ZAVODNIK živi: novi prikaz!

            Malo je stvari koje piscu više prijaju nego kad vidi da njegov roman živi – i to prirodnim, samostalnim životom. Dakle, ne na silu, na guranje, kroz marketing, kroz nametanje, kampanje, „akcije“, bilborde itsl. nego, kao što rekoh, svojom sopstvenom snagom, kroz efekat koji ostvaruje na čitaoce i kroz inspiraciju koju im pruža.

            U nakaradnoj Srbiji danas, gde je svakojaki šljam isplivao i dospeo do rukovodećih mesta, gde su neznalačke budale urednici za kulturu u najjačim nedeljnicima i gde pretežno idioti pišu kritike u vodećim dnevnim listovima (čast izuzecima, sve ređim!), čoveku mora da godi kad vidi da je njegov roman potakao nekoga ko nije budala da o njemu znalački piše – da piše, kažem, ne zato što je izdavač platio ili nekako drugačije pogurao da se njegov produkt reklam... ovaj, prikazuje u konkretnom listu, nego zato što je neko, naprosto, osetio potrebu da to uradi.

Konkretno: javio mi se stalni čitalac ovog bloga, Momčilo Žunić – blogočitaocima poznat, u komentarima, kao „Octopustrash“. Pored lepih reči za blog i ZAVODNIKA, poslao mi je i svoj osvrt na moj roman. Momčilo je nedavno – ove jeseni – postao diplomirani filolog, na Filološkom fakuletu u Beogradu, smer: Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću.

O donjem prikazu on kaže: reč je o obaveznoj predispitnoj vežbi za predmet Srpska književnost 20. veka, koja nije imala formalan naziv, ali je trebalo prikazati savremen srpski roman po sopstvenom nahođenju. Prvi formalni uslov bio je da roman nema više od 5 godina starosti od izdavanja u odnosu na datum pisanja, drugi uslov ticao se obima teksta, do 5 stranica.

Budući da ovo do sada nigde nije bilo objavljeno, ekskluzivno ovaj tekst plasiram ovde jer mislim da se radi o dobrom prikazu koji zavređuje vašu pažnju.

Uzgred, ovaj post ilustrovan je fotkama nastalim u knjižari DELFI u Beogradu pre 10-ak dana; paparaco je zabeležio i potpisivanje jednog primerka ZAVODNIKA čitaocu-poštovaocu koji je baš tada naišao... 

Hvala Mladenu i Milošu na fotkama!

U SRBIJI, HORORI

(Dejan Ognjanović: Zavodnik, Sven, Niš, 2014)

         

U istoj godini kada je objavljeno drugo romaneskno ostvarenje Dejana Ognjanovića, pojavljuje sе i stožerna teorijska knjiga ovoga niškog prozaiste, književno-filmskog teoretičara i kritičara, esejiste i prevodioca: Poetika horora, inače dopunjena i prerađena varijanta njegove doktorske disertacije u izdanju novosadskog Orfelina. Ta činjenica ne predstavlja samo značajan korak za srpsku kulturu (pošto nam približava književni žanr koji je prečesto pojmljen kao trivijalan i kvalitativno nižerazredan), već i mali korak unapred za koncipiranje našeg prikaza, budući da se u Ognjanovićevom slučaju literarno-naučna gledišta i estetska praksa u značajnoj meri prepliću i uzglobljavaju. Naime, Zavodnik nesumnjivo jeste roman u kome se na umetničko zadovoljavajući način ostvaruju hororično-poetički žanrovski postulati i matrice eksplicirani u Poetici horora, dok nam se u potonjo pružaju adekvatna teorijska i istorijsko-poetička uporišta instruktivna za promišljanje pomenutog romana. Stoga Zavodnika sa svešću o tradiciji koju za sobom povlači  Artur Maken, Henri Džejms, H. F. Lavkraft  bez bojazni od ,,akademskih packi“, možemo definisati kao ruralni gotik. Navedena Ognjanovićeva žanrovska sintagma, međutim, implicira poetsku sintezu koja zahteva dodatno pojašnjenje. Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika. 

S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.

Međutim, naš ad hoc katalog (pretpostavljenih) podsticaja bio bi nepotpun bez kinematografskih referenci, i to ne zato što proučavanje horora u filmu predstavlja za Ognjanovića značajno polje interesovanja, već zato što smo na to u predtesktualnim i izvantesktualnim komentarima upućeni, čime se roman sašaptava i sa drugim relevantnim pop-kulturnim sadržajima. U tom smislu, od naročite je važnosti što autor u pročelju romana navodi pesmu koju u filmu Nevini(Тhe Innocents; 1961) peva dečak Majls (Martin Stivens)  inače, reč je o ekranizaciji navedenog Džejmsovog klasika, međutim, pesma postoji samo u filmskoj adaptaciji  dok se na zadnjoj korici navodi košmarno iskustvo gledanja Leptirice  kultnog filma Đorđa Kadijevića kojeg bismo, svakako, pridružili gorepomenutom folklornom usmerenju. Stoga, ako bismo želeli da ,,nevinom“ čitaocu koji je ujedno i filmofil približimo Ognjanovićev roman, reći ćemo da bi se Zavodnik mogao pronaći u preseku onih filmova, izuzev već spomenutih, poput Čoveka od pruća (The Wicker Man; 1973), Tajanstvenog čarobnjaka (L’arcano incantatore; 1996) i Veštice iz Blera (The Blair Witch Project; 1999). U tom smislu, Ognjanovićev roman možemo svrstavati i u bioskopsku prozu, jer je, pored literarnih kvaliteta, reč o delu koje prosto ,,izaziva“ sopstvenu ekranizaciju.

Klasična storija o duhovima strukturalno je bliska detektivskoj priči, pa je, posledično tome, Zavodnik, u čijem je podtekstu podvrsta ovog horor žanra, ostvarenje o kome bi oprezno trebalo dozirati fabularne informacije. Veoma pregledna kompozicija romana razdeljena je na osam poglavlja korespodentnih danima koje glavni junak, anonimni asistent na Katedri za anglistiku, provodi u polunapuštenom Špaju, mestu u kome se i telesno i duševno živi 19-vekovnim životom (zemljani podovi u kućama, kupanje u koritu, poljski toaleti, patrijarhalni mačizam, sujeverice i mitologizujuća svest). On u seoce dolazi sa zadatkom da podučava četvrtake  brata (palog na popravni ispit) i sestru  osnovama engleskog jezika. Miloš i Biljana Mojsilović neobični su blizanci, siročići na pragu puberteta koje odgaja njihova baka po ocu, Grozda. Kroz personalnu naraciju izrazito usporenog tempa, mahom linearnu uz sporadične retrospektivne istupe, pratimo kako se neimenovani profesor, trudeći se da savesno obavi svoju prosvetnu misiju, neminovno sukobljava sa svetonazorom seoske drugosti. I dok profesor ,,hamletovski“ preispituje percipirano, istodobno i sebe kroz doživljeno, trudeći se da pronađe racionalno uporište a uz to libeći se neposrednog delanja, oko njega i okrnjene porodice gradativno se akumuliraju atmosfera tajanstva i nadnaravnih sugestija  vezanih ponajpre za misterioznu figuru preminulog oca Miloša i Bilje, (ezoteričnog) slikara i ilustratora Mihajla  koja će svoje frenetično finale dostići u završnoj sceni romana. Da li su profesorovi doživljaji rezultat podrhtavanja svesti ili se nadnaravno nedvosmisleno objavljuje? Zašto Špajani zaziru i od samog pomena na porodicu Mojsilović? Postoji li crni čovek i šta se zatajuje oko izvora Zavòdnik? Da li je Mihajlo zaista mrtav i može li se nazad iz onostranog? U kakvoj relaciji stoje potencijalne natprirodne manifestacije sa Mojsilovićima? Kome naposletku, ako ikome, možemo verovati?

Ognjanović nije bogomdani stilista, budući da ponekad humorni odmaci mogu pokvariti ,,adrenalinski ugođaj“ raspleta, određeni izrazi i sentence mogu nam disonantno zazvučati (bez obzira na eventualne ograde koje proističu iz prirode prvog lica naracije), učestala profesorova sklonost ka rekapitulacijama i kolebanjima pred svakim, makar i najefemernijim činom može nam se katkad učiniti redundantnom, dok pojedine dileme prirodno proističu iz prikazanih situacija pa nema potrebe da ih junak prenaglašava dopunskim objašnjavanjem. Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.

Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćor-sokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja. (Dodajmo da se na taj način otvaraju, možda i nesvesne, ali svakako asocijativno-literarne veze sa domaćim delima s početka prošloga veka koja tematizuju problem obeskorenjenog intelektualca, odnosno tadašnje tranzitivne dileme i urbanizujuće trendove, kao što je primera radi Milićevićevo Bespuće.) Glavni junak-narator, koji se (i koga) u romanu isključivo profesionalno legitimiše, potpuno je svestan patologije obrazovnog, ujedno i celokupnog društvenog poretka čiji je reprezent (obesmišljenost akademske prakse i urušavanje školstva, kupovina diploma, partijski nepotizam, nepostojanje odgovarajućih službi socijalne i zdravstvene zaštite, šovinizam), ali nam daje prostora da uočimo i truseve sopstvenog identiteta (porodičnog: razmišljanja o ocu; vokacijskog: rad na fakultetu). Duboko je simptomatično, međutim, što kada pokuša da ispuni svoju dubinsku pedagošku misiju (dela li profesor zbilja?), protagonista doživljava ,,prosvetni“ krah. Ukoliko njegov poraz uzmemo za metonimiju kapitulacije urbanog i društvenog, dolazimo do sasvim nove dimenzije horora u Zavodniku. Socio-tendencija ka vaskrsu primitivnog, to je, zapravo, ono najstrašnije što se javlja u čitalačkoj svesti kao reperkusija Ognjanovićevog narativa. Utoliko je značajnija predtekstualna metafikcionalna konvencija kojom se autor ograđuje od potencijalnih sličnosti sa stvarnim likovima, događajima, mestima i institucijama, jer, zaista, teško nama ukoliko/zato što postoje prototipske podudarnosti.

Profesor kao figura urbanog intelektualca  indikativno je što njegovo ime ne saznajemo čak ni prilikom upoznavanja i komuniciranja sa drugim ljudima  ujedno je i prevashodna ,,narativna optika“ kojom upoznajemo seosku drugost, jedina pripovedačka i najdominantnnija fokalizatorska instanca. On se, međutim, nalazi u paradoksalnoj poziciji: sa jedne strane, gnoseološki je skrajnut, jer je kao potencijalno povlašćeni nosilac znanja neko ko u samopodrazumevano inferiornijoj intelektualnoj klimi, ne uspeva da nametne svoj kulturni autoritet, pa mu se na taj način izvlači identitetski oslonac. Legitimno bi bilo postaviti pitanje mogućnosti identifikacije sa naratorom  pri tome prvenstveno mislimo na profesorovu ,,napast racionalizma“, kao i težnju da druge (narcisoidno) prilagođava sebi i sopstvenoj percepciji stvarnosti. (Nije li, u tom smislu, svako podučavanje, ako nije pojmljeno kao dvosmerna relacija, istodobno i neka vrsta nasilja, budući da implicira tendenciju nametanja sopstvenog autoriteta kojim se drugi saobražava nama?) Ostali dominantni junaci u Zavodniku slojeviti su, takođe, a njihovi konflikti sa profesorom istinski oživljeni i naprosto iziskuju simpatetički angažman čitaoca. Naravno, svako iole produbljenije tumačenje moralo bi da uključi Miloša i Grozdu u dalje preispitivanje hijerarhija moći i ,,autoritativnog dirigovanja“, kao i da sameri likove Mihajla i profesora i njihova životna opredeljenja, ali je ovom prilikom sasvim dovoljno upozoriti čitaoce prema narečenim račvajućim interpretativnim stazama.

Odgovore na istaknute dileme i pitanja možda možete dobiti ako se prepustite podsticajnom, višesmislenom, zavodljivom narativu Zavodnika...

Dečja crkva i obred "prolaska kroz Rupu"

            4. decembra obeležava se slava poznata kao Vavedenje. Tim povodom stalni čitalac bloga Saša Avramović poslao mi je tekst, fotografije i video snimak – vezane za jedan neobičan, površno hristijanizovani a zapravo paganski običaj iz njegovog kraja a vezan za ovaj praznik. Vrlo slikovit primer „srpskog gotika“.

Sve slike (c) by Saša Avramović for The Cult of Ghoul! Ko neovlašćeno preuzme ove fotke, završiće u Rupi!

Uz veliku zahvalnost Saši na ovom creepy otkrovenju, prepuštam reč njemu.

 

Selo Glavinci kod Jagodine ima nekoliko zanimljivih lokacija za posetiti – pre svega dečju crkvu i dve napuštene vodenice. Obe vodenice su veoma stare i građene su sredinom devetnaestog veka. Jedna, koja je u lošijem stanju, je prestala da radi još pre Drugog svetskog rata, a druga, koja je u malo boljem stanju je prestala sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Uslikao sam obe pa vam šaljem slike – tu je, naravno i ZAVODNIK, u svom prirodnom okruženju.

Dečja crkva je zanimljivija i daleko bitnija za selo. Ona nije toliko interesantna po izgledu, koliko po priči i običaju koji su vezani za nju. Meštani tu lokaciju zovu Rupa. Ona je izgrađena pored bivšeg rimskog groblja (lokalitet koji meštani zovu Grobljište, na kome su sada njive a u starom veku se zaista nalazilo groblje Rimljana). Poreklo te građevine je vezano za događaje koji su se odigrali sredinom devetnaestog veka.

Naime, tada su deca u selu umirala u velikom broju. Grupa dece je stalno čuvala stoku na Grobljištu kod sadašnje Rupe, palila vatru i mazala se ugljevljem. Zabeleženo je da ta deca nisu obolela. Meštani su to pripisali čudotvornoj moći tog mesta i na njemu svake godine počeli da održavaju obred „prolaženja kroz Rupu“. Taj obred je veoma interesantan i odigrava se na dan Vavedenja (4. Decembra), što je seoska dečja slava.

Prvo sveštenik očita molitvu. Zatim deca prolaze ispod svoda na Rupi (nekada je on bio sačinjen od nabijene zemlje, koja se vremenom urušila, a pre petnaestak godina to mesto je ozidano ciglom). Pre prolaska ih jedna starica šara komadom ugljevlja po licu ili ramenu, zatim, nakon prolaska ispod svoda to isto učini još jedna starica. Zatim svi idu u seosku crkvu. Sličan običaj nije zabeležen u Srbiji.

Mesto se slabo održava, osim pred dečju slavu, kada se poseče drveće i šiblje. Inače, to mesto se samo naziva crkvom, inače je u pitanju taj ozidani prolaz, krst, ikona i ta dva stočića.

Evo isečka iz članka o ovoj građevini, koji je objavljen u Večernjim Novostima 2011. godine. Meštanin Glavinaca Tomislav Jovanović Mata (58) govori o običaju i priseća se obnove Rupe:

„Dve najstarije žene iz sela stoje sa obe strane izlaza iz zemljanog prolaza i garave decu koja se provlače kroz rupu. Vremenom se zemljani prolaz urušio, a običaj je zamirao“ - priča Jovanović, koji je pre deset godina rešio da obnovi sveto mesto i obeležavanja dečje slave.

Kako priča Jovanović, prikupio je od meštana cement, kamen i šljunak i obnovio zemljani prolaz, a svi radovi su bili gotovi za dva meseca.

„Tog leta su bile užasne vrućine. Dok sam se odmarao od rada, iz jednog panja, tačno u deset sati, svakog dana je izlazila velika zmija – čuvarkuća. Nikada me nije dirala, niti sam je se plašio. To mi je bio znak da radim pravu stvar“ - priseća se Jovanović.

 

Inače, u samom ritualu se odlično vidi koliko je mešavina pravoslavlja i paganstva karakteristična za ove krajeve i za Srbiju uopšte. Jer, sve je počelo od toga da su se deca igrala na mestu bivšeg rimskog groblja, palila vatru i mazala se ugljevljem. Svi tvrde da su tada problemi prestali. 

Narod je to pripisao Božjoj moći, osveštao mesto i dodao pravoslavne rituale, ali zadržao koren, dakle paljenje vatre i garavljenje i to je ono po čemu većina pamti taj ritual. Svi su duboko uvereni u svetu moć te rupe, uključujući i sveštenike koji su tu služili. Narod veruje da ona štiti selo od svakog zla i tvrde da je ona bila glavni razlog zašto je u velikim ratovima iz dvadesetog veka selo pretrpelo neznatne gubitke.

Prisustvovao sam obredu i ove godine, i bilo je možda i najviše ljudi na Rupi otkako ja pamtim (sa svojih 28 godina). Verovatno je delom tome doprinelo i lepo vreme. Sam običaj je prelep, zanimljiv i jedinstven i bila bi neprocenjiva šteta da se ugasi. Sudeći po dosadašnjem trudu meštana vezanom za ovu lokaciju, siguran sam da neće.

 

A evo i snimka sa najnovijeg obreda iz „Rupe“:

Šta sam doneo sa Sajma knjiga 2015.

  

Prošlo je već mesec dana od okončanja beogradskog sajma knjiga. Kao i svake godine, i ove sam uredno, pre tog dešavanja, najavio knjige koje preporučujem vašoj pažnji, ali džaba, jer neki me opet zapitkuju o stvarima koje sam tamo lepo rekao! Šta da se radi: novembar je bio gust obavezama – imao sam jednu promociju (Smederevo), jedno učešće na festivalu (FSFF), spremanje za intervju s Bavom, završavanje knjige razgovora sa Kadijevićem, pisanje nekoliko članaka za RUE MORGUE, izbivanje od kuće od sve ukupno negde oko 10 dana, i još koješta – pa tako, evo tek sad stigoh da se ukratko osvrnem na sajamski plen.

Kao i svake godine tako i ove pronaći ćete ovde ne samo knjige koje sam planirao i najavio u gorelinkovanom tekstu, nego i mnoga iznenađenja, neočekivana otkrića i povoljnosti koje su se našle nenadano, bez najave. Ovo dole iskopao sam bez potpuno detaljnog skena sajma – jer, moram priznati, iako sam u Hali bio puna tri dana (sreda-petak), veći deo proveo sam u druženju sa prijateljima i kolegama, ali i čitaocima i poštovaocima, a manji deo u lunjanju po halama i štandovima, pa nisam stigao da pomno proučim ponudu, naročito kod najvećih mejdžora, i može biti da mi je nešto vredno promaklo kod, recimo, Službenog glasnika ili tako nekog.

Ipak, od onoga što sam obišao i što mi je privuklo pažnju, te što sam smatrao vrednim mojih para, evo šta sam sebi uzeo. Tekst je ilustrovan naslovnim stranama kupljenih knjiga, ali i fotkama nastalim tokom druženja na sajmu (jer bez druženja – džaba knjige)! 

Neo-noir film – Ksenija Zelenović

(FCS, 2012)

Samo tog dana bilo na nekom ludačkom popustu, kupio sam je za oko 200 din. Magistarski rad, ako se ne varam, na temu meni samo marginalno interesantnu, ali ipak donekle blisku hororu; plus, zanima me da vidim kako je teoretski postavila sve to razgraničavanje žanrova, čime se iscrpno bavila u pripremnom delu...

Naracija u igranom filmu - Dejvid Bordvel

(FCS, 2014)

Ova kapitalna knjiga iz teorije filma – pa još od mog omiljenog teoretičara (citirao sam ga, supstancijalno, čak i u POETICI HORORA!) – u redovnoj prodaji košta preko 3.000 din. Na sajmu je to bilo sniženo na pola, ili tu negde (misli mda su je prodavali za oko 1.800), ali tokom samo jednog dana sve knjige na FCS štandu imale su 70% popusta, i ja sam to smesta iskoristio, te kupio ovu knjižurinu za oko 700 din.

Knjiga je objavljena 1985. godine u izdanju The University of Wisconsin Press, a napisana je u cilju zasnivanja jedne nove „teorijske poetike“ filma koja bi trebalo da odgovori na pitanja kako radi filmska naracija, šta gledalac treba da radi da bi razumeo narativni film, koje crte i strukture iziskuje razumevanje narativa, koje uloge mogu imati osobine filmskog medija u procesu naracije i slično.

Nečista kuća – Mileta Jakšić

(Prosveta Bg, 1985)

Ovo sam otkrio u najboljoj antikvarnici za koju znam, u „Kući za sunce“, gde sam i ranijih godina redovno nalazio dobre stvari: retke, a po razumnim cenama. Ova knjiga mi je otkrovenje: nisam do sada znao za ovog autora, a vidim da je na početku XX veka pisao nešto veoma blisko folklornoj fantastici i hororu. Platio sam je 350 din. Uskoro ću se detaljnije osvrnuti na nju u zasebnom postu.

Kako se plaše deca – Tamara Lujak

(Presing, 2015)

Antologija najboljih jezivih bajki širom sveta. Odličan koncept, sjajno što se neko ovde odlučio na tako nešto – ne znam da li je u svetu neko napravio nešto ovakvo – u svakom slučaju, za sve koji dubinski proučavaju i vole horor, ovo je odlična prilika da se zagrebe po samim korenima onoga što je mnogo kasnije žanrifikovano.

Šteta što su dizajn i povez skoro skandalozno loši: osrednja ilustracija na korici, loš prelom zadnje korice (gde tekst zamalo da ispadne sa ivice korice!), slab papir (sav talasav), prosečne meke slabunjave korice... Ipak, nema mesta za izbirljivost, nema beganja, uprkos svemu pomenutom ovo mora da se ima. Cena je bila 800 din, a ja dobio neki mali popust od autorke. Sadrži bajke u rasponu od Avganistana i Alžira preko Belorusije, Estonije, Danske, preko Lužičkih i ostalih Srba, Havaja, Češke... sve do Švedske. Ima 466 strana. Nema ilustracija niti ikakvih ukrasa ili dizajna unutra: samo goli tekst, na ćirilici; priča za pričom nanizana, „predgovor“ na celoj jednoj strani, i to je to.

The Best Short Stories – „Sapper“

(J.M. Dent & Sons Ltd, 1986)

Ovaj autor (Saper! To mu je nadimak) slovi za minornog klasika detektivske i natprirodne priče, nailazio sam već negde pominjanje njegovog imena u pozitivnom kontekstu, a pošto je ova knjižica bila samo 200 din. uzeo sam da proverim je li čemu.

Paradoks fikcije: ogledi iz savremene analitičke estetike

– prir. Aleksandra Kostić

(Fedon, 2013)

Zbirka radova na književnoteorijske teme, ali sa naglaskom na afektivno dejstvo fikcije: kako i zašto nas jedan tekst zasmejava, rastužuje, plaši... Dakle, emocije i proza. Moglo bi biti korisno za nekoga koga zanima vrsta proze čija je estetska namera određena izazivanjem osobene emocionalne/afektivne reakcije. Cena, oko 900 din.

Senka i zlo u bajkama – Marija Lujza fon Franc

(Fedon, 2012)

Jungovska psihologija, arhetipovi, bajke... Senka... Velika majka... Opsednutost zlom... Susret sa silama zla... Cena, oko 900 din.

Velika majka – Erih Nojman

(Fedon, 2015)

E, ovo je već superpektakl! 480 strana texta + 185 strana sa ilustracijama a sve na temu simbolike i mitologije Ženskog. Iako je moja privatna mitologija vezana za Magnu Mater (što je i naslov jedne od mojih narednih knjiga) odavno formirana, ova knjižurina svakako neće da škodi da to bude još plastičnije ili slikovitije i mitološki/psihološki još potkovanije...

Evo šta kažu i kako je opisuju izdavači:

Knjigu „Velika majka" Erih Nojman (1905-1960) posvetio je svome „učitelju i prijatelju" Karlu Gustavu Jungu, a nastala je, kako je autor zabeležio, „tako što su profesor Jung i gospođa Frebe-Kaptajn predložili da napišem uvodni tekst za prvo objavljivanje slika "Velike Majke", slika koje su deo materijala sakupljenih u Eranos arhivu za istraživanje simbola". S druge strane, ovo delo spada među Nojmanove najveće doprinose upravo Jungovoj misli.
U uvodu za prvi deo knjige, Nojman ističe da se ovde „ne radi o bilo kojem arhetipu, nego o jednom sasvim posebnom, o Velikom ženskom ili, strogo uzev, o arhetipu Velike Majke". Na drugom mestu, dodaje: „Istraživanje ženske psihe u njenoj posebnosti najnužniji je i najvažniji zadatak koji se postavlja pred dubinske psihologe kojima su na srcu stvaralačko ozdravljenje i razvoj pojedinačnog čoveka."

Cena nije nimalo naivna – platio sam 2.900 din – ali za ovu tematiku, ovaj stepen ozbiljnosti, ovaj kvalitet štampe i poveza (tvrd, sa zaštitnim omotom) i dizajna – za sve ovo, ne žalim!

Krunisanje tame – Miloš Živanović

(SKC Kragujevac, 2015)

Ovo sam dobio na poklon, sa zloslutnim rečima: „Iako ovo nije horor, mislim da će ti se dopasti.“ Ko zna. Na prelistavanje deluje čitljivo... videćemo... 

Sablasne priče

-H. P. Blavacka-

Metaphysica

Ružna korica, sumnjiva štampa i kilav, izuvijan i talasast meki povez nisu obećavajući... Ipak, iako ovo u originalu imam odavno (i ko hoće na engleskom, može lako da nađe na netu, u javnom je domenu), ipak je zgodnije to imati i čitati na papiru. Cena, 550 din.

Arcueil

-Aleksandar Bečanović-

Levo krilo

Dobio na poklon od autora ovaj kratki (120-ak strana) epistolarni roman o de Sadu. U njegovoj ranijoj zbirci OPSJEDNUTOST (vidi moj rivju OVDE!)najbolja je priča bila upravo o de Sadu, pa stoga verujem da i ovo mora biti odlično.

Levo krilo vam s velikim zadovoljstvom predstavlja prvi roman Aleksandra Bečanovića.
Arcueil (Arkej), mirno predgrađe Pariza, na Uskrs 1768. godine postalo je poprište skandala koji je brzo dospeo u francusku štampu i umalo doživeo epilog na sudu. Markiz de Sad domamio je u svoju vilu u Arcueilu prosjakinju i udovicu Rose Keller da bi je podvrgnuo sadističkom tretmanu bičem i raznolikim oblicima seksualnog iživljavanja. Nesrećna žena je uspela da pobegne iz jazbine Božanstvenog Markiza i da se dokopa slobode, policije i medija. Da li se sve odigralo baš tako?

Slike, formule, jednostavni oblici

-Nemanja Radulović-

Čigoja

Radulović je dokazani znalac ezoterične tematike, što je već ispoljio u knjizi PODZEMNI TOK... Ovde nudi nekoliko svojih eseja na razne teme, a meni lično za kupovinu bila su dovoljna ova dva: „Podvodna mitologija u slici sveta savremenog ezoterizma“ (gde se kreće od teozofije, preko nacističkog okultizma pa sve do – Keneta Granta i Lavkrafta! Navode se i neki radovi iz temata o lavkraftu koji sam priredio za Gradac, a pominje se čak i Dorijan Nuaj!) i „Neobogumilstvo: istorija i mitologija“. Oni zauzimaju oko 130 strana, dakle, više nego pola ove knjige (koja ukupno ima 234 str). I ostatak bi mogao biti zanimljiv, ali ova dva eseja su za mene više nego dovoljna za kupovinu... Svakako proverite! 600 din.

Iz srpske religije, mitologije i folklora; izabrane studije

-Veselin Čajkanović-

Evro-Giunti

Dvoumio sam se da li ovo da kupujem jer glavni i meni najbitniji deo (O SRPSKOM VRHOVNOM BOGU) odavno imam kao zasebnu knjigu. Plus, ovo je prilično ružnjikavo natrpano u glomaznu knjigu... Na kraju, dok sam se dvoumio da li da kupim (1.500 din) ili ne, jedan prijatelj koji je primetio moje nećkanje mi ju je – kupio na poklon, valjda smatrajući da moram da je imam!

Ranxerox – Integral

Makondo

Jedan od meni vrlo dragih stripova, najzad u integralnom obliku, sa milion dodataka, i sve plasirano tačno kako zaslužuje. Cena je bila, valjda, negde oko 2.000 din, ne sećam se više, ja sam ga dobio pod posebnim uslovima... Ovo je Must Have, Ghoulov Pečat Preporuke, a i rivju stiže, nadam se, pre Nove Godine!

Slejn: rogati bog

Komiko

Odličan strip predragog mi majstora, Sajmona Bizlija, čitao sam još pre 15 godina (hvala Vladi Vesoviću!) – baš me zanima kako će sad da mi legne. Ipak, ni ovde nema sumnje da se radi o Must Have spektakularno luksuznom i ludački nakićenom izdanju koje zaslužuje Ghoulov Pečat Preporuke! Cena je bila oko 2.400 na sajmu; ja dobio pod povlašćenim uslovima...

Gaša

Beli put

Komplet Gaše šeprtlje, u tri velike tvrde kolor knjige, prodavao se prošle godine za oko 5.000 din. Sad je tiraž već na izmaku, nije još mnogo ostalo. Na sajmu bilo za 4.000, a ja dobio po povlašćenoj ceni od 3.000 od izdavača, u znak poštovanja što sam mu priredio najprodavaniju knjigu ikada (Nekronomikon!). Čude se neki videvši ovo u mojim rukama, ali zaista nema ni najmanje diskrepancije ili čudila u tome: Gaša je jedan od užasno retkih stripova (recimo, uz Asterixa), koji mi je svojevremeno redovno, često, izazivao glasan, grohotan smeh. Proveriću da li je to i dalje slučaj...

Nekradamus

Čudna knjižara

Old school crtež a izgleda i zaplet, ali deluje sasvim primamljivo za cenu od samo 1000 din, na sajmu. Izdavač je pokušao da proizvede utisak patine, starosti, na papiru na kojem je štampao, ali sve što je uspeo jeste da beli papir poprska sitnim žutim flekama koje izazivaju to da čitaocu igraju zvezde i treperi mu pred očima dok pokušava da prati strip... No, nije strašno. Čak ni to što ovo piratsko izdanje nema potpisanog prevodioca, niti ikakav impresum. Kad je već cela zemlja otišla dođavola nazad u 1990-te, ne čudi ni što je stari Jugoslav, Boban, retardirao u to doba. Vidim na Darkvudovom forumu da neki čitaoci kritikuju slab prevod i opremu; ja još nisam zaronio u knjigu/strip, ali poznajući Bobanove metode „Zgrabi lovu i beži!“ verujem da ima istine u tim kritikama.

A što se tiče Bobanove piraterije, već sam vas detaljno upozorio da zaobiđete njegovo nakaradno, nevešto posrbljeno izdanje Snoviđenje ka neznanom Kadatu! Ne dajte da vas neko tretira kao ovce i da vam ovakvim prevarama otima novce!

KNJIGE KOJE NISAM KUPIO

ali sam ih pominjao u ranijoj najavi

Bagatele za jedan masakr

-L. F. Selin-

Ovaj antisemitski pamflet odnosno rant na preko 300 strana prodavao se za 1000 dinara. Previše za tu vrstu govneta. Volem Selina, i rant je njegov prirodni oblik izražavanja, ali ovde iz principa nisam hteo da pljunem ovolike pare za OVO sranje.

Govori Selin

-L. F. Selin-

priredili Milojko Knežević i Branko Kukić

Gradac

Ovde su neki materijali iz temata časopisa Gradac – ko ima specijal o Selinu ne treba mu ova knjiga.

Eden

-Stanislav Lem-

Prodavao se za oko 550 ili 600 din. Nije to mnogo za Lema, ali... nepročitana mi stoje još dva njegova romana kupljena pre 2-3 godine, pa nema mesta žurbi...

UPOZORENJE! Snoviđenje ka neznanom Kadatu

UPOZORENJE! Ne nasedajte na ovu prevaru Čudne knjižare! Radi se o krajnje nevešto „posrbljenom“ a zapravo ukradenom hrvatskom prijevodu Lavkraftovog romana, piratski skarabudženom u ružan, jevtin, kičasto opremljen knjižuljak: školski primer prizemne strategije „izdavača“ Bobana Kneževića: „Zgrabi lovu i beži!“ Odnosno, „Šišaj ovce, baš te briga!“

U ovoj knjižici besramno je pokraden nakladnik Zagrebačka Naklada i prevoditelj Toni Golub, a naivčine koje se zalete na ovu knjigu – uprkos mom upozorenju! – moći će da „uživaju“ u ovakvim frazama:

...s onim stepeništem još uvijek nepređenim, strana 8

...toliko neverojatnim da bi se mogli shvatili, strana 22

...u zemlji snova se podrazumijeva, strana 23

... ali je karter nije htio ni taknuti, strana 28

...njegovih odanih branitelja, strana 30

... toliko neizvesne koliko su skoro neverojatne, strana 39

... sve vrijeme, strana 40

... gde su se prizmatične magahe gnijezdile, strana 41

...da je njegovo ljudsko poreklo bilo neprimjetljivo, strana 52

... u budni svijet, strana 53

...mladih zoogova iz plemenitih obitelji, strana 64

...do podneva je Karter stigao do jaspijskih *10 terasa, strana 66
* ovo bi navodno trebalo da bude fusnota sa oznakom 10 ali ni pre ni kasnije nisam naleteo ni na jednu podnožnu napomenu
itd. itd.

Pa, ko ovo voli, nek izvoli! Bacite 600 dinara, častite lopova i „obogatite“ svoju biblioteku ovom ružnom, nelektorisanom, navrat-nanos sklepanom „knjigom“.

Inače, naglašavam: MAKONDO je i dalje rešen da se ovo delo srpskoj čitalačkoj publici predstavi na dostojanstven i ozbiljan način, dakle – ono što sam najavio nedavno ostaje kao plan za iduću godinu. Svima koje zanima Lavkraftov KADAT evo i definitivne potvrde i najave.

MAKONDO će iduće godine objaviti KADAT u mom prevodu, sa nekoliko važnih dodataka:

- rečnik bića, stvorenja, zemalja, toponima i drugih pojmova koji se obrađuju u ovom delu;

- stručan pogovor;

- originalne ilustracije;

- tvrd povez;

- lepa, pristojna korica;

Znači, umesto da bacate 600 din. na ovaj Bobanov amaterski paperback trash sa nikakvim dizajnom i kič koricom, sačekajte pola godine pa čitajte ovo u pristojnom, stručnom i luksuzno opremljenom izdanju za oko 900 din.

Jer, superiorna MAKONDO + GHOUL verzija se će se DESITI.

Ako je postojao i 1% dileme oko toga, on je uklonjen onog časa kada je potvrđeno ono što se i sumnjalo – da je ovo Bobanovo zlodelo samo zbrzano otaljana navlakuša za naivčine, nestrpljive, neobaveštene i neprobirljive.

Kao što ja to uvek ponekad kažem: ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće (i treš kupovaće)!