Aleksandar B. Nedeljković sreće FRANKENŠTAJNA

             U okviru akcije "Abot i Kostelo sreću ličnosti od javnog značaja", predstavljam naučni (eh?) rad prof. dr Aleksandra B. Nedeljkovića, docenta na FILUM-u u Kragujevcu, na temu sudbonosne noći 16.06.1816. godine, u kojoj je rođena ideja za roman Frankenštajn Meri Šeli.

            Ovaj prilog, takođe, obznanjujem ovde i u okviru akcije proslave 195 godina od tog velikog istorijskog datuma, pošto se, eto, zgodno potrefilo da je 16. jun baš danas, kao što je to – incroyable, n'est-ce pas? – bio i pre tačno 195 godina kada su se u Švajcarskoj susreli veliki romantičarski (mada ne naročito romantični) pesnici Bajron i Šeli, Šelijeva teen-ljubavnica-pobegulja Meri, Bajronov lični ginekolog, Polidori, te Kler Klermon, Merina polusestra a Bajronova krevetska družbenica (kojom se, u tim danima, već bio smorio i gledao je kako da je šutne što bezbolnije).

            Ta olujna noć ovekovečena je u čak nekoliko filmova, od kojih je najpoznatiji (i najbolji) GOTHIC Kena Rasela, ali vredi pomenuti i nenabavljivi HAUNTED SUMMER (ko nađe linkove ili torent, neka dojavi!), te špansku dramu ROWING IN THE WIND, pa delimično i Kormanov grešni no mestimično simpatični FRANKENSTEIN UNBOUND.

            U svakom od pomenutih filmova saznaćete više o toj istorijskoj horor noći nego li u Nedeljkovićevom radu; hell, bolju faktografiju imate u epizodi stripa Marti Misterija pod naslovom "Frankenštajn 1986.", započetoj pred kraj broja 49. "Sedma žrtva" (upravo u toj deonici govori se o Meri Šeli i njenoj noći na ženevskom jezeru), a nastavljenoj u  br. 50, "Zamak užasa" i 51. "Povratak čudovišta".

            Ali nema veze, tekstovi prof. dr Aleksandra B. Nedeljkovića ne čitaju se zbog faktografije (taman posla!) a ni zbog naučnih ili analitičkih kvaliteta, već kao savršena zabava za ljubitelje nenamernog (?) treša maskiranog u kvazi-naučno štivo, ukratko – kao vrhunska humoristička literatura. Pa, da ne dužim dalje, evo – sve što sledi ispod napisao i svojim imenom i titulom potpisao dr ABN (boldovi su moji).

            Za fotke na kojima se javlja prof dr ABN, upotrebljene u ovom tekstu, na blogu, zahvaljujem Fejsbuk grupi posvećenoj njegovom liku i delu, od strane njegovih studenata. 

           

O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru

“О ноћи 16. јуна 1816. на Женевском језеру” (о Бајрону, Мери Шели, итд), Београд, часопис Либер, издавач удружење библиофила “Либер”, бр. 2, јул-август 2006, стр. 28-33. ISSN 1452-5291 , COBISS.SR-ID 130827020

prof. dr Aleksandar B. Nedeljković

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Samo tri godine pre pomorske bitke kod Navarina, veliki engleski pesnik Bajron dao je život za slobodu grčkog pravoslavnog naroda. Autentični britanski nasledni aristokrata, koji je tu titulu nasledio (baron) ali je nije uspeo svojoj deci preneti, čovek ne osobito značajan kao političar u britanskom parlamentu, naime u Gornjem domu tj. Domu lordova gde je održao samo jedan zapažen govor, ali zato daleko najprimetnija medijska zvezda čitavog engleskog književnog perioda romantizma (1800-1832), čovek oko koga je s vremena na vreme, reklo bi se sama od sebe, plamsala genijalnost (njegova ćerka Augusta Ada bila je prva žena-programer kompjutera u istoriji čovečanstva, doduše, ne elektronskih nego mehaničkih kompjutera Čarlsa Bebidža), osuđivan je sve do danas od nekih kao pozer i zavodnik, sažaljevan od drugih kao autentični melanholični grešnik i sumorni izgnanik iz londonskog visokog društva, ali, van svake sumnje, autor je predivnih pesama koje su, po književnoj vrednosti, negde u vrhu engleske poezije svih vremena.

Tog leta 1816. godine boravio je Bajron u svojoj vili (iznajmio ju je) u Švajcarskoj, na Ženevskom tj. Lemanskom jezeru (pokraj tog jezera su svojevremeno stanovali Džon Milton, Žan Žak Ruso, Volter… za antičke latinske pisce to jezero bilo je lacus Lemanus) a u goste mu je došao bračni par Šeli.

Buntovni, demokratski nastrojeni mladi pesnik čije srednje ime već više od vek i po zbunjuje istoričare i studente književnosti (jer se piše na engleskom „Bysshe“, ali, čita se zapravo sasvim jednostavno, „Biš“), Persi Biš Šeli se sa 19 godina, 1811. godine, oženio (protivno „naređenjima“ i karijerističkim planovima svoje porodice) izvesnom Hariet, ali ju je brzo i ostavio, jer je već u novembru 1812. naleteo, kao na grom, na mladu (petnaestogodišnju) Meri Godvin Vulstonkraft, kćer-jedinicu jednog filozofa i jedne spisateljice; sastajali su se noću tajno na grobu njene majke (jer je gospođa Vulstonkraft deset dana posle tog porođaja umrla), gde je Meri ionako još od ranog detinjstva provodila mnoge sate i čitala pa i učila napamet mamine knjige, ne prihvatajući i ne voleći maćehu, koja, opet, nije volela nju; Meri je već kao devojčica razgovarala, u očevom salonu, sa širokim krugom vodećih literarnih ličnosti Engleske; bila je, po Šelijevim rečima, jedina na svetu koja je umela kao on „da oseti poeziju i razume filozofiju“, i nije ih zaustavilo to što je ona imala u tom trenutku samo 15 godina a on bio oženjen; odbegli su i uspostavili svoj nevenčani brak, pa se dogodila i Merina prva trudnoća ali završena prevremenim porođajem zbog čega je beba, devojčica, umrla. Kad se, posle tog njihovog leta kod Bajrona u Švajcarskoj i posle demonstrativnog zajedničkog povratka u London, Šelijeva supruga Hariet udavila u jednom jezercetu u parku u sred Londona (bilo je to neskriveno samoubistvo), ovo dvoje su se, u roku od dve nedelje, venčali, 30. decembra 1816; dve godine kasnije opet su bili kod Bajrona, ali u Veneciji, a još četiri godine posle toga Šelija, koji je i sam bio jedan od najvećih pesnika romantizma, sustigle su Harietine suze: 8. jula 1822. krenuo je čamcem na more, neobazrivo i pomalo samoubilački, uoči oluje; čamac se prevrnuo, a on se udavio. (Ali, nije mu presudio Jadran, nego je to bilo na onoj drugoj, južnoj strani Italije, kod malog mesta Lerići, pedesetak kilometara južno od Đenove.) Deset dana kasnije talasi su izbacili Šelijevo telo na obalu.

Bajron se nije nikada vratio u Englesku živ; kad je telo, bez srca, vraćeno u Englesku, mrtvome ne dadoše, ni uz toliko slave koja je odzvanjala celom Evropom, da se sahrani u „uglu pesnika“ u Vestminsterskoj katedrali, verovatno zato što je živeo u grehu, sa mnogo žena; a njegovo srce i danas je sahranjeno u Grčkoj, kod malog mesta Mesolongion u Grčkoj (na severnoj obali Patraskog zaliva), gde je bila smeštena ustanička brigada kojoj je on bio komandant i koju je sam i finansirao; ali, on nije poginuo u borbi, nego je u Grčkoj umro od bolesti, ne stigavši da ispali ni jedan jedini hitac na neprijatelja. Možda je njegova bolest bila delimično posledica ranijeg neurednog života, ali, možda je došla i iz tog ambijenta u kome se našao; jer u porobljenoj Grčkoj, iako su postojale veličanstvene antičke ruševine, narod je živeo u crnoj bedi, uglavnom u onoj vrsti zgrada kakve su bile karakteristične za tursko ropstvo: udžericama, ćepencima, čatrljama, ćumezima. (Sve te četiri reči su turskog porekla. Iz dobrog razloga.) Njegovo najveće razočaranje bilo je to što su Grci bili nesložni i više se gložili između sebe nego borili protiv neprijatelja. Rekosmo li Grci? Ili Srbi? Tu kao da nam je neki lapsus promakao... Izgleda da je bilo, kao što tvrdi istoričar Mark Mazover u svojoj izvanrednoj, izuzetno informativnoj i otrežnjujućoj novoj knjizi Balkan* i slučajeva da odmah nakon isterivanja turske vojske i policije počne pljačka, u kojoj su pojedine naoružane grupe Grka harale po kućama – grčkim… Možda ni pred Bajronom kao svedokom balkanske stvarnosti sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svejedno, danas je Bajron grčki nacionalni heroj, junak tog pravoslavnog naroda koji se (po Mazoveru) uglavnom zbog jezika i hrišćanstva i održao da ne bude asimilovan u Turke; a za nas Srbe, Bajron je prijatelj, koji se na dalekom jugu Balkana, čak tamo iza Makedonije, borio za slobodu. Prijatelj, jer, da se izrazimo ukratko na modernom engleskom – He stood up for liberty.

Ali, vratimo se na olujnu noć 16. juna 1816. u vili „Diodati“ na Ženevskom jezeru. Olujnu, kažemo, jer je munja munju sustizala, kao što je bilo (kažu) i one noći kad je Meri Šeli rođena. Vremenske prilike su u leto 1816. bile u mnogim delovima sveta poremećene, možda zbog eksplozije vulkana Tambora u Indoneziji 5. aprila prethodne, 1815. godine, kad se vulkan u stotinki sekunde „skratio“ sa 4.000 na 2.850 metara, izbacio 150 kubnih kilometara svog vulkanskog materijala u atmosferu, i poubijao oko 50.000 ljudi. Bila je to najgora vulkanska eksplozija u barem dva veka dotad; ali je Krakatau, 1883, bio još gori. 

Posle svoje prve trudnoće, i smrti bebe-nedonoščeta u martu 1815. godine, Meri Šeli se žalila da ju je mučio san u kome je „moja beba ponovo oživela; samo se bila jako nahladila, onda smo je mi trljali ispred vatre, pa se vratila u život“.** To „mi“ se odnosi na nju i Šelija, čije je to dete bilo, a povratak mrtvog ljudskog tela u život podseća naravno na (elektricitetom probuđenog) Frankenštajnovog kompozitnog „sina“. U svemu ovome kao da se naziru još neke dijagonale i koincidencije za koje sad nemamo vremena.

Te noći o kojoj govorimo, 16. na 17. juni 1816, učinjen je presudni korak ka rođenju naučne fantastike: godinu i po dana kasnije, prvih dana januara 1818, taj novi književni žanr ušao je u istoriju sveta, tako da ćemo uskoro (kroz samo petnaestak godina, početkom 2018. godine), biti u prilici, nadamo se, da proslavimo dvestagodišnjicu SF. Persi Biš Šeli i Meri Godvin Vulstonkraft Šeli doveli su sa sobom na Ženevsko jezero Merinu sestru po usvojenju (kćer, iz ranijeg braka, Merine maćehe, gospođe Klermont), Džejn „Kler“ Klermont, sa kojom je Bajron bio u nevenčanom braku i kasnije imao kćer Alegru. (A samo nekoliko godina pre toga, Meri Šeli i ta Džejn „Kler“ Klermont su se, kao male devojčice, sakrivale ispod jednog kauča da tamo čitaju i recituju Kolridžovu „Rimu o drevnom mornaru“.) Okupilo se, dakle, te noći takvo društvo. Bio je prisutan i peti čovek, Bajronov lični lekar, Englez italijanskog porekla, Džon Vilijem Polidori, i čitali su nešto (nemačku knjigu Fantazmagoriana) iz tradicije evropskih „gotskih“ tekstova, u suštini tekstova mistike, strave i užasa, o duhovima u napuštenim dvorcima itd. Takođe su diskutovali o darvinizmu. Zatim je Bajron recitovao odlomak jednog teksta o duhovima; Šeliju je pozlilo pa je brzo izašao iz sobe; našli su ga kako se, prebledeo i obliven hladnim znojem, naslanja na jedan kamin; doneli su mu nekakvo osvežavajuće piće (bila je prisutna i sobarica koja ih je posluživala), a on im je objasnio da je morao da izađe jer je tekst bio neizdrživo sugestivan. Nakon toga sklopljena je opklada: da svi učesnici napišu, u toku noći, po jednu kratku priču strave sa elementima natprirodnog, pa da se onda vidi ko je napisao najbolju.

U ovom takmičenju učestvovale su četiri osobe: Persi Biš Šeli, Meri Šeli, Bajron, i Polidori. Kler nije učestvovala. Po nekim tvrdnjama (jer, postoje razne verzije, različite priče o ovoj noći), sve četvoro učesnika su znali da je to u suštini takmičenje između Bajrona i Šelija; preostalo dvoje bili su više statisti. Sudbina je htela da statisti napišu mnogo značajnija dela nego glavni učesnici.

To što je Meri, koja je imala samo 19 godina – bila je, dakle, još uvek tinejdžerka – napisala, ili barem započela, bila je kratka priča o doktoru Frankenštajnu, koju je ona sledećih dana razvijala a onda tokom sledećih petnaestak meseci, vrednim, sistematičnim i literarno kompetentnim radom, pretvorila u roman Frankenštajn, ili, moderni Prometej, prvo pravo i značajno SF delo u istoriji svetske književnosti. (Prvo, mada je bilo mnogo preteča, proto-SF dela, pre toga; često u književnostima koje se, kao ruska, nisu uspevale time probiti na svetsku scenu.) Po nekim tvrdnjama, u originalnom rukopisu Frankenštajna pojedine reči su precrtavane i ispravljane ili prepravljane, a navodno se može prepoznati da je jedan deo tih ispravki unet Šelijevom rukom tj. njegovim rukopisom, što bi značilo da je on, barem kao korektor, pomogao svojoj ženi u pisanju tog romana. Ono što čini da je Frankenštajn SF, a ne delo ma kog drugog žanra, jeste spisateljicino betonski čvrsto, čelično uporno, apsolutno insistiranje da nije u pitanju nikakav san, literarna dvosmislica, vizija, bajka, alegorija niti ma šta tome slično, nego priča u kojoj se bukvalno događa, na javi, to što se događa, i u kojoj se to postiže naučnim sredstvima (a ne mađijom, čarobnim štapićima, vračanjem…) i objašnjava jezikom nauke. Upravo ta bukvalnost, i prikazivanje novih stvari koje u našoj stvarnosti još nisu ali bi po nauci mogle biti, do danas su dva bitna stuba na kojima počiva celo, do zvezda visoko, zdanje SF.

Polidori je napisao ili započeo priču „Vampir“ u kojoj je glavni negativac, lord Rathven, u mnogo čemu nalik upravo na Bajrona, i nesumnjivo Bajronom i bajronizmom inspirisan; tom pričom se kompletan pod-žanr vampirističkog horora, i dotad dobro razvijen, prebacio na nove tračnice, na kojima je i danas, jer dotad su vampiri bili uglavnom teturava seoska i šumska stvorenja – da li baš iz Šumadije, ili malo istočnije – sasvim neprivlačna svojim žrtvama, a od tada su elegantni neodoljivi salonski zavodnici i zavodnice. (Ali su tom pričom, i načinom kako je objavljena, potpisana i uz /zlo/upotrebu Bajronovog imena promotirana, pokvareni odnosi između Polidorija i Bajrona; uskoro su se njih dvojica i razišli. Polidori je umro vrlo mlad, sa 26 godina, naime već 1821. godine, iz razloga još uvek neobjašnjenih; pričalo se da je u časovima depresije izvršio samoubistvo otrovom, ali nalaz britanske sudske medicine glasio je, da je taj mladi čovek umro „prirodnim putem, tako što ga je posetio Bog“ (!).

Šeli je u noći 16. juna 1816. napisao sasvim beznačajnu priču.

A ono što je Bajron te legendarne noći napisao, jeste kratka priča, navodno fragment iz nekog zamišljenog budućeg romana, o vampirima; imate je prevedenu na srpski, sada, ovde.

Napomene:

* Mark Mazover, Balkan, Alexandria Press, Beograd 2003.

** Aldiss, Brian W., Billion Year Spree. The True History of Science Fiction. Doubleday, New York, 1973, p. 25.

* * *

 

            Ovaj tekst dostupan je online OVDE, a ja zahvaljujem kolegi anglisti iz Kragujevca (ime poznato redakciji) koji mi je na njega skrenuo pažnju.

            Dakle, na stranu uobičajeni ćaskalački, neobavezni ton svakog, pa tako i ovog ABN-ovog teksta; na stranu njegove neprekidne digresije na sve moguće i nemoguće teme, uglavnom bez ikakve veze sa glavnom temom; na stranu usiljeno Srbovanje, svuda, po svaku cenu, na svaki, ma i najmanji povod (Dubrovnik! Pravoslavna Grčka! Bratoubilačka borba!...); ali ovaj tekst je, zapravo, do nekakve mikro-dužine upravo i doveden ubacivanjem gomile retardacija, digresija, manje-više zabavnih ali irelevantnih fakata napabirčenih iz Politikinog Zabavnika i elementarnih, svima znanih biografskih podataka iz neke opšte istorije engleske književnosti. Jer, kad bi se izbacilo sve suvišno, nebitno i smešno iz teksta, i ostavilo samo ono što je, navodno, tema – ostao bi jedva pasus-dva.

            A i taj pasus-dva je duboko problematičan, pre svega faktografski, a zatim i interpretativno.

            Neću se analizom ovih smejurija baviti u detalje, jer sam o Frankenštajnu, njegovom nastanku, značaju za horor žanr – pa i za SF, indirektno – opširno i argumentovano pisao u svom doktoratu. Ali samo nekoliko kratkih newsflashova:

            - Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno – marta, dakle, a ne "prvih dana januara 1818" kako ABN tvrdi;

            - Da je ABN umesto da se bavi tračevima i "nekim tvrdnjama" pročitao bilo koji relevantan tekst o Frankenštajnu, znao bi da ne postoji nikakva sumnja u to da je Šeli redigovao Merin tekst. Da citiram samog sebe:

"Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je očigledno je da je Persi Šeli ispravio tri faktografske greške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja (uključujući ateizam) sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih korekcija u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila." (Videti: Anne K. Mellor, "Choosing a Text of Frankenstein to Teach" in: Mary Shelley, Frankenstein (A Norton Critical Edition), p. 162.)

            - Postoji i niz drugih, sitnijih netačnosti u gornjim navodima, vezano za to leto u Švajcarskoj (ko je čiji gost bio; u kakvim su odnosima učesnici bili, i zbog čega, itsl.), ali da ne ulazim u to: dešavanja iz tog leta minuciozno su rekonstruisana i da se ABN potrudio da dođe do neke od brojnih knjiga na tu temu – recimo, Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996. koja je meni bila jedan od glavnih izvora za ove fakte – možda bi i njegova nagađanja imala neku veću težinu nego sada. U svakom slučaju, ovo gore je tipičan tekst za nekoga čiji je jedan od samo nekolicine objavljenih radova na temu - “Was Percy Bysshe Shelley Murdered by the British Secret Service?” i kome je literatura samo neki daleki povod za sasvim privatne tirade i naklapanja.

            - Teorijski je najproblematičnija ABN-ova tvrdnja da je Frankenštajn SF roman (a ne nešto drugo – npr. "priča o duhovima" kakvu su te noći svi u družini krenuli da pišu – odnosno, stručnije rečeno GOTSKI ROMAN, čije sve ključne odlike ovo delo poseduje, dok od odlika SF-a nema skoro ništa, pa ni to što ABN tvrdi, da je stvor navodno oživljen putem "nauke"! Pomno čitanje romana naprosto ne daje nikakve dokaze da metodi dr Franka imaju ikakve ozbiljne veze sa naukom – ali, za detalje o ovome, videti moju POETIKU GOTSKOG HORORA, za oko godinu dana u knjiškom obliku (nadajmo se).

            Ovo je ozbiljno teorijsko pitanje, i moguće je da ću ga uskoro razraditi i detaljnije nego u doktoratu elaborirati u zasebnom radu, budući da ovo što ABN nevešto i papagajski ponavlja gore zapravo govore i neki, uslovno govoreći ozbiljniji izvori, kao npr. dr Zoran Živković, i drugi, pa je krajnje vreme da se jednom zasvagda takvima pokaže 1) da je Frankenštajn GOTSKI (HOROR) ROMAN, 2) da su aluzije na "nauku" u njemu dvosmislene at best, i 3) da su svi pokušaji da se on svrsta u SF krajnje klimavi, neodrživi, zasnovani više na fantazmama, projekcijama, željama i lošem sećanju na eventualno čitanje u dečačkim danima (pomešano sa mutnim sećanjem na filmske verzije) a mnogo manje na pomnom čitanju (close reading), koji naprosto u samom tekstu ne nalazi to što ovi "teoretičari" priželjkuju.

            Ali, o tome na nekom drugom mestu, uskoro.

Mrdalice

...A sada jedan humoristički intermeco, kao priprema za epohalno smehotresni post koji dolazi na ovaj blog odmah posle ovoga!

            Vežbajte svoje stomačne, obrazne i ostale mišiće na ovome dole, jer – trebaće vam.

Kragujevac Gothic

             Pre desetak dana – tačnije, u petak 03. juna – u Kragujevcu sam saučestvovao u promociji knjige A ZNAŠ LI TI ITD. by Bojan Pandža. Iskoristio sam tu priliku za druženje sa svojim domaćinom, Vojom (fala za trešnje, i sve ostalo!), i za obilazak nekoliko gotsko-hororičnih lokacija u gradu i okolini, dok je Pandža iskoristio priliku da neuznemiravan popije dva kila jeftinog vina (u dva dana) i još koješta. Evo kratkog izveštaja o svemu tome.

            Pošto sam imao neka važna (doktorska) posla u Beogradu, sticajem okolnosti i ja sam, kao i Pandža, ka srcu Šumadije krenuo iz glavnoga grada. Na svu sreću, on je uzeo drugi autobus, 15 minuta pre moga, pa nismo putovali zajedno. Zatekao sam ga na bus stanici u KG, gde su s njim već sedeli naši domaćini, Voja i "Collapse" (ne znam smem li da mu otkrivam identitet, ipak su to nekakvi urotnici, anarhisti i bog te pita šta, pa nek ostane na ovom umjetničkom imenu). Sin (Čovečji) bio je opravdano zgrožen činjenicom da "kafić" (u nedostatku boljeg naziva) na Bus stanici ne dopušta korišćenje WC-a mušterijama, već ih nabacuje kolegama iz zvaničnog, od stanice ovlašćenog preduzetnika za bavljenje izlučevinama putnika. To zadovoljstvo košta 25 din, što je u Sinu (s pravom) izazivalo gnušanje. Ja sam bio nestrpljiv da što pre odemo sa tako ogavnog & besramnog mesta (Naplaćivati ljudima NUŽDU! Ima li nešto odvratnije, neljudskije, sramotnije?!), pa to i učinismo.

            Taxista koji nas je vozio do grada bio je naročito raspoložen za iznošenje tipičnih taxističkih palamuđenja na koja ja, po difoltu, nikad ne obraćam pažnju, i kad sam sâm u vozilu s tom žgadijom, najradije ćutim, ili pričam o vremenu; ali pošto nas je sad bilo četvoro natrpano u ne baš prostrano vozilo (naravno, debeljan Pandža napred), i pošto su ostali bili više nego zabavljeni njegovim trućanjem, to se razvilo u maltene diskusiju. Ona se protezala od "Srbi, narod najstariji" teorija, pa do "anti-beogradizacijskih" benevolentnih šovinizama (tipa: "Kakav bre Vidikovac, pa svako brdo oko Kragujevca je vidikovac!" ili "Serem vam se na Konjarnik!"). 

            Zasedosmo u prijatan kragujevački parkić na plastičnu čašicu druženja uz najjeftinije belo vino koje je legalno prodavati, kojom se uglavnom Sin častio, a mi ostali mu pravili društvo više onako, iz učtivosti. Tu posedesmo u finoj ladovini sat-dva, a onda odosmo do SKC-a bez većih incidenata, ako ne računamo da je Sin naprasno poželeo da se igra "Who's chickenshit?!" sa jednim ničim izazvanim kamionom. U SKC-u smo pili na račun domaćina, pa Sin pređe na nešto finije (belo) vino, a ja na đus, kako bi bar jedan od nas dvojice na podijumu znao o čemu govori. Naravno da nije sve prošlo glatko, zahvaljujući Sinovom izdavaču i njegovom neadekvatnom dogovoru sa organizatorom, ali nakon kratkotrajne neprijatnosti sve se, nekako, izgladi, pri čemu sam ja samo zbog Sina progutao još malo ponosa i suzbio urođenu ratobornost, a uostalom i zbog Gileta iz SKC-a, koji takođe nije bio kriv za kiks koji su načinili anarhisti-izdavači.

            Što se mene tiče, ova promocija je prošla bolje od zrenjaninske, jer Sin nije ponovio skoro nijednu od tamošnjih omaški: nije bilo autobiografskih digresija, nije bilo (previše) lupetanja o Mensonu, nije bilo haiku-odgovora na pitanja – uostalom, i vince mu je razvezalo jezik, i priča je bila tečnija, opuštenija, smislenija (koliko se to, u datim okolnostima, moglo). Prikazali smo manje inserata, i ceo posao odradili za oko sat vremena (Gile nam je kazao da je oko 45 min. idealno, ali priči nikad kraja...).

            Publika, oko tuce njih (sasve dvojicom domaćina), ispratila je to što smo pred njih iz... izručili sa pažnjom i interesovanjem, i ovog puta nismo imali tako slikovitog frika kao u Zrenjaninu. Okej, bio je tu dedica u Broj Jedan kolicima, koji je pitao, otprilike: "Deco, ja sam možda star čovjek, ali ipak, poslušajte moje pitanje: ako je to hrišćanstvo tako ZLO, kako to da je opstalo 2000 godina?" na šta je Sinko iskusno kazao: "Pa to je jasno: ZLO je neuništivo!" Ukratko, sjajno je parirao tom čikici, maltene bez potrebe za mojim intruzijama, pa je na kraju kraće diskusije čiča priznao poraz i odvezao se iz prostorije.

            Što se Sina tiče, ova promocija je prošla slabije od zrenjaninske, jer je prodao manje knjiga, ali je taj momenat nadoknadio kasnije, u kafani, kada se u jednom trenutku trgao iz stupora i uskliknuo: "Hej, čekaj! Ovde nas ima devet, a ja sam prodao samo čet'ri knjige! Pa jel to pošteno?" Nekoliko najmilosrdnijih je smesta kupilo još par primeraka ove must-have knjige, pa se ovaj smirio. Ja sam večerao u svom aranžmanu (Karađorđeva šnicla, koga baš interesuje), dok se ostatak ekipe uglavnom bavio zalivanjem i nalivanjem. Ubrzo im se i Sâm Gospod pridružio retko urnebesnom provalom oblaka, pljuskovima i grmljavinom te mini-Potopom kojim je ubedljivo demantovao onu staru glupavu tlapnju o "kiši koja zaobilazi Kragujevac". Dabogda i njih tako zaobišla, te koji šire neproverene glasine!

            Veći deo večeri proveo sam u prijatnom ćaskanju sa kolegom, anglistom, koji me je, između ostalog, zabavljao anegdotama o dr Alexandru B. Nedeljkovichu, koji zasmejava lokalnu studentariju na KG katedri za anglistiku. Za to vreme Sin je uglavnom ubijao poslednje tragove ljudskosti u sebi svim postojećim vrstama alkohola: sa belog vina prešao je na nekakvu rakiju, a na kraju sve zalio pivom (a da sve vreme u želudac nije ubacio ni zalogaj hrane). U jednom trenu mu je čak ćunulo da na sebi demonstrira određene set-pisove iz filma SPONTANEOUS COMBUSTION Tobija Hupera, na zgražanje, mučninu i šok onih sklonih takvim ćutilima (a jedan takav sedeo je baš uz njega, ni kriv ni dužan).

            Negde iza ponoći krenusmo svako svom domaćinu – Sin sa nesrećnim Collapsom, tu blizu, a ja sa Vojom i njegovom simpatičnom izabranicom do njinog stana na kraju grada (taxijem, sa nešto ćutljivijim vozačem)... Usput mi Voja pokaza lokalni spomenik na kome se mučene duše, kao, penju jedni preko drugih, usput se vatajući za dupeta, ka nekakvom svetlu koga na vrhu nema.

A nema ga zato što bi, kao što je i normalno, tu planirani laser štrcnut u nebo mogao ometati gusti avio-saobraćaj nad KG, pa je to u poslednji čas sklonjeno sa davno odobrenog i napravljenog spomenika koji sada, half-assed kakav jeste, još bolje prikazuje one koji su ga napravili i koje, na neki način, i dalje predstavlja.

Tom prilikom stadoh kraj Čoveka od Bronze koji je nepomično, zabezeknut, posmatrao ovo čudo od spomenika, među lokalcima poznato kao "Buzdovan".

            Sutrašnji dan, subotu, iskoristili smo – na moje traženje – da odemo na exkurziju u Šumarice. Da, vodili su me kao klinca, sa školom, na to stratište, ali hteo sam sada, svojim zrelim očima, da to ponovo osmotrim i ocenim – tim pre što, kako Voja reče, ionako nema šta drugo da mi pokaže u KG. Čak je rekao nešto u stilu: iz'em ti grad u kome, da Nemci nisu napravili taj mini-genocid pre 70 godina, ne bih imao šta da pokažem čoveku došavšem sa strane. Nemci još postadoše unapreditelji lokalnog turizma...

            No, crne šale na stranu, moram reći da me je poseta muzeju 21. Oktobar ispunila nizom snažnih osećanja: bes, frustracija, tuga, saučešće, ubilački nagoni, antievropejstvo, antifašizam i još niz drugih – ali bolje da ne mračim ovaj lagani izveštaj teškim i mučnim mislima i idejama i impresijama kojima me je proželo privremeno uranjanje ne samo u taj ogavni nemački zločin, nego i u vascelu švapsku okupaciju i njihov tretman stanovništva, širom Srbije, a naročito u oštrom kontrastu sa stanjem u "neovisnoj" Hrvatskoj, i šire. Tabele poginulog stanovništva Jugoslavije, tokom II svetskog rata, po nacionalnostima, po mestima stradanja, i sl. naročito su rečite; naravno, nisu nimalo iznenađujuće, ali svejedno, žao mi je što se na njima više ne insistira i što ovaj zatupavljeni narod njih češće nema pred očima kad pojedini, a naročito iz bliskog komšiluka, počnu da mu jedu govna o "suočavanju sa prošlošću", o "ratnim zločinima", ali i o bajnoj i sjajnoj Evropi, čija je kruna i cvet, vrhunac europske civilizacije takoreći, tako civilizovano i kulturno pobila hiljade ljudi i dece pre samo nekoliko generacija... 

            Eto, rekoh da neću, al šta mogu kad je jače od mene.

            Anyway, da malo razveselim i sebe i okolinu – koliko je to na tom i takvom mestu moguće – napravih par zanimljivih fotki.

Jedna me prikazuje okruženog neprijateljima spremnim s puškama na gotovs (baš kao i u "stvarnom životu").

Na drugoj stojim ispod jedne od onih predivnih za SFRJ baš tipičnih apstraktnih skulptura koja me je neodoljivo podsetila na nešto lavkraftovsko. Iako bi to ZLO trebalo da prikazuje stilizovane švapske cevi i kame, ono uopšte ne bi delovalo strano u nekom hramu u R'Lyehu!

Za sve to vreme Sin je čamio na klupici ispred Muzeja, cugao iz litarske flaše belog vina, i nije mu padalo na um da uopšte uđe unutra. Sa podjednakom indignacijom je primio našu nameru da prošetamo Šumaricama. On je do tog Muzeja prepešačio možda i čitav kilometar (!) sa svojim domaćinom, i nikako nije mogao da dođe sebi, čak ni uz svesrdnu pomoć jeftinog vina. Šteta, na neki način, ali s druge strane, kad mu je već tu više prijalo, i meni je više prijalo da svoj ranac ostavim uz njegovu telesinu, nego li da ga vučem sa sobom na leđima po tom sparnom danu.

Tako i bi: Voja i ženica + Collapse i ja krenusmo u Šumarice, a Sin ostade na klupici. 

Nas četvoro obiđosmo veći deo spomen-parka, uz obavezno zaustavljanje na jednom starom groblju, gde se po ko zna koji put otelotvorila stara narodna izreka: "Gde god nađeš zgodno groblje, tu Ghoula posadi!" 

Ovo ovde, očigledno, potiče iz vremena pre nacističkog zločina.

Meni, kao i obično, nije smetalo da malo protegnem noge, naročito u okruženju koje, uz svu hororičnost i ogavnost njegove ne tako davne istorije, sada ima mir, tišinu i zelenilo, pa je šetnja njime, ipak, a walk in the park. Usput su me Voja & co. zasipali zabavnim pričama o ovom lokalitetu i raznim mesnim ludacima i njihovim blesavim akcijama, ovde a i šire. 

No, da ne smaram time, neka slike govore više od reči. Kao i uvek – klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju.

...Po povratku Sina zatekosmo gde smo ga i ostavili, potpuno blaženog i srećnog što je par sati čamio u ladovini uz flašu vina, kao kakav mudrac koji se tihujući podsmeva našim besciljnim kretanjima, šetnjama, akcijama, cimanjima, dok on, onako budistički, nepomičan, već zna da je odgovor na sve to – u boci.

Tu se i pozdravismo; nesposoban za bilo kakav hod, on s Kolapsom krenu ka taxiju. Ja, brižan za njegovo dobrobitije kao i uvek, posavetovah da se, pre dugog puta do Bg (a nakon sveg tog vina) olakša u WC-u obližnjeg muzeja, za dž, umesto da na stanici plaća 25 din. za to sumnjivo zadovoljstvo, ali on prkosno odbi, i reče da će, samo ako mu opet u kafeu zabrane da ode u WC, ili ako mu traže pare za to, da se demonstativno popiša nasred kafea.

Koliko znam, to nije uradio. Mada, ko zna... Kada sam nešto kasnije – posle još malo druženja s Vojom i ženicom mu u parku – stigao na stanicu, nije bilo tragova nikakvog incidenta.

Eto, tako prođosmo u Kragujevcu.

Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima"

 Novela "U temeljima" koju su zajedno napisali Vladimir Lazović i Ivan Nešić, i kojom se završava Skrobonjina APOKALIPSA, zaslužila je Ghoulov Poseban Tretman.

Delom ga je zaslužila žestokim razočaranjem koje je u meni probudila, a razočaranja nema bez očekivanja; drugim rečima, svakako da me nisu razočarali Škerović ili Pisarev, čiji su mi prilozi ovoj antologiji na samom dnu, ali od ovih autora, a pre svega Nešića, očekivao sam više od... videćete dole.

Delom ga je zaslužila onim šta je uradila od jednog od omiljenih mi fiktivnih junaka, Satane, o čijim filmskim priključenijima sam pre pet godina objavio knjigu (FAUSTOVSKI EKRAN).

Najzad, baš kao i u slučaju Tuševljakovića, nedavno, odlučio sam da se, ako treba, zamerim još nekolicini pisaca time što ću da proanaliziram delo čiji nekvaliteti nisu toliko transparentni da bi ih prosečan žanrofil uočio (ili da bi mu smetali), a ipak su znakoviti ne samo za ovo delo, nego za tenedencije srpske fantastike uopšte.

Pa zato, evo:

            Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima"

Ocena: 5-

Žanr: SF-F-H

Šta: Satana

Gde: Beograd

Kad: danas/sutra

Potpuno sam svestan da ću biti u manjini ako ne i u jednini kao neko ko ovim nimalo nije impresioniran. Istina, početak novele je toliko odličan da sam, tokom prvih 15ak strana, bio uveren da ću joj dati bar 10+. Nažalost, to ubrzo počne da tone... i tone... i TONE, dok ne završi u ambisu.

Baš svašta je ovde smućkano. The more, the merrier: Satana, bitka kod Harmagedona, vikinzi na Dunavu, Srbi i Kelti, templari, Starac sa Planine (tatko na asasini), arapski simboli, rune, FBI, lamije, BIA, Zevs, budistička meditacija i još 300 čuda koja jedno s drugim nemaju blage veze ali "mistično" zvuče kad se ovako nabacaju na gomilu. XXL FILES, što reče neko u jednom momentu u priči. Vozi, Miško, za sve pare! KRAAAAAAAK!

Recimo, Satana. Kad mu dođe vreme da ponovo vostane vo Serbiji, on počne da se sa Beograđanima dopisuje – runskim pismom. Svoj dolazak najavljuje procepima u asfaltu u obliku runa. Zašto baš runa? Kakve veze imaju germanske rune sa ovim bliskoistočnim harmagedoncem? Nikakve. Zašto svoje sms poruke iz podzemlja ne šalje na glagoljici? Na klinastom pismu? Na bosančici? Ne se znaje. KRAAAAAAAK!

Uostalom, ako je poenta tih "poruka" da se narod na površini zaplaši, nije li najlogičnije da ih šalje – na ćirilici? Ali ne, onda bi SVI mogli da pročitaju koliko su prozaične, jer zapravo, u prevodu, glase: "Dolazi Princ. Drhtite." (str. 640) Prilično izlišno i pleonazmično: kao da će neko da drugačije reaguje na pucanje asfalta pod nogama i na šikljanje lave, pa još i da tumači i dešifruje te oblike, sve i da asfalt puca ispisujući: "Radujte se, evo ga Sveti Sava!"

Ali dobro. Prosečnom čitaocu neće da smeta što se ovde mućkaju bog Zevs i njegova Hera sa biblijskim stvorovima: kao, lamije "liče" na (apokrifne) Lilitine kćeri, pa mu to sve na isto izađe. Isto kao što i ova novela "liči" na sirotog, ničim izazvanog Danila Kiša, iz čije je priče citat koji služi kao moto na početku. Eh, da. "Grobnica za Satanaila Harmagedonskog". A posle ovi naši fantastičari još kukaju: "Zašto nas ovaj mejnstrim ne shvata ozbiljno? Pa, dokle će više da nas tretiraju kao nekakve nezrele klince i amatere i zajebante? Kad će već jednom ti buđavi akademici da priznaju ovu našu fantastiku? Kad, o, kaaaad?" Ovu, ovakvu, kao u "U temeljima" – nikad. (Barem se nadam da neću doživeti dan u kome će se ovo nazivati ozbiljnom književnošću!)

Zašto? Zato što je motivacija petparačka a egzekucija pozajmljena iz praznoglavih američkih blokbaster-superspektakala. KRAAAAAAAK! 

Sve i da neko sa moždanim vijugama proguta sav ovaj koktel od Zevsa, Jehove, Satanaila, Lamije, BIJE (sic) i kompanije – kao, nek' im bude, "umjetnička sloboda" i tako to – ne znam da li neko stariji od 10 godina može da prihvati motivaciju šefa beogradske kancelariju FBI-ja (!), koji, kada dozna da će Satana da se digne baš usred Beograda, donese genijalan plan koji, ukratko, glasi (parafraziram): "Šta, Satana ustaje u Beogradu? Odlično! Sad ću da angažujem svoje Alfa Bravo Charly Delta i ostale timove specijalaca, pa ćemo uz pomoć naših helikoptera i super-oružja i mašina koje rade PINNNNG da zarobimo Satanu i da ga, primenom najmodernijih metoda usavršenih u Guantanamu, privolimo da meni i samo meni preda svoju MOĆ, a onda – bwahahahahaaaa!" Kako, tačno, ovaj FBI-jevac misli da Satanu natera na bilo šta – nije baš jasno. Još je nejasnije – koji će moj "moć" nekome ko priznaje Satanu pa, time, i Džihouvu, sa celim šibengom koji uključuje i... Pakao za one što sa Satanom šuruju?

Ali, koga je briga za motivaciju, kad imamo pirotehniku?

Jer, poslednjih 20-ak strana ove novele sastoji se od Sataninog vršljanja po zgradi Beograđanke (!) i pravljenju haosa na potezu od Slavije do Terazija, uz mnogo pucanja, rušenja, svetlećih zrakova i šikljanja lave. Yeeeee-haaaayyyy! KRAAAAAAAK!

Ljubiteljima video-igrica nimalo neće smetati – naprotiv! – što je Satana ovde sveden na nivo nekakvog natprirodnog Terminatora, koji prolazi kroz zidove i baca autobuse-barikade kroz vazduh. Ali će zato ljubiteljima Danila Kiša možda malko zaškripati ovaj opis Gospodara Muva: "Potpuno ćelava lobanja i lice, tako nepomično, tako neljudski mirno – već to bi bilo dovoljno da nežnije duše napune gaće." (str. 641) 

U grdnoj "akciji" koja tom prilikom usledi, dva su hajlajta za svaku antologiju bezveznosti:

1) Satana se probija kroz spratove Beograđanke, i u jednom trenutku skoči na krov lifta, gde svojim čeljustima počne da grize sajle koje drže lift!!! (str. 646) KRAAAAAAAK!

Eeeeej, Prinče Tame, na šta si spao, srozali te na nekakvog malo zubatijeg Pumpkinheada il' tako neku živuljku iz B-muvija, da grizeš sajle po srpskim liftovima? 

Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode?

A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj;

Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.

A ti se u Beograđanku svrže, da sajle na liftu čeljustima grizeš?!

2) Avaj, ovo čak nije i najgore. Još veće dno dosežemo u sledećoj slici:

"...Kao iz rupe na boku Titanika, lava je kuljala, odlučna da potopi sve; paklena reka zahvatala je i hučeći odnosila ulične svetiljke, žardinjere i usplamtelo drveće, a na kresti užarenog talasa, što se približavao velikom brzinom brišući sve pred sobom, beše neki autobus... i Satana na njemu, kao surfer na konačnom talasu, na toj olupini!" (str. 649)

Ne znam treba li komentarisati ovo: Satana kao surfer na autobusu, na talasu od lave?

Darkened so, yet shone

Above them all th' Archangel: but his face

Deep scars of thunder had intrenched, and care

Sat on his faded cheek, but under brows

Of dauntless courage, and considerate pride

Waiting revenge. Cruel his eye, but cast

Signs of remorse and passion, to surf

on Belgrade city bus, in a sea of lava...

KRAAAAAAAK!

 

E, moj Satano, sažvakan i ispljuvan čeljustima imbecilne američke pop-kulture, obesmišljen, kastriran, sveden na tek još jednu sličicu u nekom drečavom stripu:

"Graciozniji od Srebrnog letača, opušteniji od Supermena, obasjan nekom avetinjskom bledozelenom svetlošću od koje ti se mrzne srž u kostima, na vrh strme ulice sletao je Gospodar pakla: ni dvadeset metara od mene..." (str. 652)

Smešniji od Mikija Mausa, jadniji od Inspektora Kluzoa, osvetoljubiviji od Duška Dugouška - - - bleštao je ovaj petparački Satana, nadohvat ruke, banalizovan, trivijalizovan, digitalno remasterizovan, kompjuterski nacrtan... KRAAAAAAAK!

Međutim, najsmešnije je to što se ovaj po svemu amerikanizovani Satana zatekao u priči protkanoj Srbovanjem. Sad, to Srbovanje mnogi čitalac neće da primeti, zablenut i zablesavljen pirotehnikom koja eksplodira beskrajnim stranicama "od kojih zastaje dah", ali pogledajmo, recimo, kako se FBI Amer vajka nad time što se Princ Tame zatekao baš u Srbiji:

"Meni jedno nije jasno... zašto ovde? Zašto nije ostao u upišanoj Samariji, ili zbog čega nije izabrao da uskrsne u Montani, pa da nam svima bude lakše. Posebno... tamo kod nas, ljudi jurcaju kod lekara za dušu kao muve na govna. Svima je sve isprazno, život bljutav – a vi, crvi, toliko ste vitalni da je to prosto uvredljivo! U čemu je štos? Ako i to ima veze s ovim jebačem napolju, ja ću..." (str. 644)

KRAAAAAAAK!

I eto nas: ispod svih onih mitova o Adamu, Jehovi, Zevsu, Budi, templarima, proročanstvima i čudima, neizbrisiv ostaje mit o Amerikancima koji "ne znaju da žive", pa svoje prazne živote rasprostiru pred kojekakve lekare za dušu – koji Srbima, inače, ne trebaju uopšte, jer srpska je duša čista kao devojačka posteljina, Srbi su vitalni, BRE, njima život nije bljutav jer jedu ljutu papriku i piju ljutu rakiju! Srbi znaju za štos, BRE! Jer, muškarci znaju zašto!

Ova zabluda je simptom, možda i ključni, koji određuje većinu današnjih domaćih pisaca "fantastike": oni nemaju blage veze sa stvarnošću, ili se barem to u njihovoj prozi ne vidi. Oni žive u nekakvim izmaštanim, izmišljenim svetovima, ili samonametnutim iluzijama, i iz tog carstva u kome su kuće od čokolade a prozori od marmelade (both Made in USA!) nisu sposobni da proizvedu prozu koja bi bila nešto više od prozaičnog eskapizma – a što je još gore, čak i taj eskapizam koji prave duboko je derivativan, preslikan ne iz života oko njih već iz američkih modela, čak i onda kada se ovi nominalno odbacuju i kritikuju, oni su još uvek tu, ispod, u srži, u temeljima!

Kako BRE neko može, mirne duše, da pogleda crnu hroniku u bilo kojim ovdašnjim novinama, i da ladno napiše da Srbima ne trebaju lekari za dušu? O kojoj crnoj "vitalnosti" mašta ovaj Lazović (jer nema sumnje da je Srbovanje u noveli njegovih prstiju delo) u narodu koji je ovoliko razbucan fizički, psihički i duhovno? U kojoj to kuli od slonovače (ili lozovače) neko mora da bude pa da napiše ovako nešto?!

Ali ne! Srbi ovde imaju Živojina-Žerara (sic), jednog od poslednjih čuvara Tajne. Srpski vikinzi su baš u temelje Singidunuma uzidali Satanin (prazni) kovčeg! Amerikanci nam zavide čak i dok nas bombarduju: mrze nas što smo tako vitalni, što u našem lepom Beogradu život nije bljutav kao u Montani! itd.

Šizofrenija u temeljima ove novele prirodan je, logičan proizvod činjenice da Ivan Nešić inače piše izrazito američku prozu – njegove priče zvuče kao predoslovni prevodi sa američkog jezika (sic!), uključujući fraze tipa: "Prokleti majkojepče", ili "Kuropušče" i slične (srećom, u ovoj noveli izostale – mada "onaj jebač napolju" zvuči prokleto blizu!), dok je Vladimir Lazović (aka "Varvarin") izraziti zastupnik ćiriličarske, srbocentrične proze (sa svim njenim ksenofobijama, mitomanijama i paranojama, te deluzijama nacionalne veličine).

Pritom, nikome nije palo na um da je možda malkice paradoksalno nominalno se podsmevati Amerima – kroz priču čija je pulpa derivativna, uvozna, made in USA. Niko, izgleda, nije primetio malecki paradoks u tome da se jedna deklarativno ćirilična storija upakuje in d ambalažu vič iz totali ameriken stajl ov rajting end tinking. Хау кен ју конвинс ми ин јур "срби знају да живе" филозофи, иф јур вери стори из блатантли бејзд он типикал америкен палп сторителинг, инклудинг стори стракчр, ленгвиџ, стајлистик дивајсиз етцетера?

Bilo bi, zaista, bolje da Nešić nastavi sa svojom rekreacijom Amerikane, a Lazović sa svojom Serbijanom, separatli, jer i jedan i drugi su dobri u svojim odabranim pristupima i stilovima, ali njihov sudar, kao na primeru ove novele, dovodi do rezultata koji su, blago rečeno, groteskni. Vaistinu šteta za onaj uvod; greota što prvih 15ak strana novele ne pripada nekoj boljoj priči, dostojnoj njihovih virtuoznih nagoveštaja, priprema, hintova, postepenog građenja saspensa i misterije... Nažalost, ono u šta se to sve ubrzo razvije dostojno je nekog prosečnog letnjeg spektakla Rolanda Emeriha ili Majkla Beja, sa mnogo specijalnih efekata za zasenjivanje prostote i nimalo, ali baš nimalo koherentne, smislene i pažnje vredne supstance. Ono što počinje skoro kao PRINC TAME jezivo brzo devoluira u nekakav derivat Švarcenegerovog đavolskog vehicle-a END OF DAYS. 

Sad, može neko reći: "Daj, bre, Ghoule, opusti se, lakše malo, grickaj Ćipi-ćips, pa nisu ovi ljudi ni pokušavali da se takmiče sa Geteom i Miltonom – hell, njima je čak i Ajra Levajn preozbiljan mudrijaš! – ovo je jedna palp pričica: zabava, akcija, eksplozije, abre-ubre, malo denbraunovštine, sklepanih mitova i legendi više 'nako stripovski nego li k'o kod Mirče Elijadea, pa prema tome – why so serious?"

E, u tom slučaju, ja ću odgovoriti: "Ma, okej, super, volem i ja pulpu, ponekad, kad je odlična (Robert E. Howard, C. A. Smith, pa mjestimice i sam Lovecraft) – ali ako je ovo zaista trebalo pojmiti kao nekakav prozni ekvivalent američkog letnjeg blokbastera, sa etitjudom "zavali se, grickaj kokice i pusti mozak na otavu dok te ovi bombarduju koječime sa platna/stranica", čemu onda prizivanje sirotog Kiša, čemu Srbovanje, čemu ta polusvarena mitologija nabudžena mnogo više nego što zaplet zahteva? Zašto onda nema malo više ironije (srpskim fantastičarima gotovo nepoznate biljke!), malo više humora i zezanja, malo više jezika u obrazu (tongue in cheek)? Why so serious tokom 4/5 priče, dok ne krene krljanje i pucanje? Otkud taj polu-pokušaj polu-tragičnog kraja? Ako je ovo samo žvaka za mozak, zabavna proza u slikama (ali bez crteža), čemu onda ti veštački pokušaji ubacivanja "težine"?

Zbog tih half-assed pokušaja i moja ocena je half, odnosno 5/5: mestimično odlična spisateljska egzekucija i poneki vredni potencijali smućkani su s koječime, nekritički, nepromišljeno, čak infantilno, i tako, u krajnjem saldu, unazadili ono što je imalo izvesne potencijale – pretvorivši novelu, na tipično srpski način, u totalni antipod od onoga što je htela i mogla i za šta se verbalno (površno) deklarisala. U njenim temeljima je krupna pukotina u obliku rune koja, u prevodu na srpski, znači: "Pazi! Sklono rušenju!"