LEGENDA O ARNU

 

Autori: Žan-Klod Gal (crtež), Žan-Pjer Dione (scenario) + Filip Pikare, Bil Mentlo (ko/scenaristi po jedne epizode)

Originalni naslov: Épopées fantastiques 

Format: 210 x 297 

Broj strana: 200 

Povez: Tvrdi 

Kolor: crno-belo 

Godina izdavanja: 2022. 

Izdavač: Stalker, Beograd

Biblioteka: Zona

https://stalker.rs/prodavnica/zona/legenda-o-arnu/

 

Šta kaže izdavač?

 

Legenda o Arnu zbirka je stripova koja spada među klasike epskofantastične literature. U njoj su priče o junacima i bitkama iz sveta koji nije naš, mada bismo lako mogli da zamislimo da su se slične priče zaista odigrale. U noj ima i mačeva i magije, ali pre svega ljudi koji kroje svoju i sudbinu svog sveta. To je muški svet rata, nadmetanja, krvi, znoja, mišića, osvete i trijumfa. Pa ipak, neretko se naglašava kako uprkos, ili možda upravo zahvaljujući, nabrojanom ove priče prenose antiratnu poruku.

Tvorci ove knjige, Žan-Pjer Dione i Žan-Klod Gal, dva su autora od izuzetnog značaja u svetu ljubitelja stripa. Iako su nastale još na početku njihovih opusa, prve priče o armijama Osvajača i Arnu spadaju u najvažnije koje su stvorili. Nije nepravedno primetiti kako je Dione u izvesnoj meri podredio svoje pisanje Galu dopustivši mu da raširi krila toliko široko da ga u najvećoj meri zbog ovih stripova danas svrstavamo u evropski crtački Panteon.

 

Zavirite u knjigu:
legenda_o_arnu_zavir.pdf

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

LEGENDA O ARNU je jedan od najlepše nacrtanih stripova koje sam ikada imao u rukama: zadivljujuća crtačka veština spojena je sa pompeznim prizorima izvedenim u tehnici „sitnog veza“.

Fantastični, egzotični svet – čas neka evropolika, Francuskolika Evropa (?) sa vitezovima i katedralama, čas neka bliskoistočnolika pustinjetina sa svojim kitnjastim hramovima i velelepnim gradovima, što novim, što polusrušenim – zapravo je izmaštani, aistorijski svet, prikazan sa realizmom kakav se retko viđa.

Namerno naglašavam svet, a ne junaka, jer svet ovog stripa fascinantniji je od nominalnog glavnog junaka, koji se u bizarnoj strukturi ove pripovesti prvi put javlja, kao dečak, tek na 80. strani od ukupno 190 koliko ih strip ima (plus još 5-6 sa kolor reprodukcijama korica).

Svet ARNA najviše me podseća na fantazijske svetove Klarka Eštona Smita (da li ste već nabavili KNJIGU EJBONOVU, i zašto niste?), ali sa donekle zatomljenom fantazijom, a sa nešto povećanim realizmom.

Ovime hoću reći: da, postoje ovde čarobnici, i vidimo ih na delu kako izazivaju magijska dejstva koja nisu sasvim sa ovoga sveta, ali nema tu baš nekih preteranih demona i kreatura iz Smitovih poetskih delirijuma. Da, u jednom neočekivanom trenutku, pred kraj ove duge avanture, videćemo u horor-akciji i spektakularno zastrašujuće biljke-pijavice koje proždiru ljude, a izgledaju skoro kao kakva lavkraftovska amorfna masa pipaka, neki šogot u spoju sa ljudožderskom vegetacijom iz Smitove priče „Seme iz grobnice“.

Ali to su izuzeci. Fantastika je ovde više u nagoveštajima, u atmosferi, u potencijalu, nego u ostvarenom, prikazanom. Ipak, ovo je definitivno svet prikazan kao takav da u njemu magija itekako postoji, a granice mogućeg i verovatnog ozbiljno su rastegnute, sa onostranim stalno tu negde, iza ugla.

Kad sam već kod asocijativnog polja u koje bih smestio ARNA, mogu reći da me je često podsećao na remek-delo Dejana Nenadova, ELAZAR, album od više kraćih priča takođe smeštenih u nekakvo izmaštano pustinjsko kraljevstvo u kojem se, kao i u ARNU, sudaraju ljudske strasti, borba za vlast, smrtnost i – besmrtne sile i vrednosti koji mogu, ali i ne moraju uvek imati eksplicitno fantastično otelotvorenje. Ova sličnost naročito važi za izrazitije metafizički intonirane početne epizode albuma o ARNU, koje su mi čak i draže od Arnovog osvetničkog pohoda…

Na vizuelnom planu, naročito kad Gal do najsitnijih detalja crta super-egzotične hramove i gradove i njihovu titansku arhitekturu, povremeno me je vizuelnost podsećala na Filipa Drijea, čijim je odličnim albumom NOĆ (klikni za moj prikaz) Stalker i započeo svoju kratku ali već vrlo slatku izdavačku avanturu. (Istina, u tom albumu nema stilizacije o kojoj govorim, jer svet NOĆI nije svet fantazije nalik ARNU. Za to bolje potražite, recimo, Drijeov LONE SLOANE serijal, koji se nadam da će Stalker moći da dovede i domaćim čitaocima…)

Što se scenarija tiče, on je u senci crteža, ali ovo, bar iz mog ugla, nije kritika, jer kao što ja to uvek ponekad kažem, u vizuelnim umetnostima uvek mi je primarna vizuelnost – ili prostije rečeno, radije ću da uživam u odlično crtanom stripu čija je priča tek OK, nego da se divim spektakularno vickastim i neznamkolko pametnim dijalozima u preogromnim balonima teksta koji natrpavaju kadrove sa tek OK crtežom (školski primer ovoga: PREACHER).

Dakle, Arnova putanja, od ugnjetenog i porobljenog dečaka do odraslog ratnika i osvetnika, i njegov pohod na zlikovce, i zauzimanje njihovog mesta (ali doslovno, što znači: pretvaranje u vladara ni po čemu boljeg od tih koje je zamenio) izvedeni su korektno, dovoljno zanimljivo, ali ni blizu tako maštovito i narativno složeno kao što je to crtež koji sve to prati (ili koristi kao alibi da se razmahuje).

Sve u svemu, za crtež od mene A+ a za scenario B+ što, u krajnjem skoru, još uvek ovo čini izuzetno vrednim i dobrim izdanjem koje bi sebi trebalo da pribave pre svega svi ljubitelji epske fantastike, mada će i hororisti imati itekako mesa da sebi ovde glođu, ne samo u brojnim scenama krvavog nasilja (glave se rascopavaju i odsecaju, ruke se seku, krv šiklja, nema skrivanja), nego i u svim tim magijskim epizodama, čarobnjacima, pustim tajanstvenim gradovima, ruševinama, hramovima, zmijurinama, pipkoidnim šogot-biljkama i drugim čudima.

Dakle, zbog svega toga, savetujem da zaronite u KNJIGU ARNOVU, a kad se zarazite tom fanta-epskom egzotikom, bacite se u još fantastičniju, još hororičniju, još egzotičniju KNJIGU EJBONOVU…

 

RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM

 

Autor: Krista Flajšman

Izdavač: Red Box, Beograd

Mek povez

152 str

 

Zvanična najava:

Tomas Bernhard se neretko upuštao u televizijske intervjue, ali Kristu Flajšman je posebno cenio kao sagovornika. O tome najbolje svedoče dva poznata intervjua, koje je uradio zajedno s njom - Monolozi na Majorki iz 1981. i Uzrok samome sebi, snimljen u Madridu 1986. U ovoj knjizi se osim ova dva televizijska intervjua, nalazi i intervju iz 1984. godine povodom objavljivanja njegovog romana Seča šume.

 

Ghoul’s view:

S najvećim uživanjem sam pročitao knjigu RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM i s najsnažnijom strašću joj lupam svoj Pečat Preporuke.

Nema tu mnogo iznenađenja: Bernhard mi je jedan od desetak najomiljenijih pisaca izvan horor žanra, fascinantan lik, jedan od malobrojne nekolicine čija sam SVA dela pročitao – nažalost ili na sreću, nema ih mnogo, odnosno nisu mnogo obimna. Njegov roman u proseku jedva ako nešto malo prebaci 100-150 strana – u tom pogledu je izuzetak BRISANJE: RASPAD, po meni najbolji njegov, najžešći, najnemilosrdniji, ali upola u šali a ¾ u zbilji rekao bih da deo njegovog kvaliteta leži baš u dužini: jer, Bernhard je toliko neopisivo zabavan i drag za čitanje, da NARAVNO da će mi njegov roman od 450 strana biti draži i bolji od romana od 150 strana! Istina je da su njegovi romani, u izvesnom smislu, rađeni po principu Less is More (nabijeni, kondenzovani, bez tupljenja i davljenja gugutki), ali utoliko pre je jači i bolji onaj njegov koji, sledeći iste principe, ima dupli ili trostruki obim. If Less is More, how much More is MORE!

U svakom slučaju, ako ste fascinirani ovim piscem kao ja, proždraćete ovih 150-ak stranica RAZGOVORA kao ništa, i cvileti što nema više; a ako ste nekako uspeli da do sada ne pročitate ništa od njega (iako je, recimo, LOM prethodnih godina objavio popriličan broj naslova, ako su vam promakla ranija izdanja nekih od njih), mislim da će vas ova knjiga lepo uvesti u njegov bizarni, zavodljivi, mračni, ekscentrični, mizantropski, smoreni, osećajni, pronicljivi, otkrovenjski svet.

U ovim razgovorima on se otkriva, više kao pisac i mislilac nego kao čovek, jer ipak su ovo razgovori rađeni za televiziju, što znači da i u njima on pažljivo gradi svoju personu i teško je reći šta od izrečeno zaista misli, i da li misli baš sve ovo, i baš ovako, i do kraja, ili to baca pred publiku u pomalo začinjenom obliku, kao neku vrstu mamca, ili žvake za mozak, ili provokaciju.

Hiperbola je svakako jedna od važnih odrednica njegovih dela, i ona je vidljiva i u ovim intervjuima, u preterivanjima raznih vrsta koja često odvode stvari do ivice apsurda, ili dalje, ALI a) apsurd je temeljna istina našeg postojanja, i b) jedino u apsurdu, u iskrivljenom, preterano stilizovanom „ogledalu“ možemo, uveličanu, dobro da vidimo svoju istinu. I Bernhard nam je na svoj proročanski, hijerofantski način ogoljava – čak sa dečačkom bezobzirnošću i nehajem ukazuje baš na ono što bi tzv. zreli, vaspitani, pristojni ljudi hteli da ostane skriveno, neizrečeno. Tipično za jednog (po svemu drugome netipičnog) Austrijanca, iako su njegovi stavovi sasvim pankerski, on je skoro uvek i svuda utegnut u košulju i kravatu…

Naravno, u vreme ovih razgovora, tokom 1980-ih, Bernhard je daleko od dečaka, dapače – to je poslednja decenija njegovog života, on je na ivici groba, zreo, iskusan, ostvaren, slavan (za austrijske prilike) – ali je i dalje onaj isti provokator i zajebant, mračnjak, beskrajno duhovit, kao i uvek.

I on ne koči ni za koga, ne dodvorava se nikome, ne ublažava svoje reči kako bi bile svarljive dokonoj buržoaziji koja tiho vari večeru posle TV dnevnika. Za njega ne postoje „svete krave“ – Frojd bi rekao „svete kurave“, a o Frojdu Bernhard kaže: „Jedna od malobrojnih velikih ličnosti čija je veličina opstala uprkos tome što su imali bradu“ (str 15). O Šopenhaueru: „Što je ogorčeniji, to je smešniji… Kako možete ozbiljno da shvatate čoveka koji je bio oženjen pudlom?!“ (str. 25). O ljubavi: „Uvek završite u kiču kada opisujete ljubav, jer ljubav je sve“ (41 str).

Beskrajno je zabavan kada govori o tome koliko mu prija da se odmara u Španiji, zemlji čiji jezik ne govori, pa može sebi dopustiti „osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da pričaju samo o važnim filozofskim temama“ (str. 20). O tome u kakav ga je grohot smeha bacalo kad bi mu se baba izgorela na plotni šporeta. O užasu i gadosti rođenja, kako je prvo što je uradio njegov bratić kad se rodio bilo – da ga popiša po licu. O crkvi: „Ono što su mladima gole žene ili goli muškarci, starcima je raspeće“ (str. 49). I naravno, kad bocka Austriju, svoju domovinu, tako slatko-gorko: „To je malena zemlja sa ljupkim ljudima, ali su svi zlobni i nebitni, a pored toga su još katolici“ (str. 110).

Ponegde u svojim stavovima o ženama pomalo preteruje (neki zadrti feminista rekao bi da MNOGO preteruje), i teško mi je da poverujem da je sasvim iskren u tim trenucima, jer prilično tu omašuje, ako se doslovno shvata, npr, kad kazuje kako žene nemaju istrajnost, kako olako odustaju (str. 57), kako je nemoguće da ustanu protiv sveta muškaraca (str. 62) itd.

Takođe su kontroverzne (mada, rekao bih, bliže istini) njegove tirade protiv dotirane književnosti, bilo kakve državne pomoći piscima: „Zavisnost sakati svaku rečenicu koju napišete… Umetnicima bi trebalo potpuno zatvoriti i zaključati vrata kroz koja žele da prođu“ (str. 102).

Možda je i najdragocenije, pred kraj ove knjige, njegovo ismevanje današnje književnosti, ne samo austrijske, sa njenim kvazirealizmom i gomiletinama opisa i detalja – nasuprot tome Bernhard stavlja poetiku IZOSTAVLJANJA (dakle, brisanje zamajavanja opštepoznatim stvarima), zasnovanu na opisivanju onoga što se NE VIDI, unutrašnjih procesa a ne odela koje neko nosi ili automobila koji vozi.

Sve u svemu, u ovim razgovorima je vrlo malo ćaskanja – i oni su, kao i njegove knjige, kondenzovani, posvećeni bitnim, velikim temama, koje su obrađene sa osvežavajućom preciznošću, umećem da se u nekoliko rečenica, u jednom pasusu, sažme suština, što je jedna od najvećih veština i umeća koja beskrajno cenim.

Zbog toga, ne prebrojavajte stranice ove knjige, niti dinare u svom džepu, ova knjiga vredi svoje težine u zlatu (ako se uopšte njena vrednost mora izražavati u merilima materijalnog). Čitajte Bernharda jer to je za moj groš krajnje redak pisac koji NE UME, fizički NE MOŽE da mi dosadi: uvek je svež, zabavan, neočekivan, drugačiji, svoj. Koliko takvih znate?

BONES AND ALL (2022)

**(*)

2+/3-

SASVE KOSKE je Gvadanjinov kanibalski ljubić za omladinu. Meh. Prazno, uninvolving, pre svega zbog tankih, skoro iritirajućih likova: igraju ih simpatični glumci, ali to što su mladi i lepuškasti nije dovoljno da im likovi budu prijemčivi.

Kritika naročito hvali ovu melez (?) curicu, Tejlor Rasel, mada ja ne bih rekao da je bogzna kako imala zahtevan posao s tom ulogicom i s time što joj pruža scenario (prema nekakvom omladinskom romančiću). Mislim, u redu je, dobra je, obećava, biće nešto od nje, ali da je ovo nekakva ulogetina godinetine, to nije nikako.

Malo toga zanimljivog desi se u ovom filmu, a i to malo je većinom u prvoj polovini, uglavnom – ništa za legendu ili višestruko gledanje, tumačenje, kamoli uživanje. Ovaj tanak i plitak film je sav u površini, u izgledu, u mudu (mood) koji se da konzumirati smesta, na prvu loptu, i ne traži vraćanje po još.

Nategnuti su i sasvim neuspeli pokušaji da se macolama nabije neka emocija u likove i odnose koji su nesnosno plitki. Recimo, temeljni motiv filma, kanibalizam, niko od likova ama baš nikako ne istražuje niti preispituje: niko ovde ne postavlja temeljno pitanje naše današnje kapitalističke egzistencije: „Ima li iko pravo da živi na tuđi račun? Ali BUKVALNO, da li je u redu drugi da mre da bih ja živeo?!“

I ne samo što ga likovi ne postavljaju, nego to ne čini ni film, koji mrtvoladno to uzima kao datost, kao neki life choice: eto neki vole da ofarbaju kosu u drečavo (kao Šalamej u ovom filmu), neki da nose minđušu u nosu, neki da budu vegetarijanci, a neki, eto, jer ih nešto iznutra tera, da žderu naživo sirovo ljudsko meso i piju toplu krv iz još drhtavih telesa.

Šalamej, čak, ima kao neki kodex da za žrtve bira samce i kretene koji zaslužuju da umru: jedan zato što je bio neljubazan u apoteci (!), drugi zato što je delovao ko gejpeđer, a takav po definiciji nema ni kučeta ni mačeta pa može bezbolno da se izede jer kome će faliti, je li (samo što se u tom slučaju Šalamej zajebe, jer ispadne da je taj lik zapravo imao i ženu i sitno dete kodkuće! a šta ćemo sad?!).

Ako oćete road-trip film o ljudima koji se na različite načine nose sa svojom zavisnošću od ljudske krvi, ali da je, za promenu, dobar, zabavan, dinamičan, lep, i prilično pametan – bolje gledajte/reprizirajte NEAR DARK. OK; nije ni taj film savršen, naročito mu je glavni muški lik nepodnošljivo bled i nikakav, a i kraj u kojem se vampir izleči od svoje posebnosti i postane „normalan“ (dosadan, isti ko i svi drugi) je tupavo konvencionalan, ali mnogo toga u tom filmu je beskrajno vickasto i zabavno i dobro, što se za KOSKE ne može reći, jer na njima malo toga ima da se glođe.

Dobro, biću pošten: iz Ok čorbice Ok glume i Ok situacija izdvajaju se dve scene koje bih nazvao odličnim – a što je još lepše, u ovoj pretežno-dramici, odlične su iz HOROR razloga. U prvoj, Šalamej i meleskinja slučajno noću susretnu nekog vrlo zajebanog i scary-as-fuck kanibala (Stulbarg! Razumevanja puni tatko iz ZOVI ME KAKO SE VIKAM!) a sa njime je, još zabavnije i bolesnije, lik kojega ovaj zove „grupi“ – tip koji nije kanibal po prirodi, ali voli da pogleda… Mada se ništa naročito tu ne desi, scena je pregnantna nagoveštajima gnusne morbidnosti zahvaljujući odličnoj glumi, igrama svetla i senki, i izrazima faca te dvojice bolesnika.

(Uzgred, kad su već prizvali starog znanca iz IMENA, čudno je da za ovog lika nisu kastovali Armija Hamera, koji je danas praktično kenselovan iz Holivuda zato što se u nekim SMS porukama zajebavao da ga kao pali kanibalizam, voleo bi da „izede“ tu neku curu kojoj je pisao, dal s koske il bez koske ne znam, uglavnom ona ga, naravno, prodala tabloidima, i sad Armija nema nigde… Zato velim, mogo je bar Luka da ga pozove, da ortak zaradi koju crkavicu jer skup je život u ElEju… Iako, realno, Stulbarg je stvarno pokido ovu kratku ali slatku pojavu!)

U drugoj super horor sceni, meleskinja najzad, nakon izvesne potrage, uđe u trag svojoj majci, i nađe je u nekakvoj ludnici. Skoro-katatoničnu kevu jezivo igra Kloi Sevinji, a boles’ prvo počinje sitnim detaljima ulaska u ludnicu i glasova-prizora drugih pacijenata, pa raste kad vidimo njene prazne oči, pa nas šokira kad vidimo da ona nema obe šake nego samo patrljke (ne sećam se dal beše rečeno ili samo implicirano da je ona sama sebi pojela šake), a sve to kulminira SPOOOOJLEEEEER – otkrićem zašto je ostala u životu tako dugo, i zašto je napuštenoj kćeri ostavila to pismo, i zašto je sad zamajava… To otkriće je jezivije od bilo čega drugog u ovom filmu…

Avaj, obe ove najbolje scene su negde oko sredine filma, i do kraja im se ništa više ne primakne.

Središnji odnos u filmu je kilavo prikazan: Šalamej i crnka se nešto kao spanđaju ali na neki čedni način da nije jasno dal su zajedno na neki kao-bratski način, ili oće da se jebu. Nema tu strasti nego se, u najboljem, nešto kao ljubakaju, i onda rez, kraj scene, i mi ne znamo dal su se jebali ikad u celom filmu. A zašto je to bitno? Pa, bitno je, jer u tom kontextu bismo najbolje prozreli prirodu i dubinu njihovog odnosa (njegovu karnalnost, mesnatost, vezu s kanibalizmom).

Naslov bi trebalo da implicira svekonzumirajuću, sveproždiruću ljubav bez ostatka – ali Luka, misteriozno, kao da iz te knjižice za omladinu, tog nekakavog Tvajlajta s ljudožderima, prenosi njegovo PG-13 puritanstvo i suzdržanost pa tako dobijemo jednu „ljubav“ u rukavicama, više kao neko prijateljstvo s benefitima (od kojih vidimo samo ljubljenje).

A pošto ne osetimo ni senku strasti u njihovom odnosu, ni „tragični“ kraj nema neki jači impakt. Tim pre što taj kraj ne dođe kao posledica njihovog odnosa, sila koje oni nose sa sobom: recimo, u jednom trenu se kaže da je Šalamej slabija karika u tom odnosu, što se i nazire; i da je on poput narkomana, na koga takođe liči onako žgoljav i s podočnjacima. I ti sad očekuješ da će on nekako da prsne, da dovede tu vezu u krizu, kad ono, kurac – „razrešenje“ dođe kao u domaćem filmu gde, kad scenarista-reditelj ne zna kako da rasplete priču, a on ubije junaka, i to tako što neki levi lik iz offa upadne, niđe veze, i ubije ovoga nizbogčega…

A sad odoh da nađem neko blato i da od njega pravim Gvakamolinjovu SUSPIRIJU, koja mi se inicijalno nije bila naročito svidela. Mislim, ne sviđa mi se i dalje (i to je još uvek 3-), ali je barem znatno zanimljivija i višestruko gledljivija-slušljivija u svojoj promašenosti – za razliku od ove Kajganićeve kajgane od dva golubija jajašca koja sve što ima da kaže i pokaže na prvo gledanje. Može se ovo jednom pogledati, nije toliko loše, a ima i par finih ideja i scena; ali nema potrebe da se, zatim, ovim suvim, oglodanim koskama ikad više vraćate.

FILMSKI FESTIVAL „ODRAZ STRAVE“

            U okviru akcije „Srpskim horor filmom protiv horora srpske stvarnosti“, imam vas zadovoljstvo obavestiti o jednom vrednom dešavanju u Beogradu ovih dana u kojem ću i ja, naravno, uzeti učešća. Pre samo mesec dana sam, u okviru Festivala srpskog filma fantastike, u DKC-u vodio javni razgovor sa članovima srpskog dela ekipe filma HELLRAISER. A sada, u subotu, učestvovaću na toj istoj DKC bini, ali u okviru drugog festivala (novog! premijernog!) na tribini o potencijalima srpskog horora…

            Evo najave organizatora sa svim detaljima i satnicom.

            Naglašavam, iako i dole lepo piše: Ulaz na projekcije filmova i na tribine je besplatan.

            Kadijine fotke, kao i one iz njegovih filmova, koje vidite u ovom postu potiču iz moje arhive, i većina je objavljena u mojoj knjizi VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU (2017).

 

FILMSKI FESTIVAL „ODRAZ STRAVE“ POSVEĆEN DELIMA
ĐORĐA KADIJEVIĆA

 

Filmski festival „Odraz strave“ održaće se u petak i subotu 16. i 17. decembra 2022. godine u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Prvo izdanje festivala posvećeno je stvaralaštvu eminentnog reditelja Đorđa Kadijevića i ima za cilj pokušaj revalorizacije filmskih dela iz žanra horora, koja su svojom estetikom i sadržajem unela nove kodove u srpsku i jugoslovensku kinematografiju.

Iako se dugo verovalo da je njegov film Leptirica (1973) prvi horor film u našoj kinematografiji, ta titula pripada ranijem, nepravedno zaboravljenom, Kadijevićevom filmu – Darovima moje rođake Marije iz 1969. godine, sa Nedom Spasojević i Slobodanom Cicom Perovićem u glavnim ulogama. Film je zamalo bio zabranjen, emitovan tek aprila 1970 i potom prepušten zaboravu. Pored njega, posetioci će na festivalu moći da se podsete i kultnog Kadijevićevog ostvarenja, Leptirice (1973). (Napomena: oba filma biće prikazana sa DCP-a, a ne sa video-bima itsl. kako ste ih možda do sada gledali.)

„Darovi“ su ne samo prvi srpski nego i jugoslovenski film koji nedvosmisleno pripada žanru horora, ali istovremeno i prvo televizijsko ostvarenje snimljeno filmskom tehnikom u eksterijeru. U petak 16. decembra od 19 časova biće održana projekcija filma „Darovi moje rođake Marije“ i to će ujedno biti prva bioskopska projekcija ovog Kadijevićevog dela ikada upriličena.

Uz projekcije oba filma, festival će činiti i prateće tribine na kojima će, pored poznatih imena srpske fantastike i filmske kritike, učešće uzeti i reditelj Đorđe Kadijević.

Nakon projekcije filma „Darovi moje rođake Marije“ uslediće razgovor sa rediteljem o turbulentnim iskustvima tokom snimanja filma, a naročito o događajima koji su usledili i doveli gotovo do zabrane emitovanja tog kinematografskog ostvarenja. Razgovor sa Kadijevićem vodiće dramaturg Mihajlo Vitezović.  

Nakon projekcije „Leptirice“, koja je na programu 17. septembra od 19 časova, uslediće tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma” na kojoj će o Kadijevićevom stvaralaštvu, književnim i drugim uzorima, kao i perspektivama razvoja horor žanra u srpskom filmu govoriti: Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista;  Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj; i Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista.

Ulaz na projekcije filmova i na tribine je besplatan.

Prateći program Festivala činiće izložba ilustrovanih plakata Stevana Aleksića, vizuelnog umetnika i profesora na Fakultetu savremenih umetnosti. Reč je o tri Kadijevićeva filma: „Darovi moje rođake Marije“, „Leptirica“ i „Sveto mesto“. Sva tri filma imaju izražene glavne ženske likove kao nosioce strave, i sva tri za svoj uzor imaju književni predložak. „Darovi“ su nastali po uzoru na pripovetku Momčila Nastasijevića, „Leptirica“ prema pripoveci Milovana Glišića o vampirskoj legendi „Posle devedeset godina“, a scenario za „Sveto mesto“ nastao je prema Gogoljevoj pripoveci „Vij“.

Posetioci Festivala moći će da degustiraju crveno vino, koje će obezbediti prijatelji festivala iz smederevske vinarije „Janko“.

Festival organizuje Klub za kulturu i umetnost SKAZ, uz podršku Sekretarijata za kulturu grada Beograda, Radio-televizije Srbije i Dvorane Kulturnog centra Beograda. Glavni nosilac projekta je Marija Stanojević, zaljubljenica i promoterka horor žanra, koja vodi Klub SKAZ od 2016. godine. Klub se do sada najviše bavio promovisanjem fantastike i besplatnom alternativnom edukacijom. Zajedno sa Mihajlom Vitezovićem, dramaturgom i moderatorom programa, pokrenula je prvi samostalni filmski festival posvećen isključivo horor žanru i jedini takve vrste u Beogradu (Ghoul upad: pretpostavljam da se ovim hoće reći da je Odraz strave jedini posvećen samo hororu, za razliku od Festivala srpskog filma fantastike, gde je horor samo jedan od žanrova kojima se bave.) . U planu je da se festival „Odraz strave“ organizuje jednom godišnje i da se uređuje tematski.  

 

PROGRAM

 

PETAK 16.12.

 

19.00

Svečano otvaranje festivala Odraz strave i uručivanje nagrade „Ogledalo strave“ reditelju Đorđu Kadijeviću

 

19.10

Prvi put na bioskopskom platnu

DAROVI MOJE ROĐAKE MARIJE (1969)

režija Đorđe Kadijević (48')

 

 

Uloge: Neda Spasojević, Slobodan Cica Perović, Ljiljana Krstić

 

Momo prati sudbinu svoje preminule rođake Marije, nekad prelepe devojke čija je lepota postala kobna za nju i sve oko nje od trenutka kada ogledalo uđe u njen dom.

 

20.00

Tribina sa autorom filma, rediteljem Đorđem Kadijevićem

moderator: Mihajlo Vitezović

 

SUBOTA 17.12.

 

19.00

Projekcija filma

LEPTIRICA (1973)

režija Đorđe Kadijević (63')

 

Uloge: Mirjana Nikolić, Petar Božović, Slobodan Cica Perović

 

Strahinja je siromašni mladić u želji da se oženi ćerkom zemljoposednika koji se protivi njihovom braku. Da bi se dokazao, mladić postaje vodeničar u obližnjoj vodenici koju je zaposeo vampir.

 

20.10

Tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma”,

učesnici: Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista

 Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj

Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista

moderator: Mihajlo Vitezović

NAPOMENA: Za nekoliko nedelja Kadija će napuniti 90 godina. Veliko je blago da tog čoveka još uvek imamo među nama: iskoristite ovu priliku, jer ko zna da li ćete i kada imati novu, da ga vidite i čujete uživo, da uživate u njegovoj živoj reči, da ga ponešto uživo priupitate i dobijete potpis na primerke njegovih knjiga koje imate…