izabrana dela

izabrana dela

петак, 03. јул 2015.

Lord of the Rings 2: TWO TOWERS (2002)

***(*)
3+

Ovo što ispod sledi je moj osvrt na II deo LORD OF THE RINGS filmske trilogije. Iskren da budem, bio sam umereno entuzijastičan prema prvom delu Džeksonove ekranizacije, u vreme čim je izašao, bez obzira što nisam fan knjige. Štaviše, čitavu tu glomaznu trilogiju nikad nisam ni dovršio, smorio sam se na kraju I knjige, iako sam čak dvaput pokušavao to da čitam.
Kad sam prvi put pokušao da čitam LOTR knjigu, sa 18 godina, i kad sam je uzeo iz književnih razloga – ostavio sam je posle 90 strana: drugi put, sa 24 godine, uzeo sam je u originalu, čisto da bih uživao  u onom starostavnom engleskom jeziku, ali 300-ak strana mi je bilo više nego dovoljno, i shvatio sam da mi se taj smor ne isplati, i da to grdno vreme mogu posvetiti ozbiljnijoj lektiri.
Kad neko iza sebe ima izvesno čitalačko iskustvo, 1/3 pročitane knjige mnogo je više nego dovoljno da proceni šta je to što drži u rukama i koliko vredi čitati dalje. Neka i meni bude dozvoljeno da sa zaleđinom od izuzetno velikog broja pročitanih knjiga, što iz žanrova fantastike, što iz nežanrovske literature, mogu da posle preko 300 strana pročitanog romana imam vrlo jasan sud o tom delu. On možda nije dovoljno poduprt da bih pisao prikaz te knjige, esej o njoj itsl. kritički osvrt, i ja nikad ne bih bio tako neozbiljan da nadugačko pišem o nečem što nisam pročitao/pogledao do kraja, ali za moje lične potrebe i za potrebe ovog bloga – taj i takav sud je dovoljno validan.
Argument tipa "E, tek na 500-oj strani knjiga postaje stvarno zanimljiva" je smešan. O idejama koje Tolkin tu propagira već sam rekao ponesto drugde, pa neću da ponavljam zašto mi je ta u svakom pogledu zastarela knjiga neinteresantna. But, hey, 500 millions of Tolkien-fans cannot be wrong! Or can they?
Nije mi namera da vređam obožavaoce LOTR knjige, već da naglasim da su njeni književni kvaliteti manji nego što oni, poneseni njima zanimljivim likovima, zapletom, fantastičnim stvorovima, legendama, pticama koje plaču za posečenim drvećem itsl. mogu da primete. To jeste istorijski značajna knjiga, njena popularnost je nesumnjiva, ali razlozi za tu popularnost su mnogo složeniji i nisu ni u kakvoj vezi sa njenim umetničkim, dakle estetskim ili idejnim, dometima. To je natprosečno dobro delo za svoj žanr, i ko voli fantasy sigurno ga mora pročitati, ali kome ta vrsta stvari ne leži, i ko samo želi dobru književnost, ima mnoštvo drugih, boljih stvari na raspolaganju.
Pridružujem se onima koji misle da je ta knjiga krajnje traljavo konstruisana i nepotrebno redundantna, mada ne delim nužno i njihove stavove i ukus. To što je Tolkin bio profesor na univerzitetu ne čini ga automatski vrhunskim autoritetom za umetničko pisanje, tim pre što je on –ispravite me ako grešim, mrzi me sad da proveravam – bio profesor lingvistike i starih jezika, a ne književnosti. U svakom slučaju, tzv. fantasy je vrsta književnosti koja je popularna upravo kod one publike koja nije književno pismena (u smislu, da ni pred puščanom cevi ne bi bila u stanju da pročita jednog Melvila, Dostojevskog, Konrada, Kafku, Foknera ili Nabokova), i koja knjige čita iz EXTRALITERARNIH POBUDA, tj. da ubija izobilje vremena, da se zabavi, da zaboravi na sebe i svoje probleme, iz eskapizma, ‘da vidi šta će dalje biti’ itd. Ne kažem da je to nužno loše, već samo da ta vrsta popularnosti nema veze sa književnom vrednošću dela.
Zato i moram da se ogradim od izjava o trajnosti te knjige – zasluženo ili ne, ona će ipak ostati dok god se knjige čitaju jer očigledno širokom krugu čitalaca pruža nešto što njima treba, i trebaće im sve više u našem sve industrijalizovanijem i tehnologizovanijem svetu. Oni drugi, kojima takva vajkanja za starim vremenima prostodušnosti, junaštva i zelenih pašnjaka nisu neophodna, čitaće Ballarda, Gibsona, Burroughsa, itsl. Kako ni sam nisam sasvim operisan od takve vrste nostalgije, mogu donekle da pojmim takav pristup, i da uživam u odlično napravljenom filmu, ali za TU knjigu stvarno nemam vremena.
Prosto, nemam strpljenja za svu tu hordu reči, za idolatriju zemlje i zemnosti i ovozemaljske prostodušnosti, gnušao sam se tih hobita i njihovog veselja i svega, a ni ostali "narodi" mi nisu nešto naročito bili zanimljivi (ok, možda pomalo vilenjaci, zato što su elitisti, he he) a ponajviše mi je smetala implicitna arhaična ideologija težnje za ruralnim, agrikulturalnim, rustikalnim, taj proto-hipizam i antimodernizacija, i sve što uz to ide. Taj tradicionalizam mi je totalno stran. U spoju sa krajnje labavom strukturom, rasplinutim pripovedanjem i napornim digresijama, taj tekst mi je prosto jeo previše vremena i truda koje sam radije bio voljan da potrošim na nešto meni bliskije, nešto što bi učinilo da mi se isplati uloženo.

Svakom svoje, i to je to.
Ali, neću sad o knjigama, sem uzgred. Evo kako sam, pre desetak godina, na jednom forumu reagovao na upravo odgledani finalni deo trilogije. Čini mi se da ima zabavnih momenata vrednih pažnje i danas.

Dobar je film, ali evo šta mi je smetalo u njemu:
1.   Prevelika suspenzija neverice koju zahteva onaj Gandalfov pad i borba sa Balrogom – mislim, lepo to IZGLEDA, ali stvor je živa vatra pa neka je ovaj još 100 puta čarobnjak i ne znam šta...
2.   Zlikovci se stalno prvo a) predstave kao ultra moćni, super cool, jeza živa da te uhvati, ono nema šanse da neko pobedi, a onda ih b) naši sjebu očas posla ko gomilu sitne dece – ovo važi i za 'borbu' sa Nazgulima u prvom delu, i za bitku sa Vargama ovde (oni zverovi bi ih pojeli ko ništa sve i da ih ne jašu oni bad-assovi!), i za bitku kod Helm's Deepa. Nema tu dovoljno suspensa i tenzije u samoj borbi – uz sve moje divljenje prema Džeksonu za druga postignuća (a ima ih mnogo) on još uvek ne ume da režira akcione scene onako dobro kako one OVDE treba da budu.
3.   Ultra-infantilni 'fazoni' sa Gimlijem, uopšte nisu smešni nego jadni.
            4.   Kakav je bre kralj onaj Teoden? Mislim, ČEGA je on kralj – 'kralj' SELA sa 20 kućeraka? Nigde ne vidimo ni natuknicu da on vlada nečim više od onog zaseoka na brdu. Da ne govorim o naivnosti socio-političkih (šta, u tom 'kraljevstvu'/palanci ne postoje nikakvi lordovi, baroni, vlastelini, šta li, koji bi se pobunili protiv onemoćalog kralja i sprečili očigledno uništenje kraljevstva?) i ekonomskih aspekata Tolkinove 'vizije'! (od čega žive, kao se izdržavaju sve one naizgled autohtone, nezavisne, samodovoljne palanke desetinama milja brda, planina i močvara udaljene jedne od drugih?)
5.   Bitka kod Helm's Deepa je odlično pripremljena i započeta, ali ubrzo se čitava ona jezivoizgledajuća armija Orka pretvori u gomilu Crvenih Mundira a Legolas, Aragorn i Gimli postaju Blek, Okultis i Rodi koji upadaju među ove i tuku ih na buljuke kao gomilu nesposobnih krembila. Cross-cutting sa hobitima na hodajućem drvetu jeste besmislen jer ta paralelna priča nije nikako povezana sa bitkom, ali mi mnogo više smeta što bitka nema pravi pay-off ni katarzu, nego se prosto okonča kad sa prvim zracima zore naiđe pojačanje... Kao, 'Evo idu naši, sad će da ih razjebemo!'
6.   Ideja hodajućeg drveća je toliko idiotska da treba biti zadrti Tolkinovac pa u tome videti bilo šta više od jedne od najdrvenijih metafora u istoriji književnosti. Kao, osveta zelenila i prirode protiv sila industrijalizacije i uništenja – tako banalno i providno da to tek film ogoljava i prikazuje kao jednu trapavu i površnu metaforu.
7.   Sem toga –ne znam kako je to u knjizi rešeno, jer nikad nisam uspeo da se nateram dalje od prvih 300ak strana– ali u filmu je sve to sa Entima krajnje neubedljivo i glupo. Kao prvo, imaš super genijalnog zlikovca koji je toliko zauzet jurenjem par hobita a da bilo šta preduzme protiv MOĆNOG potencijalnog neprijatelja u svom komšiluku čije je srodnike već posekao i čiju osvetu bi morao da očekuje. OK, Enti mu se mirno i neuznemireno šetkaju u dvorištu dok juri hobite. Nema veze. Ali on je isto tako toliki supergenije da svoju tvrđavu diže odmah ispod nekakve brane koja se prvi put u filmu prikazuje par sekundi pre no što Enti nađu za shodno da je unište (što bi rek'o Homer: HOW CONVENIENT!)!!! A i ti Enti, ovamo se 3 dana premišljaju 'Drugovi, ovako ćemo, ne, drugovi onako ćemo', a onda vide nekoliko posečenih drveta i kažu, 'More daj da im jebemo mamu!' i očas posla sjebu onaj Izengard (nečuvan i nepažen, jer sitni hobiti i ljudi su, je li, veća pretnja od gomile moćnog, ogromnog HODAJUĆEG DRVEĆA u komšiluku!).
8.   Glavni likovi ni na koji način nisu nadograđeni, niti išta novo saznajemo o njima što nismo doznali u prvom delu.
9.   Spektakl (koji jeste super, i lep za oko, itd.) odvraća pažnju od TEME filma. O čemu se, dakle, radi u ovom filmu? Pa, o nekim zanimljivim stvorovima i borbama i akciji, i tako to. I nešto malo o tome kako moć kvari čoveka, kako se priroda diže protiv industrije, kako je nekad davno bilo mnogo lepše nego što je danas... Ljudski momenat je skoro zapušten, tj. prepušten (paradoxellement pas!) Gollumu kao nosiocu toga!

Da li sve ovo znači da film ne valja?
Ne. Daleko od toga. Mislim da od tog i takvog predloška niko živ sa parama koje je Džekson imao nije mogao nešto bitno bolju adaptaciju da napravi, a da to još uvek bar malo liči na knjigu. Veliki deo problema filma potiče iz knjige, to jasno vidim iako je nisam celu čitao, a ono što je Džekson ponegde i mogao malo bolje nego što jeste nadoknadio je onim delovima koji su daleko bolji nego što bi iko imao prava da očekuje: glumci su mu odreda fantastični, likovi –makar i skicirani – dovoljno su zanimljivi i dragi, uspeo je da zadrži emociju usred sve te akcije, upotreba spec. efekata je izuzetna, tajming drži vodu (mada, naravno, pompeznost ove priče zahteva još više vremena i neki delovi jesu zbrzani...), a Gollum/Smeagol je tako genijalna tvorevina na ama baš svakom planu – od besprekornog CGI-ja do fantastične glume A. Serkisa koja ga čini ne samo ubedljivim fizički, nego i psihološki – da sve i da u 2 KULE ama baš ništa drugo NIMALO ne valja (što uopšte nije slučaj), samo zbog njega vredi gledati film. Koga još zabole za muke i trud onih jadnika da učine uverljivim vijorenje na vetru svake dlake u kosi one ženske u FINAL FANTASY – ovo se zove uverljivost, ovo se zove živost, ovo se zove posao VREDAN TRUDA, jer bitno doprinosi filmu!
Da sumiram, iako je lepši za oko (i uzbudljiviji, brži), drugi deo je malo prazniji od prvog, i nadam se da će treći nastaviti uspon započet prvim i sve to ipak krunisati kako treba.
Po meni, ovaj film je vrlo, vrlo dobar (a u kontextu onoga što Holivud proizvodi otkako su ga Spilberg i Lukas krajem ‘70ih zatrovali svojim bljuvotinama i svojim klonovima – raznim Kolumbusima, Džonstonima, kastriranim Huperima i Danteima… – film je više nego odličan!), a 4/5 problema koje u njemu vidim koren vuku iz knjige.
Drugim rečima, svim Tolkinovcima koji plaču okolo u stilu ‘Jao, koliko je MENJAO! Jao, nema one divne pesme na 6 strana koju likovi pevaju oko vatre u jednom momentu! Jao, a nema ni onih 36 divnih legendi iz starog doba, koje se ovde-onde nadugačko raspredaju u raznim momentima priče!’ itsl. – svim njima, dakle, koji izlaze sa pola filma besni što to nije prepisana knjiga nego film Pitera Džeksona, ja kažem: Ne da je dobro što je toliko toga menjao, nego je TREBALO JOŠ VIŠE DA MENJA!


---Nastaviće se: u idućem delu, povratak KRALJA!

7 коментара:

Man from Valley је рекао...

Gule, a pre nekoliko meseci si mi napisao da o LOTR ne želiš da diskutuješ, u fazonu, nema mesta za takve stvari na ovom forumu.

Jeste dosta spektkularno u svakom LOTR-u, detinjasto je kada najgnusniji demoni čekaju potez heroja i budu sjebani, sve je ovo tačno što si rekao za Dve Kule, postoje te dečje bolesti od kojih ova ekranizacija pati, ja ovaj deo filma doživljavam senzacionalno, u fazonu, odgledao, oduševio se tamo gde ima za oduševljavanje i gotovo, nema tu vrzmanja po glavi nekog kulta, poput Lavkraftovog Ktulua, da li je to neka antropomorfna hobotnica ili nešto što naš um ne razume jer se skriva u tamnoj materiji, a kod mene je i dalje ovo zadnje.

Tolkinove filmske adaptacije više cenim u Hobbit serijalu, ne zbog veselih patuljaka koji jašu osedlane svinje, već nekako je mirnije, ona podzemna carstva patuljaka, nešto što se desilo pre LOTR-a, jer Stari Zavet je mnogo bolji od Novog Zaveta, tamo ima mnogo više ljudskih maštarija o potopu, Levijatanu i drugi kreaturama, za razliku od posnog Novog Zaveta.

Čitao sam da je Tolkin pisao posle WWII, zatekavši razrušeni svet, razočaran i usamljen u tim godinama posle rata, verovatno zbog toga tolike infantilnosti u delu, pa i na filmu.

Petar Banovac је рекао...

Moram najpre da se ogradim da ni ja nisam čitao knjige, te samim tim svako može da me bezbedno opovrgava pozivajući se na to da film ne odražava stanje stvari u knjizi. Moje skromno mišljenje, glede filmske trilogije, je da je priča u svojoj suštini manjkava, jer je bremenita određenim nelogičnostima. Meni je najproblematičnija npr činjenica da je vojska ukletih prikaza (koje su eterične kada treba proći kroz planinu, a materijalne kada treba odseći glavu orku), očigledno nadmoćna i nepobediva. Utvare ne mogu biti (što bi rekao naš "Mišima" 90-ih) ubivene, ali zato mogu ubiti bilo koga, no uprkos svojoj svemoči preferiraju sigurnost planine (ili beše pećine) u kojoj vekovima prebivaju, okajavajući svoje grehe (nisu se odazvali na poziv Kralju - zar je to najveći greh u serijalu?). Takođe, odazvaće se na poziv zakonitog vlasnika prethodno slomljenog mača čije ime zaboravih, ali je bio instrument odsecanja prstiju Saurona, dok je još imao humanoidnu formu.

Da rezimiram, postavlja se pitanje zašto onda Aragorn nije otišao pravo kod Elronda, ishodio opravku mača (do koje je kasnije svejedno došlo), a zatim sa armijom utvara, pred kojom se legitimisao prezentujući opravljeni mač, poharao Mordor i uništio Saurona? Čemu sve ostalo, čemu nepotrebne muke i gubitak ljudskih, elvskih i orkovskih života? Pored ovoga, likovi su poprilično detinjasti i dvodimenzionalni - apsolutno dobri ili apsolutno zli.

Zašto nemam neko naročito uzvišeno mišljenje o serijalu shvatio sam tek nakon što sam pročitao Tolkinovu biografiju - čovek je bio posvećeni katolik, te njegovo delo zapravo otkriva da je sve vreme robovao određenim biblijskim motivima - katarze, iskupljenja, pokajanja, i naravno, Armagedona u kome nakon strahovite bitke Dobra i Zla Dobro ipak triumfuje. Toliko od mene.

mgw је рекао...

Sta mozes preporuciti od Gibsona a da nije NM? ... ja nisam citao dalje... a imam razloga za to.

Man from Valley је рекао...

Gule, da li si gledao Oblivion (2013)? Očekivao sam da ću naći tvoj objektivni rivju na ovom blogu o njemu. Film sam gledao pre dve godine i još mi se povremeno vrti po glavi, što znači da je solidan. Ne palim se toliko na topganovca Kruza, njegovu sajentološku devijantnost, mada je magnet za takve neobične, live alone filmove. Preče se oduševim Morgan Frimenom i njegovim ulogama mudraca u filmovima. Film jeste konfuzan i misteriozan u prve dve trećine, vanzemaljci nam okupirali planetu i sišu nam resurse, a ljudi se kriju kao sitni sisari po rupama u vreme dominacije dinosaurusa. Na kraju je film klasično holivudski usran hepi endom, nećete vi da nam sišete planetu i klonirate nas, evo vam ga bum direktno u srce, u centralu. Ipak je više od pola prikazao jedan usamljeni vrli novi svet, baš onako optimistično deluje ta otuđenost i izolovanost. Sva draž i lepota ovog filma se ogleda u njegovoj distopiji i neznanju. Na kraju krajeva, možda je film najzaslužniji za promociju dronova, iako na ovom tržištu sveta nije dočekan sa nekom pompom, verovatno zbog odsustva bioskopa i odlaska u njima na ovim prostorima, našao sam njegov trejler na yt i mesecima čekao da ga neko pirateriše u full hd, jebi ga, nemam 3d monitor.

Dejan Ognjanovic је рекао...

poslednje od gibsona što sam čitao bilo je pre 20 godina - VIRTUELNA STVETLOST. nisam stigao da se bavim njegovim novijim radovima, iako me nominalno zanimaju, neko 6. čulo mi ih čini ne-previše-prioritetnim. ali prva trilogija mu je svakako obazeno štivo (mada ništa, ali NIŠTA ne može da prismrdi NEUROMANSERU).

mgw је рекао...

Hvala.

"mada ništa, ali NIŠTA ne može da prismrdi NEUROMANSERU" - uglavnom su mi tako rekli. Procitao sam dosta toga pozitivnog o Pattern Recognition - vjerovatno cu to da citam ako budem imao jos volje poslje prve trilogije.

Outsider је рекао...

"Da rezimiram, postavlja se pitanje zašto onda Aragorn nije otišao pravo kod Elronda, ishodio opravku mača (do koje je kasnije svejedno došlo)" - u knjizi je taj mač uveliko bio kod Aragorna. Film je morao da ispatetiše to kao i mnogo drugih stvari kako bi se sve dešavalo u nekim tamo preokretima u poslednjem momentu. Moram da priznam da su neke opaske gospodina Ognjanovića iznete na račun filma upravo takve jer su menjane u odnosu na knjigu.

Ja bih ovde svakako dao glas knjizi, pre svega zbog bolje karakterizacije jer ovi likovi iz filma su opasno smešni a potom i zbog mnogih drugih stvari koje sada ne bih nabrajao. Nije problem što nisu ubačene tamo neke pesme, legende i ostale stvari. To bi svakako razvuklo film. Nije problem ni što je izbačen kraj knjige jer bi to bilo zaista previše gledati posle svega onoga. Problem je što je menjano nešto kako bi se dodvorili masama. Morali smo da imamo setnog marinca od Aragorna kako bi domaćice uzdisale za nekim. Teoden je od velikog kralja pretvoren u nebitnu kukavicu itd. Problem je konstantna Džeksonova težnja da se svaka situacija rešava u poslednjoj sekundi preokretom. To je ovde ponekad i ok ali je Hobit serijal ubio takvim glupostima prepunim moralnih preokreta i preokreta u priči.

I na kraju bih dodao da je i veliki Kristofer Li jednom godišnje čitao ovu trilogiju tako da ne bih bio toliko strog prema ovim knjigama, ali sasvim mi je jasan razlog zašto nekom ne odgovaraju ovakve. Ni sam nisam fan fantastike ali Tolkinove knjige mi zaista prijaju, a u potpunosti se slažem da ih ni u ludilu ne možemo staviti u isti koš sa velikanima koje je gospodin Ognjanović pomenuo.