NEKRONOMIKON Hauarda Lavkrafta - Ilija Bakić

Prikaz iz pera Ilije Bakića

Objavljen u časopisu KVARTAL

Prenet ovde uz dopuštenje autora

Vreme masovnih komunikacija krunisano svetskom internet mrežom darovalo je nikada do sada postojeću dostupnost informacija iz svih segmenata ljudske civilizacije. To potencijalno bogatstvo aktuelizovalo je problem (ne)sposobnosti odabiranja pravih sadržaja. Knjiga „Nekronomikon“ dokaz je tvrdnje o nemogućnosti zamene autoritativnog, stručnog i temeljnog pristupa određenoj temi. Bez obzira što su sva dela H. F. Lavkrafta (1890-1937) preko interneta lako dostupna u originalu, odnosno što o njemu postoji bezbroj ’veb stranica’, kao i što je nekoliko domaćih izdavača štampalo manje-više uspele izbore iz njegovog opusa, tek je „Nekronomikon“, prevashodno zahvaljujući znalačkom radu priređivača, magistra Dejana Ognjanovića, otkrio domaćoj javnosti delo autora koga smatraju ocem (ili barem jednim od najvećih otaca) savremenog horora. Doda li se rečenom izvanredna oprema i štampa knjige, kakva odavno nije viđena na ovim prostorima, očito je da se za ovdašnju kulturu pojavilo ’ultimativno’ izdanje Lavkraftovih priča (dva njegova romana ostala su izvan ove knjige), koje će nadalje biti nezaobilazno kako za čitaoce tako i za teoretičare.

Ognjanović pažljivo i precizno predstavlja Lavkraftov opus, njegove ideje i, konačno, recepciju njegovog dela koja je od ukletog, za života nesvaćenog, stvorila kultnog pisca. Centralni deo knjige čine Lavkraftove priče i novele, od najranijih (1917-1923), iz perioda kada je ovladavao žanrovskom ikonografijom, do centralnog perioda (1923-1937), u kome je stvaran „Mit o Ktuluu“ (termin koji su naknadno smislili izdavači a koji sam Lavkraft nije koristio), u kome je u nizu priča osmislio svet kojim vladaju nepojmljivo moćni, oholi i surovi bogovi iz svemira, koji su već eonima u hibernaciji iz koje treba da ih probude ljudi-sledbenici kulta; ljudi su, kao i niži demoni, sasvim nebitna, potrošna bića. Istina o bogovima i njihovim dolasku skrivena je u ruševinama misterioznih gradova zatrpanih pustinjskim peskom, glečerima ili potopljenih na dno okeana; istina je ispisana i u mitskoj, misterioznoj knjizi „Nekronomikon“, koja je kroz istoriju čovečanstva neprestano proganjana i paljena ali koja uvek iznova iskrsava na svetlo dana i nalazi čitaoce (uprkos opasnosti da će poludeti od nje ili da će ih prožderati demoni).

Lavkraft je govorio, posebno u kapitalnom eseju „Natprirodna strava u književnosti“, o strahu kao najsnažnijoj čovekovoj emocija, a najveći i najdublji je strah od ’natprirodnih sila’. Sve njegove priče počivaju na toj tezi - susretu ljudi sa nemerljivim užasom (daljina, dubina, protok vremena, fantastičnih bića) pred kojim je čovek trun bez snage, prepušten milosti i nemilosti sila koje jedva može da nasluti. Junaci priča najčešće su bez mnogo životne snage, umesto jasnih odluka i delanja njih muče dileme i sumnje, kolebanja koja vode u odvajanje od sveta, potonuće u melanholiju, samosažaljenje, apatiju. Kod Lavkrafta nema brzih akcija; težište priča je na teškoj atmosferi predosećanja i narastajućeg beznađa koje grade duge, spore i kitnjaste rečenice sa malo dijaloga.

Već u vreme kada je stvarao pisac se služio starinskim stilom koji su poznavali pisci ranijih epoha; ta namerna anahronost koju je on pretvorio u prepoznatljivi manir, dodatno je potcrtavala uverljivost priče (a to nastavlja i danas, tražeći od čitalaca svesni angažman i napor). Insistiranje na pridevima ’čudno’, ’užasno’, ’neverovatno’ i slično dobija danas (u vremenima posle postmodernizma) posebno provokativno značenje jer nosi i dozu distanciranosti (iako je autor nije želeo) od žanrovskih šema i obrazaca. Rečju, „Nekronomikon“ je nezaobilazna knjiga za svakog ljubitelja literarnog horora/mračne fantastike, baš kao što je Lavkraft jedan od utemeljitelja i ključnih figura ovog žanra.

Nove knjige Ilije Bakića

Povod za podsećanje na dve Bakićeve knjige iz prošle godine jeste najava za najnoviju, tamo dole.

DVA LICA TAME: O prozi Ilije Bakića

Dejan Ognjanović

Dve nove zbirke priča Ilije Bakića povod su za osvrt na prozni opus autora inače poznatog još i po svojoj poeziji i književnoj kritici. Pojednostavljeno rečeno, zbirka Bagra diše (Everest Media, Beograd, 2009) sastoji se od Bakićevih oporih, distopijskih priča, gde elementi fantastike služe samo da potcrtaju sumornost naše sadašnjice; nešto vedrije tonove sadrže priče iz zbirke Nastaviće se... (Tardis, Beograd, 2009), sa čestim elementima parodije, burleske i crnog humora, ali maska "vedrine" često takođe skriva blisku tamu.

Bagra diše objavljena je u I kolu edicije Fantastična biblioteka, gde predstavlja balans između žanrovski čiste proze Zorana Jakšića i Ivana Nešića s jedne strane, i one sklonije eksperimentu i približavanju književnom mejnstrimu, kao u knjigama Mirjane Novaković i Zorana Živkovića. Oni koji u Bakićevim pričama očekuju svemirske brodove, vremeplove i robote mogu biti razočarani, jer on čak i u svojim žanrovski ortodoksnijim SF pričama (sakupljenim u zbirci Jesen skupljača, Tardis, 2007) uobičajenu fantastičnu ikonografiju ili sasvim zaobilazi ili je fundamentalno preispituje. Ako fantastiku definišemo kao prozu koja opisuje alternativne svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onda je odmak od prepoznatljive stvarnosti koji Bakić izvodi u svojim pričama često toliko mali da je teško reći zbivaju li se one u groteskno apsurdnom haosu Srbije 1990-ih, ili u nekoj blisko-budućoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka tek malo izraženije i moćnije nego danas.

Tako, recimo, "Benzinaši" govore o švercerima benzina na granici sa Rumunijom dok je "Begunci, krv" sumorna potka o očajnicima koji pokušavaju da pobegnu iz čemera svoje zemlje u negostoljubivi "civilizovani" svet. Priča "Ajduci" donosi opominjuće, jezivo ubedljivo prenošenje fenomena "hajdučije" u blisku budućnost nemirne i okupirane zemlje u kojoj je granica između kriminalca i borca za slobodu, odnosno između teroriste i patriote vrlo mutna i problematična. "Krv đubretara" je smeštena u distopijski svet bukvalnog i metaforičnog đubreta, svet tiranije u kome "duša blagorodna" ima slabe šanse za preživljavanje. "Sad na izletu" je žanrovski najbliža klasičnom SF-u, tačnije njegovoj kiberpankerskoj varijanti, i Bakićev uobičajeni cinizam savršeno opisuje novu vrstu kriminalaca koji trguju čipovima i sintetičkim drogama. "Meso" se dešava u sličnom svetu, iza "Zlatne zavese", u kome dekadentni ljudi otupelih čula plaćaju za seanse u kojima se, uz pomoć specijalnih droga, hirurški zahvati na sopstvenom mesu pretvaraju u sladostrasne orgije. "Dole, u zoni" je smeštena u svetu osuđenom na propast, i govori o poslednjim trzajima poniženih i uvređenih da, makar simboličnom, finalnom gestom očuvaju prisenak dostojanstva. Naslovna priča, zapravo novela, prikazuje bezočni svet nove politike i "biznisa" kao dehumanizovani niz komplikovanih spletki i nameštaljki u kome svako svakome radi o glavi, i gde je jedini zakon – ne verovati nikome.

Mračan je to i surov svet u kome okolnosti i okruženje podstiču ono najbestijalnije u ionako već dehumanizovanim ljudima, sve dok hteli-nehteli, i sami ne postanu slični "bagri" koja ih okružuje i guta.

U poređenju s ovim, priče iz zbirke Nastaviće se... nešto su veselije, ali često i tu smeh bude opor. Ako je lajtmotiv zbirke Bagra diše – obezljuđenje čoveka, onda bi se moglo reći da priče u Nastaviće se... povezuje postupak demitologizacije pop-matrica. Protagonisti ove zbirke su filmski i strip junaci kao što su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Fantom, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen, Supermen, Spajdermen i drugi, ali sa obrtom koji se sastoji u dekontekstualizaciji. Očuđenje koje Bakić izvodi relativno je jednostavno: izmestiti super-junaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide naruku njegovom herojstvu, i suočiti ga sa svetom banalnosti i nečasnog zla koji relativizuje njegove vrline. Tako, super-junaci bez mane i straha nemoćno drhte pred svojim čangrizavim ženama, čak i neupokojeni grofovi moraju da plaćaju porez (inače – sleduje im kolac), superheroji se uz partiju tablića jadaju jedan drugome o mukama sa verenicama, a borci za pravdu stradaju od metka u leđa.

U zbirci se naročito ističu: novela "Ja, razarač" koja pokazuje zašto je noar detektivika savršeno prikladna i našem crnom okruženju i "Odlazak Taličnog Toma", napisan u formi scenarija za strip. Najveći kompliment koji se može potonjem izreći jeste da je duh Gošinijevog stripa toliko dobro uhvaćen da bi se od ovog scenarija zaista i mogla nacrtati jedna od njegovih najboljih epizoda (mada sa netipičnim završetkom). "Dan Š" je lucidno smehotresan uvid u bračni život Gospodara džungle, koji ipak nije gospodar i u svojoj kući, već na kraju bukvalno bude isteran iz nje. U priči naslovljenoj kao "Poštovani, visokocenjeni uredniče" Dr Votson ostavlja svedočanstvo o svojoj homoseksualnoj zajednici sa Šerlokom Holmsom i jada se zbog sumnji da ga je ovaj prevario sa Morijartijem. "Gospodin Voker ide u grad" govori o mukama Fantoma iz džungle koji je za naslednika dobio – ćerku, što je problem koji ne može da reši ni njegov prijatelj, mađioničar Mandrak.

Pored fiktivnih junaka stripa, u zbirci se nalaze i nove verzije popularnih fenomena, poput masovne histerije izazvane radio dramom "Rat svetova" Orsona Velsa ("Istinite laži o Ratu svetova"), ili stripizacije istorijskih (i pop) figura, poput "Mister Grobačeva" koji pomaže Ujka Semu u pretvaranju sopstvene zemlje u amerikofilsku gologuziju. U toj se priči najeksplicitnije vidi ono što provejava i kroz ostale, a to je da Bakić ne pati od nekritičkog obožavanja zapadnih (pretežno američkih) pop matrica, već se na nenametljiv način bavi raskrinkavanjem njihove skrivene ideologije.

Napisane svedenim stilom jetkih, britkih dijaloga i opisa svedenih na suštinu, obe nove zbirke priča Ilije Bakića ustoličuju njegov status jednog od najistaknutijih domaćih pisaca fantastike, ali i jednog od najboljih modernih pripovedača, nevezano za žanr.

Objavljeno u POLITIKINOM KULTURNOM DODATKU 2009. godine

Znači – ko ove dve knjige nije apsolvirao kad su izašle, nek po'ita dok ima: to je obavezna literatura od strane jednog od najboljih i najzanimljivijih srpskih pisaca fanastike, a i šire. Njima dodati i zbirku priča U ODVAJANJU, takođe iz prošle godine (žanrovski najčistija, SF-cyberpunk).

Imam zadovoljstvo da prenesem najavu najnovije njegove knjige, koja izlazi vrlo uskoro.

Beogradska izdavačka kuća Tardis najavila je, svojevremeno, veliki broj novih izdanja koja bi trebalo da se pojave do Sajma knjiga (25-31.10.). Koliko će toga uspeti da predstave na sajmu, otkriće oni koji ih budu posetili u Hali 1, ali sigurno je da će biti dosta lepih iznenađenja. Sledeća knjiga, koja je otišla u štampu je LED Ilije Bakića. Reč je o dve novele ovog poznatog pisca - "Led" i "Na satelitu", koje će biti objavljene u jednoj knjizi.

FEVER (1999)

***

3+

napokon je dolijao jedan od dugotraženih i misteriozno nenabavljivih filmova. kažem 'misteriozno' jer ne radi se o nekom opskurnom tajlandskom low budget effortu iz 1960ih nego o umereno recentnom američkom trileru sa respektabilnom ekipom ispred i iza kamere. ok, mnogi nisu ni čuli za FEVER, a i oni koji jesu – možda ne očekuju bogzna šta od nečega što je režirao momak najpoznatiji po spariranju kijanu rivsu u BILOVIM I TEDOVIM AVANTURAMA. da – onaj tršavi, ružnjikavi plavušan (koga neki hororisti možda pamte i po ulozi u LOST BOYS) – baš taj je režirao ovaj film. wow, dude, ITEKAKAO ga je režiro – ko mator!

nije nikakva tajna – između ostalog i zato što ja to stalno ponavljam – ali imam poseban merak za filmove od sorte 'fall from greatness' a još više za 'downward spiral into madness'. FEVER je takav, i svakako jedan od boljih u tom pod-žanru. konkretno, ovde je glavni junak nik parker, mladi učitelj crtanja u nekakvoj večernjoj školi, koji polagano potpada pod 'groznicu' u svom bruklinskom ćumezu, tj. oronuloj zgradi u kojoj neko ubije gazdu čime samo počinje niz čudnih zbitija. našeg umetnika igra henri tomas – još jedan namuženi boy-to-man u ovom filmu napravljenom upravo da ilustruje what separates men from boys. ako je 'bil' iz BILA I TEDA mogao da režira ovako pametan i vizuelno nadahnut film, što onda spilbergova šećerlemica, odnosno dečak iz E.T.-a ne bi baš ovde ostvario svoju najdramskiju, najtežu i svakako najbolju ulogu u karijeri, kao izmučeni artista u paklu prozaičnosti koga, na svu muku, proganjaju i neke traume iz detinjstva… (avaj, tomas kasnije nije unovčio svoje ovde ostvarene potencijale – poslednji put je viđen kao jadni horor reditelj u zaista sramotno lošemdirect-to-DVD dreku DON'T LOOK UP!)

FEVER je ingeniozno stilizovan triler koji efektno uspeva da sedi na dve stolice, od kojih je jedna ejbel-ferarinski pretežno-realistički pakao njujorka, dok je druga stolica starija (i lepša) – neuništivi (ovde modernizovani) nemački expresionizam. upotreba iskošenih uglova i naglašenih senki te arhitekture skromnog dizajna ali pametne kompozicije i osvetljenja za slikanje jednog bliskog, a opet oneobičenog, oniričkog sveta školski je primer pametno naučenih lekcija kod nemačkih klasika koji i na pragu 21. veka mogu da budu oživljeni, naročito u rukama odličnog DP-a (džo de salvo – ne znam da li je rod čuvenom ubici).

ono što FEVER izdvaja iz mora sličnih filmića, pored čvrstog rediteljskog koncepta i sjajne vizuelnosti, a što ćete ređe naći pomenuto u rivjuima, jesu sledeće dve stvari: 1) scenario i 2) podtext.

1) scenario u svojim grubim, osnovnim crtama nije naročito originalan, baš kao ni njegov 'twist' (ako je to uopšte twist). međutim, on je vanredno pametan i prefinjen na nivou detalja, kojima (ovog) gledaoca smesta kupuje za te likove i situacije. u spoju sa odličnim kastingom i glumom kakva se retko viđa u ovoj vrsti filma, FEVER se odlikuje sjajnim dijalozima i vrlo proživljenim likovima i odnosima koji imaju muda da budu nekonvencionalni, osobeni, a bez napadnog insistiranja na excentričnosti i ispraznom isprđivanju. neke vrlo pametne stvari se ovde kazuju i POKAZUJU, a opet, to je učinjeno tako nenapadno i nebombastično da će ih primetiti i ceniti samo onaj ko korespondira sa tim vajbom, dok će ostali preleteti preko toga u slepoj žudnji da otkriju ko je ubica.

2) goreizrečene tvrdnje naročito važe za dijaloge koje henri ima sa susedom koji se doseli sprat iznad, direktno iznad njegove sobe, a koji možda jeste a možda nije fragment njegove sve zbrkanije mesečarske psihe. tog lika (ili fragmenta?) vanredno dobro igra dejvid o'hara, i scene između njih dvojice pravo su meso i poslastica filma – što me dovodi do podtexta FEVERa… koji možda postoji a možda je samo projekcija moje sve poremećenije psihe.

elem, ako pogledate sve ostale kritike i komentare na netu, videćete da svi odreda ovog sustanara opisuju kao obožavaoca nacista i manijakalnog teoretičara zavere. ali opušteno, nalazite se na pravom mestu – koje će vam OBJASNITI da to uopšte nije tako. vil (tako se o'hara zove u filmu) zaista kraj svog uzglavlja – u sobi još rusvajnijoj i sjebanijoj od nikove – ima knjigu sa velikom svastikom na korici. to je za površnu gledalačku stoku smesta dovoljno da ga strpa u fijoku psiho-budale a da sve njegove reči otpiše kao psiho-brbljanje tamo nekog zaluđenika. međutim, svako sa više od 2 vijuge na mozgu i sa iole razvijenom sposobnošću praćenja dijaloga videće da vil ne voli švabe (zove ih 'krauts'), da za naci-nož koji mu pokazuje tvrdi da ga je njegov deda lično oduzeo od nekog (presumably: killed) švabe, a njegova najpametnija izjava u toj tiradi možda zvuči kao lupetanje lunatika iz ugla nekog neoliberala ili hipija, ali što se mene tiče, vilove reči su zlatne: on, otprilike, kaže da se hitler sada smeje iz svog groba, jer je obećavao da će stvoriti novi svetski poredak i 1000 godina vladavine nacizma – i da je to upravo ono što sada dobijamo, tj. što smo krajem 2. svetskog rata (i razvojem američke nadmoći) – dobili.

pametne stvari, ali sve što na njih naš nik parker ume da kaže jeste: 'uh, that whole nazi thing is pretty heavy… a sad moram da begam' (par minuta ranije, on nije znao kakvo značenje ima datum 01.09.1939, pa je vil morao da ga podseti!). znači, nik je samo naizgled nekonvencionalni 'umetnik', ali u suštini isprazni produkt američkog sistema za zaglupljivanje i ovladavanje. na njegovo beganje od priče vil ladno zapaža: 'I understand. nobody wants to talk about the real deal.'

hajlajt, međutim, dolazi kasnije, kada vil priča o 'blowing the whistle on the whole rotten set-up' – iznoseći niku jednu pojednostavljenu, ali za američki film solidnu predstavu GNOSTIČKIH uverenja, o tome da je zlo u srcu stvari, materije i svega vezanog za nju, i da je ceo sistem – crkva, političari, hrist… - truo u osnovi. naravno, ta priča je bacanje bisera pred svinju (odnosno svinje – ako računam i gledaoce skromnih intelektualnih moći i/ili predznanja o ovim stvarima, i kojima sve to zvuči kao nekakav ludački bla-bla-bla) pa nik to sve otpiše upravo kao to – 'so much crap.'

but is it?!

vil mu lepo kaže: 'they got you right where they want you, pal.'

a kad mu nik kaže: 'you're one really whacked out guy' – vil mu premudro kaže: 'you looked in the mirror recently?' (što je otprilike i najexplicitniji hint da je vil fragment nikove zatomljene svesti – ako ne računamo evergrin sumnjivost u tome da niko drugi, nijedan drugi lik u filmu, ne interaktuje sa vilom osim nika). na izlazu mu vil čak pruži knjigu GNOSTICS: THE FORBIDDEN VOICES OF THE HERETICS (btw: nepostojeća), ali ona ostane nepročitana. umesto iz knjige, nik će morati da se sa svetlom istine suoči – naživo...

eto, skrenuo sam vam pažnju na neke stvari u FEVERU koje bi mnogi po difoltu otpisali kao psycho-babble, pa vi vidite sami kako se to uklapa i šta dodaje ili oduzima filmu. ja ću samo reći da mi se čini da ova gnostička dimenzija nije baš dosledno i potpuno sprovedena kroz film na način na koji je, recimo, u DUST DEVILU, ali ipak – nije ni slučajno ili proizvoljno prisutna ovde…

pomenuću još i vrlo dobar dizajn zvuka (lično, ne bih imao protiv još elaboriranijih radnji na tom polju, ali i ovaj anderstejtment je ok), a to pojačava skor džoa delije, čestog majstora za mračne i excentrične njujorške indi projekte (čak i nevezano za feraru s kojim stalno sarađuje); delija kao da se specijalizovao za opskurne, hard-to-find filmove – ili je možda koincidencija da pre samo nekoliko dana uspeh da najzad iskopam još jedan masama slabo poznati biser koji dugo tražim, a u kome je – suprajz! – delija takođe radio muziku. rivju kaming sun.

FEVER je, dakle, jedan nepravedno zapostavljen, zaboravljen i pretežno nepoznat biser gnostičkog noar horor trilera kojeg, evo, iznesoh na svetlo dana uz pomoć kolege i saučesnika bojana baće, angažovanog da ovo locira na meni nedostupnim mestima, e ne bi li se iskupio za nedavnu preporuku TANGA I KEŠA. i eto, iskupljenje je uspešno obavljeno, spasenje je iza ugla.

CHERRYBOMB (2009)

Cherrybomb (2009) Lisa Barros D'Sa/Glenn Leyburn 2.5/5

Rezurektovanje Buntovnika..., ili nekog drugog žanrovskog klona (you name it), upakovano u žvakanu oblandu sa ukusom kisele trešnje, eto na to otprilike nalikuje debi veselog para Leyburn/Barros. Dva mlada provincijalca se bore za srce simpatične buntovnice i tatine maze... omiljeni plot američkih tinejdž komedija iz osamdesetih, ovog puta u prekookeanskom pakovanju.

Sheehan reprizira ulogu iz Misfitsa, Kimberly Nixon je trešnjica, a Hari Poterov prijatelj je baš porastao, taman toliko da glumi i u golišavim scenama.

Ovaj film vam može biti simpatičan, naravno, ako ste navikli na osrednje parametre za ocenjivanje tinejdž rebellion žanra. Svi oni koji su znanje kovali na postulatima LarryClarkovske filozofije tretiranja adolescentskih problema, kao što su socijalzicaja i društvena klimatizacija u modernom poretku, neće se napiti vode sa Cherrybomb česme.

Ovo i ne treba da čudi: britanci nesumnjivo kreiraju intersantne filmske produkte, međutim, vrlo često oni odišu dramskom apatičnošći. Da, možda neko i bude zadovoljan tehničkim vratolomijama i konceptualnim varijacijama, ali suština je da Cherrybomb nema ubojitost, nema žara da raspali ozbiljne mase. Može se steći utisak da autor cilja određenu populaciju - između 12-18 godina, koji teže da putem masovne i neartikulisane destrukcije skrenu svetu pažnju na svoju egzistenciju. Legitimno, ali nedovoljno.

Da bi Cherrybomb iscedio vodu iz suve drenovine presahlog žanra mora da poseduje jebeno kvalitetnu naraciju, efektan punch line, ili barem gram šokantnosti i inventivnosti. To ovaj film nema, i njegova je sudbina efemerna, a značaj benigan.

HUNTER PREY (2010)

***

3-

prilično zabavan, krajnje sveden SF film čiji se najveći deo sastoji u proganjanju i nadmudrivanju dvojice pripadnika različitih rasa na jednoj pustinjskoj planeti. gonič pripada rasi koja je istrebila sortu ovog begunca, a potonji, poslednji preživeli od svoje genocidirane rase, pak, krije tajnu o koordinatama broda krcatog nekim čudom koje može, i hoće, da raspoluti planetu svog sadašnjeg progonitelja. znači, begunac nema šta da izgubi, ali gonič može sve što ima...

narativno i idejno ovaj filmić ne nudi bogzna šta, ali je koncept dovoljno intrigantan i zabavan da drži vodu. likovi su pristojni, dešavanja uglavnom smislena, ritam je dinamičan, ali glavni razlog da se ovo pogleda počiva u ingenioznoj vizuelnosti – zato je ovaj rivju relativno short on words but long on pics.

bio sam skeptičan oko toga vredi li HUNTER PREY truda, dok nisam negde pročitao osvrt koji njegove slike poredi sa oživljenim filipom drujeom, GENIJALNIM francuskim crtačem stripova i ilustratorom čije radove obožavam do imbecilnosti.

istina, pretežno je radio SF stvari, ali ima u nekima od njih zaista ima fascinantno pompeznih lavkraftovskih koncepata, ludačkih hramova i čuda kosmičkih razmera, a pored toga, dizajnirao je pregenijalne postere za tri rana filma žana rolena (posteri daleko bolji od samih filmova, al to već nije do drujea).

već sama mogućnost da prizori ovoga filma mogu i da prismrde tom đeniju bila je dovoljna da ga smesta skinem i overim, i mogu vam reći – nisu lagali. ovo vaistinu izgleda kao vintage druje u 3-D, tj u mrdajućim slikama. tu su jarke boje, kontrasti, humanoidi, živopisni kostimi i brodovi (istina, od brodova ovde ima malo), tuđinske pustare... sve je tu.

HUNTER PREY je pravi mali trijumf minimalizma – nekolicina glumaca na svedenom lokalitetu (odlično upotrebljena prava pustinja, a ne studio blue screen itsl. shit) sa rudimentarnim zapletom, ali sve to dizajnirano perfektno, napisano i režirano sasvim zabavno, junački odglumljeno, sa odličnim maskama besprekornim pod tim upeklim suncem - koje kod slabijih maskerskih radova otkriva svaku poru, svaki šav i krpljenje (ali ne ovde!), i sve je stilizovano baš kako treba. prava milina za svakog pravog ljubitelja pokretnih slika.

vredi istaći da film potpisuje sandy collora – baja koji je ponikao u stan winston studiju, kao koncept dizajner i majstor za efekte, a potom radio sa majstorima kakvi su rob bottin, steve johnson, rick baker. širim masama je svakako poznat kao reditelj popularnog i vrlo uspelog kratkog filma BATMAN: DEAD END (2003) – ako ima da ga neko još nije pogledo, evo ga OVDE, in high quality, ucelo (8 minuta).

iako je niskobudžetan, HUNTER PREY nikako ne treba smatrati za neku rutinsku odrađevinu u stilu sci-fi kanala i sličnih kanalizacionih kanala – ovo je odrađeno sa puno talenta i ljubavi, sa očitom posvećenošću. sendi kolora je, pored scenarija i režije, aktivno radio i na dizajnu maski i viz. efekata i na još 300 drugih aspekata u filmu, fanatično kako jedino i može i mora – dakle, na delu je pokazao da je bio ozbiljan kada je izjavio:

"You've gotta' be totally commited to what you're doing, You have to be so passionate about it, and love it so much, that it becomes a part of you, just like your hands or your feet. You have to be willing to sacrifice anything for it, that's what I think separates the truly brilliant people in this industry from the hacks."

HUNTER PREY je jedna vrlo fina bombonica.

PS: zanimljivo je napomenuti i to da se i u ovom filmu nastavlja stara holivudska tradicija, da se ispod alien-maski stavljaju crni ('afroamerički') glumci. ne zaboravimo da je izvornog aliena u skotovom filmu ispod sve one gigerove skalamerije igrao nigerijac bolaji badejo, a ako niste znali – iza maske predatora je takođe bio nigra, kevin peter hall (on je, btw, bio i ispod grdnog krzna igrajući saskvača u HARIJU & HENDERSONOVIMA). to ide i dalje, do zoi haldane, sexy alienke u AVATARU...

eto jedne zanimljive teme koju nisam još nigde video obrađenu a mislim da ima znatne potencijale za drka-drka-đon 'teoretičare', pa im je velikodušno prepuštam da je razviju dalje... znači, crnac kao tuđin u američkom filmu. izvolte, ovo ja častim.