The Omen (1976)

 **** 

 4 

Ovo je tekst zasnovan na knjizi FAUSTOVSKI EKRAN, skraćen i prilagođen za rubriku KULT HOROR u akademskom listu PRESSING.

Režija: Ričard Doner

Scenario: Dejvid Selcer

Muzika: Džeri Goldsmit

Uloge: Gregori Pek, Li Remik, Harvi Stivens, Dejvid Vorner...

Od svih filmova koji su pokušali da unovče popularnost tematike koju je Isterivač Đavola inaugurisao u mejnstrim, jedino je Predskazanje Ričarda Donera do današnjih dana ostalo upečatljiv i uspešan produkt. Strogo gledano, njegove tematske preokupacije se nastavljaju na Rozmerinu bebu, jer u centru pažnje je Antihrist, ovde u vidu šestogodišnjeg dečaka kojeg odgaja američki ambasador u Londonu. Ipak, u pogledu ikonografije, Predskazanje daleko više duguje Isterivaču: umesto kamerne priče (kao kod Polanskog), Doner se naslanja na široko postavljenu internacionalnu scenu sličniju onoj kod Fridkina – od arheoloških nalazišta na Bliskom istoku preko Rima do Londona. Na neki način, može se reći da Predskazanje u sebi spaja ono najatraktivnije iz svoja dva velika prethodnika: misteriju, paranoju i osećaj nadolazećeg Zla kosmičkih razmera iz Rozmeri ujedinjuje sa spektakularnim šokovima i stravičnim prizorima zasnovanim na crkvenjačkoj ikonografiji iz Isterivača. Pri tome, ovaj film simplifikuje idejnost storije, ukida dvosmislenost i slojevitost Polanskog i Fridkina i u potpunosti se posvećuje gradnji svog dinamičnog zapleta i guste atmosfere.

Scenario je gotovo savršeno konstruisana i nauljena mašina koja glatko isporučuje stravu tamo gde treba, ne zadržavajući se previše na pitanjima koja pokreće niti na drami likova, podređenih zapletu. Ovakva konstrukcija funkcioniše baš zato što svojom dinamikom ne dopušta gledaocu da zastane i zamisli se nad apsurdima i proizvoljnostima na kojima je priča zasnovana. Poput veštog mađioničara Doner uspeva da melodramatičnošću nadomesti dramu a mistifikacijom da zameni mistiku. Ovaj komplikovan trik je ono čemu su težile horde netalentovanih epigona udavljenih na plimnom talasu Isterivača, ali Doner je jedini uspeo da na njemu održi ravnotežu, i čak da se njime provoza sa umećem pravog surfera. Tek na pozadini sačinjenoj od njegovih nastavaka i epigona postaju kvaliteti Predskazanja još blistaviji.

U svojoj suštini Predskazanje je plod komercijalnog oportunizma, za razliku od idejno zasnovanih prethodnika kakvi su Rozmeri i Isterivač; umesto autora sa potrebom da ispriča osobenu priču, Doner je upošljen kao zanatlija čiji posao nije da ostavlja lični pečat, već da samo što je moguće efikasnije i komercijalnije filmuje priču koju su mu drugi napisali i u čijem stvaranju nije učestvovao. Doner isporučuje upravo to: solidan žanrovski film koji uspeva da sa retko viđenim umećem, izazove žmarce i stravu koja se uvlači u kosti. Predskazanje se nadovezuje na osećaj propasti svih vrednosti zapadnog sveta, dominantan sredinom sedamdesetih, i svojim upečatljivim prizivanjem Apokalipse u fantastičnom modusu pruža potrebnu katarzu milionima gledalaca. 

Nakon definitivnog poraza u vijetnamskom ratu i afere Votergejt Amerika je gubila tlo pod nogama: film o usponu Antihrista i laganom uništavanju temelja zapadnog društva (porodica, crkva, politika...) došao je kao bizaran spoj eskapizma i indirektne konfrontacije sa vrlo aktuelnim problemima. Američki filmski kritičar i teoretičar Robin Vud pisao je: ''Dete-đavo je implicitan junak, čije sistematsko uništavanje buržoaskog poretka publika prati sa skrivenim užitkom. Film Predskazanje ne bi imao nikakvog smisla u društvu koje nije spremno da uživa i potajno opravdava sopstvenu destrukciju.''

Što se tiče demonske ikonografije u ovom filmu, ona je višestruka. Antihrist kao šestogodišnji dečak uspešno se naslanja na čitav pod-žanr horora o demonskoj deci (i tinejdžerima) koji je postao dominantan nakon lude šezdeset i osme (Rozmerina beba, Isterivač Đavola, Živo je, Keri, Opsednutost Džoela Dilejnija...). Reči koje uzvikuje Gregori Pek, shvativši da je 'njegov' sin zapravo podmetnuti Antihrist, verovatno su reči koje je mnogi otac podviknuo svom buntovnom sinu: ''Moj sin je mrtav! Ja ne znam čijeg sina odgajam!'' Harvi Stivens u ulozi Demijana odlično je odabran: njegovo anđeoski buckasto lice izgleda dovoljno nedužno u normalnim scenama, ali kad zatreba – ume da poprimi zlokobnost bez preterivanja.

Predskazanje jeste tradicionalan film utoliko što oličava neke od trendova koje Robin Vud naziva ideološki 'reakcionarnim': 1) deca su zla, roditelji su dobri; 2) vrednosti buržoazije ne dovode se u pitanje; 3) zlo dolazi sa strane (inostranstvo: Rim, Megido...) i krišom se uvlači u inače funkcionalnu i 'dobru' američku porodicu; 4) visok budžet i prisustvo zvezda u glavnim ulogama podaruju 'sjaj' i prestižnost petparačkoj priči, istovremeno razblažujući njene subverzivne potencijale. Navedene stavke su nesumnjive. Pa opet, postoji i druga strana priče: Predskazanje je, istovremeno sa napred navedenim, i veoma 'satanistički' film. Fenomenalna, antologijska muzika Džerija Goldsmita (zasluženo ovenčana Oskarom) kao da je rađena za Crnu Misu: crkvenjački gregorijanski horovi stavljeni su u službu zlokobnih napeva 'Ave Satani' i predstavljaju vrhunski primer pravog pravcatog horor skora. Nosači zvuka sa muzikom iz filma postali su vanredno popularni kao i sam film, i mnogom su buntovnom omladincu poslužili za nerviranje roditelja i komšija. Uostalom, semplovi iz Goldsmitovog skora spadaju među najučestalije u hevi metal i elektro-badi muzici. 

Najzad, film je gotovo nihilistički u svom insistriranju na uništenju svega što se obično smatra normalnim, uključujući tu i sve 'pozitivne' junake na Demijanovom putu. Umesto dvosmislenih završetaka Rozmerine bebe i Isterivača Đavola, na kraju Predskazanja nema nikakve sumnje: snage dobra definitivno su poražene, svet je okrenut naglavce, Đavolov sin je ruku pod ruku sa američkim predsednikom... a to je samo početak.

Zaista, Predskazanje ne bi imalo nikakvog smisla u društvu koje nije spremno da uživa u sopstvenoj destrukciji i potajno je opravdava. Antihrist je postao arhetipski junak pop kulture: samo godinu dana nakon Predskazanja u Engleskoj je rođen pank pokret, gde se omladina pobunila upravo protiv uštogljeno-bezličnih Gregori Pekova ovoga sveta, protiv ambasadora propalih vrednosti i ispraznog života, i masovno pevala, zajedno sa Džoni Rotenom iz Sex pistolsa: ''Ja sam Antihrist! Ja sam anarhist!'' U tom kontekstu čak su i tri šestice postale simbol pobune protiv jednog sveta na koji se ne pristaje, sveta koji zaslužuje da bude uništen.