ONLY LOVERS LEFT ALIVE (2013)

**(*)        

2+

            Džarmuš? Lost me at 'Hello'! Oduvek mi je već sam njegov nomen bio zloguki omen da nailaze naduveni pozeri, polupametni kvazinačitani "we who are NOT like others" odlikaši, i uopšte tako neka nabeđena elita koja sebe elitom smatra samo zato što je čitala mudrijaške knjige dok je njihovo okruženje čitalo tabloide i/ili šund literaturu, i što je slušala (alter) rok dok se okolina davila u turbo-folku ili treš-pop-roku. 

"Mi smo, znate, čitali Hesea... i gustiramo poeziju... palimo se na mistiku – ali ne baš nešto duboko sad da zalazimo u tirade Svetog Jovana od Krsta ili Svedenborga, nego eto, prelistamo malo Kastanedu, i volimo da svoje police sa knjigama ukrasimo nekom orijentalnom egzotikom... i da duvamo travicu... da zamračimo sobu i slušamo stonerski dron..."

            Na stranu to što su mi zapleti njegovih filmova zvučali napadno nezanimljivo, baš kao i inserti iz njegovih filmova u Hronikama FEST-a, Džarmuš mi je bio pre svega antipatičan zato što su mi bili odreda odbojni oni koji su otkidali na njega i povremeno mi ga nutkali ("Ovo moraš da gledaš! Kafa i cigarete! Noć na zemlji! Ludilo!"). 

Dakle, pozeri, ali ne nužno oni najgori i najgluplji fenseri koji se inhaliraju sopstvenim prdežima (mada ima i takvih!), nego polupametni. Na neki način još gora sorta, jer nisu baš goli idioti da ih vidiš kao takve iz aviona, već polupametnjakovići koji su možda nekada davno krenuli stazom pameti, ali zastali na nekom od nižih stepenika, previše samozadovoljni sobom i svojom nabeđenom "različitošću" da bi se uopšte smarali daljim penjanjem do vrha – ili barem do viših nivoa...

            Ipak, budući da mi je njegov DEAD MAN svojevremeno prijao (fina, lepa trojka) a da se njegov najnoviji film bavi vampirima, rešio sam da Džarmušu dam još jednu šansu. I nisam se pokajao. Only Lovers Left Alive je gledljiv, pretežno prijatan, mada suštinski isprazan, a meni privatno i odbojan film, iz svih predvidivih razloga koje sam skicirao u uvodu.

            Pre svega, da odmah kažem očigledno: formula Džarmuš + vampiri nikome sa ove planete ne bi trebalo da stvori očekivanje horor filma, ili barem filma s nečim na pameti maskiranog u horor (a la WISDOM OF THE CROCODILES, ili SHADOW OF THE VAMPIRE). Ne. To bi bilo previše. Ovo je skroz naskroz pozerska lagana "romantična" dramica – čiji protagonisti, eto, žive vekovima i pijuckaju ljudsku krv iz čašice. Ali, naglašavam, moji negativni sentimenti nisu prouzrokovani time što film nije horor, što nema krvoprolića, niti stalk'n'slash scena, saspensa ili bilo čega od te sorte.

            Only Lovers Left Alive nije o vampirima. To je film o hipsterima, za hipstere, i oni će da ga progutaju celog i da cvile za još!  

Oni su tako cool! Bledunjavi, umorni od života, blazirani, mutno melanholični (ali ne baš toliko da ne bi otišli da se protresu u bučnom kafiću ili na rock koncertu), zgađeni običnim ljudima (koje nazivaju "zombijima"), povremeno su čak pomalo pozerski suicidalni…

            Oni su iznad zombi-rulje jer imaju svoje biblioteke, svoje knjige svuda po stanu – čak i u fucking frižideru (puk'o sam od smeha kad sam video taj detalj: zaista rečit simbol za tu vrstu pametnih idiota!!!). Njihovi arty stanovi sadrže mini-oltare posvećene književnim i drugim kulturnoumetničkim idolima s kojima se identifikuju, nesvesni da su životi njihovih idola, kao i masterpisovi koje su ovi proizveli potpuna negacija njihovih plitkih egzistencija… Potpuno je prajsles scena u kojoj vampirica pakuje kofere knjiga, i brzinski ih čita - doslovno preleće preko stranica - površno kao i hipsteri koje oličava.

            Oni se drogiraju specijalnom, vrhunskom, mega-retkom drogom. Ovde, konkretno, to je posebna vrsta krvi koju zovu "the good stuff", mada je nejasno po čemu je ona tako posebna da se stvara hajp oko nje. Zašto naš roker Adam (fletlajn mladunac kome je niotkuda uvaljeno da igra glavnu ulogu prvobitno namenjenu za Fasbendera) u Detroitu mora da skupo plaća taj staf koji dobija "preko veze" od jednog doktora, i zašto ostareli pisac u Tangeru iste te bočice nabavlja od nekog specijalnog "francuskog doktora". Uglavnom, i kroz idolatriju te krvi provlači se (nenamerni?) profašistički vajb – "Mi smo previše dobri i zaslužujemo samo najbolje". Čista krv za čistu (bledu) rasu!

            Oni su snobovi, spadaju u crème de la crème: Adam se svojevremeno družio sa Bajronom i ostalom romantičarskom ekipom (ali sve što je iz toga dobio jeste par tračeva i anegdota za prepričavanje na žurkama, vekovima kasnije) a Eva (Tilda Svinton, rođena da igra anđele, demone, hermafrodite, dečake i vampire) i dan-danas se druži sa Kristoferom Marlouom (Džon Hart) – koji ne samo da je vampir u Tangeru (!) nego, kako nam film tvrdi, zapravo stoji iza Šekspirovih slavnih komada.

            E, tu već film prelazi iz nesnosno klinačkog (što ovde i očekujem i podnosim) u privatno iritirajuću teritoriju, kad krene da se bez ikakve poente ili smisla sprda sa najvećim piscem koji je ikada postojao, i kad jednom ipak drugorazrednom (mada istorijski značajnom, i po mnogo čemu simpatičnom) dramopiscu ne samo pripiše najlepše redove koje je ljudska ruka ispisala, nego mu još u usta ubaci sledeći Shakespeare-bashing: "Illiterate zombie philistine!"

            Pa napušiš mi se..., maloumni nepismeni hipsterski zombi-snobe! Da, tebi kažem, Džarmuše; Marlou ništa nije kriv, i obrće se u grobu zbog ove karikature u koju si ga pretvorio.

            Šta sve ovde nije oskrnavljeno! Šekspir! Bajron! Marlou! Barouzov Tanger sveden na kulise za nekakve darkere-pozere! Po i Kafka, čije se slike, ničim izazvano, nalaze na oltaru ovih snobova! Čitav podžanr vampirskog filma, ovde svedenog na metaforu za "alter" noćne ptice...

            Jeste, sve je to sporo, maltene lišeno zapleta: mislim, postoje tu neka, kao, dešavanja, ali svedena na minimum, i lišena dramske napetosti, konflikta, gradacije ili bilo čega – to je prosto nizanje dešavanja, sa manje ili više konsekventnosti; i jeste, praćeno je sve vreme nekim laganim, sporim, dron muzičicama, uz povremene arapske tonove (prodavaće se saundtrek – među "odabranima"!); i ima tih noćnih vožnji kroz slikovite delove urbanog američkog postindustrijskog gotika kao i nešto malo severnoafričke egzotike – pa zbog svega toga površnijem gledaocu može, recimo, da se prividi ovako nešto:

"The mature tone is pregnant with the kind of disaffected slow gaze that would probably result from a century or three on this imperfect earth with its revolving social cycles.  It achieves a modern-Gothic romanticism better than pop culture's own aging vampire-queen Anne Rice ever managed in novel form or when adapted to celluloid."

Na to ja kažem: koješta! Kakav crni "zreli" ton: ovi Ameri čim vide "vampirski" film koji nema videospotovski dizajn i videoigričastu dinamiku – čim nema UNDERWORLDovskih pozera u kožnim mantilima što lepršaju na vetru i obilja akcije i krvi što šiklja i prska okolo – nego im umesto toga krknu spori ritam, dron muziku, sveden zaplet, dugačke scene, "književne" reference – oni odma' pomisle da je to nešto strašno ozbiljno, odma' krenu da trljaju svoje bradice i da škilje u "dubinu".

Koješta, kažem: ovo je duboko kao i bilo koji današnji TWILIGHT ili njegov klon: ista takva nezrela, infantilna, klinačka, tinejdžerska "imaginacija" i osećajnost stoji iza ovoga. Pomenuta En Rajs je čak i dublja, originalnija i zrelija od ovoga. Ne mnogo, ali ipak jeste. Na planu ideja ili karaktera ovo je sasvim na istom nivou kao otužne teen romanse od kojih bi da se distancira: patetika, pozerstvo, "romatika, ba", plitki "gotik", sve upeglano i fino, neproblematizovano, nepromišljeno… Samo što – horror nad hororima – glavni likovi nisu krupnooki tinejdžeri kojima se te romatničnopatetične budalaštine još i mogu oprostiti, nego matore konjine koje bi trebalo da su –posle tolikih vekova!– bar malko ozbilnije...

Čak i ako bismo ovo načas osmotrili kao film o vampirima, njegov zaplet je u žanrovskom smislu jezivo derivativan – čitava srednja deonica u kojoj se pojavi Mia Vasikovska nenamerno je identična situaciji koju smo imali u prošlogodišnjem hipsterskom pokušaju rekonstrukcije arty-vamp flika iz 1970-ih u KISS OF THE DAMNED: i ovde kao i tamo imamo par vamp-ljubavnika koji su mnogo fini pa pijuckaju krv iz čašice, kupljenu na crno, a onda dođe njena mlađa sestra, besnulja, nekontrolisana, sebična i drčna, pa napravi sranje kad krene da kolje i krv pije direktno iz ljudskih vratova, naživo...

 Only Lovers Left Alive ne može se gledati drugačije nego kao umišljena wish-fulfillment fantazija narcisoidnih snobova o tome kako su oni posebni i cool – iako baš ništa što govore ili rade (pa ni dronovi koje Adam drnda iz svojih fensi retro gitara iz 1950-ih i 1960-ih) ne daje za pravo toj umišljenosti. Njihovo najveće postignuće nije lično – nije nešto što su oni sami uradili, nego je indirektno: "važni" su po tome što znaju važne ljude, druže se s nekim veličinama – ili im barem čitaju knjige i maštaju da budu kao oni… 

To je sindrom koji bih nazvao i patentirao kao "quality by association" – nisi ti vredan po tome što jesi ili što radiš, nego već si vrednost pridaješ po kafiću u koji izlaziš, po društvu s kojim se viđaš, po muzici koju slušaš, po literaturi koju gustiraš, filmovima koje gledaš – nebitno da li i šta i koliko kapiraš iz svega toga što gutaš, da li si u stanju da artikulišeš bilo šta iz objekata svoje fetišizacije, već samim tim kafićem, tim društvom, tim omiljenim bendom ti sebi kačiš bedž posebnosti, uzdignutosti... Ako "gledaš Džarmuša", ti si po ovoj asocijaciji automatski cool, nevezano za to da li uopšte iz ovog filma možeš da ekstraktuješ smisleniji i razrađeniji osvrt od "Baš je kul Tilda" ili "Dobar je saundtrek" ili "O, je, to tak romantićno"!

Inače, baš nigde u filmu ne dovodi se u pitanje ili ikako preispituje vampirska egzistencija ovih pozera, odnosno ta mala "sitnica" vezana za njihovu ishranu; kao, to što pijuckaju krv iz flašice a ne iz odranih vratova njih čini prihvatljivim. Pih. Nju je ipak neko iz sopstvenih vena dao, za svrhu pomoći teško obolelima, a ne da tamo neki goth hipsteri to žderu i loču kao delikates. 

Kao "vampirski" film, Only Lovers Left Alive je plitak, ne donosi ništa novo, njegovo poigravanje s tradicijom vampirskog motiva može da bude sveže i originalno jedino Džarmuš-hipsterima koji su možda odgledali samo 10-ak najizvikanijih naslova ovog prebogatog podžanra. Kao romantična drama, on je nesnosno infantilan i isprazan, moralno neodgovoran, po omladinu štetan, i zapravo najvredniji je kao simptom i dijagnoza jednog lifestyle-a, jednog etitjuda i jedne grupacije ljudi koja do sada nije bila dovoljno surovo secirana…

SPOJLER: Na kraju, kad im Marlou skvikne zato što više nije imao "the good stuff" pa je morao da cugne neki drugorazredni bad stuff, naši ljubavnici u Tangeru, nasukani bez svoje droge, reše da šutnu dotadašnju "finoću" i vrate se u 15. vek: na cuganje vruće krvi direktno iz još živih pulsirajućih karotida. I bace se, ni manje ni više, nego na dvoje tamnoputih ljubavnika koji se ljubakaju u jednoj uličici. Pravdaju se time da neće da ih iscevče do kraja, nasmrt, nego će da ih "preobrate" – pa srknu malo, i time ih pretvore u novu decu noći. Da li ovi Arapi to žele, da li im se sviđa – niko ih ne pita! Ali, sebičnost ovih vamp-ljubavnika prikazuje se sve vreme, a sa vrhuncem u tom kretenskom kraju, kao neupitna, samopodrazumevajuća i supersjajna – pa to, valjda, važi i za njihovu krvopijsku budućnost u severnoj Africi. Whatever.

ZAVODNIK u pretplati!

             ZAVODNIK je najnoviji roman strave Dejana Ognjanovića. 

To mi je prvi horor roman nakon više od 10 godina (moj prvenac, NAŽIVO, izašao je septembra 2003). 

Ilustracije za ovaj post odabrao sam tako da sugerišu zaplet i ciljani ugođaj romana.

Možda nisam plodan na planu pisanja proze kao talenti koji romane izbacuju svake ili svake druge godine, ali zato jednom kad se tom pisanju ozbiljno posvetim, to bude studiozno. Ideju za ovaj roman nosim u glavi i intenzivno je promišljam već više godina unazad; prvu verziju teksta završio sam u jesen 2012. godine; posle čitanja i reakcija nekih prijatelja i kolega na ovaj rukopis, tekst je tokom 2013. i početkom 2014. dodatno prerađen u još tri navrata, i sada je konačno zreo da se predstavi čitaocima.

Potrebno mi je široko platno za plasiranje vizija koje su mi naročito prirasle srcu. Takav je slučaj i ovoga puta: ZAVODNIK je punokrvan roman, po obimu nešto deblji od NAŽIVOG. Prelom u ovom trenutku još nije gotov, ali otprilike slutim da će štampana verzija imati 260-280 strana. Mislim da je to idealna dužina za horor roman: nikad nisam voleo cigle umesto romana, one beskrajne knjižurine od po 800-1000 strana nagvaždanja u sitna crevca o svemu i svačemu (nebitni detalji; suvišni podzapleti; opširne digresije; eskplicitno razmetanje istraženom građom...); ne volim tako nešto ni da čitam, a kamoli da pišem.

Onda – šta je ZAVODNIK?

Postoji izreka, s kojom se umnogome slažem, koja kaže: "Kritičar je beznogi čovek koji podučava trčanje." A pošto sam ja i pisac i kritičar...

...ZAVODNIK je prilika da proverite kako u praksi izgleda primenjeno ono što sam u teoriji već apsolvirao u doktoratu o poetici horora.

ZAVODNIK je ruralni gotik; moderna verzija priče o duhovima (u širem smislu reči); psiho-etnološka studija; folk-horor... To je vežba iz suzdržavanja, neodređenosti, sugestije, atmosfere... Vežba iz čiste strave, bez kasapljenja, bez tuče, pucnjave i jurnjave, bez komedije, persiflaže... Ukratko, tekst koji, uz sve konotativne potencijale tema i ideja koje obrađuje, ima za cilj da vas naježi i zaplaši.

Još malo detaljnije, ZAVODNIK je opisan ovde.

Sažeto rečeno, ZAVODNIK je ovo:

Zabačeno, opustelo selo u brdima jugoistočne Srbije.

Profesor iz grada na neobičnom zadatku.

Njegovi učenici su brat i sestra o kojima se stara baka... a možda i otac?

Ali, otac je mrtav već godinu dana.

Da li to njegova senka bdije nad snom dvoje blizanaca – ili nešto još mračnije, iz dubine šume, iz blizine izvora na koji više niko iz sela ne ide: izvora zvanog Zavodnik?

Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine?

Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice...

            ZAVODNIKA objavljuje Ghoul Press – iz prostog razloga zato što je autoru ponudio daleko najpovoljnije uslove. Svi čitaoci koji imaju II izdanje romana NAŽIVO mogu očekivati knjigu istog formata i sličnog izgleda, poveza, štampe. To znači: broširani povez, format 12,5 x 20 cm, korice mat plastificirane, sa klapnama.  Čak i fizički, kad se nađe na vašoj polici, ZAVODNIK će savršeno da se uklapa uz NAŽIVO.

            

Roman ZAVODNIK izlazi iz štampe početkom aprila 2014.

            

Ovom prilikom nudim vam priliku da knjigu a) naručite u pretplati, pod povoljnijim uslovima (i tako podržite/pomognete njen izlazak) i b) da time postanete deo istorije, jer imena svih onih koji se pretplate na ZAVODNIKA najkasnije do 17. marta biće navedena na kraju knjige.

            Period pretplate počinje danas, 17. februara i traje do 17. marta. Tokom tog perioda možete se pretplatiti na roman ZAVODNIK po ceni od samo 490 din (+ 50 din za ptt & pakovanje). Po izlasku iz štampe, knjiga će koštati 590 din ( + ptt), i prodavaće se samo i jedino kod mene. 

            Cena za ex-Yu inostranstvo (od Vardara pa do Triglava) iznosi 10 E u pretplati, odnosno 13 E po izlasku iz štampe.

            Ako je neko izdržao sve ove godine a da još nije nabavio moj prethodni roman, NAŽIVO, ovo je sjajna i maltene poslednja prilika za to: tiraž mog prvenca je na izmaku i neće biti obnavljan. Ostalo je još samo 20-ak primeraka, i ko ih želi, ima šansu da zajedno sa pretplatom za ZAVODNIKA naruči i NAŽIVO po ukupnoj ceni od 990 din za obe knjige, i bez extra ptt troškova!

Moja knjiga neće se prodavati u knjižarama niti kod bilo kakvih posrednika (distributera, preprodavaca i sl) koji funkcionišu po trenutno vladajućem principu: "Knjige ti uzmemo sada, prodamo ih, a ti nas posle juri, moli i kumi bogom da ti, mesecima ili godinama kasnije, možda, uplatimo novce od prodaje." Moje iskustvo sa takvim oblicima prodaje nije svetlo, i zato sam, radi zaštite sopstvenih interesa (i živaca), odlučio da se ZAVODNIK prodaje samo na ovaj način – koji je, uostalom, i za čitaoce najpovoljniji: po najnižoj ceni, bez ikakvih marži, reketa i ugrađivanja posrednika, i uz mogućnost potpisa i posvete autora onome ko to želi.

Kako, konkretno, izgleda ta pretplata? Evo kako!

1) Shvatili ste da apsolutno MORATE da posedujete roman ZAVODNIK Dejana Ognjanovića!

2) Šaljete mejl na adresu dogstar666 at yahoo dot com sa naslovom (subject) ZAVODNIK; izjavite da želite da naručite ovaj roman; dajete svoju adresu za slanje. Molim kontakt ISKLJUČIVO preko mejla - a ne fejsbuka, bloga itd. - jer je na taj način uniformno i pregledno radi evidencije.

3) Ja vam odgovaram i dajem adresu za ptt uplatu, a vašu adresu unosim u evidenciju pretplatnika.

4) Uplaćujete pretplatnu cenu i nestrpljivo iščekujete izlazak knjige.

5) Primam uplatu i beležim u evidenciji da ste ostvarili pretplatu.

6) 17.03. roman ulazi u štampu; 10-15 dana kasnije primerci su u mojim rukama, i ja ih šaljem pretplatnicima.

      7) Početak aprila: talasi oduševljenja šire se Srbijom i čitavim Balkanom izazvani grozomorno-jezovitom zlokobnošću romana ZAVODNIK!

            8) Ako iz bilo kog razloga ne naručite roman u pretplati (prekasno ste saznali za ovo – bili ste neodlučni – čekali ste da vidite knjigu uživo...), to naravno možete učiniti i posle isteka roka za pretplatu, odnosno onda kada bude izašao iz štampe: postupak je isti (goreopisane faze od 1 do 5), samo što je cena nešto veća. I tako dokle god potraje tiraž od 500 primeraka.

            Znam da postoje interesenti u obližnjem inostranstvu (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Crna Gora, Makedonija) i njima poručujem da ne oklevaju: i za njih postoje načini da se lako i jednostavno izvrši uplata i naruči knjiga. Dogovor – preko mejla. Što se tiče Kosova, ono je za mene deo Srbije i tako ću ga tretirati dok god ga tako tretira i ova kvazidržava – odnosno, dokle god se poštarina i platni promet sa ovom pokrajinom mogu obavljati u dinarima.

            Eto, toliko za sada o tome. Eventualna dodatna pitanja možete postaviti ovde na blogu, ili na mejl koji sam gore dao.

            Ako smatrate da tako treba, evo vam prilike da podržite The Cult of Ghoul i njegov Ghoul Press – i da se upišete u ZAVODNIKA!

NAŽIVO u Tokiju!!!

             Već sam na blog kačio slikovite izveštaje prijatelja i čitalaca u kojima se moj roman NAŽIVO zabavno rekontextualizuje širom zapadnog sveta – pa smo ga tako mogli videti kako se baškari: u Parizu, u Njujorku, u Montrealu i okolini, u planinama Austrije, itd. E pa – krajnje je vreme bilo da NAŽIVO ode malo i na Daleki istok, i da se najzad nađe i u Japanu!

            To je višestruko smisleno – a pre svega zato što je estetika i poetika novog japanskog (brutalnog) horor filma na suštastven način uticala na koncepciju mog romana, gde dobija i višestruke omaže.

Oni se vide, recimo, kroz pominjanje brojnih naslova u knjizi. Npr. čitava str. 79 u II izdanju sastoji se od izbora najekstremnijih japanskih pinku atrocity naslova: all night long – abnormal passion; razor case – abnormal ward; torture of white dresses – angel guts; red porno – because she disobeyed – birth of the wizard – bombshell fuck – bondage collector; big tits hunt – bound for pleasure – captured for sex – itd.

Omaži Japanu su u NAŽIVOM prisutni i kroz reference na snuff-reenactment filmove poput PSYCHO: The Snuff Reels ili GUINEA PIG koje moj (anti)junak nalazi u Prištini, ali i kroz druge asocijacije (npr. okultni SM "GUINEA PIG" ritual...).

Ukratko, pratioci ovog bloga, ali i mojih ozbiljnijih pisanja za novine, časopise i knjige, dobro znaju za moju posvećenost japanskom hororu u književnosti i na filmu, a pažljivi čitaoci NAŽIVOG sigurno su je primetili i u romanu.

A sada, odnosno pre par meseci, krajem 2013. godine, najzad se slučila prilika da se NAŽIVO nađe u svom prirodnom okruženju – usred Tokija! – zahvaljujući mom starom prijatelju i saučesniku u potrazi za najopskurnijim azijskim (a i šire) filmovima, Dejanu Miladinovu.

Moj imenjak je, zajedno sa mnom i Nenadom Bekvalcem, jedan od veterana Društva Japansko-Srpskog Horor Prijateljstva (podsekcija: Azija-frikovi filmofili): mnogo pre nego što je J-horror postao ofucana fraza na koju se lepi svaki horor-vikendaš, još pre nego što je svaki beogradski taksista (zahvaljujući emisiji Šok Koridor) znao za Takašija Miikea, mnogo pre nego što je svaka kuća imala brzi internet i svaka šuša skidala šta god joj ćune – dakle, počev još od nimalo zvezdane 2001. godine, nas trojica smo kopali po kanalima i kanalizacijama mračnije strane interneta i otuda vadili bisere japanskog frikšou-kripšou filmmejkinga...

Stoga je sasvim logično i prikladno da je baš g. Miladinov nedavno otišao u Tokio i otuda poslao ekskluzivne fotke u kojima sada možete uživati. Copyright za sve fotke: Dejan Miladinov for The Cult of Ghoul! (Slike su veće i detaljnije kad kliknete na svaku!)

Šta reći a ne slagati? Nema mnogo lepših stvari od toga da čovek doživi da njegovo delo, više od 10 godina od izlaska iz štampe, nastavlja da živi svoj život i na ovakav način...

Videćete NAŽIVO u centru Tokija, ispred Carske palate...

ali i u opskurnom Guinea pig baru, usred notorne Kabukicho četvrti (ovekovečene u sjajnom romanu U MISO SUPI)

...gde dekoracija kafića sadrži pravi fetus šteneta u tegli (!) – bez brige, umrlo je još u stomaku, pa što da se baci kad može da posluži za ukras...

...malo vise ti lanci po zidovima, malo sicko fotografije, štene u posudi, lateks horor maske i nasred zida tv na kojem ide Godzila protiv nečega...

            ...kako kaže imenjak, malo je zajebano naći ovo mesto, jer je na trećem spratu obične zgrade, kao kad ulaziš u nečiji stan...

Tu je i Vodič underground fetiš scene u Tokiju – odmah uz enciklopediju srpske (a i šire) boleštine:

            pa onda - Naživo u centru Šibuje...

            A sad sledi i izbor drugih slikovitih prizora načinjenih tokom Dejanovog boravka u Tokiju, kao što je ovo poziranje ispod džinovske skulpture "Maman" by Louise Bourgeois (o Lujzi je na blogu već bilo reči – a ima i exkluzivnih slika – OVDE)!

            Videćete i dekoracije iz Christon cafea (Christon Cafe at Shinjuku, Tokyo)

            ...i još poneke lude, bizarne, otkačene weirdo stvari iz obećane zemlje za ljubitelje pomerenog, ekscentričnog i perverznog!

            

PS: Tiraž romana NAŽIVO je na izmaku: ako još niste nabavili svoj primerak ovog kult-klasika, šta čekate? Pišite autoru na dogstar666 at yahoo dot com i častite sebe dok još možete.

A da ne pomislite da doveka planiram da živim od stare slave mog prvenca - ovaj blog post je zapravo svojevrstan uvod u najavu mog novog romana: USKORO! Za par dana... Stay tuned!