na moj doživljaj sveta i ostavili su na njega suštinski pečat od kojeg mi se Weltanschauung do danas nije oporavio. 
TO je "Goli ručak" – to je istina sveta – to je Čovek!

KO, JEL JA?

            U to zlo vreme bio sam opsednut pokušajima da kognitivno, duhovno ali i estetski pojmim i zarobim i preobrazim UŽAS oko sebe, što se (valjda) vidi u crtežima ovde. Umesto da bežim od toga, na ovaj ili onaj način, ja sam se stalno iznova vraćao temama masovnog ubijanja, klanja, skrnavljenja leševa, nabacanih tela poput vreća, i tela aranžiranih na neki ritualizovani način koji kao da "osmišljava" ono što u suštini jeste – klanica, i besmisao.

Pokušavao sam, na svoj sopstveni način, da se suočim sa grozotama i njihovim antropološkim i filozofskim implikacijama. Bilo mi je jasno da je površni sloj istorije, ekonomije, geopolitike, gibanja tzv. "velikih sila" i odjeka posthladnoratovskih promena – upravo to: površinski, i da iza toga ima nešto dublje, iskonskije, da iza "velikih sila" leže neke "više sile", i da one nisu humane... niti čoveku naklonjene...

Zato su i ovi crteži težili da budu univerzalni: oni ne govore o Srbima i Hrvatima i Bošnjacima. Na telima žrtava i mučitelja, gde ih ima, ne postoje nikakva nacionalna obeležja (kostimi, uniforme, feredže, jeleci, anterije, opanci, pa čak ni 'obična' civilina odeća koja bi ukazivala na neko određeno mesto i vreme), jer nisam hteo da se bavim plitkim "Gledajte šta nam rade!" porukama, sa jasno nacrtanim Mi i Oni. Time neka se bave forenzičari: oni neka iz trulih iznutrica gataju ko je, u tom buljuku leševa, bio pravoslavac, ko ateista, ko Jugosloven a ko neopredeljen.

Niti me je zanimalo da crtam sela, crkve, džamije ili bilo kakva druga obeležja i znamenja koja bi kontekstualizovala Nas i Njih, koja bi (in)direktno lupila pečat nacije ili vere na telo žrtve. Zato su eksterijeri apstraktni, neodređeni - šume, ledine, pustinje - a ne konkretne balkanske lokacije. Zbog toga su sve žrtve ovde – gole. To su ogoljena tela, i ogoljeni užas, bez maski i šminke koji ga "objašnjavaju" ili "opravdavaju".

Umesto "Gledajte šta nam rade!" ovi radovi pre pokušavaju da poruče "Gledajte šta radimo!" tj. šta možemo, i šta bismo mogli/hteli, u samo malo izmenjenim okolnostima. I pre nego što uskliknete "Ko, ja? Nema šanse!" pokušajte načas imaginativno da se izmestite iz relativno bezbednog okruženja nekoga čiji su dragi i voljeni živi i zdravi u mentalni sklop nekoga kome su najbliži - silovani, mučeni, pobijeni, pa mi onda pričajte o ljubavi, bratstvu i jedinstvu, o pomirenju i praštanju...

Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:

Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku), imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! – i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?

Ovi crteži su, baš kao i NAŽIVO, tragovi mog hrvanja s tim pitanjem.

Napomena: neki od ovih crteža rađeni su u većem formatu od mog skenera, pa tamo gde vidite čudan frejming, kao da je nešto nevešto kadirano tj. sečeno, ili sliku podeljenu u dva dela, znajte da je to zbog toga što skener nije mogao odjednom da uhvati celu sliku.

 

  

skica: