SCREAM (2022)

*** 

3

 

            Peti po redu VRISAK (mada, bez rednog broja u naslovu, i dugih 11 godina posle prethodnog, četvrtog) prilično vešto izbegava mnoge zamke neizbežne jednom tako odocnelom nastavku franšize, i nudi više zadovoljstava i kvaliteta nego što bi se iz te davno isceđene drenovine očekivalo.

            Mnogo je potencijalnih problema inherentnih samom konceptu: pre svega, za VRISAK bi se moglo reći ono što je Karpenter oduvek govorio povodom NOĆI VEŠTICA – tu, posle prvog dela, nema više priče! Sve što je s tim konceptom imalo da se uradi, urađeno je, i to superiorno, u prvom delu. Kraj. Haug! Sve posle njega je čisto komercijalno-uslovljeno prežvakavanje i repriziranje. 

Karpo je očuvao deo svog ugleda i rediteljskog digniteta time što je odbio da bude režiser nastavaka, ali je ipak i priznao da voli parice dovoljno da ga ubede da sroči scenario za NV2, da komponuje muziku i još ponešto sitno tu i nadalje, dok je Krejven pristao da režira i nastavke VRISKA, iako mu je bilo jasno ono što i Karpu – ti „nastavci“ zapravo su, isto kao i „nastavci“ FINAL DESTINATIONA, strogo gledano, rimejci.

            Serijal VRISAK je, dakle, od te činjenice pokušavao da pobegne uvodeći sve više i više META momenata, sa kulminacijom u 4. delu – bacite oko na moj rivju tog filma OVDE, da se ne ponavljam sad. Peti deo shvata jednu veliku istinu: prvi VRISAK (1997) je bio uspešan zato što je pružio savršen balans 1) simpatičnih, prijemčivih likova (i odličnog kastinga), 2) živahno i nadahnuto insceniranih slešer set-pisova i 3) meta-žanrovskih, postmodernističkih, autoironijskih, citatnih momenata. 

U daljim nastavcima taj balans više nije bio moguć: delom jer su neke zabavne likove pobili u prvom delu (i nasred drugog), a delom jer ih nisu zamenili jednako zabavnim novim, u nastavcima; delom jer je i na nivou scenarija i na nivou režije bilo sve teže biti nadahnut sa tako svedenom premisom (zašto bi neki novi ludak, ili par ludaka, koristio isti kostim i masku i isti modifikator glasa, i zašto bi i dalje jurio baš Sidni?), a delom zbog vanfilmskih okolnosti (streljana u školi Kolumbajn 1999. i posledična medijska hajka na nasilje na filmu koja je izbila zube iz ugriza američkih horora tog doba); 

delom, napokon, i zato što treba biti užasno pažljiv i odmeren sa meta momentima da ne podriju žanrovski efekat i ne svedu sve na autoparodijsko samocitiranje i namigivanje publici, a nauštrb vezivanja za likove i dešavanja i udubljivanje u saspens. Jer kad ti skoro svaki lik bude zapravo hodajući kliše koji ide okolo znajući da je kliše i PRIČA sam sa sobom i sa publikom o tome šta se očekuje od takvog tipskog lika, onda ode strava i napetost kroz prozor! Zbogom hororu, zdravo eseju/tirado!

Kako je novi VRISAK popravio stvari? Kažem stvari, ne stari! Redom: 1) uveo je par ljupkih, simpatičnih novih likova; 2) vratio je dušu i prijemčivost onim starim, koje smo gledali kako rutinski, na autopilotu, idu kroz kretnje u ranijim nastavcima; 3) smanjio je napadna meta naklapanja, mada i ovde imamo obaveznu scenu u kojoj neko zaustavi radnju i kaže „E, stanite sad malo, da vam objasnim pravila“ – ovog puta se objašnjenje tiče upravo ovoga što novi VRISAK jeste, odnosno „requel“: nešto između „remake“ i „sequel“. Nit je ovo baš peti deo (nastavak), niti je zaista reboot/remake, nego i jare i pare, i staro i novo, ali ne previše starog tako da bude otrcano, i ne previše novog pa da se pobune fanovi…

U uspehe ovog filma spadaju sledeći kvaliteti: najbolja uvodna scena posle 1. dela (i najsimpatičnija akterka), solidni likovi za koje nas može biti dovoljno briga da ih ne posmatramo samo kao topovsko meso nego čak, možda, da se u ponekim scenama molimo „nee, ne njega/nju!“, solidna motivacija za povratak starih likova, nepredvidivost, neprestana intrigantnost i zabavnost, i sasvim prijatan dašak svežine u nečemu što je, ipak, budimo realni i iskreni, PODGREJANI (PRVI) VRISAK. Ali prilično dobro podgrejani!

Šta mi užitak kvari? Pa, uglavnom stvari koje su neizbežne. Npr. škripi (ne)plauzibilnost u tome da par ludaka (uvek je par!) po jebeni PETI put spopada Sidni i njeno okruženje, a škripi i motivacija za to. Veoma je to nategnuto, da to najblaže kažem. Pošto je ovo „requel“ a ne „retcon“, to znači da se ne brišu zbivanja iz ranijih delova, nego se sve to izdešavalo (čak imamo i prenet sporedni lik pajkanke iz 4. dela), a eto, dešava se i po peti put. Čujem, pošto je ovo zaradilo grne pare, da će se desiti i ŠESTI put, dogodine. Good luck with THAT!

Scene ubistava mogle su biti maštovitije: odavno je bio Kolumbajn, današnji horor je opet slobodan da proliva krv, nema potrebe za ovolikom suzdržanošću, ne samo u smislu količine krvi (ona još i prska i šiklja solidno) nego pre svega načina na koji se ona proliva. Moglo je to brže, jače, bolje, naprednije!

Oslanjanje na prvi deo se, pred kraj ovog filma, od omaža i ljupke posvete pretvara u skoro bezočno parazitiranje i prepisivanje: opet na kraju žurka, opet u istoj onoj kući iz prvog dela (!), opet dvoje ubica, opet silazak u podrum po piće, opet gledanje filma na TV uz „Gledaj iza sebe!“ meta-meta-meta, opet u kuhinji „sad ćemo da se uzajamno blago iznabadamo kako bismo, mi, ubice, delovali kao žrtve“, opet naglo vaskrsenje ubijenog ubice i još nagliji metak u čelo od strane junakinje, opet… itd.

OK, delom vam ovo otpisujem i opraštam na šarm i zabavnost, ali samo još ovaj put! Nemojte da bi vam se ponovilo! A bojim se da hoće. Evo, demantujte me dogodine, kad izađe rikvelov sikvel sa svojim „novim“ pravilima za kuvanje čaja iz kesice koju ste već pet puta stavljali u ključalu vodu…

 Za kraj, imam problem i sa nečim što se zbiva usred filma, ali to je SPOJLER, pa skrivam crnim slovima: ne gledaj ovo dok ne pogledaš film!

 

SPOJLER: Usred ovog VRISKA ima scena koja je toliko uvredljiva uvreda (sic) za pamet gledalaca, odnosno toliko LENJA, toliko neubedljiva, da mi je neverovatno da je iko ovo dopustio da prođe fazu prve ruke scenarija, a kamoli da je ovo snimio i pustio u bioskop.

Naime, neubedljivo sranje počinje još pre te scene. Prvo zagine pajkanka iz 4. dela tako što je halovinski maskirani ubica zakolje usred bela dana, napolju, ispred njene kuće, naočigled mogućih prolaznika, dok okolo već trešte sirene grdnih policijskih kola koja hitaju u pojačanje i nalaze se jedan blok dalje. Pa jbt, jedno je da si LUD, a sasvim drugo da si GLUP, da ovoliko čačkaš mečku.

Na to slabo uverljivo sranje (kolješ policajku usred dana! skoro na ulici!) dodaje se novo: otkrivamo da je, protivno svim pravilima službe i propisa, bez trunke profesionalnosti, pajkan zadužen da dežura ispred bolničke sobe sa već napadnutom likinjom, kako bi je štitio od novog napada, samoinicijativno (!) napustio svoju poziciju i došao da vidi pred kućom ubijenu koleginicu! Pa jebo te bog, to ni u Srbiji ne znam da li bi neki pajkan uradio, a kamoli u ipak uređenoj Americi!

Ali ove dve zamerke su na nivou sitničavog cepidlačenja u poređenju sa sranjem koje nas čeka u bolnici: jer, kad naši glavni likovi odu tamo, svesni da je curica od strane policije ostavljena sama samcita na nož ubicama, oni zateknu POTPUNO PRAZNU BOLNICU! Jedan čuvar leži zaklan na podu, i to je to. NIGDE dežurne sestre, nigde lekara, a kamoli pacijenata! Apokalipsa! OMEGA MAN! Ama baš nigde nikoga! NIĐE VEZE!

Ovo nije čak nije neka „how convenient“ situacija gde možeš da kažeš „OK, ovo nije baš mnogo verovatno, ali postoji 1% da se nekako ipak desi, spletom vrlo vanrednih okolnosti“. NE, bato, ne postoji taj splet okolnosti, i nema ni 1% šanse da bolnica, makar ona bila i tek skromna bolničica u nekom malom amerikanskom mestašcu, usred dana, bez ikakvih vanrednih okolnosti, bude POTPUNO JEBENO PRAZNA da tu može neki maskirani lik da upadne i jurca po hodnicima i kolje naše likove, a da nema ni sestre ni doktora ni pacijenta da odnekud iz neke sobe ili hodnika navire i podviknu: ALO, BRE, TIŠINA TAMO, IMA OVDE I DRUGI BOLESNI LJUDI!

A kao kruna tog sranja, postoji i sranje UNUTAR ovog sranja – i spojler unutar ovog spojlera!

Jer, baš u toj sceni, u bolnici, ima da zagine naš dragi stari Djui! Ne ono kao, ubodu ga u stomak, ali preživi („It’s just a flesh wound!“) – nego bude ubijen načisto, skroz, namrtvo! (Uzgred, velika je količina likova koji u ovom filmu budu izbodeni u stomak, a to ipak prežive, a neki čak i par dana potom hodaju, trčkaju okolo kao da im je neko samo kožu malko zagrebao, a ne rasekao pola utrobe!)

I usred te neubedljivo prazne bolnice, Djui pogine na jezivo neobjašnjen način: elem, on uspe da saspe jedno 5-6 metaka u maskiranog ubicu i ovaj se skljoka u neko razbijeno staklo. Djui isprati ekipu iz bolnice, ali se vrati da ovoga dokusuri. Što je sigurno – sigurno! Kad tamo, a ono međutim! Na staklu nikoga, on zvera s pravom u čudu, a ubica mu iza leđa, raspori ga od učkura do bijela grla… Dobro, ajd to i nekako, samo da nam je film, najbolje tad, ili barem kasnije, objasnio: kako je ubica preživeo te metke u svom trupu? Da nije možda nosio pancir sa sobom u sve akcije? A sve i da jeste, iz te blizine ni pancir ne pomaže!

Dakle, ubiše jednog od glavnih likova serijala („legacy character“, kako se to danas zove) u sceni ovoliko LENJO i NEUBEDLJIVO koncipiranoj! Pa, jebi ga, ako su već hteli ovoliko da jedu govna, ovoliko kvarno da varaju narod nemotivisanim, apsurdno (ne)osmišljenim scenama, trebalo je da ladno uvedu natprirodnog ubicu ili ubice: mogli su Lilard i Urlih iz grobova svojih zamrlih karijera da ustanu, kao zombi-Džejsoni, otporni na metke, na sekire, na staklo, na sve… Više bi smisla imalo nego OVO…

 

Ognjanović u širem izboru za nagradu „Brem Stoker“

 

Dragi moji kultisti, da vam se pohvalim nečim stvarno velikim: možda nisam ušao u širi izbor za NINO-a, ali sam zato barem ušao u širi izbor za nagradu „Brem Stoker“!

Svako ko malo ozbiljnije prati horor zna da je „Brem Stoker“ najveća i najvažnija svetska nagrada u oblasti horora, pre svega književnog (mada dodeljuju i u kategoriji filmskog scenarija i grafičke novele).

Nagrada „Brem Stoker“ (The Bram Stoker Award) je priznanje koje svake godine dodeljuje Udruženje Pisaca Horora (Horror Writers Association, HWA) za najveće postignuće u oblasti pisanja horora. Detaljnije o ovoj nagradi imate na Vikipediji, kao i na zvaničnom sajtu.

Ja sam se našao u širem izboru u kategoriji „Vrhunsko postignuće u kratkoj esejistici“ (Superior Achievement in Short Non-Fiction), sa esejem “The Three Paradigms of Horror” (objavljen u magazinu Vastarien Vol. 4, Issue 2, izdavača Grimscribe Press). Ovde na blogu sam već pisao o tom eseju, a imate čak i link da ga čitate na srpskom, mada do sada još niko nije našao za shodno da ga pročita ili prokomentariše. No, dobro, nema veze; pročitao ga je ko treba, taaamo daaaleko, i proglasio vrednim nagrade od koje nema veće u oblasti horora.

Tačnije rečeno, i ovo moram da naglasim: ovo još uvek nije nominacija. Ovo je širi izbor, ili kako oni to zovu „Preliminary Ballot“, i njega čini deset (10) izabranika. Znači, za sada je priznato da sam ušao u top-10 u toj kategoriji za prošlu godinu. Tek ako uđem u top-5 moći ću uz svoje ime doveka da navodim titulu „Nominovan za nagradu Brem Stoker“ (Bram Stoker Award Nominee). O dobijanju nagrade ne smem ni da sanjam, mada lepo je maštati…

Šta dalje? Ukratko, glasanje traje do 15. februara, a NOMINACIJE (po pet u svakoj kategoriji) će biti obznanjene 23. februara. Tada ćemo znati da li sam ušao u top-5.

Ono što ovoj nagradi daje posebnu težinu jeste to što za nju glasaju samo i jedino članovi Udruženje Pisaca Horora (HWA), dakle nije ovo jedna od onih demokratskih nagrada u kojima svako ko poželi može da glasa preko interneta, i gde onaj koga ne mrzi može da animira svu svoju rodbinu, prijatelje, poznanike, fejsbuk frendove i ko zna koga da glasaju za njega. Po tom principu dodeljuje se, npr. Rondo Haton nagrada (Rondo Hatton Award), za koju sam dva puta do sada bio u najužem izboru („Honorable Mention“), i čije nominacije bi ovih dana trebalo da budu obznanjene. Ko zna, možda me je i tamo neko (opet) primetio…

Vi da glasate, dragi moji čitaoci, ne možete – osim ako nekim ludilom neko od vas ovde nije član HWA. Ako hoćete da pružite podršku, možete je iskazati na neki drugi način, npr. kupovinom knjiga koje pišem (KULT GULA, NAŽIVO, PROKLETIJE) i koje uređujem za Orfelin izdavaštvo...

 

            Nego, evo ko je sve u širem izboru za ovu kategoriju:

 

SUPERIOR ACHIEVEMENT IN SHORT NON-FICTION

Clasen, Mathias – “Fear Not!” (Aeon)

Cowen, David E. – “Introduction” (Victims) (Weasel Press)

Ward, Kyla Lee – “Vampire Poetry” (Penumbra No. 2 (2021)) (Hippocampus Press)

Diak, Nicholas – “Cullzathro Fhtagn! Magnifying the Carnivalesque in Lovecraft Through the Comic Book Series Vinegar Teeth” (Academia Letters)

Ognjanović, Dejan – “The Three Paradigms of Horror” (Vastarien Vol. 4, Issue 2) (Grimscribe Press)

O’Quinn, Cindy – “One and Done” (Were Tales: A Shapeshifter Anthology) (Brigids Gate Press)

Tamásfi, László – “The Devil Flew Away”(Dracula’s Death) (Strangers from Nowhere)

Verona, Emily Ruth – “A Horror Fan’s Guide to Surviving Womanhood” (thefinalgirls.co.uk)

Wetmore, Kevin J. – “Devil’s Advocates: The Conjuring” (Auteur Publishing/Liverpool University Press)

Yuriko Smith, Angela – “Horror Writers: Architects of Hope” (The Sirens Call, Halloween 2021, Issue 55) (Sirens Call Publications)

 

            Kompletnu listu, sa naj-horor romanima, zbirkama, antologijama i dr. kategorijama iz prošle godine, možete pogledati OVDE.

 

            Iskren da budem, ovome se nisam nadao ni u najluđim snovima. Ovo je, do sada, najveće priznanje mog rada koje sam dobio izvan ove zemlje. Čak i ako ostane na ovome, ovo je ozbiljna stvar.  

U Srbiji najbliže što sam prišao nekom važnom priznanju bilo je kada sam 2015. bio u najužem izboru (u top-3 naslova) za nagradu „Nikola Milošević“ za teoretsku knjigu, sa POETIKOM HORORA. Naravno, nisam je dobio. Više o tome, ovde.

 

Kad smo već kod nagrada, više ljudi me je u mejlovima i privatnim porukama pitalo da se izjasnim o ovogodišnjem izboru za NINOvu nagradu i o mom (ne)plasmanu u tom kontekstu.

Posle kraćeg razmišljanja, odlučio sam da je bespredmetno, a možda pomalo i neukusno, da nešto naširoko, u zasebnom postu, iznosim svoje mišljenje o tome, pa ću reći samo nekoliko sažetih stvari, koje smatram nespornim.

- Knjiga kao što je PROKLETIJE nikada ne bi mogla da dobije NINO-a, čak ni sa daleko boljim sastavom žirija od trenutnog. Nikada, ni u sto godina, ne bi mogla da priđe ni u top-5. To je jasno svakome ko bar malo prati šta je prethodnih godina ulazilo u „vrh“ i šta je pobeđivalo. Ne kažem da nije bilo dobrih knjiga u vrhu, dapače, jednu od njih sam snažno pohvalio i pečatirao ovde, dok sam drugu nešto suzdržanije manje-više pohvalio, ovde. Ali, opšta tendencija je da budu birane i nagrađivane knjige čija je poetika, pristup i sve ostalo toliko drastično daleka od mene da to čak nije ni smešno.

- Ako je već tomu tako, zašto sam uopće poslao knjige na natječaj? Prosto rečeno,

a) ovo je samizdat, nema nikakav marketing izvan ovog bloga, mojih frendova na fejsbuku i instagramu: dakle, ne bi joj škodilo malo besplatne reklame, mislio sam, ako je nekim čudom žiri prepozna kao vrednu da uđe u širi, a možda čak i uži izbor;

b) Imao sam 6 primeraka knjige blago čuknutih u transportu za promociju, ništa drastično oštećeno ali imale su manja ulubljenja na hrbatu zbog kojih mi je bilo bzvz da ih nudim za prodaju, pa zato rekoh, ajd greota da se bace, daj da ih dostavim žiriju, čiji portir je bio na 200-ak metara od stana drugara kod kojeg sam u BG noćivao.

- Ipak, čak i sa svim gore rečenim na umu, kazaću ovo: činjenica da NINOV žiri nije uvrstio PROKLETIJE čak ni u najširi izbor, čak ni u top-43 naslova (od oko 190 iz konkurencije) SRAMOTA je, ali za žiri, a ne za mene. Shvatite to kako hoćete, istorija će pokazati da sam u pravu. Ne tvrdim da je baš moja knjiga baš zaslužila nagradu, ali daleko bolji plasman od ovog neplasmana sasvim sigurno jeste. To što je ovi nisu stavili ni u top-43, a kamoli negde dalje, više, čini njih –naaajblaže rečeno– neozbiljnim.

- Stavljam ruku u vatru da nijedan član žirija moj roman nije pročitao do kraja, a prilično sam siguran da neki od njih teško i u ruke da su ga uzeli, makar da prelistaju. Pritom, jedini tu koji me je zaista razočarao jeste Branko Kukić: ne samo zato što sam njega, u toj petorci, smatrao potencijalno najkompetentnijim čitaocem te knjige, nego i zato što je on objavio toliko vrednih knjiga koje se najdirektnije omažiraju, pa i citiraju u mom romanu (Fulkaneli, Arto, Elijade) da sam mislio da će bar on tu nešto videti…

 

Na kraju: ne, nisam zaboravio da je juče bio rođendan ovom blogu. Jeste, 22. januara blog THE CULT OF GHOUL napunio je 13 godina postojanja i tako zvanično postao tinejdžer!

Ali, ovog puta nisam bio raspoložen za uobičajeno blog-slavlje i blog-samotapšanje po ramenima u zasebnom blog-postu. Ima važnijih poslova da se rade ovih dana. Nije vreme za slavlje. Ne još…

Ali, ostajte ovde. Ako znate šta valja, na pravom ste mestu.

HOROR PLANOVI ZA 2022.

  

Ovaj datum, Poov rođendan, ranijih godina bio je rezervisan za dodelu Zlatnih Gulova za horor. Ali, ne valja padati u rutinu ni robovati kalendaru. Prošle godine sam na ovaj datum okačio listu najboljih horora. Mogao bih to i sad, ali shvatio sam da zbog drugih obaveza nisam stigao da za blog napišem osvrte na neke od najboljih horora prošle godine, pa sam se zato ovih dana bacio na njihove reprize, i na pisanje o njima. Dakle, prvo rivjui, pa onda lista. Pa onda Zlatni Gulovi.

A pre svega toga, ono oko čega me stalno zapitkuju: šta se krčka u Gulovoj kuhinji…

 

Nije pametno mnogo mahati planovima, jer komedijaš slučaj i nepredvidive okolnosti ovih Kovid i post-Kovid vremena dodatno komplikuju planove miševa i ljudi… te stoga svaku najavu treba uzimati sa nekoliko zrna soli, i uz obavezno „da smo živi i zdravi“ i „ako bog da“ i „osim ako nešto nepredviđeno ne iskrsne“.

A u gomili varijabli koje nam bliskobuduće planove i namere mogu smrsiti ili bar usporiti stoji i činjenica da je 2022. zapravo Izborna godina, odnosno da u aprilu imamo možda i prelomne izbore na svim nivoima u ovom haosu od države, i da oko njih, i naročito posle njih, naročito ako vlast Psiho-Tiranina bude poljuljana, svakojaka talasanja i tumbanja mogu da se dese.

            Sa svim tim na umu, dodajem još i citat jednog štampara; na pitanje izdavača, kada da očekuje dogovoreni tiraž svojih knjiga, ovaj je odgovorio: „Ehhh… Čovek snuje, Bog odlučuje“.

            Pa, evo šta za ovu godinu Dr Ghoul snuje…

 

1. MOJA PROZA

 

Ove godine planiram da objavim čak dve svoje knjige, obe u izdanju Ghoul Pressa, jedinog izdavača u Srbiji i na celom svetu koji u potpunosti kapira i podržava moju poetiku i koji mi nudi uslove koje prosto ne mogu da odbijem.

 

a) ZADUŠNICE, moj četvrti roman.

Zaplet: Mrtvaci ustaju iz grobova u celoj Srbiji, i to baš na jesenje Zadušnice. Radnja prati više likova i paralelnih zapleta smeštenih u Niš, Nišku Banju i okolna sela tokom ovog vanrednog stanja.

Da, znam da su zombiji otrcana tema, dozlaboga dosadna i meni samome kad je vidim u opisu nekog novog filma ili knjige – ALI, ne kolutajte očima prerano misleći da ćete dobiti od mene dozu deža vija. 

Garantujem vam: a) ovo je nešto sasvim drugačije od zombija i zombi narativa na kakve ste navikli, i b) ovo je roman Dejana Ognjanovića, a to znači da jedino što pouzdano možete očekivati jeste – da budete iznenađeni. I to prijatno.

 

b) RASTAKANJE, moja prva zbirka priča.

Krajnje je vreme da se širem krugu čitalaca predstavim i kao pisac kratke proze, jer imam utisak da me mnogi u tom izdanju ili ne znaju uopšte. Poneki su, ovde-onde, naleteli na možda dve ili tri moje priče, ali malo ko je, čak i od mojih posvećenijih pratilaca i poštovalaca, pročitao većinu njih, a kamoli sve. Napravio sam danas kratku anketu na Fejsbuku, i ona je potvrdila moje slutnje: mnogi moji čitaoci nisu imali pojma da sam pisao kratke priče, a većina među njima jedva da je pročitala dve ili maksimalno tri...

Dakle, sadržaj ove zbirke su moje priče objavljivane u raznim časopisima i antologijama, po prvi put sabrane na jednom mestu, mnoge od njih prilično radikalno redigovane i doterane u odnosu na prvo pojavljivanje. Možda će im biti pridružena i jedna sasvim nova i nigde objavljivana koju sam započeo krajem prošle godine.

 

Više detalja o ovim knjigama, najava pretplate itd. biće obznanjeni kad za to dođe vreme: za sad je prerano da govorim o rokovima, cenama itsl. Gledaću da obe knjige izdam odjednom, jer je tako lakše i povoljnije za mene, a verujem i za čitaoce. Trudiću se da budu gotove ovog proleća, a najkasnije do leta, ali ako aprilska gibanja budu previše extremna i otegnu se do leta, onda možda tek najesen.

 

 

2. ORFELIN

Nastavljam intenzivnu saradnju sa izdavačem Orfelinom iz Novog Sada. Ne mogu sada da otkrijem baš sve što spremamo (jer „neprijatelj prisluškuje“), ali reći ću sledeće stvari koje se spremaju, vezane za knjige koje su pri samom kraju izrade, ili oko kojih već imamo potpisane ugovore sa vlasnicima prava.

 

a) Prva sledeća knjiga „Poetike strave“ je FANTOMSKI LJUBAVNIK, zbirka najboljih sablasnih priča Vernon Li, meni posebno draga: odavno sam se bio namerio na nju, čak planirao da je ja prevedem, ali zbog rada na mojoj sopstvenoj prozi u poslednje vreme morao sam, teška srca, da to prepustim drugom prevodiocu – ali, bez brige, kao i u svim drugim Orfelinkama, i ovde ja vrlo budno i temeljno motrim na prevod.

Pretplatu na nju očekujte tokom februara.

 

b) Ove godine objavićemo još i:

- PLOVIDBU SENKI, zbirku izuzetnih priča Žana Rea, koje će prevoditi isti prevodilac koji je prošle godine za prevod Reovog romana MALPERTUI, takođe kod Orfelina, dobio važnu nagradu;

- NESMIRENI PRAH, zbirku priča Roberta Ejkmana;

- moj izbor najboljih priča strave Džozefa Konrada (koje ja i prevodim);

- moj izbor najboljih priča strave još jednog klasičnog pisca;

- počeću najzad da radim sasvim novi prevod Lavkraftovog romana SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA, a da li će to stići da izađe do kraja godine, videćemo.

 

Pored toga, u razmatranju je i nova knjiga u ediciji „Crna mačka“, sasvim po uzoru na NEKRONOMIKON i KNJIGU EJBONOVU, ali još je rano za tu obznanu. 

Poslednje, ali nikako najmanje važno: tokom ove godine, nadam se pre leta, Orfelin će najzad objaviti novo izdanje moje teorijske knjige POETIKA HORORA, odavno rasprodate. Iz nje se izrodila edicija „Poetika strave“, i pošto izvorište te edicije već godinama nema nigde da se nabavi, čak ni kod preprodavaca, napokon će se pred novostvorenom horor publikom pojaviti MAMA svih tih lepih poetičnohororičnih knjiga koje sam priredio za Orfelin.

Tekst neće biti radikalno menjan, biće samo nekih manjih ispravki i poliranja, a neće ni dizajn biti bitno menjan, ali će povez ovoga puta biti tvrd, a tiraž će biti 1.000 primeraka.

 

 

3. HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA – Robin Vud

Prava za ovu knjigu iz teoriej filma su odavno plaćena vlasnicima, i moj prevod je već trebalo do sada da bude gotov, ali je onda došlo do nekih nepredviđenih budžetskih previranja i poteškoća, zbog kojih rad na ovome nisam ni započeo, a da li ću, i kada – zavisi od institucija nad kojima nemam nikakvu kontrolu.

Želim to da radim, borio sam se za tu knjigu zubima i noktima, samo još da nadležni organi omoguće da se to uradi kako valja i prema inicijalnom dogovoru. Nadam se da Izborna godina neće baciti senku na ovu knjigu, ali sve je moguće, jer izdavač je na uzimala-davala budžetu grada Niša…

 

 

4. VESELI ČETVRTAK

izdanje u redovnoj seriji

I dalje pišem prateće eseje za DILAN DOG knjige, ono luksuzno izdanje sa po tri epizode u svakom, praćeno esejima o tim epizodama koje, osim mene, u zadnje vreme pišu Aca Radivojević i Igor Stanojević. Ove godine bi trebalo da izađu bar dve takve knjige.

U luksuznom, albumskom izdanju epizode Dilana koju je pisao Dario Arđento, DUBOKO CRNILO, koje uskoro izlazi, možete naći i moj esej o toj epizodi i uopšte o vezi Dario-Sklavi-Dilan.

U štampi je, takođe, i album ZARDO, prema noveli Ticijana Sklavija „Nero.“ – osim stripa prema Sklavijevom scenariju, to izdanje sadrži i Sklavijevu novelu, još neke dodatke, i – moj pozamašan esej „Tri nijanse crnog“, u kojem analiziram i kontrastiram tri verzije u osnovi iste priče: Sklavijevu novelu, strip prema njegovom scenariju (koji nije u svemu isti sa novelom) i filmsku adaptaciju, takođe u ponečemu drugačiju i od stripa i od novele, a o kojoj sam odavno, ali vrlo kratko, pisao OVDE. 

5. Početkom ovde godine, za mesec ili dva, na blu reju u Americi izlazi DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, na kojem sam sočinio čitav niz dodataka, intervjua, eseja… Najaviću ga detaljno kad se primakne.

radna verzija omota

 

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin RUE MORGUE, a biće me i ovde-onde još ponegde, ali neka ovo gore bude dovoljno. Za sada!

Pratite ovo mesto i uvek ćete prvi saznati sve što treba da znate o najbitnijim horor dešavanjima povezanim sa mnom, a i šire…

 

DRAKULA – Žorž Bes

Format: 20,8 x 29,7 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 208

Štampa: Crno-belo

Cena: na sajtu izdavača 1.350 din, u knjižarama oko 1.800.

 

Zvanična najava kaže:

Priča o besmrtnom vampiru i sama je postala besmrtna. Znamo je iz folklora i mitova, iz slavnog romana Brema Stokera i brojnih filmskih adaptacija, i nikad nam je nije dosta. Francuski autor Žorž Bes nudi svoju viziju popularne legende, trudeći se, pritom, da ostane što verniji Stokerovom originalu.

Čuven po izuzetnom crtačkom umeću, on bira crno-belu tehniku kako bi dodatno istakao snagu svoje linije i delu dao prikladnu atmosferu jeze i užasa, prateći priču o Džonatanu Harkeru, Mini, profesoru Van Helsingu i drugima koji su se, sticajem raznih okolnosti, susreli sa dijaboličnim stvorenjem, nosferatuom, poznatim kao Vlad III Cepeš, odnosno grof Drakula. Besov Drakula predstavlja delo virtuoza, u kom se jasno vidi da je njegov autor jedan od najboljih stripskih umetnika današnjice.

 

 

Nedavno sam se ovde osvrnuo na Besovu adaptaciju FRANKENŠTAJNA, pa je red da se vratim unazad, i kažem koju i o njegovoj verziji DRAKULE, urađenoj nekoliko godina pre toga.

Pre svega, što se tiče Stokerovog romana, o njemu sam iscrpno pisao u mom doktoratu, tj. u knjizi POETIKA HORORA (trebalo bi ove godine najzad da kod Orfelina izađe novo, blago redigovano izdanje). Malo je reći da se radi o jednom od temeljnih horor romana – zapravo, u pomenutoj knjizi elaborirao sam tezu da se radi o romanu koji je praktično izmislio formu savremenog horor romana, ne samo vampirskog, nego uopšte žanrovskog, hororičnog.

Jedna od stvari na kojima počiva večita atraktivnost ovog skoro 125 godina starog dela (izašao 1897) jeste izuzetno atraktivna priča u kojoj se ingeniozno spajaju Eros i Tanatos, sa čitavim nizom arhetipskih motiva i tema isprepletenih u vanredno vešto komponovanoj, a složenoj pripovesti.

Žorž Bes u ovoj autorskoj adaptaciji, gde je autor i scenarija i crteža, odlučuje da ide na sigurno, i prilično verno se drži romana-izvornika. Za pohvalu je veština s kojom je uspeo da ga sažme na 200 strana, budući da roman ima bar duplo više – dakle, složeni zaplet, sa više likova, lokacija, podzapleta, vrlo je efikasno izložen na tako kompaktnom prostoru, a da se pritom uglavnom ne stiče utisak zbrzanosti, stešnjenosti, jer priča uspeva da diše, pored ostalog i zahvaljujući nadahnutom, dinamičnom kadriranju, sa čestim „duplericama“ ili krupnim kadrovima za hvatanje jezivih prirodnih pustoši, zamkova, ruševina, zgradurina, brodova, okeana…

Crtački je ovo vrlo dobro izvedeno, sa brojnim nadahnutim prizorima na kojima se čitaočevo oko gladno gotskog horora ima na čemu napajati.

Kao i kod vizualizacije Frankenštajnovog stvora, tako i ovde, mogla bi se možda zameriti izvesna nedovoljno maštovita koncepcija „čudovišta“: tamo je Frenk bio polućelava grdosija (stvarno je teško ozbiljno shvatati nekoga ko ima obilatu kosu sa strane, a ćelavo teme!), ovde je Drakula u većem delu stripa prilično bledi starac abnormalno bujne sede kose, osim pred kraj kad se pretvori u pacovolikog Nosferatua.

Ima i nekih bizarnih crtačko-scenarističkih odluka, npr. da početak romana, kada Džonatan dolazi u zamak u Transilvaniji, smesti u duboko snežne predele, iako se i u romanu i u stripu eksplicitno naglašava da je sutra dan Svetog Đorđa (Đurđevdan), dakle 6. maj, kad teško da su, čak i u zabitoj nedođiji u planinama, tako veliki i duboki (ili ikakvi) snegovi. Ali, Besu je svakako bilo lakše (i brže) da svoje crnobele kontraste gradi u snežnom okruženju, sa velikim belim površinama, nego da je morao da crta svaku majsku travku, žbun ili olistalo drvo.

Ali, ovo je možda cepidlačenje. Krupnija zamerka mogla bi se uputiti onome što će u očima mnogih biti kvalitet: naime, u tome što je ovo VERNA adaptacija romana. Za moj ukus i previše verna. Naime, u slučaju FRANKENŠTAJNA, Bes je u rukama imao progresivan roman smelih i večito modernih humanističkih ideja, pa tu nije ni mogao mnogo da omaši u idejnom pogledu. Preneo ih je solidno (mada u kolaterali prenevši i ono reakcionarno „Ima stvari koje čovek ne treba da čačka…“).

Avaj, kod DRAKULE je stvar komplikovanija: taj viktorijanski roman na planu ideja obiluje problematičnim i zastarelim, reakcionarnim nazorima, od kulturrasizma prema Istočnoj Evropi (uključujući detalj sa Ciganima koji pomažu Drakuli), preko konvencionalno-skučenih pogleda na erotizam i ženska prava i slobode i na ulogu/moć religije oličenu u „moći“ krsta i uopšte u svemu što u tom romanu karikaturalno-komično, a u stripu mrtvo-ozbiljno oličava neupitni lik Van Helsinga.

Bes sve to nekritički prepisuje, kao da je bez svesti o konotacijama toga, kao da ga jedino lepe slike i zanimljivi crteži interesuju – pa tako, recimo, što je krupan dramaturški promašaj, on posveti skoro trećinu ovog stripa Džonatanovom lutanju po Drakulinom zamku i čačkanju vampirica (kojih ovde ima pet, a ne tri kao u romanu i većini filmova), ali sasvim preskoči vrlo znakovite razgovore s Drakulom iz romana, u kojima ovaj nagoveštava svoj karakter i MOTIVACIJU da uopšte dođe u Englesku. Kod Besa se Drakulino zlo podrazumeva, ne treba mu dati čak ni senku intencije, motivacije, smisla, on kao karakter skoro da ne postoji. Dovoljno je da se pojavi i kaže JA SAM DRAKULA i svaki čitalac tu treba automatski da projektuje sve ono što zna o tom liku iz brojnih knjiga, stripova i filmova koje je do tada gledao/pročitao, jer Bes nije našao za shodno da se time bavi.

Dakle, Bes propušta priliku da bar u nekom detalju modernizuje, ili preispita, ovu storiju, da makar ironizuje neki problematični aspekat – ne, on potpuno strejt sve prenosi iz romana, i što treba i što ne treba. Ne kažem da je trebalo da bude radikalan kao npr. Kopola, koji je maltene promenio žanr (u njegovom filmu sve postaje mračna, morbidna romansa a ne horor), niti da je njegov crtež morao biti tako radikalno stilizovan, kao Minjolin u strip-verziji Kopolinog DRAKULE, i ne, svakako ne mislim da je trebalo da bude „politički korektan“ pa da, npr. među Lusine prosce ubaci jednog crnca i jednog Kineza, da od Renfilda napravi geja, da Minu prikaže kao omoćenu ženetinu a la Sara Konor – ali, po meni, trebalo je bar negde, nekako, povremeno, da bar malo ironizuje te bombastične i džombastične deonice zastarele i upitne idejnosti Stokerovog romana. A jedini trag „modernosti“ u celom stripu je bizarna odluka da Renfilda nacrta kao Kita Ričardsa.

Dakle, Besov DRAKULA je vizuelno zanimljiv dajdžest romana za one koji nemaju vremena, volje, živaca da čitaju 500 strana viktorijanske (mestimično loše ostarele) proze, pa ga sad, eto, imaju kao „roman u slikama“, solidno prepričan. Nije ni to loše, ali vrlo lako je moglo i bolje.

Naravno, većini čitalaca koji nisu skloni da preduboko razmišljaju o onome što čitaju, a naročito ne o idejama i ideologiji svoje razbibrige, ništa od ovoga što velim neće smetati (hell, neće to ni registrovati), pa zato… ne obraćajte mnogo pažnje na moje umereno gunđanje. Kao što rekoh, većini će činjenica da je ovo verna adaptacija biti kvalitet, a ne problem. To je ta knjiga, takva kakva je, fino precrtana i pritom sažeta, a ako vam je do čitanja između redova, to ćete sami morati da projektujete na mestimične snežne beline ovih stranica. 

12 NAJBOLJIH KNJIGA PROČITANIH U 2021.

 

            Prošle godine pretežno sam čitao knjige vezane za izradu mog romana PROKLETIJE i knjige koje sam prikazivao za magazin RUE MORGUE. Ta se činjenica ogleda i u mojoj godišnjoj listi. Ispod je top-lista, sa kratkim opisima onde gde sam o tim knjigama već pisao, dakle, skoro svi odlomci na engleskom su iz mojih RM rivjua.

 

1. In That Endlessness, Our End – Gemma Files

Grimscribe Press, 2021

 

Insidious is the word: that’s how most of the terrors operate in the latest collection from one of Canada’s leading horror writers, Gemma Files. Seemingly small, innocuous, even mundane events lead up to grim revelations. They rarely assume global proportions, like the apocalypse of doppelgangers who gruesomely leave the bodies of their originals, in “This is How It Goes”, or even to large-scale mayhem, as when Canadians of Latvian descent invoke their Elder in the woods, in “Look Up”.

As Thomas Ligotti said, “We may hide from horror only in the heart of horror.” This book offers first-rate evidence of that stratagem.

 

 

2. To Drown in Dark Water – Steve Toase

Undertow Publications, 2021

 

Steve Toase is a name to remember! Finding his stories, some previously published, plus six original ones, within single covers, produces an impact rarely seen in debut collections. There is style, there is range and, most importantly, there are loads of powerful, unpredictable frights. The stories, averaging at a dozen pages, contain entire universes.

Some are uniquely weird. Some are apocalyptic. Some are satiric. In others, urban decay reigns. Folk horror runs rampant. The old-school scares are most powerful…

 

 

3. The Forge and the Crucible – Mircea Eliade

The University of Chicago Press, 1962

Postoji i izdanje na srpskom, ali meni je tad kad mi je trebalo pristupačnije bilo ovo, na engleskom. Ovo je izuzetna knjiga o alhemiji.

 

 

4. Rites and Symbols of Initiation: The Mysteries of Birth and Rebirth – Mircea Eliade Harper & Row, 1958

Tačno to što piše – rituali i simbolika inicijacije, širom sveta, vrhunska erudicija, sinteza.

 

5. Dawnward Spire, Lonely Hill: The Letters of H. P. Lovecraft and Clark Ashton Smith – David E. Schultz and S. T. Joshi (eds)

Hippocampus Press, 2017

 

Neprocenjivo vredan pregled celokupne sačuvane prepiske između dvojice velikana horora, sa obe strane korespodencije – mada, nažalost, primetno je manji broj Smitovih pisama sačuvan. Pored toga, Lavkraftova su duža, iscrpnija. Sadrži i opsežne dodatke u vidu eseja i pesama koje su posvećivali jedan drugome, kao i nekoliko Smitovih kraćih napisa o fantastici i hororu, pa čak i ukrštene reči koje je sastavljao.

 

 

6. The Valancourt Book of World Horror Stories, Volume Two – James D. Jenkins, Ryan Cagle, eds.

Valancourt, 2021

 

The first volume of Valancourt’s Book of World Horror Stories earned glowing reviews everywhere from Publishers Weekly to Rue Morgue (#197) and was nominated for the World Fantasy Award and Shirley Jackson Award. The second volume has a lot to live up to, and although a hundred pages slimmer, it still contains a wealth of world-wide riches: stories from twenty countries on five continents and originally published in sixteen different languages.

(Ova knjiga zapravo iz štampe izlazi u februaru 2022. ali ja sam je čitao unapred, za prikaz.)

 

 

7. Hymns of Abomination: Secret Songs of Leeds – Justin A. Burnett, ed.

Silent Motorist Media, 2021  

 

At last, a tribute anthology to Matthew M. Bartlett. Matt – who? The editor’s intro says it: “Ligotti, Evenson, Barron, Bartlett… if there’s a ‘canon’ of contemporary weird writers, Bartlett’s unquestionably in it.” Fear not: if you missed Bartlett’s fiery debut collection, Gateways to Abomination (2014) and his other small press publications, after s.j. bagley’s intro you’ll quickly accommodate to the sinister town of Leeds, Massachusetts, with its legacy of witches, black magic, supernatural goats, winged leeches and the omnipresent highly personalized messages from WXXT radio station.

 

 

8. Beneath a Pale Sky – Philip Fracassi

Lethe Press, 2021

 

Reading a Fracassi story is a vivid, cinematic experience, comparable to watching a well-made movie. Reading his second collection (see the first, Behold the Void, in RM#X) is like bingeing several movies, each of which etches itself on your brain. And some of the movies you’ll find within these covers are pretty spectacular… With this collection (which also features an excellent introduction by Josh Malerman) Philip Fracassi has justified expectations which his debut aroused.

 

 

9. Weird Mysticism: Philosophical Horror and the Mystical Text – Brad Baumgartner

Lehigh University Press, 2020

 

Umesto mog rivjua nek posluži opis izdavača: Weird Mysticism: Philosophical Horror and the Mystical Text examines the nature of modern mystical writing and explains the interconnections among horror fiction, philosophy, and apophatic mysticism.Weird Mysticism identifies and evaluates a new category of theoretical inquiry by showing the influence of speculative writing on three intersecting critical categories: horror fiction, apophatic mysticism, and philosophical pessimism. Exploring the work of Thomas Ligotti, Georges Bataille, and E. M. Cioran, Baumgartner argues that these "weird mystics" employ an innovative mode of negative writing that seeks to merge new conceptions of reality. While exploring perennial questions about "the absolute," the Outside, and other philosophical concepts, these authors push the limits of representation, experimenting with literary form, genre-bending, and aphoristic discourse. 

 

 

10. Adapting Stephen King, Volume 1; Carrie, ’Salem’s Lot and The Shining from Novel to Screenplay – Joseph Maddrey

McFarland, 2021

 

Stephen King has inspired more motion picture adaptations than any other living author. Thus, no wonder that several books have already been devoted to his cinematic adaptations, from The Films of Stephen King (1986) to Screening Stephen King (2018). Yet, at least two qualities set apart McFarland’s project from the previous ones. One is its scope: a series of books means more space and details than one volume could ever devote for any single film. The other is its stress on the screenplay(s): since the author’s stated goal is “to focus on the ways and reasons that Stephen King’s stories have been reconfigured by different storytellers for different mediums at different times”, Joseph Maddrey aims to analyze all significant steps in the process of adapting a written page into a screen story.

 

 

11. The Exalted and the Abased – Damian Murphy

Snuggly Books, 2021

 

Snuggly Books specialize in decadent, occult and weird literature, both contemporary and classical (often translated from French). Damian Murphy’s fourth collection, The Exalted and the Abased, offers a perfect summation of these three threads. Although the author was born and lives in Seattle, Washington, his themes and approach have very little to do with the dominant Anglo-American approach to today’s genre literature. Rather, they are nourished by Mittel-European fantastic writings of the early 20^th century by the likes of Bruno Schultz, Stefan Grabinsky, H.H. Ewers and Gustav Meyrink, and are situated in similar surroundings.

 

 

12. Najbolje horor priče jednog klasičnog autora...