MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012) – Rivju i najava

 

*** 

3

Osnovni podaci o ovom PLAKANJU o niškoj rokenrol sceni već su okačeni OVDE. U međuvremenu sam ga i ja pogledao, pa evo ukratko mog suda. Radi se o vrlo dobrom dokumentarcu: konciznom, jasnom, dinamičnom, zabavnom – čak i meni, koga r'n'r slabo zanima i u svetu, a kamoli u Srbiji, a još ponajmanje u Nišu. I kad sam već kod toga, smesta moram da izrazim žaljenje što u njemu nisu  pomenute niti prisutne niške grupe koje su mi žanrovski bliže i srcu draže, kao npr. FIGURATIVE THEATRE i MARGITA JE MRTVA; elektronika, industrija i srodni alternativci nisu ovde obrađeni. Znam da je razlog tome tipična niška ležernost svih involviranih, a naročito muzikanata, a ne namerni ili nesvesni previd autora filma – ipak, šteta je. Ili nije? Možda će industrijalci i mašinci da zasluže zasebnu priču o sebi?

Enivej, glavno što treba reći jeste da je ovo manje film o rokenrolu a više o (ne)životu u Srbiji u poslednjih par decenija, a posebno u Nišu. Dakle, ne očekujte da će se ovde mnogo govoriti o muzici, o estetici, o poetici, o uticajima, uzorima, inspiracijama, o muzama, o sviračkoj tehnici, o lepoti stihova i sl. Ne. Nema toga skoro nimalo. Umesto toga, govori se pretežno o mukama, besparici, problemima, parama, nevoljama, nemanju para, mraku, odsustvu novca, crnilu, zaradi, nemaštini, odsustvu zarade i slave, kao i o ekonomskoj krizi, i krizi svega drugog. PLAKANJE je, istina, naglašeno već i u naslovu, ali ne očekujte previše žalopojki. Mada je priča uglavnom nevesela, tj. melanholična, ili elegična, ipak je iznesena sa mnogo humora i opuštenosti. Čućete zabavne anegdote vezane za pokušaje bavljenja muzikom u Nišu i za (uglavnom jalove) pokušaje probijanja do Beograda, čućete neke tračeve, pa i ozbiljne optužbe sa svih strana...

Ovo je istovremeno kvalitet i problem... Problem je ako očekujete da saznate nešto više o ovim grupama i tome kakvu su muziku pravili, zašto baš takvu, i šta su njome hteli reći. Kvalitet je, pak, utoliko što film – makar mu to možda i nije bila osnovna namera – postaje priča o nečem većem i važnijem od grupice čupavaca i pijanaca koji su drndali gitare i lupali u bubnjeve dok su se drali o ko zna čemu i tako savatavali lake ženske. Između redova, i u samim redovima, MI PLAČEMO... prilično dobro oslikava jedno (ne)vreme. Ono što je naročito jasno svakom pažljivom gledaocu, on takođe vrlo precizno daje skicu jednog grada – Niša – odnosno njegovog mentaliteta, atmosfere, idiosinkratičnih muka i nevolja...

Autore posebno pohvaljujem što ovde nema naratora ni komentara. Tvorci se ne pojavljuju pred kamerama, niti iza njih nešto sufliraju. Umesto toga, pozvali su sve relevantne sagovornike, i još gomilu nekih pride, opsežno ih propitali, pustili ih da sami otvore srca i to malo duše, da se pokažu u pravom svetlu, to izmontirali – i ko ima oči, videće sve kao na dlanu, bez potrebe da mu neko crta. Videće, između ostalog, deprimirajuću sliku provincijskog mentaliteta koji je, uz svu kuknjavu nad "beogradizacijom", centralizacijom, besparicom itd. zapravo sam svoj uzrok i posledica, zatočen u začaranom krugu bezvoljnosti, plitkih i sitnih ambicija, pilićarstva, palanačke zavisti, ego-tripova, neutemeljenih manija veličine, snova u koje se ne uloži dovoljno rada i pameti da bi se actually ostvarili, zadovoljavanje sitnim i nebitnim (da me čuju drugari i ženske, da se proslavim u svojoj mahali, da dobijem gajbu piva, da zaradim za letovanje...), olako dizanje ruku od ozbiljne rabote i, u suštini, kilav fanatizam - bez koga, muškog i beskompromisnog, kao što znamo, nema umetnosti!

Film je, inače - sasvim predvidivo - ustalasao lokalne palančane, a pre svega rok-učesnike: neki su, izgleda, mislili da će MI PLAČEMO... biti samo ili pretežno o njima, pa su se zabezeknuli kad su videli da je u film ušla samo ona jedna rečenica koju su rekli a da nije bio preveliki blam da se tu stavi; drugi su valjda mislili da su rekli nešto pametnije od onoga što je montirano u film; treći ne znam ni sam šta su očekivali (Mika se pojavljuje čak tri puta u filmu, a ja imam samo dve rečenice! A zašto je Žika ispao lepši od mene? A Peri pustili i spot, a od moju muziku se ne čuje ni nota u film! i sl.)

Ukratko rečeno, to su te rok grupe koje je Niš proizveo: da je imao i mogao bolje, on bi ih napravio. Ali nije. Zatim: to su ti političari koji su iz Niša potekli. To su ti spisateljski gedžovani koji su postali bestseler pisci. To je to. To je Niš. Ako je bilo nešto bolje, ili je pobeglo, ili je pokleklo.

Što se tiče filma, iako zasnovan na talking head principu, uslikan je na raznovrsnim lokacijama, sa variranjem u kadriranju, tako da je vizuelno bogat, šaren, nije jednoličan. Ovo nije niška verzija "Beogradske hronike" nego pravi, fino skockani dokumentarac koji može da nam služi na čast.

Istina, rađen je sa malo para, i to se mestimično vidi i čuje – najviše zato što autori nisu imali tzv. "bubice" nego samo velike mikrofone, pa postoje određene slabosti u zvuku u nekim scenama snimanim u eksterijerima. Ove, naglašavam, nisu tolike da bi otežale praćenje filma, daleko od toga, ali jesu primetne. Šteta je što grad nije malo više odrešio kesu za ovaj projekat, ali ajde, kakvim sve glupostima daju pare a kakve divote odbijaju (npr. moj projekat antologije srpskih horor priča!) hvala im i na to malo što su dali, pre par godina, na konkursu za projekte iz oblasti kulture...

Od zamerki imam još samo jednu: umesto sadašnjeg predugačkog, poetsko-plačljivog naslova mnogo bi bolje bilo da su mu dali neki kraći, zabavniji i prigodniji, kao npr. ROKERI S NIŠAVU...

Sve u svemu, ovo je intrigantan film čak i za one koje tematika možda ne zanima previše i ja preporučujem da iskoristite priliku i pogledate ga ako možete. On će ovog leta biti prikazan na Grosmanu, u Sloveniji, a u Beogradu ga možete videti večeras, u Domu Omladine – gde ćete moći da sretnete i autore i porazgovarate s njima.

Beogradska promocija je 27. juna u maloj sali Doma Omladine u 19h.

O filmu će govoriti: Predrag Cvetičanin, urednik Digitalne arhive Niša i koordinator projekta "Zlatni rudnik" - nekadašnji pevač i gitarista grupe "Dobri Isak", Velimir Stojanović i Marijan Cvetanović, autori filma "Mi plačemo iza tamnih naočara", Dejan Dabić (filmski kritičar) i Branimir Lokner (muzički kritičar). Tu ćete moći da pogledate novu, malo kraću verziju od one na niškoj premijeri, u trajanju od 60 minuta.

A sada, ekskluzivno, samo na ovom blogu i nigde drugde u univerzumu, razotkrivam kompletnu (?) listu svih učesnika u ovom ostvarenju. Ko pogleda film, videće i čuće šta su na temu niškog rokenrola imali da kažu:

ivan jelenković - fama

bratislav stamenković – advokat, galija

zoran ćirić - pisac

vladan stanojević - autor niške rok enciklopedije

veroljub radojković - novinar

predrag milosavljević - galija

nebojša savić - fleke

petar vušurović - angus dei

goran kostić - novembar

dejan vučetić - darkwood dab

vladimir žikić - trivalia

dejan anđelković - kramer

branimir babić - obojeni program

nenad cvetičanin - alnold layne & alhemija

dejan karalić - mup monopol

miloš stojanović - stentor

saša trajković - stentor, serbon

dejan bojić - stentor, revolution

dejan stojiljković - kafedžija

miloš vukotić - ružne religiozne lutke

igor kutoš - cyco

ljubiša mitić - totalni klošari

saša nikola stojanović - totalni klošari

zoran kostić - partibrejkers

jovan matić - del arno bend

ivan blagojević - nišville

ivan momčilović - t-error

tomislav nikolić - kerber

goran šepa - kerber

marko aksentijević - za ili protiv

velibor petković - novinar

igor bogdanović - gospodin pinokio

danijel stojanović - gospodin pinokio

branimir lokner - rok kritičar, novinar

olivera todorović - wagner hat lang gehalten

nikola stojanović - wagner hat lang gehalten

marija peternel - menadžer u kulturi

milan srdanović - proces & danilov doživljaj beča

milan krajnalić - proces

kristina pavlović - nahty

dejan perašević - kontraritam

petar janjatović - rok kritičar, novinar

rista trajković - daltoni, galija, OKE connection

zoran živković - političar

dejan gavrilović - funky junkie

dejan šobot - novinar, hibrid, agnus dei

vladan đurić - puls

zoran cekić - 40 dana

predrag tasić - fotograf

ivana antović - novinar

bojan ilić - triput

oliver nektarijević - kanda, kodža i nebojša

nikola ristić - danilov doživljaj beča

vladimir bogosavljević - danilov doživljaj beča

vlada mijajlović - fast radio

nenad tančić - novinar, fast radio

vasil hadžimanov - pijanista

dragan aranđelović - happy house

radenko stojanović - voodoo popeye

velibor stanojević - styptic

miodrag branković - styptic

petar todorović - kitch ensemble

milan mitrović - plastic sunday

ivica blanuša - IBee

pavle dinić - decokvaritelji

janko džambas - decokvaritelji

oliver katić - kantautor

milan stanković - sevdahBABY

ivica živković - pesnik, okoreli mačka

marko jovanović - marconiero, d-fence

dušan arsenijević - pesnik

miodrag ignjatović - navta kriejtiv kru

vladimir stanković - navta kriejtiv kru

dejan dinić - balkanrock

marko anđelković - naopak ništarija

bratislav blagojević - ding dong

marko marković - ding dong

robert kitanović - ding dong

nikola cvetković - naked like the newborn

luka nikolić - naked like the newborn

marko mitić - naked like the newborn

predrag ljubenović - naiss guy

marjan todorović - joker, d-fence

dejan ilijić - eyot

milorad mladenović - diluvijum

bojan bojković - plan 9 soundsystem

damjan anđelković - KZP

aleksandar mitić - KZP

dimitrije antić - bitange

jovana dinić - ego

milan mirić - ego

slađan mihajlović - ego

aleksandar stošić - noćna fiskutura, kiša kerozina, nahty

milutin popović - dok 7

ivan matejić - dok 7

THE THING (1982) - 30 Years of No F**king Kidding!

ocena:

 ***** 

 5 

            Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan!

            Našem STVORU trideseti rođendan, rođendan, rođendan!

            Na današnji dan pre tačno 30 godina – dakle, 25. juna 1982. američku premijeru imao je najbolji film Džona Karpentera i jedan od 5-6 najboljih horora ikada snimljenih.

            U okviru proslave ovog značajnog jubileja, na blog kačim nekoliko prigodnih tekstova. Pre svega, tu je moje pisanije o STVORU od pre desetak godina, iz pokojne rubrike CULT HORROR u niškom PRESSINGU. Odmah da bude jasno – to je prigodni, informativno-prikazivački tekst koji nije imao ambiciju da nešto dublje OBJASNI ili analizira, nego se kao i drugi tekstovi te popularne rubrike bavi time da ukaže na kultni naslov i da skicira razloge a) zašto je kultni i b) zašto ga valja gledati opet i opet.  

Moj definitivni analitički text o ovom masterpisu tek treba da bude napisan. Do tada, evo ovoga.

THE THING  (1982)

režija:  John Carpenter

trajanje: 119’

uloge:

Kurt Russell

Wilford Brimley

T.K. Carter

David Clennon

Keith David (I)

Richard A. Dysart

scenario: Bill Lancaster

(Story by:  John W. Campbell Jr.)

muzika: Ennio Morricone

kamera: Dean Cundey

efx: Rob Bottin, Chris Walas, Rob Burman, R.W. Cook...

U mnogim tekstovima o Džonu Karpenteru, a i u kritičkim osvrtima na moderni horor uopšte, STVOR se po pravilu ili preskače ili se olako otpisuje kao inferiorni rimejk sa previše spec.efekata. Neopravdano i neznalačko potcenjivanje ovog odličnog filma pokušaćemo da bar donekle iskupimo tekstom koji sledi, kako bi STVOR bio postavljen na mesto koje mu pripada - tj. u sam vrh horor produkcije 1980-tih, a i šire.

            Zaplet filma je poznat: posada polarne stanice SAD suočava se sa vanzemaljskim stvorom sposobnim da uzima ljudsko ili bilo koje drugo obličje, prethodno uništivši iskopiranog domaćina. Isto tako je poznato i to da se radi o rimejku klasičnog SF-trilera STVAR SA DRUGOG SVETA (1951), sa nikada do kraja raščišćenom ulogom Hauarda Hoksa: potpisan je kao producent, a po svemu sudeći bio je bar ko-režiser, sa Kristijanom Nibijem. Hoksov upliv u autorstvo ovog filma se može uporediti sa ulogom Stivena Spilberga u POLTERGEISTU, 1982, gde je Tob Huper, baš kao i Nibi 30 godina ranije, izgleda bio samo marioneta moćnog producenta-reditelja.  

I dok se svi ljubitelji klasičnog Holivuda (i klasičnog SF-a) kunu u Hoks-Nibijevu verziju (delimično iz pijeteta prema velikom režiseru, a delom iz inercije, nostalgije i sećanja na efekat koji je taj film na njih imao u detinjstvu), mora se primetiti da je starija verzija na planu stvaranja ubedljive i nadmoćne pretnje i zastrašujuće atmosfere suočenja sa onostranim - apsolutno inferiorna, zastarela i čak trapava: sam vanzemaljac je jedan viši čovek koga nešto malo vidimo tek na kraju; atmosfera i likovi su iritirajuće svetli i površni, a režija napetih scena je nepotrebno i kontraproduktivno  razblažena na dva načina: ili zbrzanošću, ili neprikazivanjem dogadaja, tj. njihovim raportiranjem iz druge ruke. To ovaj film čini bližim radio drami, odnosno nizom "slika ljudi koji pričaju" rečima besmrtnog Hičkoka, koji je znao kako kreirati i dozirati napetost, i kada nešto (ne) prikazati... 

            Karpenter je takode veliki poštovalac Hoksa (njegov NAPAD NA POLICIJSKU STANICU BR.13 je ustvari modernizovani rimejk filma RIO BRAVO) - ali ne toliki da bi slepo ponavljao nedostatke stare verzije. Istaknuto mesto koje STVOR ima u Karpenterovom opusu pre svega je plod činjenice da je upravo to film u kome sve stalne preokupacije ovog režisera -tema, ideja, tip likova i problema, režijski tretman, itd.- dostižu svoj najizraženiji i najefektniji domet: i cinizam TAMNE ZVEZDE, i paranoja-pesimizam-nasilje NAPADA... i motiv izolovane grupe suočene sa bezličnim zlom (NAPAD..., NOĆ VEŠTICA, MAGLA...) i centralni lik kao autsajder (najeksplicitnije u BEKSTVU IZ NJUJORKA, odakle je uloga Kurta Rasela, ciničnog samotnjaka, gotovo prepisana u STVORU). 

            Relativan neuspeh STVORA kod kritike, a i publike, ima korene u dva ključna faktora. Prvi faktor bi bila Karpenterova subverzivnost u tretmanu priče i glavnih likova: njegovi junaci su zatvoreni, ne preterano simpatični likovi, nervozni i psihički napeti zbog svoje izolovanosti u ledenoj pustinji. Indikativno je da Stvor uzima njihove likove kako bi poslužio kao katalizator međusobnih trvenja. Nesposobnost međuljudske komunikacije tako se pokazuje kao jedini pravi demon modernog horora, od PTICA preko NOĆI ŽIVIH MRTVACA pa sve do VEŠTICE IZ BLERA i KOCKE.  

Sa nama, ovakvima kakvi smo, ptice, vanzemaljci, veštice i ostali... nisu nam potrebni. Oni samo donose ekstremnu situaciju u kojoj  maske padaju. Tako bi se moglo reći da, umesto reakcionarno-ksenofobične, antropocentrično-samodovoljne poruke stare verzije STVORA -"Stalno posmatrajte nebo!"- iz mekartnijevskog perioda, Karpenterova verzija u stvari poručuje: "Posmatrajte sebe!" jer neprijatelj dolazi iznutra... Dosledno sprovedeni klaustrofobija i pesimizam i atmosfera neumitne propasti logično su zaokruženi nekonvencionalnim otvorenim krajem filma, gde je definitivno uništenje monstruma pod znakom pitanja, kao i dalja sudbina preživelih, koji ostaju bez skloništa usred ledene pustare. 

            Ali, tu već dolazimo do drugog faktora koji je umanjio popularnost STVORA po premijeri: loš tajming. Radikalne 1970-te su prošle, i sa njima popularnost preispitivanja tradicionalnih vrednosti i slutnja apokalipse. Na vlast je došao novi tradicionalizam, u politici oličen Reganom, a u filmu -Spilbergom, Lukasom, i njima sličnim mešetarima ispraznih bajkica za novu zombifikaciju načas probuđene američke savesti.  

 

 

 

U godini u kojoj su na blagajnama trijumfovali optimizam i porodične vrednosti u bajkovitim šarenim lažama -E.T. i POLTERGEIST- bespoštedna vizija Džona Karpentera delovala je gotovo anahrono. Poučen šamarom koji mu je publika udelila za STVORA, on je narednih godina bezuspešno pokušavao da joj se dodvori adaptacijama Stivena Kinga (nepravedno potcenjena KRISTINA) ili spilbergovskom SF-melodramom (ČOVEK SA ZVEZDE) tj. SF-akcijom (GUŽVA U KINESKOJ ČETVRTI)...

            Tek sa ekspanzijom videa sredinom 1980-tih Karpenterov STVOR je počeo da dobija na popularnosti, stekavši vremenom istinski kultni status, o kome danas svedoče i brojni sajtovi na Internetu, kao i velika potražnja za laserskim i DVD izdanjima filma. Dobar deo zasluge za to -pored činjenice da se radi o unikatno jezivom i zastrašujućem, košmarnom filmu sa retko viđenom količinom strave- sigurno leži i u groteskno-ljigavim efektima maske i transformacije majstora Roba Botina (ROBOCOP, SABLASNI OKEAN...), koje po stepenu tuđinstva zaista prilaze zamislima velikog H. F. Lavkrafta, i koji ni do dan-danas, 20 godina kasnije, nisu prevaziđeni!  

            Uprkos nekim zamerkama koje se filmu mogu uputiti -antipatični ili bezlični likovi, zbrzano i nepotrebno uništenje baze na kraju...- danas je izvesno da STVOR spada u uzak krug efektnih, modernih, superiornih rimejka klasičnih SF-horora, zajedno sa simpatičnim MEHUROM (1988) Čaka Rasela, odličnom (takođe nepravedno potcenjenom) INVAZIJOM KRADLJIVACA TELA (1978) F. Kaufmana, i naravno sa remek-delom kakvo je Kronenbergova MUVA (1986).  

Zato je i pomalo deprimirajuće danas videti kako se nevešto pozajmljuju pojedini momenti iz Karpenterovog modernog klasika u zaboravljivim razbibrigama tipa SABLASNI OKEAN ili PROFESORI (koji u vulgarnoj "postmodernističkoj" bezočnosti krade čitavu scenu!). Tada se, s puno melanholije, shvata da se onako nekonvencionalni, ludo hrabri i beskompromisni filmovi kakav je STVOR ne samo više ne prave, nego se i NE MOGU praviti, jer je sve manje stvaralaca -a i publike- sa dovoljno integriteta za toliku smelost.

            --- Podsećam da na blogu odavno možete videti i moje gnušanje nad prikmejkom iz prošle godine (kojom prilikom se dotičem i Karpenterove verzije), i to OVDE. Moj rivju Hoksove verzije (koju takođe negativno kontrastiram superiornoj Karpenterovoj) linkovan je gore u tekstu, ali ko nije pazio, evo ga i OVDE.

            A kome sve to nije dovoljno, povodom ovog jubileja oglasio se i trijumvirat crnogorske žanrovske misli koji je, u ovom ili onom obliku, poznat temeljnim pratiocima ovog bloga. Naime, u vikend-izdanju lista VIJESTI svoje tekstove o STVORU objavili su nekadašnji saradnik ovog bloga, Ratko Radunović, zatim gost-saradnik (u par navrata) Bojan Baća, i najzad, Aleksandar Bečanović, o kome je ovde takođe pisano.    

 

Baća je, kao sociolog po struci i pop-litičar po zanimanju, naglasak stavio na društveno-političku tematiku koja se može dovesti u vezu sa STVOROM u svom tekstu "Čovjek je najtoplije mjesto za skrivanje, ili: Zašto nikada ne možemo upoznati Drugo?" 

Bečanović, koji preferira rodna, psihoanalitička i psiholingvistička čitanja, iz tog ugla govori o STVARI po sebi u tekstu "Film dvostruke sublimacije".

            Na kraju, ali samo zato što njegov tekst nije okačen na sajtu VIJESTI, tu je i Radunović, sa svojim tekstom koji sada, zahvaljujući njemu, možemo ekskluzivno i premijerno u vascelom kiberprostoru videti samo na The Cult of Ghoul i nigde drugde! On se, kao pisac i ljubitelj pisane reči, usredsredio na književni predložak, tj. na novelu, i njegov je tekst najkonkretnije i najdirektnije vezan za povod, odnosno sadrži najmanje bavljenja vanestetskim kategorijama. 

            Evo njegovog teksta:

     Uz tridesetogodišnjicu filma 'Stvar' Džona Karpentera: Gospodar imitacija

(c) Ratko Radunović

"Who Goes There?" ("Ko to ide?"), John W. Campbell, Jr.; Astounding Science-Fiction (1938)

Avgusta 1938. objavljena je novela "Ko to ide?". Potpisao ju je Džon V. Kembel pseudonimom Don A. Stjuarta i publikovao u vlastitom revolucionarnom časopisu, Astounding Science-Fiction. Da li je Kembel bio pretjerani dobričina ili je, pak, vjerovao da "Ko to ide?" i nije toliko dobra priča, naposljetku ona ipak nije zavrijedila da bude pomenuta na naslovnici.  

Najzad, "Ko to ide?" još uvijek živi zahvaljujući dvoma nesvakidašnjim filmovima, Stvari sa onoga svijeta Hauarda Hoksa iz 1951. a, naročito, Stvari Džona Karpentera iz 1982. Scenaristi Hoksovog u to doba radikalnog filma – Čarls Lederer i Ben Heht – samo su bili inspirisani Kembelovom novelom, ali zahvaljujući zahuktavanju Hladnog rata i rastu crvene paranoje u Americi ovo ostvarenje je tako dobro primljeno da je, po zaradi, zasijenio i pacifističko remek-djelo, Dan kad se Zemlja zaustavila, Roberta Vajza.

Isto se zbilo na ljeto 1982. kad su se u bezmalo direktnom konfliktu našli Spilbergov film E.T. i Karpenterova Stvar, a koji je pokušao uzjahati skoro identičnog žanrovskog konja i istom studiju donijeti blagostanje, međutim sva je sreća što je Stvar bio sve ono što Spilbergova fascinantna fantazija nije. Tog puta, što je sasvim razumljivo, pobijedilo je Dobro. Film kao što je bio Karpenterov, koji izgleda, zvuči i ima ukus košmara jednog Šopenhauera prosto nije imao nikakve šanse na blagajnama, kako juče tako i danas. Za razliku od Hoksa, Karpenter dosljedno snima egzistencijalistički, bolje reći mizantropski, film o svekolikoj ništavnosti ljudske civilizacije, neku vrstu personalne mini apokalipse koja, izgleda, nikada nije bila relevantnija kada je u pitanju ljudsko stanje, kao i manjkavi poriv ljudske civilizacije da se izbori sa nečim što nipošto nije u mogućnosti da kontroliše.       

    

Ako već govorimo o književnom predlošku, o Kembelovoj noveli, sigurno se ne radi o izuzetnoj storiji kao što pojedinci tvrde, ali jeste u pitanju veoma dovitljiva pripovijest sa krajnje uzbudljivim finalem koje, pak, nije našlo mjesta ni u jednom od pomenutih filmova. Ona je istovremeno proizvod svojeg vremena i ostavlja očevidan trag u evoluciji fantastične fikcije koju je sâm Kembel pomogao da se uozbilji. Kembel je prije svega bio urednik, pa tek onda pisac, odnosno naučnik-pisac. I da bi prokljuvili idejnu veličinu njegove novele, prvo se vrijedi upoznati sa legatom dotičnog. 

Završivši fiziku na prestižnim univerzitetima M.I.T. i Djuk, od 1930-ih redovno je pisao tzv. supernaučne galaktičke avanture, a i tekstove o astronomiji i fizici, obično ih publikujući u SF fanzinima. Septembra 1937. dodijeljeno mu je mjesto urednika u časopisu Astounding, i njega će zadržati do svoje smrti, 1971. Do tada će Astounding proći kroz dvije inkarnacije – prvo kao Astounding Science-Fiction (1938), a onda i kao Analog (1960).

Iako magazinski SF za vrijeme Drugog svjetskog rata nije stvorio novog Svifta, niti Meri Šeli, a još manje Velsa, on jeste odnjegovao i oplemenio niz potpuno izvedenih zabavnih pisaca koji su istovremeno bili krajnje stimulativni i imaginativni, bez obzira na to kako je zvučala njihova generalno drugorazredna proza.  

Bolje reći, Kembel je žanru od starta počeo donositi neizmjernu inovativnost, sa namjerom da podigne standard inteligencije u SF časopisima, i da u isti mah raskine veze sa tadašnjom tradicijom bezdušnog pretjerivanja. Novi pisci su ohrabrivani i zatrpavani idejama, a rezultati su od početka postizali uspjehe. Do 1939. godine Kembel je na taj način otkrio Isaka Asimova, Lestera del Reja, Roberta Hajnlajna, Teodora Sterndžena i A. E. Van Vogta (spiritualnog pretka Filipa K. Dika), i brojne druge autore koje je izveo na pravi put, a za njih se može napisati da su postavili temelje onoga što danas zovemo američkom naučnom fantastikom. No, kad je riječ o bezdušnom pretjerivanju, postoji i loša strana. 

Naučno-opredijeljeni Kembel je od britanskih žanrovaca nerijetko optuživan i da u jednu ruku stvara brigade opasnih anti-socijalista; isti ti Britanci su, inače, potpuno revidirali SF sredinom 1960-ih i konačno mu dali prizvuk istinske, solidne, književnosti.

Uzmemo li to u obzir, činjenica je da je Kembel pomogao da SF autor, L. Ron Habard, tokom 1950-ih, posredstvom Astoundinga, propagira svoju transcendentalnu "dijanetiku" (nauku) što je ubrzo postala sajentologija (religija). Za razliku od starijih kultova kao što je hrišćanstvo, ova religija doslovno se zasnivala na izopačavanju modernih SF tropa.  

Kembel je dijanetiku – modernu nauku o mentalnom zdravlju – nazvao za čovjeka "bitnom poput otkrića vatre i superiornijom od njegovog izuma točka[…]". U istoj uredničkoj riječi taj intelektualac se svojim čitaocima kune da njegov tekst o Habardovoj nauci nije nikakva prevara i da je dijanetički tretman prilično pomogao sinusitisu od kojeg je patio. Štaviše, poslije Habarda, Kembel je dao podršku još nekolicini besmislenih kvazi-naučnih izuma.  

"Mrzim priču koja počinje atmosferom", jednom je navodno kazao. "Odmah pređi na priču i zanemari atmosferu."

Kembelova novela "Ko to ide?" je očito posljednje značajno djelo ovog autora/urednika i doista nas odmah baca u samu srž priče, iako bi primarni protagonista upravo trebao da bude atmosfera. Njena originalnost može biti dovedena u pitanje ako znate, recimo, stožernu nit Lavkraftovog kratkog romana strave, U planinama ludila, (publikovan u "starom" Astoundingu, 1936.), koji se isto odigrava na Antarktiku, a gdje istraživači takođe pronalaze vanzemaljske oblike života kojima se nipošto nisu u stanju suprotstaviti.

Za razliku od Lavkraftovog izvrsnog romana, prije svega sporog, izrazito atmosferičnog i opsežnog, Kembel se trudi ugoditi senzacionalizmu ondašnjeg magazinskog tržišta, pišući strelovitu i bujnu naraciju sa likovima koji su generalno jednolični i bezbojni. 

Sekundarna Magnetna Ekspedicija na Antarktik broji 37 ljudi. Kao što iziskuje staromodni tip pripovijedanja, naročito oslikan u filmskoj dramaturgiji toga doba, novela počinje u trenutku kada Komandant Geri i drugi zapovjednik, inače metereolog, MekRidi, okupljaju čitavo ljudstvo u bazi kako bi sve njih o jednom trošku izvijestili o najnovijim događanjima u kojima će, dabome, mjesto naći i zbivanja prije njih. Tu ćemo saznati sve o njihovoj grupi; lokaciju, temperaturu i atmosferu na Antarktiku, a pogotovo brzinu vjetrova koji duvaju na minus 70 i minus 50 stepeni. Saznaćemo i kada je led prvi put okovao Antarktik i kojima sve vrstama eksploziva barataju članovi ekspedicije.

Novina kojoj ovdje pribjegava Kembel jeste da svojoj fabuli nadogradi smisao i svrhu kroz ozbiljan naučni pristup fantastičnoj temi, tako da ona donekle postaje pitomija i svrsishodnija. Čitaoci se sada mogu sjediniti sa likovima i njihovim naporima, jer je cjelokupnoj pustolovini pružen svojevrsni integritet. Ova novela nije mogla biti vjernije predstavljena u adaptaciji Bil Lankastera koju je režirao Karpenter.

Iskopanu Stvar je nemoguće opisati, izuzev da na neizdefinisanoj glavi ima tri crvena oka i četiri pipka umjesto ekstremitetâ. Dr Bler bi svakako htio da je otopi i uzme uzorke, dok se par ljudi u kampu protivi tome, jer nisu sigurni da li će Stvar oživjeti kada se otopi. I dabome da Stvar oživi. Ona, štaviše, posjeduje moć kopiranja života koji proždere.  

Već nakon prvih par poglavlja, naučnici uništavaju Stvar čim je uhvate u apsorpciji jednog od pasa, međutim, njihovo olakšanje je kratkog vijeka. Naime, dolazi se do zaključka da svako od njih može biti ta Stvar, tako da se veći dio zapleta vrti oko članova ekspedicije koji žive u strahu da je prva osoba do njih puki tuđin. Izolovavši sebe od vanjskog svijeta tako što prethodno unište avion i parne ralice, ljudi stalnim diskusijama istovremeno pokušavaju doći do naučnog riješenja kako da prokljuve ko je ko. 

Preloman trenutak je kada shvate da dr Bler, već u ranim fazama priče, počinje gubiti razum i postaje prijetnja za sve prisutne. Njega zatvaraju u izdvojenu baraku i daju mu hranu. U međuvremenu se otkriva test za krv i ustanovljava da 14 članova ekspedicije više nisu ljudska bića već puke imitacije.

U tome duhu će proteći čitavih sedam dana da bi onda oni što su preživjeli shvatili da su u potpunosti zaboravili na Blera – Bler je posljednja živa Stvar i nju lagano ubijaju. Ali, ono što otkrivaju u Blerovom skloništu jeste izvjesni mehanizam u obliku ranca – neka vrsta anti-gravitacione sprave – koju je Stvar uspjela sagraditi od svih sitnica koje je mogla sakupiti u tom skučenom prostoru, pripremajući se da napusti Antarktik i svoje sjeme očito razaspe po ostatku Zemlje.

Uostalom, na isti se način završava najnovije razočarenje Džej Džej Abramsa, Super 8 (2011) – samo što u tome filmu prognani i generalno dobroćudni vanzemaljac uspijeva pobjeći iz zatočeništva.