intervju sa Dejanom Ognjanovićem
povodom knjige Faustovski ekran
Večernje Novosti
Kultura (dodatak)
11.04.2007.
str. vii
Ovo je potpuna, uncut verzija intervjua, odnosno kompletni odgovori na postavljena pitanja. Zbog moje opširnosti a ograničenog prostora, neki odogovori bili su skraćeni, a neki sasvim su sasvim otpali. Pitanja je postavljala Marina Mirković, a evo šta sam ja odgovarao:
"Ako pogledamo istoriju filmske umetnosti, pitanje toga ko je od arhetipskih likova imao primat uopšte se ne postavlja: već sa prvim treperavim sličicama Đavo počinje svoj danse macabre. U igri, u imaginaciji, javlja se filmska fantastika, koja stvara nove, neviđene svetove bez korelata sa svakodnevicom... A Đavo je tu, odmah iza ugla."
Kako objašnjavate korene, motive fascinacije filmskih autora figurom Đavola; da li biste mogli da formulišete neku jedinstvenu, univerzalnu liniju pristupa eksploataciji ovog lika?
Da li je po sredi stav sadržan u konstataciji da je film po svojoj suštini satanski, ili u onoj da “Đavolov zamak” podseća na vekovnu bliskost umetnika - lažova i Princa laži?
Teško je govoriti o univerzalnoj liniji u pristupu Đavolu baš zbog protejske prirode ovog lika: ako postoji nešto što je u vezi sa njim konstantno to je upravo – njegova nestalnost, promenljivost, varljivost, stalno menjanje likova i obličja. Uopšteno gledano, on predstavlja zavodnika, iskušavaoca: međutim, čime iskušava, i koga, ključna su pitanja na koja odgovori variraju od epohe do epohe i, uostalom, od umetnika do umetnika. Zbog toga se, recimo, moja knjiga zove FAUSTOVSKI EKRAN, a ne DEMONSKI ili SATANSKI EKRAN: Đavo dela kroz čoveka, njemu je potreban neki Faust putem koga će moći da ispolji svoju prirodu, i zbog toga je mene manje zanimao Đavo po sebi, koliko taj međuodnos, relacija između njega i onih koji potpadaju pod njegovu vlast, najčešće svojom voljom, znajući šta čine.
Film kao medijum jeste po svojoj prirodi 'demonski' utoliko što se zasniva na opseni, i što na našu svest (ali i podsvest) može da deluje mnogo delotvornije od bilo kog drugog medija: te treperave pokretne slike kojima se predajemo u mrakovima bioskopskih dvorana mogu biti veoma sugestivne – odnosno, to jesu u onoj meri u kojoj im se predamo. Drugim rečima, i mi kao gledaoci pristajemo na neku vrstu Ugovora sa Opsenarom (rediteljem), čije varke načas prihvatamo suspendujući svoju nevericu. Lucifer je poznat kao 'Donosilac svetla'; film su izumela braća Limijer, čije prezime znači 'svetlost'; a Đavo je, još od doba Romantičara, bio prihvaćen kao zaštitnik i sabrat umetnika, što važi i za oca fantastičnog filma, Žorža Melijesa, koji je ne samo snimio prvi film sa Đavolom kao protagonistom, nego ga je sam i odglumio pred kamerama…
Pitanje porekla i smisla Zla jedno je od temeljnih, i može se reći da su sve religije zasnovane na pokušajima teodikeje (objašnjenja Zla u kontekstu neke šire, povoljnije slike stvari) i transcendencije (odnosno, prevladavanja Zla i postizanja 'Raja' u kome postoji samo večito Dobro). Đavo, kao oličenje negativnog principa, jeste dugo bio deo jedne prilično simplifikovane biblijske priče, ali moderni čovek odbija da prihvati crno-bele podele, i u poslednja dva veka može se govoriti o ambivalentnoj predstavi Đavola, odnosno o relativizovanju njegove uloge Princa Tame: s jedne strane, to se vidi kroz njegovo identifikovanje sa figurom buntovnika u književnosti (od Bajrona do Bodlera, Lotreamona i dalje); s druge, kroz naglašavanje čovekove uloge u tom faustovskom odnosu, odnosno kroz shvatanje da umesto u metafizičkim principima i natprirodnim stvorenjima, koreni Zla počivaju u čoveku (Faustu).
S druge strane, otkud Vaša lična fascinacija ovom nesvakidašnjom temom, koju istražujete već dve decenije? I kako je na rukopis i temu Vašeg rada reagovala komisija koja Vašu knjigu odabrala na konkursu?
Tačnije rečeno, ja se već dugo bavim fantastikom, u najširem smislu, u književnosti i na filmu, sa posebnom naklonošću prema horor žanru. U njegovim slikama i motivima nalazim oličenje te vekovne borbe Dobra i Zla, arhetipova koji se u tzv. mejnstrim umetnosti sve češće psihologizuju ili objašnjavaju u sociološkom ključu: na žalost, neki od temeljnih arhetipova danas se najčešće nalaze još jedino u delima žanrovske književnosti i filma. Mejnstrim se, za moj ukus, previše bavi prolaznim, sitnim, nebitnim 'problemima', i prikazuje jednog otuđenog, praznog junaka, polu-čoveka za svog junaka; u žanru još jedino uspevam da nađem likove i teme koji su 'veći od života', barem što se tiče 'savremene' umetnosti.
Što se tiče reakcija komisije, o tome ne znam mnogo, sem onoga što je očigledno: na konkursu na kome je učestvovalo 259 radova, moj je odabran kao jedan od četiri najbolja. Iskren da budem, donekle sam iznenađen što je žiri odabrao moj rukopis, jer kod nas se, najčešće, tematika žanra, fantastike, a naročito horora, i dalje pretežno doživljava kao nešto neobavezno, trivijalno. Nadam se da će recepcija ove knjige pokazati suprotno.
Eksploataciju figure Đavola, u najrazličitijim njegovim formama i pojavnim oblicima, pratite između ostalog i kroz njenu analizu u kontekstu pojedinačnih nacionalnih kinematografija. Kako biste u najkraćem (za čitaoca novinskog teksta, koji će možda nakon čitanja poželeti da pročita i knjigu, prim. nov.), opisali “Đavolju specifičnost”, osobenost ove figure u kinematografiji Amerike, a kako u evropskim kinematografijama kojima ste ste bavili?
Nezahvalno je praviti bilo kakve generalizacije, jer ova studija pokriva 110 godina postojanja filma, i skoro isto toliko naslova iz najrazličitijih kulturnih sfera: tu su i Italijani, i Englezi, i Nemci, i Šveđani, i Danci, i Amerikanci… pa čak i Srbi. Često se nailazi na uopštavanje: Amerika = komercijala, Evropa = umetnost, ali ja ga smatram umnogome pogrešnim i prevaziđenim. Pre svega, zasnovano je na ubeđenju da je komercijalni (žanrovski) film samim tim, u startu, ograničen i inferioran, odnosno da je svaki tzv. 'umetnički' film, bez obzira na (ne)uspeh da svoje ambicije ostvari, hvale vredan. U mojoj knjizi obrađujem brojne ozbiljne i umetničke filmove iz Amerike (ROZMERINA BEBA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, IZGUBLJENI AUTO-PUT) kao i neke efektne, žanrovski uspele, i za obradu motiva Đavola posebno kvalitetne naslove, kakvi su ANĐELOVO SRCE, GOSPODARI PAKLA, HELBOJ i drugi. S druge strane, evropski film takođe nudi ostvarenja u rasponu od klasika, kakvi su Murnauov FAUST ili Kristensenova VEŠTICA, pa do opskurnih, kultnih naslova Marija Bave, Ričarda Stenlija i drugih, marginalizovanih autora čija ozbiljnost i promišljenost u tretmanu Đavola nisu bili ništa manji zbog toga što su delali u zabranu žanrovskog filma.
Kažete da je sa holivudskim profilisanjem žanrova Đavo postao ograničen pretežno na horore i biblijske epove uz poneku komediju, dok ga u Evropi nalazimo praktično svuda; ponajviše u ambicioznim autorskim filmovima gde ga ne koriste samo kao neizbežnu atrakciju već i sredstvo za promišljanje nekih od temeljnih pitanja čovekovog postojanja...
Da li je strani Đavo (mislim na inostrane kinematografije) ličniji, da li ukazuje na mnogo izraženiju individualističku kulturu i svest od načina na koji se Đavo tretira u Srba gde je najčešće bio korišćen kao krajnje transparentna metafora, u svrhe političke satire?
Ako se zagledam u našu kinematografiju, prosto se nameće zaključak da naše filmske autore metafizička pitanja nisu zanimala, i da se i u pogledu uloge Đavola kod nas vidi preokupiranost ovozemaljskim. Naime, Đavo je kod nas korišćen ili za providne političke satire (MAJSTOR I MARGARITA, ČOVJEK KOGA TREBA UBITI) ili za sprdnju i igranje (MI NISMO ANĐELI, ŠEJTANOV RATNIK). Ta prokleta politika, koja u toj meri upravlja našim životima, prodire i u područje filmske fantastike, tako da ljudi jedva i postižu da podignu glave sa svojih mizernih, ispolitizovanih egzistencija da se uopšte zapitaju – ima li čega iznad, i posle, ovoga što sada trpimo? Odnosno, od takvih pitanja linijom manjeg otpora beži se u podsmeh, u komediju, u persiflažu.
Film “Čovjek koga treba ubiti” Veljka Bulajića izdvajate po nekim od najupečatljivijih prizora Pakla u celokupnoj istoriji pokretnih slika, i po gotovo militantnom antiklerikalizmu nezanemarljivom ni u svetskim okvirima. Kakve su bile reakcije publike i kritike na ovaj film, za koji kažete da je ubrzo efikasno sklonjen slabom distribucijom? Kako je tada razumevano to filmsko bavljenje demonološkim temama, koje je u slučaju “Majstora i Margarite” dočekano na nož?
Ovdašnja publika nije bila spremna da prihvati vrstu stilizacije koju je nudio taj naslov, bližu nekim delima italijanske kinematografije, nego bilo čemu iz dotadašnjeg arsenala ovdašnjeg filma. Otud taj film nije toliko 'kažnjen' lošom distribucijom, koliko je distribucija bila neproduktivna u smislu da film nikoga nije privukao, i on je nezapaženo prošao kroz naše bioskope. U slučaju MARGARITE…, s druge strane, film je shvaćen i suviše dobro – kao prozirna parabola o društvenoj represiji umetnika, pa je i režiser, Saša Petrović, morao da istrpi na svojoj koži sudbinu politički nepodobnog disidenta.
Može li se uopšte pronaći neka nit, jedinstvena linija ili tendencija, trend koji veže motiv i figuru filmskog Đavola kroz istoriju domaće kinematografije? Kako bi u taj kontekst mogli biti smešteni Dragojevićevi “Anđeli”, a kako “Šejtanov ratnik”, reklamiran kao prvo ostvarenje srpske fantastke?
Na ovo prvo već sam odgovorio gore. Što se tiče drugog, i Dragojević i Stevan Filipović spadaju u mlade autore, odrasle na žanrovskom filmu, i ti uticaji se vide i u njihovim delima. Kod Filipovića je udeo omaža stranim uzorima možda i preteran, ali to se može opravdati mladošću autora. On je, ipak, svojim filmom pokazao vrstu zrelosti kakva se, u poslednje vreme, sve ređe viđa i kod naših veterana.
Ima li današnji Đavo (mislim na filmove novije produkcije), ikakve veze sa pokušajima tretiranja “velikih tema” Dobra i Zla, Boga i Đavola, da li je on i dalje vezan za religiju, veru..., ili se nalazi u drugim funkcijama - zabave, lake senzacije
Da li je Đavo u savremenoj produkciji nešto zemaljskije, ljudskije...?
Koliko je moderni Đavo daleko ili blizu Boga?
Današnji Đavo je manje vezan za religiju u užem smislu, utoliko što je vera u Boga na Zapadu danas više povezana sa tradicijom, nacionalnim identitetom i učešćem u ritualima čija je suština uglavnom nepojmljiva i samim 'vernicima'. Bog je jedva preživeo kao nekakva metafora, relikt prošlosti koji više ne upravlja našim životima jer ima malo veze sa 'vrednostima' kapitalizma koje dominiraju našom svakodnevnicom. U svetu u kome živimo čini se da su snage Zla nadmoćnije, pa dok je koncept dobrog Boga sve teže pomiriti sa onim što svakodnevno čitamo u novinama, Đavo opstaje kao mnogo potentnija metafora za dimenziju Zla koje nas okružuje i koja najčešće ima ljudsko lice. Ipak, nesporna je činjenica da su neke od najupečatljivijih savremenih inkarnacija Đavola na filmu potekle od autora koji su zaista vernici: Gibsonovo STRADANJE HRISTOVO i Bletijev ISTERIVAČ ĐAVOLA Satanu shvataju kao realnost, a ne kao metaforu, jer su svesni da sine diabolo nullus deus (bez Đavola nema ni Boga).
U uvodnim delovima studije, analizirate “renesansu” figure Đavola kod romantičara, koji ga prikazuju na moderan, znatno kompleksniji način od do tada uobičajenog. Koliko bespoštedna eksploatacija Đavola na filmu ima veze sa suštinskom, večnom borbom Dobra i Zla, na individualnom i na nivou celokupnog čovečanstva, zbog čije je sveprisutnosti ta tema bliska gledaocu?
Da li se figura Đavola danas može generalizovati i opisati kao personifikacija Zla, ili je moderni filmski Đavo simbol za nešto daleko suptilnije?
Đavo je, prvobitno, zamišljen kao arhetipski zlikovac, a svaki dobar film zahteva tu dramu sukoba Dobra i Zla. Otud je jasno zašto je on, u početnim danima filma, bio čest lik, kako u direktnom, tako i u indirektnom obliku (npr, kao Vampir). To je, prosto, arhetip čije dejstvo nema mnogo veze sa time da li je neko vernik ili ne. Film ISTERIVAČ ĐAVOLA, recimo, bio je izuzetno popularan i u nehrišćanskim zemljama, u Indiji i Japanu. Uostalom, svaka kultura i svaka religija imaju svog đavola: ime i ikonografija možda nisu isti, ali opšti atributi vrlo su bliski. Ja ga u FAUSTOVSKOM EKRANU upoređujem sa Roršahovom mrljom: Đavo je uvek bio, i još uvek jeste, koncept u kome se ogleda poimanje Zla (pa time i Dobra) određene kulture. Kroz varijacije priča o njemu, iz različitih nacija, perioda i od različitih umetnika dobijamo širok raspon mogućih pitanja i odgovora vezanih za to šta, zapravo, jeste zlo, kako se boriti protiv njega, i kolika je naša (faustovska) uloga u njegovom nastajanju i širenju. Drugim rečima: šta je to što nam Đavo nudi, šta nam to toliko treba da smo spremni da zauzvrat i sopstvenu dušu prodamo? Baš zato što su ovo kompleksna, suštastvena pitanja, i varijacija na njih ima bezbroj, što se u filmografiji ove knjige jasno vidi.
Нема коментара:
Постави коментар