SHELTER (2010)

**(*)

2+

džulijana mur. džonatan rajs mejers. i još tušta i tma dobrih epizodista i drugopozivaca, u solidno budžetiranom, 'stilskom' psiho-trileru koji se ubrzo izvrgne u natprirodno. yeee-haaay, fun for the whole family, no?

NO!

ovo počinje vrlo dobro, sa nekim simpa likovima i sa intrigantnim situacijama u kojima, na početku, nije jasno kuda to sve vodi – isprva ima misterije, intrige, čovek se unese, obraduje da će najzad videti jedan pametan triler sa živim likovima – a onda, posle oko pola sata il tu negde, SHELTER počne da klizi ka ponoru i druga polovina se pretvori u takvu treš paradu da je mene bilo sramota zbog džulijane (koju inače poštujem) da to gledam. zaplet nema ni najmanjeg smisla i toliko je besmisleno i usiljeno zakomplikovan natrpavanjem svega i svačega, i to takvim tempom, reklo bi se samo zato da bi ljudi prestali uopšte da razmišljaju o tome 'ali kako onda...?' 'a zašto su oni, umesto da...?' ili 'zar nije logičnije da...?'

to se razvije, tj. razbije u takav neopisiv galimatijas od polusvarenih i nekoherentnih i uzajamno poništavajućih 'ideja' iz drugih, daleko boljih filmova – prastara epidemija, čudesni izlečitelj (zapravo, nevernik koji u dilemi Bog ili Vakcina – bira vakcinu! zlikovac!), apsurdna kletva, još apsurdnije čekanje decenijama da se ona aktivira, savršeno nelogični i proizvoljni načini njenog emaniranja a o njenim žrtvama da i ne govorim – dakle, sve to nema veze s mozgom, jer je orkestrirano u jednu thrill-paradu (samo, bez thrilla!) koja postepeno postaje sve explicitniji morality play.

da, govno-krem na bajatu tortu je još jedna bljuzgava nemušta propoved od sorte koju posebno intenzivno mrzim, i već sam je obilato pljuvao i u FAUSTOVSKOM EKRANU i ovde na blogu (kod KNOWING, npr.) – ona lažna dilema između razuma i vere. kao, ako ne veruješ u downright budalaštine – ti si onda samo suvoparna, dosadna, 'razumna', ograničena osoba, nesposobna da vidi Boga...

ofucani fazon – naučnik/ca koji veruje samo u objektivnu naučnu spoznaju bude suočen/a sa onostranim (demonskim) i onda preko tog đavolskog trnja dođe do zvezda prosvetljenja. koliko je ovo đubre jasno je ako vam spojlujem kraj koji sam odma znao da će takav da bude čim je uveden motiv seobe zloduha iz tela u telo. NARAVNO da će da ga utepaju na kraju, i NARAVNO da će u poslednjem SUPRAJZING kadru da se neko obližnje derle il tako neko u okolini da se iskezi i TA-DAM, evil lives!

boh-ring!

mda: trebalo je da me zabrine još natpis na plakatu 'from the writer of IDENTITY'. al, ko velim ako bi se mejersov agent i zajebo, džulijanin ne bi. ta žena ne igra u dreku. crvc. za sve postoji prvi put. evo ga. od ovog dreka nema sheltera! when the hollywood shit rains – it POURS!

LJUBAV I DRUGI ZLOČINI (2008)

režija: Stefan Arsenijević

*(*)

2-

POETIKA PATETIKE

(Prvobitno objavljeno u BETONU)

Gledajući jedan za drugim NIJE KRAJ Vinka Brešana (hrvatsko-srpska koprodukcija) i LJUBAV I DRUGI ZLOČINI Stefana Arsenijevića (srpsko-nemačka koprodukcija) ogoljava se patern iza zločinačkog udruženja za uništenje balkanskih kinematografija pod imenom 'Eurimages', finansijera oba ova filma.

Kod Brešana vidimo hrvatskog snajperistu zlatnog srca (sic!) kako iz kandži porno-bosa Voje Brajovića spasava srpsku porno-kurvu zlatnog srca, a celu tu međunacionalnu melodramu pripoveda pripadnik romske manjine, inače porno-zvezda zlatnog kur... – ovaj, srca.

Kod Arsenijevića, pak, imamo kriminalca zlatnog srca (Vuk Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno sa kriminalskom kurvom zlatnog srca (Anica Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo -pogađate- zlatnog srca!

Znači: mir, mir, mir – niko nije kriv! Ratovi i zločini nastaju u trenucima pomračenja svesti zavedenih, ali inače zlatnih ljudi! Sve što nam treba je ljubav! I poneki zločin.

Ta otužna slika nema veze sa svetom koji pretenduje da opisuje i menja, što bi bio veliki nedostatak - kad bi ovakvi proizvodi, Eurokrem-imagesom zaslađeni, zaista bili angažovani. Međutim, kako se radi o bleferskim tvorevinama bez iskrene koske u svojim telima, oni svoje praznoslovlje moraju da oblože debelim slojem "metafora" i "simbola" kako bi kod polusveta stvorili utisak dubine.

Scenarista Srđan Koljević je dokazani proizvođač sirupom prelivenog weltschmertza (KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, NORMALNI LJUDI, NEBESKA UDICA, SIVI KAMION CRVENE BOJE...) i zna da upakuje priču za neprobirljivije inostrane festivale koji će nagrađivati "humanizam i liricizam njegovog stila." U LJUBAVI ITD. metafore se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu najekscesivnija je (zlo)upotreba pesme "Besame mucho". Prvo je peva autistična kći kriminalca koja dnevno proždire desetine kilograma pomorandži (to je neki simbol!). Onda "Besame mucho" na tečnom španskom odvergla kriminalčev egzekutor (zlatnog srca!). Potom se čuje sa diska. Pa je peva Milena Dravić, dvaput zaredom, u istoj sceni (!), sve dok gledalac ne zavapi: "Ne ljubi me više, no idi s milim bogom!"

Eto kako ljubav postaje zločin!

Ova razvučena radio-drama sve lenjo objašnjava kroz dijalog (npr. Anica dolazi kod nekog lika i on joj kaže "Odavno se nismo videli", a ona će "Aha, otkad smo raskinuli"), a "oživljena" je bombastičnim simbolima: pomorandže su fetišistički rasute okolo, odbegli papagaj leti iz betonskog kaveza ka sivom nebu, plastične kese zapliću se u noge onih koji bi da pobegnu... I sve je to ta ista prepoznatljiva koljevićevska poetika patetike normalnih ljudi upecanih na nebeske udice koji se pitaju zašto ih draga ostavi dok sivo-crvenim kamionima putuju autostradama globalnih metafora ka žirijima festivala gde pali "lirski humanizam" na prvu loptu.

Standardno drvena gluma Vuka Kostića bez trunke je hemije sa Anicom, što njihovu usiljenu romansu čini patetično-smešnom. Sličan učinak proizvode i ostali akteri: Feđi iznebuha proradi gen autizma koji je preneo ćerki, pa pola filma provede buljeći u prazno a Milena Dravić je senilna baka koja u kafani neumoljivo zapeva "Besame mucho" verujući da je u pariskom mjuzik holu. Usred tog kvazi-realističnog frik-šoua sačinjenog od karikatura i nabudženih simbola moramo da se upitamo: šta je pisac hteo da kaže? Ako je verovati intervjuima počinilaca, ovo je topla, lirska, gorko-slatka storija o običnim ljudima zlatnih srca koji su mrakom i sivilom tranzicione Srbije prinuđeni da dom potraže preko grane. Avaj, te divne ambicije demantuje sâm film, koji ne govori o dobroj i pametnoj omladini kojoj je majka Srbija postala maćeha. On govori o tri krimogene karikature: sitnom kriminalcu kome novi tržni centar zatvara dragstore i trafike za reketiranje (siroti krimos, ostaće bez hleba sad, pred penzijom!), njegovom reketašu koji bezosećajno pali zarđale trafike prodavaca jaja (siroti bandit, koga će da spaljuje kad dođe 'Merkator'?), i o mladoj ženi kojoj je dosadila Feđina postelja, pa krade njegove krvave pare da bi pobegla (sirota sponzoruša, smučili joj se kriminalci, ali ne i njihov novac)!

Koljević i Arsenijević napadno gude svojim violinama i sugerišu da je to sve strašno tugaljivo i relevantno: baš je teško biti sitni kriminalac u Srbiji, a još teže njegova ljubovca! Zato su svi stalno zamišljeni, zagledani u daljinu, a retki pokušaji humora dolaze na pogrešnom mestu, kao loš vic na sahrani. U najezdi sve amaterskijih srpskih "filmova", LJUBAV I DRUGI ZLOČINI na površini još i liči na polu-profesionalan produkt. Ali srce se cepa kad vidite mladog čoveka (Arsenijević) kako debituje sa mlitavim, staračkim, prevaziđenim, nedomišljenim, pešački režiranim produktom jedne nakaradne tendencije (Koljević) koja, umesto da bude adekvatno sagledana, u čamotinji naše novije "kinematografije" uspeva čak i da dobija nagrade. Izgleda da i u našim sumnjivo sklepanim žirijima sede ljudi zlatnih srca, laki na schmertz (šmrc!). Za divno čudo, Berlin (koji je "kupio" Stefanovu muzikalnu kravu u kratkoj ATORZIJI) nije očekivano reagovao na ovaj letargičan pokušaj dugometražnog pakovanja naše nesreće pa ostaje da navijamo za dekadenciju Eurimages poetike koju bi u lokalu –bez inostrane podrške- valjalo da najzad zamene svežiji, moderniji i iskreniji filmovi.

BURNING BRIGHT (2010)

**(*)

3-

okej film ni o čemu. seka je na ivici ludila zbog mega sjebane familije: mama se nakljukala pilulama i otišla azatotu na istinu, očuh je svinja koju zabole za tuđu đecu, a mlađi batica je autistično dete (kažu na netu da simptomi koje ispoljava baš i nemaju mnogo veze s tom bolešću: fala kurcu te o tome ne znam dovoljno da bi mi smetalo s medicinske strane – smeta mi samo kao gledaocu da sve vreme moram da trpim tog malog degenerika i kmekavca, makar on imao pečat i papir za to što je takav, izdat u holivudskoj ambulanti kod dr. alana smitija). očuh je upravo povukao pare s njenog računa pa ne može batu da ostavi u domu za takvu đecu, a ako se do ponedeljka ne javi šefu departmana na faxu neće moći da koristi stipendiju koju je stekla.

na svu muku, njenom kraju preti tajfun, pa je tatko vrata i prozore zakovao i zašrafio nekakvim drvenim panelima (kao, za zaštitu od oluje), a čisto da začini sve, u kuću sa dvoje đece ubacio novokupljenog TIGRA (kao, doveden za njegov novi safari park). sve je to shema za dobijanje para od osiguranja za tu đecu koja moraju da se kroz vasceli film lomataju kroz kuću pazeći da usput ne upadnu u čeljusti velike mace koja 2 nedelje nije jela. znači, kao jeftini PANIC ROOM, samo sa tigrom.

pozitivno je što je u većini scena korišćen pravi, živi tigar a ne CGI crtež. fino je to režijski uklopljeno, sa odličnim zvučnim dizajnom, prilično ubedljivo deluje. ima nekoliko solidnih scena saspensa, a hajlajt je među prvima – kada curica visi u šaftu za prljav veš a tigar se šetka ispod nje dok joj noge polagano popuštaju i izdaju je. ima još nekoliko finih scena u tom stilu, mada neke žešće naprežu suspenziju neverice (pojeo bi tigar tu decu u roku od 10ak minuta i film bi se okončao na polovini sadašnjeg trajanja). režija je više nego solidna, gluma okej, može se ovo pogledati, ali nema nikakvu jaču poentu niti razlog da postoji sem da reditelju posluži kao vizit-karta kad se bude preporučivao za nešto supstancijalnije.

posebno razočarava taj klasični moralitet – stradaju samo loši momci (očuh, of kors – šta, zar ste sumnjali? kome je ovo spojler bolje neka se odmah sam eutanazira!), tačnije strada samo taj jedan, u celom filmu, i to na samom kraju. nema čak ni obligatornog prologa u kome, recimo, vidimo neku raniju tigrovu akciju kako bi se uverili da zaista ima zube - i on, a i film. avaj, o tome samo čujemo nešto malo u pričam-ti-priču naraciji, ali ništa u slici.

šta? mislili ste da će mali autista da završi u čeljustima? ili da će njegovu hrabru sexy sestricu tigar da RASTRGNE pred kamerama? spojlovao sam vam nešto? come on! ovo nije TA vrsta filma. naprotiv, ovo je film u kome, posle svih muka, na kraju ispadne da čak i autizmu ima leka! jedna tigar-terapija, i odjednom sve je okej sa svetom. pih. skroz u tradiciji B-muvija u kojima na kraju gluvi pročuju, slepi progledaju, nemi progovore, sakati prohodaju, fobični od ovoga ili onoga se fobije ratosiljaju, i sve u tom smislu, a samo zahvaljujući dozi ŠOK-TERAPIJE, tj. klin se klinom izbija. prc.

ali nema veze – ne očekujte neke celomudrosti ili aluzije na vilijama blejka (čija je genijalna pesma o tigru poslužila za protraćenu floskulu iz naslova), ovo je ipak samo 80ak minuta solidne razbibrige i ništa više od toga. ali ni manje.

SRPSKI FILM zbog cenzure sklonjen sa FrightFesta!

Kolege sa hrvatskog horor sajta javljaju:

"U zadnji tren, organizatori FrightFesta su odlučili da na FrightFestu ipak neće prikazati brutalni Srpski Film. Problem je dakako vezan za cenzuru.

Kako stvari stoje BBFC je naložio da se mora prikazati pošteno cenzurirana verzija filma, a organizatori su radi svog integriteta to odbili. Kako i sami kažu, film se već prikazao na nizu međunarodnih festivala u svojoj necenzuriranoj verziji, a kako podržavaju prikazivanje filma kakvog je zamislio redatelj, Srpski Film je maknut sa repertoara.

Kažu da će se u nedjelju znati svi detalji i koji će ga film zamijeniti, ali neslužbeno saznajem (jebate kao CNN i Wolf Blitzer) da je problem u oko pet minuta filma koje će se morati odrezati za prikazivanje u Velikoj Britaniji."

E, sad, kako ja saznajem – ne radi se o minutima nego o sekundama koje se moraju iseći kako osetljiva britanska mladež ne bi pošizila i krenula u mayhem londonskim ulicama nakon odgledanog filma, ali zbog tesnog roka u kome je BBFC dostavio svoj spisak šta mora da se seče, tehnički nije moguće to sve iseći na vreme da se film prikaže.

EDIT: u međuvremenu se javio i jedan moj prominentni inostrani izvor, iz same Engleske, koji pojašnjava ŠTA i KOLIKO su tražili da se iz filma izbaci. Navodim njegove reči, ali oprez - ako još uvek postoji neko u Srbiji ko još nije odgledao procureli skriner, u donjem navodu nalaze se SPOJLERI ključnih scena iz filma. SELECT TO SEE THE TEXT BELOW:

"Just under 4 minutes of cuts. 49 cuts in total. Cuts occur in several different scenes, including removing the baby-raping, reducing the death-by-fellatio, reducing the decapitation during sex, and reducing the main character raping his own son, specifically removing the shit and blood spurting out of the little boy's backside. Also cuts to remove those shots where we see the little girl sucking a lolly, intercut with fellatio."

Znači, SRPSKI FILM na FrightFestu NEĆE biti prikazan, ali reditelj i exekutivni producent ipak putuju u London da publici koja film ne može da gleda u bioskopu barem prepričaju šta je to što propuštaju... Dok nije neka cenzura proradila i u festivalskom fanzinu, ja sam iz njega isekao članak o SRPSKOM FILMU (pretežno je to intervju sa Spasojevićem i Pantelićem). Članak Alana Džonsa počinje ovako:

"What’s the most controversial movie of the moment? Easy, director Srdjan Spasojevic’s A SERBIAN FILM that has the power to stir up the strongest of emotions in anyone who watches it. Spasojevic’s Heart of Darkness, Eastern-European style might have caused both angry walkouts and fainting spells on the international festival circuit so far, but the main reaction it engenders is one of total shock at how disturbing a political statement it is. Many are left reeling by its horrifying finale. They can’t move from their seats, they just sit there absolutely stunned by its vision and message. FrightFest will be hosting the UK premiere of A SERBIAN FILM and in Cannes this year we talked with director Spasojevic and executive producer Nikola Pantelic about their sensational debut feature."

Ako vas zanima, možete ga skinuti s ovog LINKA.

Sve ovo i nije tako loše kao što možda na prvi pogled zvuči, jer će halabuka oko ove cenzure (nadajmo se) samo još da podgreje publiku i navede je da, za koju nedelju, kad SF krene u engleske bioskope, pohrli i uveri se šta je to toliko opasno po ljudski um.

A kad smo već kod festivala: na glumačkom festivalu u Nišu SRPSKI FILM je prikazan noćas, 26.08. s početkom u pola sata iza ponoći, u jadnoj sali Kluba Jadne Vojske, pred pretežno zgroženom, šokiranom i razljućenom publikom. Kaže mi rođaka koja je radila u organizaciji da je bilo poprilično napuštanja projekcije: neki su izlazili iz sale da se povrate, a neki su odlazili bez ostani zbogom. Posle projekcije čuli su se komentari tipa: "Jao, što mi sad nije ovde taj bolesnik koji je ovo napravio, da mu ja presudim!" i slične stvari kakve se mogu očekivati od hronično obrazovane, profilisane, obaveštene i lucidne niške bioskopske publike. Nažalost ili na sreću, niko iz vrha ekipe nije se pojavio na festivalu – najveća imena bile su Ana Sakić i Lidija Pletl. Možda i s pravom. Danas su saopšteni dobitnici nagrada - klasika, Glogovac & co. I posle Koljevića - Koljević!

Svemu ovome uprkos, producenti najavljuju: "SRPSKI FILM će konačno stići u domaće bioskopske. Premijera krajem septembra, tačan datum će se objaviti USKORO!"

A ja najavljujem – coming soon to CULT OF GHOUL:

OBJAŠNJENJE SUŠTINE METAFIZIKE ZNAČENJA I ZNAČAJA 'SRPSKOG FILMA', BY GHOUL!

Stay tuned...

THE HAUNTING aka NO-DO (2009)

**(*)

2+

samostani. ludnice. tajne prošlosti. popovi. đavolje rabote. katolička zamešateljstva. kurve-svetice. prastari filmovi iz II sv. rata se pregledavaju. stare trake sa jezivim snimcima se preslušavaju. primordijalni entiteti koji jesu i nisu klasični duhovi. elementali. jezivi zvuci u noći. prikaze. jeziva deca. lutke. egzorcizmi.

FUCK! kako TO da ukenjaš? kako od TOGA da ne napraviš barem okej film?

znam, zvuči neverovatno. ne zameram ako mi ne verujete – ni ja ne bih, dok svojim očima ne vidim. jer, zaista je potreban veliki (anti)talenat pa da se od ovih sastojaka ne napravi nešto barem gledljivo. THE HAUNTING je čista budalaština, savršeno nekonsekventna. samo jedan primer: gl. junakinja (upravo se doselila sa mužem i bebom u 'jezivu' kućerinu) ide usred noći da istražuje čudnu buku (da, da...). you know the drill: lampa u ruci, beskrajni kadrovi penjanja uz stepenice (spoooriiiiiim koooooraaaaaciiiiimaaaaaaa........), otvaranje vrata, zveranje tamo vamo, sveeeee tooooo neeeesnoooosnooooo spoooorooooo...... (to se zove poigravanje sa strpljenjem gledalaca, a ne saspens) – i na kraju, ona dospe u sobu punu raskomadanih dečjih lutki ('cos dolls are creepy!). ti parčići lutki se međusobno spoje u džinovskog pauka (da, da, napravljenog i animiranog od komadića plastičnih lutki – brrrr...). i ta plastična skalamerija krene da je juri, ona beži i – usred toga ide rez. =sutradan, idemo dalje, business as usual, kao da ništa nije bilo.

ne, ovo nije bio san, vizija – ovo je bilo na nivou budne stvarnosti te junakinje. i nikom ništa. da joj barem kosa malo osedela. mislim, nije svejedno, juri te giga-pauk od dečjih lutaka, ne viđa se baš svaki dan. normalan čovek bi se bar malo potresao. možda se smesta odselio, il tako nešto. jok, bre: ova i dalje u toj kući, istražuje čudne buke i sve po propisu trećerazrednih scenarija. i džaba ani torent(e) što je pre 15 godina igrala u superiornom TESISu; u međuvremenu je omatorela, poružnela, i čak izgleda vrlo iritantno za glavnu junakinju a debilni scenario joj nimalo ne pomaže u zarađivanju gledalačke simpatije.

čitav film je na sličan način podređen jeftinim efektima, koji bi funkcionisali u VIDEO-SPOTU, ali su narativno ne samo protraćeni (neuklopljeni) nego i obesmišljeni. da i ne govorim o duhovima nekakvih devojčica koji naglašeno trepere, distorziraju se i razvlače kao da su upali iz nekog spota merilina mensona il tako nekog horor-fensera. kad li će već jednom ovi kvazi-reditelji da shvate da CGI duhovi NISU strašni – naročito kad prosto paradiraju svojom kompjuterskom prirodom i kičasto-svetlucavim 'efektima'? zar 10 godina nakon jan de bontovog cgi abortusa nova ekipa mora da ponavlja ne samo prozaičan mu naslov nego i prozaične i nestrašne HAUNTING-wannabe efekte?! (istine radi, originalni španski naslov je još beskrajno gluplji: NO-DO, što je skraćenica za dokumentarce koje su frankovi fašistički popovi snimali kako bi beležili čuda, 'čuda' i ostala čudesa božanske, ili pak demonske prirode. džaba mu sve, kad glupo zvuči).

sve je ovo napisano i montirano po principu pačvorka, gde su parčići međusobno vrlo loše upareni i celina je sve samo ne smislena, koherentna a kamo li pa intrigantna. nabacani klišei bez glave i repa, indiferentno, nestručno režirani od strane elija kiroge, koji je svoj antitalenat već pokazao u sf-hororčetu THE COLD HOUR (piso sam o tome u izveštaju sa grosmana 2008); NO-DO se odlikuje podjednakom nekompetencijom da jeftin film učini da izgleda iole skupo; naprotiv, vrlo loša kamera čini da ovo izgleda kao vrlo šugav direct to dvd produkt, vrlo daleko od produkcijskih, vizuelnih i atmosferičnih blagodeti na koje smo inače navikli u novijim španskim hororima. CGI efekti pred kraj, kad se pojavi taj nacrtani 'elemental', a naročito kad krene neka užasno FEJK vatra da zahvata čitavu kuću – pa to je bruka koliko je neubedljivo.

da zlo bude još veće – na svu ovu muku, trenutno je dostupna španska verzija, ali BEZ eng. titla, i druga, prominentnija, sa užasno odrađenim dabom na engleski, koji potpuno ubija i to malo drame, dijaloga ili ljudskog elementa i unosi još jednu dimenziju distance u ionako uninvolving bućkuriš.

stvarno šteta. bilo je ovde mesa za dobru čorbu, ali krajni produkt mogu da preporučim samo najvećim i najneprobirljivijim zaluđenicima za ovu vrstu zapleta. inače, klonite se.