VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

**(*) 

3-

            Posle 4-5 godina čekanja, posle preduge i mučne postprodukcije i dosnimavanja i radikalne reorganizacije prvobitno planiranog i započetog filma – najzad je procurila do sada najambicioznija i budžetski najbogatija adaptacija čuvene Gogoljeve horor priče "Vij – kralj duhova"!  

Da li je i najbolja? Naravno da ne – tu titulu i dalje suvereno nosi Kadijevićevo SVETO MESTO (1990). Čak i klasična ruska verzija iz 1967. je respektabilnija: posmatrano čisto filmski, dramaturški, pa i žanrovski, to je daleko zaokruženiji i smisleniji film (mada, sveden na benignu fantaziju, maltene malko mračniji film za decu). 

Ipak, uprkos brojnim problemima, novi VIY ipak vredi pogledati, naročito ako volite bombonice za oko, pa još – za promenu – iz slovenskog folklora.

            Ako to iz slika koje ekskluzivno na blog donosim nije očigledno, glavni adut ovde je vizuelna raskoš! Na ovo je potrošeno više desetina miliona dolara, ali u Rusiji, gde se za te pare može dobiti mnogo više nego na Zapadu, gde kojekakve unije smaraju sa pravima zaposlenih, odmorom, pauzama, toplim obrocima, zdravstvenom zaštitom i sličnim glupostima koje koštaju.

Dakle – lokacije su odlične (to malo što je snimljeno izvan studija i nevezano za zeleni ekran)!

Scenografija zabačenog kozačkog sela, crkve, groblja i svega oko toga – za desetku! Možda se malo preteralo sa stilizacijom, ali dobro: očito je da su ovima uzor manje bili Rusi i njihova tradicija filmske fantastike, a daleko više Ameri, i to ne samo u smislu vizeulnosti, nego i ritma pripovedanja i opšteg etitjuda (što uključuje čak i muzički skor koji je toliko odvratno generički da zvuči kao jedna od South Park parodija).

Hteo se spektakl po holivudski, ali sa nešto malo euro-ruskog senzibiliteta. Konkretni i maltene direktni uzori nesumnjivo su bili Bartonova USPAVANA DOLINA i Gilijamova BRAĆA GRIM.

Na delu je i ovde istovetan proces stimpankizacije (steampunk) bajkovitog književnog predloška: ime autora (Irving, Grim, Gogolj) daje auru respektabilnosti klasika a zaleđina u bajkama i folkloru daje slobodu za "anything goes" pristup.

U suštini – kao i u prethodna dva slučaja (Barton, Gilijam) – i ovde je klasik prizvan samo kao alibi za film s kojim ima najtanje, sumnjive veze, za film koji srž tog klasika praktično negira.

Ako uporedimo ova tri filma, Bartonov se nameće kao najgromoglasniji uspeh – zapravo, njegov pretposlednji stvarno dobar film (poslednji je, za sada, SWEENEY TODD). Barton tamo na zanimljiv i retko viđen način negira klasika: 

on uzima Irvingovu pričicu koja se sprda sa ljudskim lakoverjem i verovanjem u duhove i legende, prevaziđene američkim preduzimljivim optimizmom, i u nju ubacuje obilate doze najčistije fantastike i horora. Ono što Irving negira, Barton vaskrsava u punoj slavi! Bezglavi konjanik NIJE maskirani čovek nego stvarni natprirodni fantom koji pravi sranja po dolini!

Bartonov je put kojim se ređe ide. Nažalost, ovaj ruski VIJ ide onim češćim, sigurnijim: on uzima Gogoljevu priču koja, iako sa ironičnim okvirom, ipak tokom većeg svog dela ozbiljno tretira onostrano kao realno – a onda negira sve to i racionalizuje na izrazito ogavan način tako da sve svede na laž, obmanu, izmišljotinu, ovozemaljsko maskiranje i – što je najgore – na produkt previše popijenog alkohola!

To što VIJ negira Gogolja nije strašno samo po sebi; iako je on klasik, nije nedodirljiv. Uostalom, i Kadija se njime vrlo slobodno igrao i suštastveno ga je dekonstruisao i svojoj novoj priči prilagodio – ali ipak sa poštovanjem, koristeći ga kao jedan od ugaonih kamenova svoje sopstvene konstrukcije i adaptacije.

Paradoks – i promašaj! – ovog ruskog VIJA je u tome što je Gogolj prizvan bez ikakve potrebe, da se malo začini "I jare i pare" dramaturgija. 

Posle svih dosnimavanja i suštastvenih izmena scenarija, ono što je izvorno trebalo da bude srž priče (tri noći stravičnog bdenja nad lešom neupokojene veštice u zaključanoj crkvi) ovde je svedeno na priču u priči koja nije ni naročito bitna za ono oko nje. A to oko nje čak nije ni horor, nego nekakva prozaična avanturistička pričica.

Drugim rečima, priključenija Kome Bruta (koji ovde uopšte ne postoji kao lik) i zlopaćenje sa superseksi vešticom koja ga svake noći zavodi iz sanduka mogla su da se sasvim izbace iz ovog filma: 

to što je od toga uopšte prikazano ovde moglo se ili iseći, ili prepričati (bez prikazivanja), ili scenario tako prilagoditi da se ništa od toga, čak ni u priči-u-priči, nije dogodilo.

Što je još gore – i sam taj Vij iz naslova na podjednak način je kastriran: zubi su mu izvađeni i sveden je na jalovu babarogu (istina, zabavno dizajniranu: sa stotinak sitnih očiju u svakoj duplji!) koja se ukaže pijanom Englezu (Džejson Fleming) koji se zadesio među kozacima. 

 Preterao čovek s pićem, i eto belaja. Odnosno – Vija. Sutradan, kad se oterzni – od Vija ni traga ni glasa. Ni razglednicu da pošalje...

Zaista šteta, jer njegova pojava je kulminacija izuzetno elaborirane i delirične scene transformacije i ukazanja niza fantastičnih stvorova: puno je truda i mašte otišlo u dizajn ovih čuda, i mada su svi CGI sličice, sa minimalnim korišćenjem maske i prostetike i sa nimalo animatronike (šmrc!) – ipak je to sve vrlo nadahnuto, originalno, neviđeno a oku prijatno.

Samo zbog ove scene – u trajanju od barem 5-6 minuta – vredi pogledati VIJA, jer nadrealno ludilo ovakvog intenziteta RETKO se viđa!

Istina, autori žure da to smesta negiraju i da se pokenjaju na sopstveni trud već u narednoj sceni, kad se Englez budi mamuran ispod stola, i kad zajedno s njim shvatimo da je prethodna scena bila samo jedan za zaplet savršeno irelevantan delirijum.

To znači, i ova scena – u koju je otišlo mnogo truda, mnogo para, mnogo kreativnosti – savršena je nebitna za zaplet, nakalemljena je tu ko par sisa na piletu. Sad, svaki prostodušan čovek voli da vidi sise, ali fuck – baš na piletu i ne mora!

Hvala im što su nam dali nešto za pamćenje, ali šteta što to nisu umeli da inkorporiraju u smisleno narativno tkivo iz koga neće da štrči. Žali bože ovolikog truda za scenu koja u filmu baš ničemu ne služi – sem da oživi, kako se na kraju otkrije, prilično prozaičan, ovozemaljski zaplet.

Što je posebno zabavno, taj "ovozemaljski" i "racionalni" rasplet, koji sve privide mađije i duhova svede na ljudske strasti i masti i prerušavanja, deluje užasno usiljeno i NEUBEDLJIVO! Uverljivije bi bilo poverovati u Vija i u njegovu armiju mraka, nego da su ljudski akteri mogli i uspeli da izvedu sve to što na kraju ispadne da jesu...

To mu dođe otprilike nešto nalik raspletu o "Zveri iz Gevodona" u PAKTU S VUKOVIMA. Da, lavovi, kako da ne... Pričajte mi malo o tome... Sve vreme nam se pred očima i ušima zvecka nekim kao hororom, a zapravo nam se daju akcija, avantura i pirotehnika. Što u slučaju PAKTA nije tako loše, jer Kristof Gans je to umeo da oživotvori na pitak i relativno koherentan način, što ovi Rusi nisu umeli, a zbog previše babica i "naknadne pameti" – ni mogli.

Istina, u poslednjoj sceni VIJ ne može da odoli a da ne ubaci i predvidivi kliše "mig" rulji željnoj twista – pa se posle svih tih zamešateljstava, na samom kraju, pojavi i nekakvo leteće žgepče da nam pokaže da, uz sav racionalizam, ipak "ima nešto"!

A gde je to "nešto" bilo sve vreme do sada? Eh! Možda zajedno sa onim fantomskim, natprirodnim vukovima koji se pojave u jednoj sceni i niko ih više ne pomene, a kamoli racionalizuje, do kraha filma. Zašto ova demonska čuda jurcaju po jednoj sasvim običnoj šumi? BECAUSE FUCK YOU, THAT'S WHY!

Uz sav nesporni eye candy ovog sočinjenija, teško je ne osetiti gađenje pred podaničko-udvorničkom majndfrejmom koji je ovo spakovao u sadašnji oblik – jer ovde imamo "ruski" film koji bi da eksploatiše rusku baštinu, ali na takav način da je zapravo negira i nipodaštava.

To je film koji priziva Gogolja radi ispraznog spektakla s pevanjem i pucanjem, pirotehnikom i izobiljem CGI-ja; "ruski" film, barem nominalno, sa Englezom kao glavnim junakom iz čije vizure se Rusija posmatra i doživljava – što će reći, VIJ je zapravo autorasistički film koji prihvata i podržava (?) vizuru Zapadnog Oka.

On od sopstvene zemlje pravi egzotični cirkus sa blatom, pijanstvom, praznoverjem, borbom za prevlast nad ljudskim dušama (od strane zlog pravoslavnog popa). Ovaj Rus samog sebe dobrovoljno pretvara u karikaturu, s pretpostavkom da strani (zapadni) kupac može da poželi da kupi samo i jedino tu i takvu karikaturu.

Ovakav samounižavajući, samokarikirajući pristup je, nažalost, normalan u balkanskim "kinematografijama" – najviše u bosanskoj, ali vidljiv je i u srpskoj – dakle, kod malih naroda koji žele da se prodaju velikima pa onda jedino jezikom groteske i hipertrofije misle da mogu ostvariti bilo kakvu komunikaciju ili barem komercijalizaciju sopstvenog bića, prilagođenom Zapadnom Oku.

Kažem – normalno je da se balkanske slamke među vihorove ovako bedasto unižavaju; ali tužno je i jadno gledati da se, barem na primeru VIJA, tako nešto može videti i kod supersile kakva je Rusija.

Uzgred budi rečeno: Gogolj je bio Ukrajinac iz ruskog dela te zemlje; napajao se narodnim verovanjima iz Ukrajine; a Ukrajina je, u tom smislu, za Rusiju bila ono što je, recimo, Škotska za Veliku Britaniju, ili Negotinska krajina za Srbiju: toponim-simbol za mesto bogato sujeverjem – mesto gde ljudi intenzivno veruju u duhove, magiju, vampire i trista čuda.

U svetlu najnovijih dešavanja u Ukrajini i ovaj VIJ poprima nove dimenzije značenja, jer govori o Zapadnjaku koji dolazi u Zemlju Iza Velike Šume – Transilvaniju IZA Transilvanije, i tamo susreće sujeverne i pijane Kozake čiju prostodušnost eksploatiše Zli Pop...

...Ali dobronamerni Zapadnjak na kraju denuncira Popa, razotkrije sujeverje kao gomilu budalaština, donese im svetlo razuma (on je kartograf: došao da uvede red u haos, da iscrta putanje i granice tamo gde seljaci za njih ne znaju) i zadovoljan se vrati nazad u London kao još jedan uspešni beli proto-kolonizator (ti što dolaze sa strane da crtaju mape i istražuju najčešće su špijuni i prethodnici daleko većih zlikovaca tj. osvajača!) – ALI, ovaj sada nosi sa sobom, u civilizaciju, dašak (ipak!) neiskorenjivog Sujeverja...

Da li će tako da prođu i Ambasadori "Demokratije" i "Ljudskih Prava" koji su u Ukrajini inscenirali maskaradu od revolucije i prevrata (dakle, oni u stvarnosti rade ono što u filmu radi POP)? I da li će, u stvarnosti, Putin da priprostim Kozacima donese ono što im na filmu donosi Englez – ili su stvari još komplikovanije?

Videćemo. Samo da rata ne bude... 

HUMANOST (L' humanite, 1999)

            Pitao je jedan čitalac bloga pre neki dan za moje mišljenje o Brunu Dimonu. Pošto na lageru imam prikaz njegovog filma HUMANOST od pre tuce godina, to je zgodan povod da ga sada i ovde okačim.

Da budem iskren, nisam ljubitelj Dimona niti uopšte bilo kakve 'naturalističke', poludokumentarističke estetike. Iako zapažam pokušaje da tretira krajolik kao lik i da pravi neke atmosferičke efekte sa sporim ritmom itsl., moram reći da mi njegovi filmovi nisu dovoljno rewarding (nemam dobru srpsku reč) – ne daju mi dovoljno zauzvrat onome što mi uzmu: predugi su, predosadni i nedovoljno involving (jbg)! A opet, ima tu nešto polufascinantno...

Gledao sam njegov 29 PALMI, ali nije mi se naročito dojmio i malo toga mi je ostalo u sećanju osim mnogo pornićarenja. Ipak, skinuo sam i HORS SATAN i u nekom trenutku mazohizma i optimizma pokušaću da ga odgledam. Do tada, evo malo HUMANOSTI. Ovaj prikaz izašao je u magazinu PRESSING MOVIE br. 2, (avgust 2001), str. 9.

HUMANOST (L' humanite, 1999)

Scenario i režija: Bruno Dimon (Bruno Dumont)

Uloge: Emanuel Šote (Emmanuel Schotte), Severin Kanel (Severine Caneele), Filip Tulije (Philippe Tullier)

            Upravo one 1999. godine kada je veliki režiser Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) bio počastvovan da predsedava kanskim žirijem, film HUMANOST se zakitio Velikom Nagradom Žirija, te Zlatnim palmama za dvoje glavnih protagonista. Ova odluka izazvala je velike kontroverze, ne samo zbog toliko nagrada jednom te istom (i uz to problematičnom) filmu, već i zbog činjenice da ni Šote ni Kanelova nisu profesionalni glumci, već naturščici. Ipak, nagrade dodeljene od strane režisera čuvenog po odličnom radu s glumcima bile su dovoljne da na beogradskom FEST-u 2001. ovaj film preporuče mojoj pažnji.

            Film zaista sav počiva na plećima glumaca, pre svega Emanuela Šotea (koji je igrao i u prvom Dimonovom filmu, La Vie de Jesus). On igra policijskog inspektora, Faraona De Vintera, u malom priobalnom mestu u Francuskoj, koji radi na istrazi slučaja silovane i ubijene 11-godišnje devojčice. Iz toga ne treba zaključiti da se radi o "krimiću", makar upakovanom i u ruho artističkog filma: HUMANOST je pre svega drama, i to ne drama zapleta, već drama karaktera, kroz čiji sklop i uzajamne odnose režiser želi da se – na jedan ne-pompezan način, u understatementu- bavi bazičnim pitanjima ljudskosti.

            Pre svega, neverovatno je kako je lik kakav je Faraon uopšte mogao da postane policajac, pa makar i u tako zabitom mestu, budući da je zamišljen (i ubedljivo realizovan) kao krajnje introvertna, stidljiva i preosetljiva osoba koju u prvoj sceni filma vidimo kako grli zemlju, licem gnjureći u oranicu, a ubrzo pošto je video nago, obeščašćeno telo devojčice, on brizne u neutešni plač. Taj zločin ostavlja na njemu tako jak trag da se do kraja filma ne oporavlja. Činjenica da ostatak sveta nastavlja svojim uhodanim tokovima, nepotresen tim ultimativnim zločinom nad nevinošću, njemu je potpuno neshvatljiva.

            O njemu lično saznajemo vrlo malo: čujemo da je ostao bez žene i ćerke, i sada živi sa starom majkom. Njegovo lice je gotovo bezizražajno, poput maske stavljene preko žive rane čiju prirodu nikada stvarno ne otkrivamo. Pasivan, povučen, nenasilan, on dozvoljava ostalim likovima oko sebe da ga ponižavaju, ne braneći se, jedva pokazujući da je svestan toga, poput nekog modernog kneza Miškina, "idiota" koji za razliku od svog književnog pandana nema nikoga ko bi mu se makar malo približio i shvatio prirodu njegovog "idiotizma".

            Jedina osoba sa kojom se ovaj "idiot" druži jeste susetka Domino (S. Kanel) za koju kao da ga vezuje neka vrsta naklonosti, iako ona uglavnom ne haje za njega. Istina, ona ga vodi na razne izlete sa svojim momkom, ali to je samo zato što, u toj vezi bez ljubavi ili strasti, ona sa svojim partnerom i nema o čemu da govori. Seks, sirov, animalni, jedino je što ih spaja. Uostalom, prva scena u kojoj upoznajemo ovaj par je svakako najnaturalističkija scena seksa koju sam ikada video na filmu (praćena čak i vrlo uverljivim zvučnim efektima). Prezrivo-podsmešljivi odnos njenog momka Faraonu kao da ne smeta, a ni ona sama se ne pretrže štiteći ga.

            Ovaj dugački film (čak 148 minuta!) odlikuje se onim što se ponekad naziva "proračunatim ritmom" (deliberate pacing), a što je često sinonim za – dosadu. Dugačke scene smenjuju se jedna za drugom, a odsustvo krupnijih dešavanja i preokreta logični su u filmu krajnje jednostavnog i pravolinijskog zapleta. Pomenuti Kronenberg je za tamnom stranom ljudske prirode često tragao prezrivo odbacujući "dokumentarističko" tretiranje stvarnosti, jer je smatrao nužnim da se ona ogoli od spoljašnjih pojavnosti i privida, kako bi se u njenom fantastičnom i grotesknom jezgru potražio odgovor na neka pitanja ljudske egzistencije. Za razliku od njega, Dimon se potpuno naturalistički posvećuje bezličnoj provincijskoj svakodnevnici svojih tako običnih likova, i mada bez jasno izraženog moralnog stava kakav nalazimo kod, recimo, Bresona ili Šabrola, u priličnoj meri uspeva da uobliči neku svoju "metafiziku svakodnevnice".

            Uprkos pojedinim zanimljivim premisama i postupcima, krajnji utisak je da ovaj predugačak film na kraju ipak ne pruža dovoljno nagrade strpljivom gledaocu koji je sve vreme čekao da se nešto desi. Drugim rečima, malo se preteralo sa understatementom: ponekad "manje" na kraju daje "više", ali ovde nije takav slučaj. Humanost je fenomen u čijim kompleksnim, a opet bazičnim ispoljavanjima možete potpunije uživati u delima režisera koji na pitanje ljudskosti daju malo složenije odgovore od "prostodušna, idiotska dobrota i dodir sa zemljom jedini su nam spas". I koji su malo humaniji prema svojoj publici.

Lavkraft živi: u prozi, poeziji, stripu...

             Na današnji dan, 15. marta 1937. godine, svoju plemenitu dušu ispustio je H. F. Lavkraft, gigant horor misli i horor dela, najuticajniji pisac strave 20. veka, čovek koji je ostavio toliko veliki i dubok trag u hororu da on i dalje odjekuje, a u 21. veku dobija i nove zabavne oblike. Stoga, umesto ožalošćenosti i tuge, ovaj dan obeležiću s nekoliko lepih lavkraftovskih vesti, najava i obznana.

            1) LAVKRAFTOVA POEZIJA

            U najnovijem broju niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA (br. 55-56-57) pored ostalog možete naći esej Dejana Ognjanovića pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'" koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.

            To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

            Jedna od ovih pesama, "Sećanje", odabrana je za nedavnu antologiju najboljih pesama strave svih vremena, Dark Dreams (2013). Zbog toga je ekskluzivno objavljujem i ovde, samo za blog The Cult of Ghoul.

SEĆANJE

Divovske behu stepe i ravnice kamenite

pružene ubeskraj pod zvezdanim svodom,

a logorska vatra tuđina jedva tek obodom

osvetli zveri s praporcima na studu zbite.

Daleko ka jugu ravni se spuste i ustreme

ka cik-cak liniji zida što, poput pitona,

tu drema još od nekog iskonskog eona

jer smrznu ga i skameni beskrajno vreme.

Drhtao sam čudno u vazduhu studenom

neznajuć' gde sam i otkud prispeo ovde

kad figura u mantiji spram vatre ustade

i pristupi, da mojim me oslovi imenom.

Videvši mrtav lik što kukuljica ga skri

zamre mi sva nada – jer shvatih usud zli.

            Preostalih pet pesama, kao i moj pomenuti esej, možete čitati u najnovijoj GRADINI.

            2) LAVKRAFT U STRIPU

    Kao što, nadam se, znate, beogradski strip-izdavač Darkwood već nekoliko godina unazad časti domaće ljubitelje stripa izvanrednim strip-poslasticama, uključujući tu i neke bisere HORORA. Pokrenuli su ediciju JEZOVNIK sa klasicima horora u stripu, i tu ste već mogli videti album horor radova Bernija Rajtsona, kao i jedan sa masterpisovima pregenijalnog Ričarda Korbena, o kojem sam ovde na blogu već pisao (baci pogled OVDE).

  

Pored toga, kad već govorimo o Lavkraftu, vredi pomenuti i njihovo izdanje LOCKE AND KEY (LOKOT I KLJUČ) po scenariju Kingovog sina, Džoa Hila, čija je prva epizoda izašla pod naslovom DOBRODOŠLI U LAVKRAFT.

            Darkvud će veoma uskoro, u narednim mesecima, objaviti i dva fenomenalna Korbenova albuma iz serijala HAUNT OF HORROR: jedan u kome su obrade priča i pesama E. A. Poa, i drugi, sa radovima ovog genija crteža u kojima se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme – H. F. Lavkrafta.

Ja sam imao čast i zadovoljstvo da za Darkvud prevedem oba ova albuma. Gorepomenute Lavkraftove sonete prepevao sam izvorno za ovo izdanje, pa ako vam je neprijatno da vas vide s jednim časopisom za književnost i kulturu pod miškom, sačekajte još samo malo i čitajte ove moje prepeve (ali bez eseja!) u Darkvudovom strip-albumu pod naslovom LEGLO STRAVE.

Pošto oni još uvek nisu obznanili ovo na svom forumu, ja stidljivo kačim samo nekoliko Korbenovih kadrova iz originalnih izdanja, na engleskom, da vas zagolicam... u nadi da ćemo vrlo brzo u svojim rukama imati sve ovo i na srpskom jeziku.

           

            3) OMAŽ LAVKRAFTU MEĐU SRBIMA

           

            Prošle jeseni beogradski fanzin Emitor raspisao je konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. Rezultati tog konkursa obznanjeni su DANAS, i ja ih sada prenosim. Što se tiče bodovanja: svaki član žirija je mogao po svom nahođenju da priče boduje sa 2, 1 i 0; svako je takođe mogao (ne i morao) da jednoj priči dodeli 3 boda ukoliko bi se neka priča posebno izdvojila. Članovi žirija: Tijana Tropin, Marija Samardžić, Milena Ilić, Žarko Milićević i Miloš Cvetković.

            Kao što možete zapaziti, u vrhu se našla i moja priča DAGON, BOG SRBA. Njena ranija verzija bila je odabrana među 30 najboljih na crnogorskom (regionalnom) konkursu IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010. O tome sam već pisao, OVDE. 

Ta priča je, dakle, bila objavljena u Crnoj Gori, a sada, četiri godine kasnije, najzad će se premijerno naći i pred čitaocima u Srbiji. Raduje me što je i ovde prepoznata kao jedna od boljih, i što i na ovaj način nastavlja svoj život.

Dakle, prolećni broj Emitora biće horor specijal, Hemitor, i biće poseban i po tome što će biti posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu; činiće ga verovatno prvih 12 najbolje ocenjenih priča sa gornje liste. Izlazak se očekuje do kraja aprila... Trebalo bi da broj bude bogato ilustrovan: spektakularnu naslovnicu radiće Dragan Paunović, odličan crtač i ilustrator o kome je takođe bilo reči OVDE na blogu.

Možda će se unutra naći i neke moje lavkraftovske ilustracije, poput ovih kojima krasim ovaj deo posta – a veći izbor takvih mojih radova možete pogledati ovde: Ghoul's Love Craft & Art, pa onda ovde: ABOMINATIONS i najzad ovde: Lovecraftian Landscapes.

Inače, ovih dana –kad se ne bavim ZAVODNIKOM– uveliko radim na svojoj novoj noveli sa lavkraftovskim motivima. Naslov je NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE. Glavni junaci su izvesni Ghoul i izvesni Boban, a zaplet se vrti oko sudbonosno-apokaliptičkog izdanja zloguke knjige... 

Ako vam to zvuči kao neki fan-fiction, ili puka in-joke sprdačina – grešite. U pitanju je mestimično komična, ali suštinski ozbiljna metafikcijska studija o moći pisane reči uopšte, a naročito na ovim hororičnim prostorima...

I zato, kao što ja to uvek ponekad kažem – Lavkraft ŽIVI!