A HISTORY OF HORROR WITH MARK GATISS (2010)

***(*)  

 4-

            izvanredna trodelna dokumentarna serija (BBC4) o horor filmu! iako mi je već pomalo dosadno da po ko zna koji put protrčavam kroz uobičajeni dril (nemački expresionizam – univerzalovi horori – big bug movies – hammer – psycho i sinovi – živi mrtvaci i testere + rozmerini isterivači itd.), scenarista i glumac gatis je uspeo da sve to, ili bar većinu toga, predstavi na svež, zanimljiv i intrigantan način tako da ne da mi nije bilo dosadno da po 300-ti put slušam davno-poznatu priču, nego sam vaistinu uživao u brojnim novim momentima, uglovima, lokacijama i sagovornicima!

            getis je uspeo da nađe i poneke retke, originalne inserte, retko viđane fotke i dokumentarne snimke iz 'onih' vremena, a posebna draž su putovanja na relevantna mesta gde se pravila horor-istorija – npr. u 1. epizodi, u potpunosti posvećenoj univerzalovim monster-hororima, išao u arhivu gde se čuva originalna oprema za šminku i masku lona čejnija (čuvenog 'sam svoj majstor' glumca-maskera), bio je na licu mesta, u univerzalovom studiju gde se još čuva scenografija sela iz FRANKENSTEINA, stajao kraj onog jezerca na kome karlof baca u vodu devojčicu-popošak...  

svakom pravom horor fanu mora da zaigra srce kad danas vidi ta sveta mesta, a pratioci ovog bloga sigurno pamte i moja hodočašća bodega beju (THE BIRDS), svetioniku na point rejsu (THE FOG) i brojnim lavkraftoidnim lokacijama u providensu, salemu i marblhedu, te će stoga bolje razumeti da mi ovi momenti u serijalu pružaju posebnu vrstu exkluzive i naročito mi znače...

            i ne samo to: getis je razgovarao sa živim legendama kakve su John The Man Carpenter i Barbara The Dark-Lady Steele, ali i sa živim relikvijama u vidu babe koja je bila devojka u kočiji, u brauningovom DRACULI (1932!), pa sa karlofovom unukom, i sa glorijom stjuart, vaskrsnutoj u bljuzga-TITANIKU, ali zauvek živoj kroz istinski sjajne vejlove filmove THE OLD DARK HOUSE & THE INVISIBLE MAN.  

u drugoj epizodi (čitavoj posvećenoj HAMMERU) našao je pirsa hagarda (SATANS' SKIN) i s njim išao na lokacije iz tog filma na razgovor (ruševina crkve na nekakvoj livadi); iskopao je čak i hamer-legendu, reditelja roja vord bejkera, jedva-živog panteliju od stotinu ljeta, da se načas prisete hammerovih zlatnih dana ... 

 upravo revisiting takvih mesta, i direktni razgovori sa onima koji su naživo radili sa lugošijem, karlofom, vejlom... izdiže ovu seriju daleko iznad tek-još-jednog protrčavanja kroz poznate priče i ofucane inserte koje svako može da kompilira.

treća epizoda posvećena je modernom hororu, približno od romera do fredija ('68-'84) – da, očito je da nedostaje priča o poslednjih 25 godina, ali getis najnoviju fazu smatra inferiornom u poređenju sa slavnim klasicima; oh, well, niko nije savršen... 

u trećem delu getis razgovara sa deda-romerom i sa huperom, a mudro koristi barbaru stil ne samo za prisećanje na marija bavu (uprethodnoj epizodi), nego i na kronenberga; isto tako dejvid vorner govori o svojim engleskim hamerovskim danima, ali i o OMENU (na pitanje o tome gde je završila njegova u-filmu-odrubljena-glava, on kaže: 'izgubio sam je u razvodu'!) a tu je i dejvid selcer, autor OMEN romana.

ipak, za mene nedostižni i neprevaziđeni hajlajt 3. epizode jeste odlazak sa karpenterom u šetnju onim legendarnim ulicama pasadene (!) osveštanim snimanjem HALLOWEENA (začudo, i na sreću, još uvek vrlo nalikuju onome kako su izgledale 1978-me!) – i to je za mene bio baš onako, 'my heart, hold still' momenat. 

čak ni karpenter naživo ne deluje toliko tronut na tim ulicama kao ja kad ih sada dokumentarno gledam. između ostalog, pored kuće koja je nekada glumila stanište lori stroud sada pronalaze mali 'shrine' – dve bundeve i natpis, otprilike – 'da, namerniče, ovo je kuća lori stoud...' 

getisov šarmantni pristup, duh i humor, te evidentna ljubav prema materijalu, i njegovo poznavanje, prožimaju sve ovo na unikatan način i čine ove tri epizode od po sat vremena zaista nezaobilaznim materijalom za svakoga koga horor film zanima, nevezano za to koliko je već knjiga o toj materiji pročitao ili sličnih dokumentaraca odgledao.

jedino što sprečava da ovo bude ultimativna neprejebiva i totalna serija jeste – upravo njena selektivnost: najjača je u pokrivanju klasičnog američkog i klasičnog britanskog horora (prve dve epizode), ali već moderni horor (post-1968) kao najsloženiji i najvredniji u istoriji horora nesrazmerno je sažet, sa previše ključnih stvari pretrčanih ili i nepomenutih, čak i u okvirima angloameričkog horora – a da i ne govorimo o tome da je sve ostalo (italijani, francuzi, japanci…) ili pomenuto uzgred, kao fusnota, ili skroz zaobiđeno. ne očekujte da se ovde govori o POSSESSIONU, ANGSTU ili INFERNU kad su čak i BLACK SUNDAY i SUSPIRIA tu samo kroz desetak sekundi inserata i sličica, dok daleki istok ne postoji uopšte(ni KWAIDAN, ni RINGU a kamo li AUDITION…). 

znači, serija je izvanredna u okvirima svojih samonametnutih ograničenja – ne toliko A HISTORY OF HORROR koliko A HISTORY OF ANGLO-AMERICAN HORROR. za bar približno ovako posvećen i iscrpan pregled dalekog istoka tek ćemo da se načekamo.

Međunarodni Festival Nezavisnog Filma u San Francisku

 U okviru akcije "Slavna prošlost mrtva nije" kačim svoj izveštaj sa Šestog Međunarodnog Festivala Nezavisnog Filma u San Francisku, održanog februara 2004. Odabrane naslove gledao sam na licu mesta, koristeći tadašnji boravak u obližnjem Berkliju, a društvo mi je pravila moja neuporediva domaćica, Stefani.

Možda će nekoga zanimati Ghoulov osvrt na tada sveže, a manje izvikane naslove od kojih su vam poneki možda i promakli čak do sada, punih 7 godina kasnije.

            Ovaj izveštaj je objavljen u novosadskom DNEVNIKU proleća 2004. Za ovo blogopredstavljanije pored naslova sam samo dodao svoje zvezdičaste ocene, kojih naravno u novinskom izdanju nije bilo.

            Na blogu, inače, već možete naći moj drugi izveštaj, sa onog velikog festivala: Ekskluzivni Izveštaj sa 47. Međunarodnog Filmskog Festivala u San Francisku.

DUH NEZAVISNOSTI

U San Francisku je od 5. do 15. februara održan 6. Međunarodni Festival Nezavisnog Filma, od milošte nazvan Indie-Fest. Iako u senci velikog i prestižnog filmskog festivala, koji se u istom gradu dešava sredinom aprila, Indie-Fest je za kratko vreme uspeo da se izbori za svoje mesto pod zubatim februarskim suncem. Ovaj događaj se pretežno finansira od prodatih karata, sa zanemarljivim učešćem sponzora. Odsustvo glamura, međutim, ne smeta publici koja u tome vidi jedan od pokazatelja da se osnivač i glavni selektor Džef Ros (Jeff Ross) nije ''prodao''. Još važniji dokaz toga jeste izbor filmova u kome se najbolje očitava duh nezavisnog filma.

            Uglavnom lišena pretencioznosti, selekcija naslova na šestom po redu Indie-Festu usredsređena je na autore koji se, širom sveta, u jednakoj meri odupiru konvencionalnom holivudskom receptu kao i napadno hermetičnom artizmu. Za razliku od, recimo, beogradskog Festivala Autorskog Filma ''Pogled u svet'', Indie-Fest nije namenjen poklonicima iransko-uzbekistanskog pristupa filmu kao oruđu za sociološko-psihološke ''analize'' ljudskih prava, položaja žena ili banalno-običnih ljudi unutar ovog ili onog režima, niti angažovanih ''vapaja'' kroz sterilno dokumentaristički anti-filmski jezik. Takođe je upadljivo odsustvo feminističkih porno-traktata koji su, za srpske selektore, sinonim "subverzivnosti". Festival u San Francisku je prilika za istinsko filmofilsko uživanje u delima koja na originalan način baštine narativnu disciplinu žanrovskog ili underground filma u spoju sa osobenom, ''pomerenom'' vizijom autora. Istorija filma je već odavno pokazala da su najveći autori (Hičkok, Ford, Kurosava, Kronenberg…) svoja najbolja dela ostvarili upravo prilagođavajući popularne žanrovske konvencije svojim osobenim nazorima.

            To je pristup koji nalazimo kod najupečatljivijih naslova Indie-Festa, i njih ćemo posebno istaći:

            GOZU (Kravlja glava), Takashi Miike (2003, Japan) **** (4-)

            Jedan od novijih radova kultnog autora čiji se filmovi (Audition, Dead or Alive, Visitor Q…) odlikuju neočekivanim preokretima i poigravanjima sa žanrovima. U pitanju je spoj crnohumorne jakuza-komedije sa bizarnim likovima i nadrealnim dešavanjima dostojnim Linčovog Tvin Piksa. Gozu svakako spada u bolje Miikeove radove, ali sa dužinom od dva sata i previše vrludanja kroz nasumično-otkačene epizode, ovo je samo za one koji su već inicirani u njegov kult. Strpljenje se isplati, jer nakon razvučene sredine Gozu kulminira unikatno miikeovskom eksplozijom neodoljive perverzije.

            9 SOULS (Devet duša), Toshiaki Toyoda (2003, Japan) **(*)  3-

            Ovo bi bio sasvim solidan FEST-ovski film, kad bi selektori FESTA uopšte bili svesni da japanski film postoji, i da je to trenutno najsvežija i najdinamičnija kinematografiju na svetu. Grupa od devet zatvorenika beži iz zatvora, putuje u starinskom crvenom kombiju i doživljava brojne bizarno-komično-krvave avanture na putu čiji je cilj zakopano blago. U žanrovskoj neopredeljenosti (road-trip akciono-komična drama) leži razlog polovičnog utiska koji film ostavlja: neujednačen i nedovoljno koherentan, umesto centralnog lika ili teme film se rasplinjava u epizodama koje jesu zabavne, ali nisu uvek dovoljno dramaturški opravdane. Srećom, režiser ima oko za upečatljive prizore – od metafizičkog početka (vožnja iznad Tokija dok zgrade jedna po jedna nestaju, i dok ceo grad ne postane siva gomila ruševina) do skoro-miikeovskog vizuelnog humora (uspaljeni begunci prve minute slobode koriste silujući ovce na koje nalete kombijem)!

            HAUTE TENSION (Visoka napetost), Alexandre Aja (2003, Francuska) ****(*)  5-

            Zapanjujuće kvalitetan film predstavlja apoteozu slasher-horrora dovedenog do, reklo bi se, krajnjih granica. Napetost počinje od prve sekunde filma, i ne posustaje do samog kraja. Ovo je već samo po sebi veliko postignuće. Režiser majstorski izvlači maksimum iz jednostavne premise: devojka odlazi kod koleginice na selo. Već prve noći psihopata im upadne u kuću, pobije porodicu, a koleginicu otme. Glavna junakinja, neprimećena, kreće u poteru za ubicom u nameri da spase drugaricu. Aža uzima evropske majstore horora (Dario Argento, Michele Soavi) kao odskočnu dasku u svom pristupu, a sjajnim preokretom u poslednjoj četvrtini svom nadahnutom filmu podaruje osobenu  ezoterično-transcendentnu notu.  

            THE LAST HORROR MOVIE (Poslednji horor film), Julian Richards (2003, UK)  **  2

            Još jedan pokušaj intelektualizovanog horora, nažalost sa znatno manjim uspehom od prethodnog. Harizmatični psihopata ide Londonom, ubija ljude i snima to kamerom. Njegova ispovest i direktno obraćanje gledaocu suviše eksplicitno pokušavaju da prozbore o saučešću publike sa prizorima nasilja koji im se serviraju u medijima. Snimljen na videu, film deluje prilično autentično (ali i banalno-ružno); međutim, belgijski film sa istovetnom temom Čovek ujeo psa (viđen u našim bioskopima u ranim '90-im), još pre deset godina  je sve ovo uradio mnogo bolje i u pogledu koncepta, i glume, režije, vizuelnog bogatstva, konotativnih potencijala, pa čak i crnog humora i šoka.

            ARAGAMI, Ryuhei Kitamura (2003, Japan)  ***  3-

            Još jedan novi autor, koji je kultni status zaradio već prvim svojim filmom (Versus, 2000), bio je i lično prisutan na Festivalu, i predstavio "Duel Projekat". Radi se o opkladi između dvojice režisera o tome ko će napraviti bolji niskobudžetni film krajnje svedenog koncepta: samo dva glumca, jedna lokacija, i dvoboj do istrebljenja kao tema. Kitamurin Aragami je demon borbe, njegov suparnik je zalutali samuraj, a lokacija izolovani hram. Visokokinetička akcija (po kojoj je Kitamura već poznat) omeđena je verbalnim duelima dvojice boraca i protkana suptilnim referencama na neuništivost duha agresije u čoveku. Nadahnuto stilizovan i nenametljivo filozofski, Aragami je nadasve uspeo eksperiment.

            2LDK, Yukihiko Tsutsumi (2003, Japan)  ***  3

            Na audiciji za film Yakuza Wives izbor je spao na dve mlade glumice, koje su uz to i cimerke. Naslov se odnosi na apartman sa dve spavaće sobe, a to je i poprište drugog dela "Duel projekta". Devojke se prvo učtivo smeškaju (dok u sebi proklinju onu drugu), onda se koškaju oko sitnica ("Ko je koristio moj šampon? Ko je popio moj sok iz frižidera?"…), ali ubrzo počinje bitka na život i smrt, u kojoj se ne biraju sredstva: kiselina iz kupatila, motorna testera (za zeleniš u stanu), samurajski mačevi (sa zida), poklopac WC šolje, elektrošokovi u kadi, i još bezbroj drugih metoda.
Ovo je spoj Tom i Džeri crnohumornog nasilja sa vrlo oštrom satirom i dramom. Po ozbiljnoj tematici obrađenoj kroz groteskne situacije, podseća na spoj Miikea i Alexa de la Iglesije (recimo, Visitor Q sreće Grešnu zajednicu).

            REVENGER’S TRAGEDY (Tragedija osvetnika), Alex Cox (2002, UK)  ***  3-

            Još jedan teško opisiv film: baziran na jakobinskoj drami Tomasa Midltona, najnovije ostvarenje režisera kultnih naslova Repo Man i Sid and Nancy, u stvari je (post)modernizovana tragedija smeštena u (post)apokaliptični pank milje anarhične Engleske. Koristeći nenametljive SF-horor-komedijske momente Tragedija uspeva da na satiričan način oslika Englesku Tonija Blera na znatno upečatljiviji način od soc-realističkih smor-drama Majka Lija i njemu sličnih. Poput nekog niskobudžetnog Grinaveja sa buntovničkim stavom, Koks ubedljivo pokazuje da pank nije (sasvim) mrtav.

            A mrtav nije ni duh istinski nezavisnog, mladalačkog, otkačenog, buntovničkog i inovativnog filma: prikazani naslovi, nekonvencionalni domaćini i njihovo opušteno predstavljanje gostiju festivala te razgovori s publikom, kao i same reakcije gledalaca na (bukvalno) rasprodatim projekcijama pokazuju da je ovo festival koji ima budućnost. Barem u San Francisku. Za to vreme, u Srbiji će sinonim za autorski i nezavisni film (barem sudeći po selektorima dva naša najveća međunarodna filmska festivala) i dalje biti prizori žena u crnim feredžama, beskrajni zamišljeni pogledi u daljinu, i pustinja, pustinja, pustinja…

Dejan Ognjanović

MONTY PYTHON: ALMOST THE TRUTH - THE LAWYER'S CUT (2009)

****

4

            ovo sam gledo pre skoro godinu dana, ali tek sad, kad sam usred pravljenja godišnje liste najboljih dokumentaraca, reših da napišem par rečenica i o ovoj izvanrednoj seriji.

            6 epizoda u ukupno trajanju od skoro 6 sati: "The Not-So-Interesting Beginnings," "The Much Funnier Second Episode," "And Now, The Sordid Personal Bits," "The Ultimate Holy Grail Episode", "Lust for Glory," (on Life of Brian), i "Finally! The Last Episode (Ever) (For Now...)". 6 sati jeste poprilično vremena, ali zaista vredi izdvajanja i truda za sve koji su poštovaoci ove grupe – i vrhunskog humora uopšte. 

unutar ovog materijala nalazi se sve što bi (ne)normalan čovek mogo da poželi da sazna o tome kako su pajtoni počeli, gde su se i kako našli, kako je nastala najsmešnija+najpametnija tv serija ikada, šta je bilo sa filmovima, zašto su se raspali i gde su danas (preživeli)... 

sva četvorica živih (teri džons, majkl pelin, džon kliz, erik ajdl + teri gilijam kao animacijska zaleđina) prisutni su da iz današnje perspektive kažu šta se ima reći o svemu, od početaka do današnjih dana (ali bez kulina bana ili gnjavaže; uostalom, za to oni i nisu sposobni), dok je pokojni grejem čepmen (umro 1989) prisutan kroz arhivske snimke intervjua sa njim. 

nažalost, ova petorka nije se okupila čak ni za ovaj dokumentarac, ni u jednom trenu ih ne vidimo sve zajedno u istoj sobi ili kadru, nego svako govori svoje nasamo. šteta, jer lepo bi bilo videti i čuti ih kako spuštaju jedni drugima i u lajv fidbeku a ne samo u one-way modusu.

sve to je u seriji prikazano baš kako bi se od njih jedino i smelo očekivati: duhovito, otkačeno, otvoreno, cinično, samokritično i međusobno-zajebantski + savršeno dokumentovano starim fotkama, arhivskim insertima i sl. posebno za pohvalu: nema zaobilaženja 'pipavih' tema i problema, nego se otvoreno i bez uvijanja priča i o ego tripovima, i o (čepmenovim) alko-gej problemima, i o haosu na snimanju HOLY GRAILA itsl. 

uz sve to, uspeva da bude i smešno (ne samo kroz inserte iz serije i filmova, nego i kroz njihove sadašnje komentare, priče i anegdote) a povrh svega i vanredno dirljivo, ponajviše u duhovito-otkačenim eulogijama pokojnom čepmenu... ovo je, zaista, spomenik toj trupi, koji ona sebi podiže za života. 

            kvalitet donekle remeti gostovanje kojekavih 'komičarskih' drugopozivaca i jadnika koji nisu ni prismrdeti pajtonima (ne zaslužuju ni da ih imenujem, a za neke egotistične morone dosad nisam ni čuo!), a koji ovde kenjaju o tome koliko su ovi đeniji na njih, kao, uticali.  

ta minutaža sa njihovim trabunjanjem mogla se i pametnije upotrebiti, ili prosto skratiti. osim toga, za moj ukus ima previše bavljenja ajdlom i njegovim muziciranjem a nedovoljno pelinovim dokumetarcima i džonsovim non-pajtonovskim filmovima. 

            ipak, ovo ima moj nepodeljeni seal of approval i pravi je primer potpune, zaokružene i raznovrsne, polivalentne slike o jednom složenom fenomenu, jer pajtoni to jesu.

Ghoul's artwork: MONSTERS!

             u okviru akcije 'crtana autobiografija' predstavljam moje crteže kojekakvih monstruma – pretežno rađene hemijskom olovkom, na poleđinama listova od kalendara, pa čak i na papiru iz sveske, i gotovo isključivo radi ubijanja vremena na časovima u gimnaziji 'stevan sremac' – 4/5 ovoga rađeno je 1992. godine. nekolicina kasnijih je sa faxa.

            većina ovoga su moji proto-lavkraftovski monstrumi: one explicitno HPL-ovske predstaviću zasebno.

            pretežno su rađeni 'iz glave': rejk je iz barkerovog UTKANOG SVETA, a onaj ghoul dole je inspirisan košmarnim snom u kome sam ponovo sreo lešinu jednog velikog psa pregaženog autom kojeg sam video tokom jedne od vožnji biciklom kojima sam se odavao u to vreme...

            copyright za sve ovo dole je (c) Ghoul Inc, Ltd.