Grossmann 2015 (2. deo): Udo Kir, Sajmon Bosvel i drugi

  

            Dobitnik Hudog mačka i glavna zvezda Grosmana 2015. godine, barem za mase, bio je Udo Kir. Kao što sam već objasnio u prethodnom izveštaju, što se mene tiče, glavna zvezda i to ne samo ovogodišnjeg Grosmana bio je Ričard Stenli. Zbog toga sam gledao da svaki slobodan trenutak provedem u Stenlijevom društvu, pa su ostali gosti stoga trpeli. Tako i Udo.

            Da se razumemo: ja za Uda imam beskrajno poštovanje zbog uloga Drakule i Frankenštajna u Morisijevim filmovima, koje smatram antologijskim u najužem i najozbiljnijem smislu: vrhunski kemp i dekonstrukcija tih likova nadasve inteligentno i dosledno sprovedena (nebitno koliko je tu bilo pameti a koliko instinkta – to su dosledno, duboko i pametno izvedene kritike ova dva klasična lika, pa time i mnogo šire, samih temelja horora u kojima su ova dva esencijalna dela: vidi POETIKU HORORA za elaboraciju). Pored toga, veoma ga volim i zbog uloge bebe (i) Agea Krugera u fon Trirovom KRALJEVSTVU – ali to je, otprilike, sve. Ostatak njegove bogate karijere, barem što se mene i horora tiče, otpada na epizode u manje ili više vrednim filmovima, dok ono što je radio izvan horora poštujem ali prema tome ne osećam neku naročitu strast niti dubinsko zanimanje. Mislim, odlična mu je uloga u fon Trirovoj MEDEJI, ali... šta s tim? O čemu bismo tu pričali? Fazbinder me ne zanima a kamoli pak Van Sant... Tek me marginalno više zanimaju uloge (ili da kažem: pojave?) u END OF DAYS ili BLADE.

            U nekoj drugoj konstelaciji snaga i zvezda, u nekoj sušnoj godini u kojoj bi Udo bio zaista glavna (i jedina) zvezda festivala sigurno bih gledao da više budem u njegovom društvu, i onda bih uradio i iscrpan intervju. Zapravo, ovo poslednje sam mislio da obavim i ove godine, ali – na kraju sam odustao shvativši nekoliko stvari.

            1) Koliko me malo zanima najveći deo njegove karijere.

            2) Koliko mnogo je odavno poznato o svemu vezanom za Drakulu i Frankenštajna, tj. koliko malo toga novog, dosad neotkrivenog, imam da ga pitam o njima.

            3) Da ga zagrejanost alkoholom čini nezgodnim i napornim sagovornikom.

4) Da je Udo i sam sklon ponavljanju stalno istih podataka, priča i anegdota, koje sam po ko zna koji put čuo i na Master Classu.

            5) Da su njegovi odgovori uglavnom kratki i nedovoljno sadržajni za moj ukus.

            Ove poslednje dve stvari otkrio sam na njegovom "Master Classu" koji je uglavnom sam vodio (uz formalnog "voditelja", Filipa, koji je samo statirao na pozornici, kao uostalom i na celom festivalu) a ovu treću slutim odavno, još otkad sam ga gledao u epizodi odličnog nemačkog serijala Durch die Nacht... gde su njega i još jednog gosta kamere pratile tokom jedne večeri i noći njihovog cunjanja po gradu, kafanama itd. OK, super je to što je on fun loving osoba, ali to ne znači da je i FUN imati ga oko sebe dok se zabavlja ili pak intervjuisati ga tako zabavljenog.

            Udo se sigurno lepo proveo na Grosmanu, a kako i ne bi kad je imao "star treatment": od prvog dana se zainteresovao za jednog člana G-tima, Marka Mehtsuna (prepoznali se party animals!) i to je bilo toliko primetno i čak pomalo naporno (naročito Marku) da su već krenule running jokes o tome kako ga Udo saleće, i čim ovaj negde iščezne Udo samo zapitkuje "Where is Marko?!" Nažalost, ove šale su prestale već drugog dana, ali ne znam da li je u tome neku ulogu imala Markova cura fina po imenu Tina, ili šta je bilo. Tome je svakako doprinelo i to što je Udo u međuvremenu otkrio šampanjac Revolution koji je imao premijeru na ovom Grosmanu, i koji je (zasluženo, dodao bih!) dobio Hudog mačka za najbolje vino ovog Grosmana. Time se nastavila tradicija da vino koje prvo dobije Gulov pečat preporuke (na obaveznoj konzumaciji i evaluaciji) na kraju dobije i glavnu nagradu.

            Udo je bio umereno zabavan na tom Master Classu, a bio je dražestan i kada je kasnije iste večeri, izvan plana, protokola i najave, zapeo da – onako dobro zagrejan – izađe opet pred publiku koja je odgledala MESO ZA FRANKENŠTAJNA i nastavi sa pričom, tiradom, zajebancijom i razgovorom s gledaocima. Ja sam bio jedan od njih – naime, iskoristio sam priliku da ponovo pogledam ovaj meni veoma drag film na velikom platnu, iako sam ga već gledao, i to sa 35mm trake, pre nekih 15-ak godina u Beogradu, na Festivalu autorskog filma, kada je Morisi bio gost. Štaviše, sedeo sam ovog puta u prvom redu, i prvi sam postavio pitanje, u strahu da će publika biti bojažljiva (kako to često biva), pa rekoh, ajde da ja probijem led pošto od treme ne patim.

            Pitao sam ga da elaborira zbog čega je baš za Larsa fon Trira kazao svojevremeno da je najveći genije od reditelja s kojima je radio. Pijani Udo se uhvatio za reč "genije" i krenuo da kenja kako je Ajnštajn genije, a fon Trir nije, ali je malo toga kazao o fon Triru i njegovoj veličini, sem da mu je svaki film drugačiji, da je stalno nov itsl. Slični su bili i odgovori na druga pitanja iz publike – na svu sreću, videvši ga tako zagrejanog i uveseljeni posetioci su se oslobodili pa se ovo razvilo u jedno simpatično ponoćno ćaskanje, uglavnom o trivijalnostima, kojom prilikom je Udo, moram priznati, sa izvežbanom profesionalnošću – čak i 79% pijan, kako je kazao – uspeo da parira, recimo, i jednom pijanom i napornom smaraču iz publike koji je baš gnjavio svojim upornim, glupim pitanjima. Udo ga je na finjaka, a opet bez milosti, počistio, pa nije ni bilo potrebe da obezbeđenje reaguje. Iako vidno pripit, Udo je davao lucidne i smislene odgovore, i tu mu moram odati Respect!

            Lep je bio taj neplanirani gest, očito izazvan Udovom egzaltacijom atmosferom festivala i prijemom na koji je naišao; sedeći u bašti hotela i bacajući poneki pogled na FRANKENŠTAJNA koji je igrao na trgu uhvatio ga je nekakav dert, i za tom ulogom (koja mu je napravila karijeru, zajedno s DRAKULOM) i za ovim mestom i publikom. Lepo je i to što se slikao sa svakim ko je to hteo, i potpisivao stvari onima koji su imali šta za potpisati. Ja sam, bizarno, u gužvi tih dana, skroz zaboravio (!) da mu dam na potpis DVD omot dual-edition DRAKULE & FRANKENŠTAJNA koji sam uredno poneo od kuće, ali mi je ostao u hotelskoj sobi; uostalom, čak i omote Stenlijevih DVD-a sam se, skoro slučajno, setio tek poslednje večeri, pred oproštaj, i tutnuo ih Stenliju. Prosto, nisu mi ti autogrami toliko bitni, i zamalo da se desi sa Stenlijem kao one godine kad je Juzna bio, da uredno poneti omot REANIMATORA ostane nepotpisan, iako sam se s Juznom izdašno i družio i intervjuisao ga i sve po redu (čak smo se veselili uz trubače na ljutomerskom trgu)!

            Nešto više i bliže družio sam se sa Sajmonom Bosvelom, čovekom čijim se skorovima za HARDWARE, DUST DEVIL, SANTA SANGRE i LORD OF ILLUSIONS divim do imbecilnosti i smatram da se nalaze u samom samcitom vrhu najboljih horor skorova nastalih u poslednjih četvrt veka. On je bio ljubazan i fin, opušten i pristupačan, razdragan i sve kako priliči. Fotke govore i više od reči (i kao da ukazuju na prisustvo još nekih aditiva...). Pričao mi je anegdote o saradnji sa Arđentom (u sopstvenoj kući živi u strahu od mačaka koje ga napadaju, itd) i sa Jodorovskim (koji mu je, za SANTA SANGRE, kazao: "Ma kakav horor skor, ta scena kad ženi odsecaju obe ruke, to je nešto bjutiful, njoj se dešava nešto bjutiful, takva i muzika treba da bude!")... 

Ono što je bizarno u njegovoj priči jeste da Bosvel: a) nije imao nikakvu sklonost ka hororu pre nego što ga je Arđento uvukao u te mračne vode; b) po sopstvenom priznanju, u vreme tih prvih skorova, "nije imao pojma šta radi"; i c) imao je sreće da svoje najbolje skorove uradi sa ljudima koji su ga uglavnom puštali da radi šta hoće, bez zahteva i smaranja, imao je odrešene ruke...

            Na moje zapitkivanje – kako je moguće da jedan takav genije kao što je on nije poznatiji i slavniji – otkrio mi je tajnu, rekavši: "You're only as big as the films you worked for." Što će reći, da je neki od njih bio veliki hit, hit bi bio i saundtrek. Ali, pošto je pretežno radio u žanru, i to u B-movies (mnogi od ovih italijana zadugo nisu ni bili dostupni u UK/USA) ili u sferi kulta, takva je i njegova sudba bila. 

Kao za pakos', dva najveća hita za koja je radio skor – SHALLOW GRAVE i HACKERS – imala su napadno jake saundtrekove sa originalnim pop-rok-elektro stvarima, pa su one zasenile deonice koje je Bosvel komponovao. Dakle, možeš da komponuješ i novu "Tokatu i Fugu", ako ona završi u tamo nekom B-hororu (kao npr. po svemu oskarovski skor Kristofera Janga za HELLRAISERA), to će biti skrajnuto, kultisano i možda cenjeno u nekoj retrospektivi, ali ne onda kad je vruće, čim je nastalo.

Pričali smo i o hororima koje je nedavno skorovao (kaže da ALTAR nije loš; skinuo sam ga da proverim – deluje gledljivo, ali skor mu je prilično sveden, neupečatljiv) i o raznim drugim stvarima, koliko se to moglo, ali ipak tako da Stenli ne trpi previše. Nažalost, nisam stigao da naživo s Bosvelom uradim proper intervju, u diktafon – because Stanley! – pa ću to morati naknadno da učinim preko mejla, jer nadam se da će ovi moji iz RUE MORGUE prihvatiti moju ideju da uradim – članak povodom 30 godina Bosvelovog hororovanja.

Što se tiče ostalih gostiju – s Butgerejtom jedva stigoh "Zdravo – Zdravo!" da razmenim jer je on došao kasnije, dva dana pred kraj festa, pa još zajedno s tim Švabama s kojima je napravio omnibus GERMAN ANGST, i neprestano je s njima bio, i uglavnom izvan moje sfere bitisanja. Kaže Marko Mehtsun: "Vidi ih ovi Nemci, opet nešto šuruju i planiraju svetsku dominaciju!" Šteta, jer hteo sam da malo proćaskam i s njim, iako sam ga dobro iscedio svojevremeno kad je na Grosmanu bio sam, pre nekoliko godina, kojom prilikom sam vodio i javni razgovor s njim. Istina, kad sam pogledao GERMAN ANGST, malko sam izgubio volju za razgovor s njim, jer ispade da je njegova priča najslabija (rivju sledi).

Takođe, ispade da sam reditelja najboljeg (trećeg) segmenta od ranije znao, jer bio je na Grosmanu pre 3 godine s filmom MASKS – avaj, moja notorna nesposobnost pamćenja ljudskih lica i ovog puta je bila na delu, jer on je morao da mi priđe i predstavi se ponovo, i tek onda mi sinu da sam s njim u par navrata razgovarao te godine. Naravno, kazao sam mu da mi se njegov segment najviše sviđa i iskreno radoznalo pitao šta sprema: reče da planira novu adaptaciju VIJA (po Gogolju), koji bi se dešavao u Ukrajini 1930-ih, u vreme masovne gladi (Staljinizazvane).

Družio sam se i sa Fincem po imenu Sakari Maattaa koji je šef festivala "Night Visions", pa sam mu pimpovao program u duhu Subversive Serbia i veoma se zainteresovao. Vidim da čovek ima dobar ukus po pitanju horora, složili smo se oko brojnih stvari (šta valja a šta ne valja u modernom hororu) pa eto, videćemo da li će biti prilike i za nastavak druženja i biznisa...

Upoznao sam i reditelja filma STUNG, ali ni čovek ni film mi se nisu naročito dopali, a malo sam proćaskao i s ovim Čehom koji je napravio GHOULA – vidim da je ambiciozan baja, radi ozbiljno na sebi, muva se po Americi, dobro naučio engleski i govori ga ko domorodac, a posle blokbaster uspeha mog imenjaka sprema mega-spektakl o nekakvom češkom srednjovekovnom heroju, sa budžetom od 10 ako ne i 20 miliona dolara (stalno zaboravljam te cifre). Ako to prođe kako treba, eto njega u Americi, javlja mi se.

Popričao sam i sa stalnim gostom festivala, Džulijanom Ričardsom (DARKLANDS), koji mi je najavio neke svoje nove projekte, od kojih jedan planira da radi u Srbiji, i zamišlja ga kao pandan SRPSKOM FILMU – brutalni rape-revenge o Ameru koga iz osvete za NATO bombardovanje siluje grupa BG taksista a onda ovaj krene da ih kasapi, kastrira i sve u tom smislu.

Bilo je tu i drugih viđanja i druženja i zezanja (u ranijem izveštaju pisao sam o prekratkom srbovanju sa Kristijanom Milićem, recimo), ali neka ovo bude dovoljno za ovo mesto i vreme.

---U idućem nastavku: Šta sam gledao na Grossmannu, i valja li nešto od toga?

Gothic Rovinj

Evo, na ovu vrućinu, neće škoditi malo primorskih (pomalo gotskih) pozdrava iz Rovinja – ili, kako ga slatko nazvaše neki engleski stoperi koje sam usput čuo, ROVINDŽ!

Tamo sam svratio prošle godine tokom obilaska Istre: u ovom slučaju, moja domaćica i vodič i sagovornik i fotograf itd. bila je Natalija...

...u kiberspejsu poznata pod nekoliko hororičnih nikova: Baba Jaga, Mother Hydra, itd, kojoj i ovom prilikom zahvaljujem na svemu.

Lep to beše dan, pravi letnji, iako je već bio pozni septembar.

Osim uživanja u meni dragoj primorskoj arhitekturi, sa zbijenim kućama i uskim uličicama od kamena...

...našlo se tu, u prolazu, i lavkraftovskih idola (Magna Mater, Dagon, itd)

ukletih svetionika...

sablasnih crkava...

...uključujući pompeznu grobnicu svetice i tipični hrišćanski bogougodni splatter...

i uobičajenimo arhangelogaženje Satane...

a nije manjkalo ni sveprisutnih oltara za obožavanje vodenog (paralelnog) sveta...

i apstraktnih, neeuklidskih spomenika:

 

U Rovinju nas je zatekla izložba nekih Dalijevih crteža i mazarija, pa smo iskoristili priliku da i to odgledamo...

...i da, nasuprot zabrani, i uslikamo poneke od dražih radova.

Ovaj dan smo okončali posetom jednom obližnjem manjem, ali na svoj način takođe dražesnom priobalnom mestu po imenu Vrsar, gde smo takođe uživali u pogledu na more...

i u uobičajenoj insmutovskoj arhitekturi...

Eto, ako letujete u Srbiji, nadam se da će vas bar ove fotke malo osvežiti i podstaći vam maštu...

IDILA (2015) – Prvi slovenački horor film

**

2+

            Na ovogodišnjem Grosman festivalu filma i vina prikazana je premijera filma IDILA, najavljivanog kao "Prvi slovenački horor film".

            Hej, ali čekajte – prvi slovenački horor film je, zapravo, MORANA (1994)! Ne, stanite, prvi slovenački horor film su VINOPIRI (2006)! Hm, da, možda: ali pitanje je da li je MORANA horor, odnosno da li su VINOPIRI film.

            OK, neka bude: nije svima dato "Prvo pa muško", kao Srbima (LEPTIRICA, 1973) ili Hrvatima (IZBAVITELJ, 1976); manje nacije, i manje kinematografije (kao što je slovenačka), osuđene su na to da moraju duže da ispipavaju, pokušavaju, eksperimentišu, dok ne smućkaju nešto nalik iole gledljivom horor filmu. A još dug ih put čeka, kako izgleda, dok (možda, nekad) dosegnu bar približan nivo kvaliteta onome u pomenutim srpskim i hrvatskim klasicima.

Istina je, MORANA nominalno jeste horor, ili barem pokušava da to bude, ali je izrazito nevešta i nemušta u svojoj artikulaciji, plus kao da se stidi žanra pa se sve nešto femka, i onda kad bi trebalo i moralo da se nešto jezivo ili barem gadno desi – ona to izbegava ili zamumulji na krajnje šućmurast način. VINOPIRI su, pak, komotniji sa žanrom, ne stide ga se, štaviše – ali pitanje je šta je zaista žanr u ovoj "trash-art sapunici", kako su ga najavljivali, i da li je ovo legitiman film ili samo prerazvučeni home movie. No, imajući u vidu da su neki od počinilaca VINOPIRA ujedno i vodeći ljudi Grosmana, a opet su IDILU najavljivali kao "Prvi slovenački horor film" – to već govori da su i sami svesni (nekih) ograničenja tog produkta.

Dakle – IDILA. Za početak, ovo jeste film (profesionalno je snimljen i glumljen od strane pravih glumaca a ne amatera i entuzijasta), i ovo jeste horor (tačnije, torture porn iz "redneck" podžanra). To se mora priznati. Ali, da li je dobar? Ehhh...

IDILA je toliko rudimentaran hororčić da ja tako nešto ne pamtim da sam dosad video: zamislite najogoljeniji koncept ove vrste filmova, bez ikakvog podzapleta, podteksta, twista, samo gola baza, iz udžbenika, i imate IDILU. Ali doslovno, zaplet je ovaj: jedan fotograf i tri modelsice odu u idilične alpske predele da se slikaju. Tamo ih bez ikakvog povoda ili predigre, smesta, otmu dvojica rednek degena, s namerom da od njihove krvi peku rakiju (!). Jedna bude vezana za sto i isceđena od krvi; ovoga neceremonijalno umlate, ova neceremonijalno dobije sekiru u leđa, a the final girl umakne i neko vreme se jurca po šumi i nekim zgodnim ruševinama pre 1) zbrzanog, a onda i 2) nepotrebno ciničnog kraja.

Šta su kvaliteti ovog filma?

1) Mama Priroda. Baš lepa ta Slovenija, fotogenična.

2) Dobra fotografija. Uostalom, reditelj je zanat pekao na reklamama i manekenkama.

3) Odlične maske by Sendy Kumalakanta. Zaista svetski rad: zapanjen sam kako se bez greške, organski, ubedljivo drže maske tih degena čak i u najoštrijem krupnom planu usred dana (pošto oni izgledaju otprilike kao oni divljaci iz WRONG TURN – ništa fantastično, nemaju po tri oka ili ne znam kakve fanta-izrasline, ali njuške su im maskom dodatno groteskirane u pravcu fiziološki mogućih devijacija). U mnogim američkim filmovima ovog ranga već i na monitoru opažam gumu i lateks na facama nakaza; a ovo, na velikom platnu, sa blu reja, izgleda savršeno uverljivo!

4) Za jedan slovenački film, ovo je relativno nedosadno, čak umereno dinamično; dakle, lišeno trade mark Made in SLO(W) gnjavaže na koju sam se bio unapred spremio (jer koga su zmije, itd).

Šta su problemi i nedostaci ovog filma?

1) Ovo je toliko rudimentarno i generičko, toliko izlizano i već viđeno (već stotinama puta!) da u poređenju s IDILOM čak i Tukijeve ZONE i MAMULE deluju kao orgije kreativnog zadahnuća i invencije pune vrcavog duha i dosad neviđenih situacija!

2) Konotativno, urbanoia se u IDILI toliko snažno podrazumeva da tu ne postoji ni minimum smislene motivacije redneka: oni su zli zato što su redneci i degeni, a mrze ovu ekipu zato što su ovi građani (tj. još gore – Ljubljančani). Ovo nije sasvim bez đavla, u teoriji, jer i drugde postoji slična antipatija prema onima iz "prestonice", recimo u srpskoj provinciji prema Beograđanima; kažem, u teoriji, zato što u praksi ovaj sukob ni na koji način nije dramatizovan, razrađen, nikakva replika ili situacija nije iz toga izmužena, film se time ne bavi nego to – samo podrazumeva. Šteta.

3) Žanrovski, film pruža premalo topovskog mesa. Iako ovi dolaze sa dvoja kola, ukupno imamo potencijalnih žrtava – samo četiri. Premalo! Što je još gore, iako se ovde poigrava sa uzusima torture porna, IDILA je vrlo svedena kad treba da prolije krv ili uradi bilo šta gadno. Šteta je tim veća što su imali majstora da im deliveruje šta treba, nisu morali skrnavom montažom da skrivaju loše efekte, naprotiv. A ovde, od krvoprolića imamo jedno zabijanje sekire u leđa (snimano spreda, ne vidi se zabadanje u meso), jedno solidno odsecanje šake i jedno previše zbrzano trepni-i-propusti odsecanje glave.

4) Nije samo "zaplet" skrpljen od klišea, takvi su i likovi – ili nepostojeće skice (fotograf; dobra finalna cura), ili šablonski (tupava samoljubiva plavuša). Stvarima ne pomažu neupečatljivi dijalozi i generičko-zaboravljiva muzika.

5) Iako film, ucelo gledano, nije tipično slovenački razvučen i do negledljivosti dosadan, on ipak ima ozbiljnih problema sa ritmom, i za svoje dobro bi ne samo mogao nego i trebalo da izgubi bar 10-ak minuta viškova – npr. predugačak razgovor u stanu, na početku (koji je prišao blizu razglabanjima iz VINOPIRA) i scena u ćeliji, kad se the final girl poooolaaaagaaaanooooo šunja po prostoriji, puže po podu, cvili, jauče, i pokušava da izađe... Ne, nema nikakvog smisla da ta scena traje toliko nenormalno dugo: ja sam se glasno nasmejao na njeno nenormalno trajanje i jedva se suzdržao od povika: SECI! SECI VEĆ JEDNOM!

6) Rakija od fermentisane krvi? Ko koga ovde zajebava? Ako se rakija može praviti od krvi, onda u ovom filmu i svinje mogu da lete. A to, nažalost, ne vidimo!

7) IDILA nema bog zna šta pametno da kaže o sukobu sela i grada, dok usiljeno cinični kraj kao da pripada nekom drugom filmu tj. nije koherentno nalepljen, odnosno srođen sa onim što mu je prethodilo.

To bi mu, ukratko, bila ta IDILA. Sviđa mi se taj kontrast poster-happy krajolika sa brutalnošću i nakazama iza vela zelenila (jer navikli smo da američke nakaze iskrsavaju iz nekih ili ružnih mesta – npr. pustinja u THE HILLS HAVE EYES – ili sasvim neupečatljivih šumaraka, kao u WRONG TURN), ali ni to nije dovoljno osvešćeno eksploatisano tako da zaista postane deo teme i ideje nego pre kao da je deo klišea: Slovenija = Alpi, lepote i divote za na razglednicu (u tom pogledu, ona trapava MORANA je bolje tj. smislenije integrisala isto to podneblje u svoju "priču").

Sve i ako vam se nikada ne zadesi prilika da pogledate IDILU, ne sekirajte se: ovaj film ste ionako mnogo, premnogo puta već gledali! Osim kuriozitetne etikete "Prvi slovenački horor film" on stvarno ama baš ništa novo pod milim bogom ne donosi na sto.

Sad nam ostaje da čekamo (koliko dugo?) da neko napravi "Prvi slovenački DOBAR horor film"...

PS: Bizarno je da jedini slovenački žanrovski festival nije bio otvoren "Prvim slovenačkim horor filmom" nego tristotim hrvatskim antisrpskim filmom (BROJ 55). Da li je u pitanju zaista neverovatna skromnost, ili šta je, ne znam, ali siguran sam da bi ovako nešto bilo nezamislivo u Hrvatskoj ili Srbiji. Da su recimo Hrvati skockali neki hororac poput ovoga, pa Fantastic Zagreb bi odjekivao od toga, ne bi se moglo ulicom proći od reklama i najava i fanfara i bubnjeva. Koliko su sami tvorci nehajni prema ovom svom čedu govori i činjenica da ja u ovom trenutku na IMDB-u još ne vidim stranicu posvećenu ovom filmu!

PPS: Na kraju je IDILA na Grosmanu dobila specijalnu nagradu žirija, koji je osetio potrebu da im da NEŠTO, a opet svestan da film nije ni izbliza dovoljno dobar za glavnu nagradu. U suštini, dobili su UTEŠNU nagradu, i reditelj (gore levo na slici) je na završnoj ceremoniji bio primetno nezadovoljan time (valjda se nadao glavnoj?!), na ivici grubosti i tako neke asocijalne reakcije, bez obzira na počast da mu Hudoga Mačka dodeli lično Richard Fucking Stanley!