izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 24. јун 2010.

ISTREBLJENJE LJUDI by Dorijan Nuaj

mislim da pratiocima ovog bloga ne moram da objašnjavam ko je Dorijan Nuaj.

rivjue njegovih knjiga već ste čitali ovde: CRNI NEMIS, BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE (I UGOVOR SA ĐAVOLOM) i LUCIFEREZA – a nadam se da ste čitali i same knjige.

ovog puta ovde on gostuje sa svojom novom proročko-oniričko-ezoteričkom tiradom o vanzemaljsko-lavkraftovsko-gigerovskom teroru, i ljudskom mestu u svemu tome.


Sve se dešava u snu. Ali, pre nego što otkrijem bilo šta, napomenuću jednu bitnu stvar, jedno slučajno otkriće, zapravo fenomen za koji sam oduvek znao da postoji. To je neverovatna i zapanjujuća dodatna memorija u stanju sanjanja. Čitav san koji ću opisati zapravo je trajao svega nekoliko sekundi ali su opisana sećanja iz pomenute dodatne memorije. Kao da sam odgledao trailer nekog filma povezavši radnju i shvativši šta se zapravo desilo. Imam primere u snovima kada recimo sanjam neku nepoznatu osobu ali smo veoma bliski i dugo se poznajemo. Iako je prvi put vidim, znam i sećam se mnogih detalja iz istorije naših odnosa. Tako i u ovom snu koji ću sada opisati. Ovo je san o istrebljenju ljudi…


Počelo je iznenada, bez najave, bez upozorenja. Delovalo je kao silazak bogova, spektakularno kao u čuvenom filmu Independence Day. Uz snažnu grmljavinu i podrhtavanje tla spustili su se sa nebesa u moćnim brodovima koji su bili živi i iskočili iz njihovih utroba. Za manje od 48 sati sve je bilo gotovo. Pokorili su nas, osvojili su Zemlju i zaposeli je. Njihova superiornost je bila neupitna i apsolutna. Ljudi nisu imali nikakve šanse da se odbrane. Milioni su izginuli u prvom naletu, ali se ubrzo sve razbistrilo i ljudi su naučili živeti pod čudesnom i čudovišnom okupacijom tuđinskih bića, odnosno čitave jedne alijanse sličnih, pa ipak međusobno različitih bića. Više ništa nije bilo isto kao pre.


Bio je to devetočlani savez superiornih stvorenja nalik reptilima. Devet vrsta tih bića je podelilo Zemlju i zagospodarilo njome, oblikujući je u skladu sa svojim potrebama. Isparcelisali su čitavu Zemlju osim Antarktika koji je ostao pust. Osam reptilskih rasa je zauzelo svu Zemlju dok je deveta, najčudnija i veoma specifična, zauzela Arktik. Ovih osam rasa imale su stav da ljudska bića ne bi trebalo uništiti već se poslužiti njima kao resursom. Neki su bili čak „human friendly“, prenosivši ljudima svoja znanja i tehnologiju, unapređujući ljudsku svest i sposobnosti, delovali su prosvetiteljski i svetački, reklo bi se mesijanski. Ljudi iz njihove oblasti su ih obožavali kao bogove i spremni su bili čak umreti za njih. U neku ruku bilo je to pravo kosmičko bratstvo, zemaljski raj u kome nije bilo patnje, bola, bolesti, idealno društvo, savršen mir.


U drugim oblastima, tuđinci su koristili ljude kao radnu snagu i resurs genetskog materijala. Ljudi su patili u tim oblastima jer su bili tretirani kao stoka, kao niža rasa, iskusivši jedan monstruozan aparthejd, posluživši kao zamorčad za čudovišne genetske eksperimente i mutacije. Treća rasa je na ljude gledala kao na izvor energije i hrane, pa su svoj postotak čovečanstva pretvorili u biljke na način sličan onome kako je prikazano u filmu Matrix. Četvrta rasa je stvorila neku vrstu aristokratskog, kastinskog sistema, gde su ljudi bili slobodni ali zauvek obeleženi kao nedostojni i posve obespravljeni, dok je vlast tuđinaca bila nedodirljiva. Peta, šesta, sedma i osma rasa su imale neke čudne sisteme kohabitacije i dominacije sa ljudskom vrstom, ali nisam imao prilike da se setim kako je to izgledalo, jer je veći deo moje pažnje okupirala ona malobrojnija ali daleko moćnija deveta rasa koja je zauzela Arktik. Njihov stav je bio od početka jasan: ljudsku vrstu bi trebalo istrebiti…


Mir, kohabitacija i okupacija, kako tuđinaca i ljudi, tako i tuđinaca međusobno potrajao je neko vreme, a onda se desio pokret. Deveta rasa je u jednom trenutku, silovito i iznenadno napala sve ostale sjurivši se velikom brzinom sa Arktika, osvajajući jednu po jednu oblast Zemlje. I za manje od 48 sati, uspeli su da osvoje celu Zemlju izuzev Antarktika. Na tom svom osvajačkom i rušilačkom pohodu strašna vojska devete rase nemilosrdno i krajnje surovo ubijala je svako ljudsko biće na koje je naišla, bez milosti, sa fanatičnim žarom i zverskom strašću prožetu gađenjem, kao da ubijaju bubašvabe. Druge tuđince nisu ubijali jer bi se ovi bez borbe predavali, zapadavši u neku vrstu hibernacije. Osvajači sa Arktika bi ih samo pokupili i naslagali u nekakva saća i prebacivali u svoje brodove.


Ja sam sve ovo posmatrao iz jedne mračne sobe prepune monitora gledavši direktan prenos genocida. U jednom trenutku primio sam poziv. Bio je to telepatski poziv. Iznenada sam u drugom delu te poveće sobe spazio jednu čudnu figuru, visoku oko 2,5 metra, veoma krupnu. Prilika je stajala u profilu i mogao sam da razaznam čudovišne konture tog lica. Ipak, prilika je odisala nekom vrstom dostojanstva, imala je gospodarsko držanje. Zatim se okrenula, napravivši nekoliko koraka ka meni. Odmah sam znao da je to vođa tuđinaca sa Arktika, ali on nipošto nije ličio na svoju armiju. Jeste da je delovao zastrašujuće, ali u njemu je bilo nečeg veličanstvenog i reklo bi se aristokratskog, što je zasluživalo strahopoštovanje. Njegova armija je bila sačinjena od jezivih zveri nalik onoj iz filma Osmi putnik. Zatim mi je vođa uputio poruku kako mi nudi izlaz i poštedu. Ponudio mi je život u zamenu za nešto. Nisam tačno mogao znati šta je to nešto, ali ticalo se Antarktika.


Naime, on se baš tamo zaputio u nameri da uništi poslednje ljudsko uporište, bastion slobode i opstanka, sveljudski Sion u koji su se ljudi sabrali i bio mu je potreban neko. Bio mu je potreban ljudski izdajnik – izdajnik čovečanstva koji bi mu na neki meni nepojmljiv način omogućio da prodre i uništi poslednju tvrđavu čoveka. Onda sam shvatio šta bi bila moja nagrada, moja plata za takvo nepočinstvo prema sopstvenoj vrsti, prema stvorenju koje je Bog načinio po sopstvenom liku. I pristao sam. Napravio sam đavolju nagodbu sa tuđincem. U trenutku mi je postalo jasno ko je i šta je on i ko sam ja i šta ću postati. On je bio poput mene ali na nekom drugom svetu, na drugoj planeti, takođe izdajnik vlastite vrste, dobivši istu ovakvu ponudu da pruži doprinos uništenju jednog drugog sveta, drugog čovečanstva pre nas. Pristavši, on je postao ono što je bio njegov prethodnik. Postao je reptilski car, vođa strašne armije čija je agenda uvek i samo jedna – uništenje.


I kako vođa može biti samo jedan, on je morao ubiti svog prethodnika, koji je takođe ubio onog pre njega itd. Svaki od vođa te užasne devete vrste tuđinaca bio je izdajnik neke istrebljene vrste inteligentnih bića ili humanoida koju je ta paklena armada u ubilačkom žaru uništila. U magnovenju te vizije, u svom tom užasu, video sam i osetio jednu neverovatnu vrstu lepote, nezemaljske i neljudske lepote kakva se ne može dobro opisati. Osetio sam neku vrstu mentalnog, duševnog i rekao bih erotskog jedinstva sa tom strašnom armijom. Shvatio sam kako tu strašnu armiju sačinjavaju ženke. I tek tada percipirao sam njihovu jezivu lepotu, u jedinstvu njihove vrste kojoj sam služio i nad kojom sam imao apsolutnu vlast, božansku vlast, otelovljavajući princip faraona nad čudovištima, totalno voljen i obožavan, uz jednu fanatičnu i nerazumnu odanost i pokoru, nadljudsku strast i ljubav.


One su bile ljubav, ja sam bio volja. Podsećalo me je na ključ IV Car u nekakvoj metastazi i na onaj stih Knjige Zakona o Kraljevima koji uživaju sa skerletnim konkubinama. Osećao sam njihove pipke svud po svom telu, njihov daleki miris, ekstrahujući viziju njihove Boginje čiji sam sluga i ljubavnik zapravo bio, totalno potvrđujući Bahofenovu tezu o matrijarhatu, o nizu muškaraca koji se smenjuju dok Žena uvek ostaje jedna i ista. Ona je jedinstvo svog tog mnoštva a ja sam bio jedan…. i potrošan, do sledećeg ciklusa kada će novi Horus sesti na krilo Majke a ja ću u svojstvu mrtvog Ozirisa biti ispraćen u tamu njene utrobe… Moj otac je smrtan a majka večna, zato sam ja sin majke a ne sin oca.


Onih osam, delimično opisanih vrsta tuđinaca predstavnici su tzv pogrešnih ili zaludnih puteva, simulakruma prave doktrine, čovekoljupci ili čovekomrzitelji svejedno (demokrate i autoritarci, liberali i komunisti, levičari i desničari, monoteisti i pagani, nacisti i antinacisti, rasisti i multikulturalisti, ortodoksni i slobodarci, altruisti i mizantropi itd). To su svi oni međusobno zavađeni Božji psi. God’s dogs. Zar da Bog živi u psu? Ima ih osam, baš poput trigrama Ji Đinga i odgovarajućih im sefira, poput nebesa hermetizma itd. To su štovatelji velikog Oca i ja ih prezirem, ili mi je neprijatno u njihovom prisustvu jer ne umeju da sakriju zračenje kojim su namagnetisali svoje pneume… ili sam krajnje ravnodušan.


2 коментара:

ramon је рекао...

SVAKA CAST NA BLOGU... pogledacu sve ove filmove koje si naveo !!

pozzz

Dejan Ognjanovic је рекао...

Independence Day baš i ne moraš... ;)