Imam zadovoljstvo da ovdašnjoj javnosti predočim novu fantazmagoriju + tiradu + propoved + ispoved + fantaziju Dorijana Nuaja, povremenog gosta i saradnika iz senke Cult of Ghoula. Ovde je već bio okačen moj prikaz njegove hit-knjige BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE, koja je nakon uspelog pohoda po vrhovima i dnima bestseler lista napokon dostupna i u elektro-magnetnom obliku koji se može skinuti OVDE. Da, to znači baš to: ova fenomenalna omladinokvareća, ejakulatorna i ženovlažeća knjiga može se sada skinuti i čitati potpuno besplatno (gubljenje uma ili duše ne računam, jer se to i ne da izraziti kroz proklete novce). Ta knjiga je prevedena i na nekoliko svetskih jezika, kao što je npr. hrvatski, pa se čak i u tom izdanju može pronaći onlajn, zahvaljujući prilježnom prevoditelju, Zoranu Kojčiću, tako da svi oni čitaoci iz Hrvatske koji jedva natucaju latinični srbski sada Nuajeve vizije mogu čitati i na svom sopstvenom maternjem jeziku, i to baš OVDE. 
Nešto novija njegova knjiga, pod zamamnim naslovom
LUCIFEREZA, još uvek je dostupna samo na papiru (obe je izdala
Ukronija, njojzi hvala!), a ako vam je ovo velelepno i nepropustivo izdanje do sada promaklo,
evo šta sam ja imao da kažem o njemu. Takođe za nepropustiti svima onima koje nije sramota da u punoletnim danima čitaju poeziju (!) obavezno štivo je i zbirka njegovih pesmica –
CRNI NEMIS.
Ovde na blogu već smo imali ekskluzivno delirično pisanije by Doriyan pod nezaobizlanim naslovom
ISTREBLJENJE LJUDI a sada, evo, nečeg donekle sličnog i jednako apokaliptičnog (a što je, da napomenemo, prvo bilo objavljeno u niškom časopisu
Unus Mundus – Unus, naglašavam, a ne Anus). Dakle, šta imamo ovde? Antihrist, Fatalna Žena, Katolici, Crkve, Relikvije, Mumije, Degenerici, Tama i sve ostalo što volimo. Izvol'te!
Mnogi zamišljaju Antihrista kao kralja ovoga sveta, kao vladara, kao virtuoznog nosioca paklene inteligencije, kao gospodara, mračnog mudraca, nekakvog otmenog aristokratu zla, možda kao dijabolično dete predstavljeno filmom
Predskazanje. To su, reklo bi se, romantične predstave, poput predstava o vampiru lepotanu. Antihrist je anti-čovek, ovaploćena negacija ljudskog bića. On je maloumni, retardirani, hendikepirani, nepokretni ali zato savršeni medijum, jedno krhko i slabašno, groteskno i unakaženo telo, gnusna pojava. Toliko je retardiran da mu je nemoguće živeti bez pomoći i konstantne nege. Nema nikakav kontakt ni sa kim, jer nije sposoban da ga ima. On je jedna prazna, izvitoperena ljuštura bez mozga, sa više vode u lobanji nego moždane mase. Potpuno je bespomoćan. Ne kreće se, ne govori, ne uzbuđuje se, nije čak ni budan, nema nikakvu svest niti emocije. Pitaćete se kako je onda moguće da se takva nakaza nađe na vrhu sveta, kao apsolutni gospodar života i smrti, čija je moć totalna a vlast sveobuhvatna? Kako je moguće da takav idiot bude živi totem fanatičnog obožavanja miliona sledbenika? Njegova svetska moć je obrnuto proporcionalna njegovoj ličnoj nemoći. On je upravo, takav kakav jeste, idealna i ključna figura u strukturi antihumanog satanističkog poretka. Čak je i njegova polna odrednica diskutabilna jer Antihrist nema definisanih polnih organa, ali označavam ga odrednicom On jer je reč Antihrist muškog roda.
Video sam ga kako skvrčen leži u staklenom sarkofagu, u nekakvoj zelenkastoj želatinastoj masi, prikačen na razne elektrode, cevčice i igle koje su bile zabodene svuda po njegovom degenerisanom telu. Telo mu je bilo prošarano ožiljcima koji su zapravo predstavljali zapise dijaboličnih sila. Ožiljci su povremeno krvarili i to je bio znak da inteligencija u njegovoj službi, razni doktori i naučnici, uzmu uzorak sa te gnojne mase, jer bi korišćenjem tih ćelija u procesu kloniranja dobili novo biće koje je predstavljalo nosioca one sile iz čijeg je zapisa na koži Antihrista potekao. Tako je Antihrist služio kao Otac ovaploćenih demona, takođe nakaznih bića poput njega. U tom smislu on je služio kao nosilac vrednosti, izvor kadrova, genetskog materijala. Ležao je u sarkofagu postavljenom na malom piramidalnom uzdignuću u podrumu velikog kompleksa koji je istovremeno bio njegova carska palata, glavni štab, laboratorija za istraživanja i verski hram njegove vlasti. Oko njega je u staklenim posudama u tečnosti plutalo još dvanaest njegovih apostola, takođe deformisanih beslovesnih stvorenja generisanih iz zapisa na telu Antihrista. Međutim, za razliku od njihovog Oca, koji se nalazio u ulozi nekakvog deus otiosusa, apostoli njegovi, beni elohimi, ipak nisu bili u stanju totalne hibernacije, nego bi povremeno obavljali neku vrstu aktivnosti.
Ta aktivnost se sastojala iz emitovanja moždanih signala određenih frekvencija koje su zapravo predstavljale neke vrste poruke nevidljivih dijaboličnih sila, a što je bio predmet detektovanja i tumačenja od strane gomile naučnika-sveštenika koji su opsluživali Antihrista i taj svojevrsni sinod. Nakon par takvih medijumskih emisija, apostol bi, hajde da kažem uginuo, odnosno prestao da daje znake života, ako se to uopšte životom može nazvati. Onda bi sluge iz zapisa na telu Antihrista uzeli sveže tkivo odakle bi kloniranjem generisali novog člana sinoda. Tako je vrhovna trinaestica vladala. To ništavilo na vrhu globalnog sistema vlasti, kao izvor autoriteta, zapravo je predstavljalo krajnju metastazu demokratskog poretka u potpunoj negaciji ljudskog elementa. Te ljušture su krajnja projekcija političke i idejne praznine današnjih predsednika, visokih komesara i izabranih primeraka tzv predstavničke demokratije udavljene u preteranoj regulativi i administriranju. Vladavina Antihrista u tom smislu nije ništa više do vladavina ništavila, jednog pseudookultnog, parademokratskog i birokratskog galimatijasa koji zapravo sve vreme štiti takođe ništavne i opskurne interese dijaboličnih grupacija čiju društvenu moć legitimišu jednim grotesknim autoritetom. Antihrist je savršeno politički korektna spodoba, mučenik sopstvene misije i smisla postojanja, pervertirani svetac, jer kao što je Hrist umro za čovečanstvo tako i Antihrist ne-živi zbog istog.
Ove slike i misli pale su mi napamet dok sam stajao pored staklenog sarkofaga blaženog kardinala, iza oltara katedrale u Zagrebu. Plastični kardinal u odeždi ležao je izložen pogledima, izložen molitvama, strahopoštovanju, ali i čuđenju te podsmehu. Sasvim slučajno moja poseta Zagrebu poklopila se sa vešću o tragičnoj smrti Majkla Džeksona, čoveka koji je sistematski uništavao samog sebe te postao paradigma modernog čoveka, ilustrativan primer na koji bi se valjalo ugledati. Prvo što mi je palo na pamet, pre ovde izložene vizije o Antihristu, bila je bizarna pomisao o blaženom i ništa manje plastičnom Džeksonu koji leži u istom sarkofagu, beatifikovan, izložen molitvama, zakovanim pogledima obožavalaca. Kardinal Džekson Stepinac! Kakva podrugljiva pomisao u svetoj kući. Deformisan i plastičan, nastran i tragičan, Majkl Džekson bi bolje ležao na tom mestu, bolje od kardinala, bolje od Lenjina na Crvenom trgu u Moskvi, bolje od bilo koje sakralne mumije, jer bi efektnije ukazivao na duh vremena i u kom se pravcu kreće taj duh, kuda nas vodi. Imao sam snažan utisak da obožavanje mrtvaca nije došlo do svog civilizacijskog vrhunca. Religija koja je utemeljena na obožavanju mrtvog boga, u krajnjem stadijumu svog raspada i izopačenja, mora proizvesti tačno ono što kao senka stoji u njenoj suprotnosti. Plastična lutka kontroverznog kardinala sjajila je natdžeksonovskom svetlošću, koja se teatralno razlivala po kičastim božićnim instalacijama (made in China), kojom su savremeni baštinitelji kulta mrtvog boga unakazili sakralnu gotsku arhitekturu hrama. I tada se jedna misao uvrežila u mom umu: katedrale su poput piramida, domovi mrtvih…
U galimatijasu svakojakih asocijacija koje su navirale na moj mentalni ekran, krajičkom oka primetio sam jednu damu čija je nestvarna lepota više odgovarala estetici hrama nego pseduosakralna plastična skalamerija džeksonovske provinijencije koja je opsceno ležala na pijedestalu. Naravno, blažena lutka u kičerajskoj kardinalskoj odeždi bila je stvarna, dok je dama već dolazila iz stanja sanjanja. Dozvolio sam sebi luksuz da zaspem na svetom mestu, okružen bogomoljcima, udobno zavaljen na drvenim klupama koje poput malog amfiteatra okružuju kardinalsku mrtvu prirodu. Pa ipak, dama je bila jako stvarna, stvarnija od stvarnosti, nadrealnija od sna, moćnija od života i smrti, starija od sve antike zajedno uzev. Zaista, katedrale su mesta susreta bilo sa bogovima, bilo sa đavolima, sa iskušenjima i mirom od njih. Ovo je bio jedan od takvih susreta.
Žena nesvakidašnje prirode prodefilovala je mojom svešću temeljno me protresavši, tako da sam izgubio pojam šta je istina a šta laž, šta je moguće a šta nemoguće. Pitate se kakve veze imaju tajanstvena dama, moje snoviđenje nad svetačkom instalacijom u katedrali i sama priroda mitološkog fenomena poznatog kao Antihrist? Pa povrh svega još i tragikomična pop figura svetskih razmera rahmetli Džekson? Proviđenje? Luciferske obmane? Svejedno, jer sve je jedno i jedno u svemu. Dama je poput Izide stajala iznad plastičnog leša sveca, kao da tu leži mrtav Oziris koga će ona, budući da je gospodarica magije, oživeti. Kako oživeti nešto što nikada nije bilo živo niti je to trebalo biti? Upravo se to pitanje namestilo kao zamajac jedne spoznaje o konačnom kraju ljudskog sveta kakvog poznajemo. U svetlu te svrhe prisustvo tajanstvene dame bilo je više nego neophodno.
Umesto očiju, dva zelena komada leda okivaju me o drvenu podlogu snagom klinova koji su zakovali mrtvog boga za večnost. Odmah sam znao da nešto nije u redu, da nešto nije baš obično, da to nije neka obična žena, ma kako otmena bila. Imala je u sebi nešto od one natprirodne, magijske i reklo bi se dijabolične harizme i senzualnosti. Prva asocijacija bila mi je Asja Hotokalunginova iz romana Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Bila je to neka vrsta božanstva, opskurnog i tajanstvenog, neka opaka prvosveštenica, hodajuća luciferska konkubina u svetom domu. Neverovatno lucidan san. Sve je isto kao i na javi, ista lica oko mene, isti ambijent, isti Majkl Džekson, samo je Ona jedini fenomen koji me podseća da je to što mi se dešava zapravo san. To je jedan od onih retkih snova tako slizan i isprepleten sa javom, san zavodnik, san koji rađa fanatizam, san koji stvara čudesa i opake zablude koje vrište: „Video sam svojim očima!“… Ali kojim očima? Očima jave ili očima sna? Onaj koji vidi to nikako pouzdano ne može znati. Moje malo preimućstvo bilo je u tome što sam ja znao. Znao sam da ovo dešavanje ne može biti stvarno, ali sam takođe znao kako je to dešavanje stvarnije od stvarnosti, budući da je reč o inicijatičkom dešavanju. Ovo je san u kome granica ovog i onog sveta nije toliko čvrsta i neprobojna.
Graciozno i dostojanstveno, suvereno i nestvarno, napravila je nekoliko koraka, primakavši svoje prisustvo blizu moje pojave. Njena mirisna, crna, duga negovana kosa. Njen beo ten. Njene crvene usne iz kojih su virili veliki i beli zubi te pohotni mesnati jezik beštije. Njen stas i visina. Njen zelenooki pogled koji zaustavlja dah, misao i vreme. Zaglušujuća tišina. Stvarna kao smrt, sela je pored mene pogledavši me u oči, prodirući duboko, duboko u opskurnost moje duše. Rekla je: „Mi se poznajemo.“ Spontano sam izustio „guf ha šatan“, bez ikakve namere da čudnovatu i privlačnu neznanku zadivim kakvom kabalističkom frazom. Rekao sam to bez ikakvog upliva svesti, automatski, nesvesno, začudivši samog sebe sopstvenim zvukom, mišlju, artikulacijom. Otkud mi samo to pade napamet, da na hebrejskom izgovorim „telo Satane“? Prepoznao sam je, mimo razuma. Znao sam da je znam samo nisam mogao da se setim kako je znam, iako je prvi put u životu vidim, prvi put je sanjam. Pružila mi je desnu ruku okrenuvši mi dlan, a zatim i levu ruku. Isprva sam pomislio kako želi da se rukujemo ili možda hoće da me zagrli, međutim, pogledom mi je skrenula pažnju da se fokusiram na njene dlanove. Iako nisam hiromant, mogao sam shvatiti da dva istovetna krsta na tzv. Venerinom bregu, kao i dvostruka linija glave na oba dlana, nisu uobičajena pojava. Dok sam prebirao u glavi šta bi to moglo da znači, osetio sam blago drmusanje koje me je pregnulo. Vremešna gospođa me je prekorevala da ne spavam na svetom mestu: „Gospodine, vi hrčete!“
U stanju večitog truljenja, kao vampir u srebrnom kovčegu, ležao je pravi kardinal, pravi entitet čija je jedina moguća emanacija nakazni Antihrist. To je nosilac večnog prokletstva, uživalac beskrajnog poljupca Druge Smrti, tamo dole, na dnu dna, u beskrajnim hekatombama jedanaeste, kako se uvek u literaturi ističe – lažne sfere kabalističkog Drveta Života. Pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama Tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži Crna mumija. Ovo mislim njene misli koje kao bledi pogani eho truju moju mentalnu atmosferu gnusnim refleksijama. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu ležim bespomoćan i svezan. Kažem Ja, i to Ja odjekuje mračnim i pustim koridorima moje lobanje, ne dalje od mog nosa. Taj eho kao da rađa neke nove odjeke i tako moje umišljeno jastvo stvara nepodnošljivu buku koja rastvara poslednje iskre svetlosti. To rastakanje svetlosti bića traje beskonačno dugo, kao da sam poboden na koplje vremena. Nema onog unutrašnjeg svetla koje može obasjati moj unutrašnji vid da bih bio kadar stvoriti slike na mom mentalnom ekranu. Sve mi je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve...
Zakovan i zapečaćen u večnom singularitetu raspada kao ogoljeni ego, trpim agoniju totalne bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Tu sam bačen i okovan, u sarkofagu večnog ljubavnika Tame. Iznad mene je sve što postoji, večno nedostupno. Sve je bolje od mene, svaki čovek, svako biće, svaka stvar ili otpadak svake stvari, bića ili čoveka... Zemaljska slina je ontološki superiornija, puž golać, nožna gljivica. Svaku misao koju stvorim vraća mi se neverovatnom žestinom, pa ipak na neki način dozvoljeno mi je da iz te nemoguće pozicije trujem one koji su živi, one koji postoje, koji žele… ja koji ništa ne želim jer ne mogu da želim, pošto ne znam šta je želja. Šta znači želeti? U magnovenju večnog slepila dosegao sam neku vrstu infernalne nevinosti u formi groteskne golotinje. Nag ležim pred mojim Uništiteljem. Jedino šta sam mogao da radim u haosu misli, svezan i odbačen, poput kakvog Saurona koji generiše ogromnu moć u totalnoj nemoći, jeste da dam oduška sopstvenoj nakaznosti. Rešio sam da zračim Tamom, da poput Crnog Sunca pomračim i samu tvar NOX-a. To mračno isijavanje jeste jedina stvar koju moja ugašena zvezda može činiti. Iz mojih ustiju pokuljala je tamna pohota u obliku zmije. Koncentrovana, gusta tama poput crne zmije jedina je moja projekcija.
Ja sam onaj kojeg je Tama idealizovala te posadila na tron, na korsu, nazvavši me Korsonom, Koronzonom, regentom korozivnog trona. Princ Tame, savršena ljuštura, savršeno ništa, savršeni medijum i karikatura čoveka! Ne-čovek, anti-čovek, ostatak, višak, otrov procesa života, senka… Ta crna derivacija jeste jedina tvar koju mogu stvoriti, jedina ne-misao koja od mene može poći put treperave zvezde postojanja koja je za čitav jedan ambis daleko od mene. Na toj tananoj frekvenciji izgradio sam Kult, zaposevši umove živih i fasciniranih, umove nemirne i samoljubive, umorne bolesne i pohlepne, umove ambiciozne i gladne, umove mržnje i samovažnosti, umove dijabolika i njihovih slugu, umove koje opslužuju moju grotesknu projekciju u materijalnom svetu. Onaj koji mi se prvi poklonio, onaj kojeg je Bog obeležio i prokleo da kao senka luta svetom do kraja veka, ušao je u san čoveka koji misli ove misli kao sopstvene. Ušavši u san, ušao je u sećanje, ušavši u sećanje pretočio se u zapis koji sada piše čovek koji se seća. Tako ja delujem kroz ljude. Kain je moj prvi i jedini ljubavnik. Naša ljubav je zabranjena jer se naše sjedinjenje nikada neće desiti, budući da sam ja nedostupan.
Sećam se scene u kojoj predivna, opaka dama koju sam sanjao u zagrebačkoj katedrali, skida sa sebe odeću i uranja u stakleni sarkofag u kome u nekoj vrsti želatina vegetira Antihrist. Tu neverovatnu scenu nikada neću zaboraviti, ne toliko zbog grotesknosti prizora jednog perverznog obožavanja neumrlog ili neživog boga invalida, nego zbog spoznaje ko je i šta zapravo ta fascinantna nastrana dama. Bio sam šokiran prizorom u kome jedna izuzetno lepa i natčovečanski senzualna mlada žena doživljava zadovoljstvo nekakvim trljanjem o nakazno i gnusno telo koje bitiše u stanju večne hibernacije, rođeno u komi, nikada ne iskusivši kakav je zaista svet u kome se manifestovalo to biće. Međutim, šokantnija je bila spoznaja ko je zapravo ta nestvarna i očigledno perverzna dama. Njen voljeni, njen odabrani, njen večni muž, groteskno i umobolno sjaji u tami. Nije ni posve muškarac, ali je ona sasvim žena. Dama je savršeni transseksualac. To je deo njene kazne i prokletstva, da obeležena Božjim znakom, večno hoda Zemljom.
Rođen je kao muškarac, ali je kao prethodnica trendova još davno u muklo biblijsko praskozorje promenio pol. „Krst je pakao,“ izustila je drevna Kainita. U tom trenutku uhvatio sam sebe u viziji kako se kao kakva raskošna diva trljam o plastičnu svetačku mumiju nadbiskupa genocida. Istovremeno video sam Kainitu kako se trlja o nesrećnu beslovesnu figuru nalik Stivenu Hokingu. Znao sam da je kraj sveta blizu. Znao sam da nastupa ono eshatološko vreme bremenito čudesima. Bliži se 2012. Ludilo opseda. Reptili se bude iz milenarnog sna. Rekla je: „Postoje četiri vrste ratova: prirodni, ideološki, metafizički i eshatološki. Postoji i peti, nepostojeći rat, ali to se uči na višim stupnjevima gnoze. Dođi, legni do mene….“
Tada sam umro…
