Ekskluzivni Izveštaj sa 47. Međunarodnog Filmskog Festivala u San Francisku

            Ovaj izbor meni zanimljivih naslova sa 47. Međunarodnog Filmskog Festivala u San Francisku (2004. godine) star je samo 6 godina. Objavljen je u magazinu EVROPLJANIN sredinom 2004. godine a zasnovan na impresijama i utiscima sa in vivo doživljaja tog festivala tokom moje "američke godine" koju sam proveo (avgust 2003 – jul 2004) u Berkliju, Kalifornija. Imao sam sreću da su se te godine prikazivali neki izuzetni filmovi, a moj nepogrešivi njuh naveo me je da ispratim upravo naslove čiji značaj i dan-danas odjekuje. Pošto njihovi kvaliteti ne zastarevaju, možda će nekoga zanimati moj osvrt na njih, a nije nemoguće da su neki od njih ponekome promakli, i posle sveg ovog vremena od njine premijere, pa zato – evo:

Međunarodni Filmski Festival u San Francisku spada u festivale prve kategorije; to je najveći filmski događaj u gradu koji njima ne oskudeva, i sa tradicijom dugom 47 godina jedan je od najstarijih i najprestižnijih u Sjedinjenim Američkim Državama. Cilj festivala je da osvetli savremene tendencije u međunarodnoj filmskoj i video produkciji, sa naglaskom na filmovima koji nisu otkupljeni za distribuciju u SAD. Festival je po četrdeset i sedmi put održan 15-29. aprila 2004. i na njemu je prikazano skoro 200 filmova iz preko 50 različitih zemalja. Po eklektičnosti odabranih naslova i po njihovoj smelosti u poigravanju sa ustaljenim predstavama o izražajnim mogućnostima filma, festival u San Francisku nema premca među festivalima prve kategorije. Tako nešto ne treba da čudi u gradu čuvenom kao idealno utočište za sve što je nekonvencionalno (bitnici, deca cveća, levičari i anarhisti, underground kultura, izrazito rasprostranjena upotreba droga, seksualne slobode nezamislive u većini SAD…). Veliki festival je do sada već uspeo da profiliše publiku za još nekoliko sličnih, ali manjih, uže specijalizovanih filmskih manifestacija, poput Indie-festa (posvećenog nezavisnom i underground filmu), Međunarodnog Festivala Gej i Lezbijskih Filmova, ili festivala horor filma pod nazivom Još Jedna Rupa u Glavi.

            Tekst koji sledi usredsređen je pre svega na najsmelije od smelih i najbizarnije od bizarnih naslova prikazanih na 47. Međunarodnom Filmskom Festivalu u San Francisku.

            Najtužnija muzika na svetu (The Saddest Music in the World, Guy Maddin, Kanada, 2003) dolazi od režisera fasciniranog artificijelnošću filmske ‘stvarnosti’ koju svesno dekonstruiše. Najtužnija muzika oponaša formu filmova sa kraja ’20-ih i početka ’30-ih godina, iz doba velike ekonomske krize u SAD, što je ujedno i period u koji je radnja smeštena. Ako sama premisa, o međunarodnom takmičenju za najtužniju pesmu (nešto kao Evrovizija kukumavki) nije dovoljno neobična, Medin joj dodaje gomilu bizarnih detalja, poput kristalnih nogu ispunjenih pivom koje koristi beznoga vlasnica pivare (Izabela Roselini), inače sponzor takmičenja u dertu. Film je zapravo svojevrsna parabola o ponižavajućem položaju malih zemalja koje se pred velikim silama nadmeću za koji dolar ekonomske pomoći. Stoga ne treba da čudi da je glavni lik, i pobednik takmičenja za najpatetičniju i najtužniju personu – predstavnik Srbije, ''Gavrilo the Great''. Ovaj nadahnut film fascinira kako formom tako i sadržinom, i pleni svojim crnim, a istovremeno humanim humorom. Zahvaljujući prikazivanju na FEST-u (po principu 'Sad i nikad više') ujedno je i jedini iz ovog izbora koji su najveći domaći filmoljupci imali prilike da pogledaju.

            Za razliku od Medinovog filma, dokumentarac Istraživanje imaginarnog sveta (Investigation into the Invisible World, Jean-Michel Roux, Francuska, 2002) originalan je utoliko što izbegava dva dominantna pristupa koji se, reklo bi se, nameću kao prirodni u tretmanu date teme. Film se, naime, bavi verovanjima Islanđana u trolove, patuljke, duhove, jezerska čudovišta, vanzemaljce, i t.sl. ali to ne čini sa postmodernom ironijskom distancom, niti pak kroz formu tzv. 'mockumentary' (kvazi-dokumentarca). Moglo bi se reći da je film moderan u svojoj anahronosti, budući da je i sam režiser predstavljajući film upozorio publiku da ga treba gledati otvorenog uma, bez podsmeha; on je, boraveći na prelepom, magičnom Islandu, očito i sam postao vernik. Ovo je istovremeno i kvalitet ali i najveći nedostatak filma, budući da je pojedine deonice zaista nemoguće posmatrati bez pritajenog osmeha. Formalno prilično jednostavno koncipiran (red svedočanstava, red snimaka zaista čarobnog Islanda), intrigantnošću svoje sadržine ovaj dokumentarac  uspeo je da zaokupi pažnju publike u tolikoj meri da je naknadno organizovana i treća projekcija (što se desilo sa još samo par filmova na celom festivalu).

            Priličnu pažnju privukao je i korejski animirani film Nebeski plavo (Sky Blue, Kim Moon-Sang, Park Sunmin, Južna Koreja/SAD, 2004). Ambiciozan i skup projekat na kome se radilo punih sedam godina predstavlja spoj klasične, dvodimenzionalne, sa 3-D i kompjuterskom animacijom, kao i sa minijaturama integrisanim u postapokaliptične pejsaže uništenog sveta i totalitarističkog grada pod kupolom koji okuplja preživelo čovečanstvo. Neki od ovih prizora na velikom platnu deluju zadivljujuće; pojedini kadrovi mogli bi se očekivati u holivudskom igranom superspektaklu. Na žalost, trud uložen u animaciju učinjen je donekle izlišnim u kontrastu sa konvencionalnom pričom, već bezbroj puta viđenom, o grupi revolucionara koja se buni protiv totalitarnog sistema i na kraju uspeva da odagna mračne oblake i otkrije nebesko plavetnilo iza. Likovi su klišetizirani i nesimpatični, a u tome nimalo ne pomaže činjenica da je animacija ljudskih figura, i pre svega lica, ubedljivo najslabija. Paradigmatičan je prizor u kome jedan od likova puši: plamen cigarete i dimovi koji se iz nje uvijaju urađeni su hiper-realistički, ali crte lica jedva da prevazilaze klasične Hana i Barbera crtaće. Otuda je i naravočenije o pobedi humanosti nad mašinama pomalo dubiozno, ako shvatimo da je maksimalan trud animatora otišao u kreiranje futurističkih građevina, vozila i oružja, dok su ljudske figure, jedva skicirane, progutane svim tim tehno-fetišizmom.

            Još izraženiju komercijalizaciju nalazimo u filmu Luna Park (The Park, Andrew Lau, Hong Kong, 2003). Radi se o horor filmu sa jedinom ambicijom da se dodvori najnižem zajedničkom imenitelju tinejdžerske populacije, odnosno da sa minimumom kreativnog ili finansijskog ulaganja ostvari profit. Ova priča o ukletom luna parku besramno pozajmljuje od filmova Vesa Krejvena i Toba Hupera, ali joj nedostaje idejna i humana zaleđina prvog kao i sposobnost efektnog poigravanja žanrovskim datostima kod potonjeg. Film čak pokušava da odsustvo ikakvog smisla u svojoj priči nadoknadi mestimičnim korišćenjem 3-D efekata, koji deluju kao naknadna ideja, budući da su tehnički jadno odrađeni, i upotrebljeni u scenama koje ne pokazuju nameru da se šok-potencijali prizora zaista na taj način iskoriste. Za gledaoca naviklog na snobovski 'art' pristup srpskih filmskih festivala ipak je osveženje videti da organizatori iz San Franciska nisu 'iznad' žanrovskih filmova niti 3-D naočara. Za žaljenje je samo što iz azijske kinematografije, koja poslednjih godina obiluje kvalitetnim horor filmovima, nisu odabrali neki reprezentativniji naslov.

            Film Marioneta (Marronnier, Hideyuki Kobayashi, Japan, 2003) prikazan je u ciklusu ‘Extreme cinema’, i predstavlja solidan primer modernog japanskog underground horora. Sa prepoznatljivim tematskim opsesijama (usamljeni manijak, otmica devojaka u kratkim suknjicama, sadizam, nametanje kontrole neposlušnom ženskom subjektu, odnosno objektivizacija i fetišizacija ženskog tela…), film ne odstupa previše od konvencija. On je daleko ne samo od složenosti preispitavanja borbe polova koju nalazimo u filmovima Šinje Tsukamotoa (Tetsuo, Pesnica Tokija, Junska zmija…), već i od autentične underground nihilističke vizure serijala Kroz celu noć Katsuje Matsumure, i znatno je bliži kompetentnoj, ali površnoj eksploataciji filmova Iznutrice device Kazuo Komizua. Potencijal da se nešto smisleno kaže o svođenju žena na 'lutkice' u današnjem Japanu propušten je, a čak i na nivou žanra ovaj debitantski film (snimljen na videu) ima ozbiljnih problema sa montažom, ritmom i konzistentnim tonom. Potonji je narušen intruzijama humora koje deluju pre kao izraz nepoverenja autora prema sopstvenom materijalu nego li kao promišljen i dosledan postupak koji je organski uklopljen u koncept.

            Spoj humora i (uslovno rečeno) horora urađen je daleko spretnije u filmu Novopečeni kasapi (The Green Butchers, Anders Thomas Jensen, Danska, 2002). Ovaj autor našoj publici je poznat po krimi-komediji U Kini jedu pse, a u svom novom filmu humor je oplemenio motivom često korišćenim u hororu: dva prijatelja otvaraju mesarsku radnju, ali im posao krene tek kada sticajem okolnosti počnu da prodaju ljudsko meso. Prva žrtva je, naravno, bila slučajna, ali finansijski i drugi, još dublji motivi nagone starijeg partnera da nastavi sa 'nabavkom' popularne vrste mesa bez obzira na posledice. U dublje motive spada to što novostečena popularnost čini da se potonji po prvi put u životu oseti traženim, i poštovanim. Jensenov film podjednako funkcioniše kao drama (odnosno vrlo promišljena studija karaktera) i kao komedija (tim efektnija što izbegava slepstik-splater pristup, tipičan za američke filmove slične tematike). Odmereni humor proističe iz situacije i likova (jednog od glavnih igra Mads Mikelsen!), i nijednog trena ne prelazi u farsu, niti je sam sebi svrha. Ukratko, može se reći da su Kasapi najinteligentnija kanibalska komedija još od Delikatesne radnje.

            Obilje crnog humora proisteklog iz bizarnih situacija nalazimo i u holandskom filmu Grim (Grimm, Alex van Warmerdam, Holandija, 2003), a kao i u slučaju Kasapa, u pitanju je pre svega drama pa tek onda komedija. Varmerdam već u naslovu nagoveštava svoju osnovnu inspiraciju, odnosno bajke braće Grim, koje uzima kao polazište za (post)modernu nadgradnju arhetipskog materijala. Siromašni roditelji ostave brata i sestru u šumi, i oni bivaju prinuđeni na putešestvije na kome susreću brojne moderne ale i bauke. Put ih vodi u Španiju gde, umesto bogatog strica (sada mrtvog), sestra nalazi bogatog muža… Za razliku od Grimovih bajki, protagonisti ovog filma su u svojim poznim dvadesetim. Režiser je u razgovoru s publikom nakon filma objasnio da ih je učinio znatno starijim kako seksualni podtekst (uključujući implikacije incesta) ne bi delovao suviše perverzno u uzrastu tipičnog junaka bajki (7-12 godina). Utisak je, ipak, da se ovom izmenom više gubi no što se dobija. Grim počinje suviše dobro, dinamično i duhovito da bi sebi dozvolio razvučenu sredinu i ravan, antiklimaktičan kraj, ali zanimljivi likovi i situacije uglavnom uspevaju da održe pažnju, zahvaljujući režiserovom smislu za detalje i suptilan humor.

            Znatno crnji humor nalazimo u filmu Spasi zelenu planetu! (Save the Green Planet!, Jang Jun-Hwan, Južna Koreja, 2003). Ovo je sjajan pokazatelj činjenice da Južna Koreja trenutno, uz Japan, nudi najdinamičniju i najsvežiju kinematografiju na planeti, bila ova zelena ili ne. Bogatstvo filmofilskog užitka koje ovo delo pruža, kao i naboj njegovog autentično modernog nadahnuća čine da promašaji davno-izvikanih autora prisutnih na Festivalu, poput Eriha Romera i Srđana Karanovića, deluju kao relikti iz praistorije. Posetiocima ezoteričnijih projekcija na FESTu Jun-Huan je poznat kao scenarista natprosečnog akcionog filma Fantom podmornica. U svom režijskom debiju (za koji je takođe napisao scenario) on sa zadivljujućom veštinom barata naizgled nespojivim emocijama, u rasponu od humora do vrlo brutalnog nasilja, i uspeva da neosetno prelazi iz jednog u drugi žanr (naučna fantastika, drama, horor, crna komedija, romansa, triler, kung fu…) nimalo ne remeteći kompaktnost celine. Film govori o smušenom gubitniku koji otima direktora velike kompanije, ubeđen da je ovaj infiltrirani vanzemaljac  i prethodnik velike invazije (u stilu Karpenterovog Oni žive). Kroz čitav niz peripetija, uključujući debelu igračicu na trapezu koja mu pomaže, policajca koji na svoju ruku istražuje otmicu, i pokušaje otetog da pobegne, do samog kraja ostaje neizvesno da li je glavni junak tek jadnik koga život nije milovao, ili je zaista jedina osoba koja je prozrela urotu kosmičkih razmera… Tokom puna dva sata gledalac se nalazi u rukama najveštijeg i najbizarnijeg manipulatora emocija i najoriginalnijeg debitanta još od Gaspara Noea, Takaši Miikea i Čan-Vuk Parka. Ako u svojim narednim filmovima nastavi uzlaznom linijom kojom je krenuo, ovaj autor lako može dosegnuti stratosferu u kojoj trenutno obitava gorepomenuta trojka. Jun-Huan žanrovske odrednice u Planeti transcendira na način koji zasenjuje ogromnu većinu onoga što se trenutno dešava u svetskom žanrovskom filmu.

            Za raliku od upravo pomenutog, daleko je verovatnije da na srpskim filmskim manifestacijama vidimo Poslednji život u univerzumu (The Last Life in the Universe, Pen-ek Ratanaruang, Tajland/Japan, 2003). Radi se o minimalističkoj, ali nepodnošljivo pretencioznoj priči o bibliotekaru sa jakuza prošlošću koji, bežeći od osvete kriminalaca čijeg šefa je ubio, dospeva na Tajland. Tamo upoznaje devojku sa kojom doživljava romansu toliko sporu i površnu da ćete više zabave imati posmatrajući farbu kako se suši. Lepih boja, istina, ima u ovom filmu, zaslugom odlične fotografije Kristofera Dojla (Pepeo vremena); problem je jedino to što iza kvazi-artističke površine ima vrlo malo supstance. I ovde se pokušava napraviti koktel od nekoliko žanrova (krimić, komedija, romansa, sa nekoliko fantastično-nadrealnih scena), ali za razliku od južnokorejskog filma, to je urađeno nevešto i neubedljivo. I, najveći greh od svih – dosadno.

            Za slične grehove možemo optužiti i najnoviji film Kijoši Kurosave, Dvojnik (Doppelganger, Kiyoshi Kurosawa, Japan, 2003). Ovaj autor je na sebe pažnju privukao filmovima u kojima je datosti horora, trilera i fantastike koristio za osobene egzistencijalističke analize mračne strane ljudske prirode. Jedan od njegovih najboljih filmova, Puls, nekim slučajem je zalutao čak i na FEST 2003. U filmovima koje je Kurosava (bez srodstva sa čuvenim režiserom) potpisao nakon Pulsa očita je njegova namera da unese više vedrine u svoj sumorni svetonazor. To ipak nije učinjeno na dovoljno promišljen ili ubedljiv način, pa se opskurnost i hermetičnost njegovih ranijih filmova u spoju sa niotkuda uvedenim bizarno-humorističkim preokretima pre može čitati kao nesigurnost autora u potrazi za izrazom nego li kao smislen i zaokružen pristup. Tako i ova priča o naprasnoj pojavi dvojnika u životu egoističkog izumitelja robot-stolice za invalide ne donosi ništa novo na idejnom planu (uobičajeni kontrast između introvertno-ambicioznog i ekstrovertno-hedonističkog dela ličnosti), a preokreti u strukturi priče deluju suviše proizvoljno da bi ikako doprineli rastrzanoj celini filma.

            Za kraj, još jedan dokaz teze da se najbolji filmovi na svetu danas prave u Južnoj Koreji: Sećanja na ubistvo (Memories of a Murder, Bong Joon-Ho, Južna Koreja, 2003). Ova priča o policijskoj poteri za manijakom koji siluje i ubija žene pretvara se u suptilnu disekciju totalitarnog sistema (Južna Koreja sredinom osamdesetih) i njegovog poroznog dejstva na ljudskost svojih podanika. Iako ga neki opisuju kao ruralnu verziju filma Sedam Dejvida Finčera, mnogo ubedljivije paralele mogle bi se povući sa filmovima Već Viđeno Gorana Markovića ili Građanin X (Citizen X) Krisa Džerolmoa u kojima psiho-triler izrasta iz politički nezdrave sredine. I u korejskom filmu naglasak je pre svega na ubedljivim likovima, i na drami, dok su zahtevi žanra (triler) srećno spojeni sa društvenom kritikom. Suptilnost u tretiranju osetljive teme je zadivljujuća, a zločini (i njihove žrtve) nikada nisu trivijalizovani ili svedeni na površnu senzaciju (kako često biva u holivudskom filmu slične tematike). Veoma human i potresan film funkcioniše na svim nivoima: zbog toga i uspeva da prevaziđe podelu koja je u Srbiji ponegde još uvek aktuelna – na festivalske ('art') i komercijalne (žanrovske) filmove. Sećanje na ubistvo je odlična drama, odlična satira, odličan i izuzetno napet triler (sa povremenim dozama dobrog humora) i, naprosto, odličan - film.

            Teško je odoleti iskušenju da se povuku neke paralele sa srpskim filmskim festivalima, pre svega sa FEST-om i 'autorskim' Pogledom u svet. Za divno čudo i za utehu, iako su naši festivali daleko od prve lige, u pojedinim (pre svega tehničkim) aspektima ne zaostaju previše. Ako ste nekada zbog neke greške tokom projekcije pomislili: ''Ovo samo u Srbiji može!'' možda će vam biti lakše kad čujete da i Amerikanci umeju da pogreše, i to ozbiljno. Recimo, prilikom kasne večernje projekcije Novopečenih kasapina poslednja rolna filma počela je da se vrti unazad: publika je morala da više od pola sata sedi u sali i čeka na poslednjih dvadeset minuta filma. Nakon projekcije Nebeski plavog (u drugom bioskopu) gost-režiser je morala da se izvinjava publici na grešci kinooperatera koji je ceo film pustio kroz pogrešno sočivo, što je onima u prvim redovima do platna proizvelo pomalo zrnast kvalitet slike. Tokom tog istog filma bilo je i kraćih problema sa tonom. Ukratko, čak ni znatno viši standard i tehnička opremljenost američkog festivala nisu uvek dovoljna zaštita od ljudskog faktora. Ono što je, međutim, pozitivno jeste da na festivalu u San Francisku gosti obavezno razgovaraju sa publikom nakon filma, dok su u Srbiji za to još uvek rezervisane samo pres konferencije. Veoma je važno da tzv. 'običan' gledalac - dakle ne novinar, već onaj koji je platio kartu - ima priliku da odmah nakon filma, u bioskopskoj sali, postavlja pitanja glumcima i režiserima. I dok srpska publika na katalog festivala najčešće čeka do pretposlednjeg dana manifestacije, a onda mora da ga kupi po prilično nepopularnoj ceni, na festivalu u San Francisku katalozi su bili spremni na vreme, i dostupni besplatno.

            No, ono što je najbolnije u ovakvom poređenju svakako nisu 'detalji' poput navedenih, koliko činjenica da naši selektori, sa rigidnim i zastarelim kriterijumima, odavno nemaju sluha za istinski aktuelna dešavanja u svetu savremenog filma, te da će većina najkvalitetnijih i najoriginalnijih naslova na koje smo se ovde osvrnuli najverovatnije proći ispod njihovog radara – i što je još gore, ispod radara srpske publike, koja zaslužuje da ih vidi.