TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop

* * * * (*)

4+

            True Detective je serija koja je počela genijalno, i razvijala se vrlo pametno i obećavajuće, sa čestim bleskovima genijalnosti, sve do poslednje epizode, u kojoj je drastično pala i maltene se pokakila na dobar deo svojih ranijih kvaliteta. Ne baš toliko da ih poništi – jer to je i dalje 7/8 odlična serija – ali dovoljno da ih značajno relativizuje.

            Strogo gledano, ne može se biti "pomalo genijalan" niti "relativno genijalan". Isto kao i kod trudnoće, i ovde važi načelo: ili jesi ili NISI. U krajnjem saldu True Detective *nije* genijalna serija i ne može da se popne na tron na kome suvereno sede takvi vrhunci krimi-horor-trilera kakvi su TWIN PEAKS, MPD PSYCHO i RIGET – ali, u ova krizna i bedna vremena već i činjenica da im se donekle približila, uprkos svojoj krajnjoj poludupastosti, dovoljna je za radost i slavlje. Čak i u svom krnjem, na-kraju-zasranom obliku, True Detective je odlična, pažnje vredna serija.

            Dinamika serije zasnovana je na najofucanijem momentu pajkanskih filmova i serija, prisutnom čak i u najboljim delima, od FRANCUSKE VEZE preko SEVEN pa do... poslednjeg direct-to-dvd krimića na ovu temu koji ste pogledali. Taj momenat je: Good Cop / Bad Cop. Ovde imamo Pravog detektiva i Ne-baš-pravog detektiva. Pitanje je samo, koji je koji? Na početku, Marti (Vudi Harelson) je običan porodičan čovek – žena, deca, pivo, sport na TV-u, ženske sa strane... – a Rast (Metju Mekonahi) je asocijalni, cinični, usamljeni morbidni mračnjak (ništa žena, ništa deca, ništa TV, ništa ženske...). Ali – ko od njih dvojice bolje radi posao? Ko je tu PRAVI detektiv?

U duhu ove dihotomije (a i da ne bih smorio jednim dugačkim tekstom) odlučio sam da svoje pisanije o ovoj seriji podelim na dva dela. Osvrnuću se, ovde, na samo dva aspekta – tj. ne "samo", nego dva koja su za mene bila ključna i koja u mom umu definišu PRAVOG DETEKTIVA: jedan je super-pozitivan, a jedan super-negativan. Ni jednom ni drugom nisam zapazio da je neko posvetio adekvatnu pažnju u obilju internet tekstova koje sam izučio tokom serije i nakon njenog završetka. U ovom, prvom delu, baviću se onim DOBRIM u njoj. U narednom, drugom i poslednjem, pozabaviću se onim LOŠIM u njoj, što mi sreću kvari. Pa, da krenemo...

            Dvostruki dobitnik Zlatnog Gula, Metju Mekonahi, odigrao je ne samo ulogu svoje karijere, nego je i kreirao lik za svaku antologiju. Okej, lepo je to napisano, ali ono što je napisano ostalo bi mrtvo slovo na papiru da se toga nije poduhvatila glumčina ovog kalibra: trenutno na ovome svetu postoji samo još JEDAN glumac koji bi ovome mogao da parira, a to je, naravno, Mads Mikelsen – samo još on bi mogao da pokida u ulozi ovog tipa, ali baš za ovu konkretnu on ipak nije. Sreća pa imamo HANIBALA (i o njemu – uskoro!) tako da nam i druga velika glumčina ovih dana pruža TV horror uživanjciju.

            Mekonahi ovde toliko suvereno vlada kadrom da kad se on pojavi, on naprosto Mikelsenuje sve ostalo: to je takvo PRISUSTVO, takva aura, to jebe kevu mikro-glumom, mimikom, govorom tela, držanjem, pokretom, sve odmereno, sve tačno, ali ne mehanički, nego živo, napeto, tako da osećaš varnice u vazduhu! Znači, spontano se odmakneš od ekrana kad je on na njemu, toliko razbija; a onda se sponatno primakneš, ZATO što se diviš koliko razbija!  

U toj akciji on ima savršenog sparing partnera u vidu starog kolege iz nekoliko filmova, Vudija Harelsona, koji je takođe odličan u svojoj ulozi, s tim što on ima lakši zadatak, da oživi konvencionalniji lik koji je, reklo bi se, daleko bliži Vudijevoj fizionomiji i prirodi (priprosti prosečni prostodušni ženskaroš, pivopija, ragbi-fan). S druge strane, Mekonahi – koji se u svom degutantnom govoru povodom dobijenog Oskara prvo, i iznad svega, zahvalio BOGU (!) – ima da oživi cinika, pesimistu i mizantropa (jednom rečju: realistu – nezavedenog iluzijama kojima se narod kljuka).

            Dakle, bogomoljac i Teksašanin Mekonahi (koga pamtimo kao najbolju – tj. jedinu dobru – stvar u abortiranom, besmislenom TEKSAŠKOM MASAKRU 4) je 110% ubedljiv kao ultimativni filozof-prorok Crnila čije su proklamacije o ljudskoj vrsti, svesti i nesvesti, bogu, veri i univerzumu umnogome inspirisane svetonazorom Tomasa Ligotija, ekspliciranom u knjizi o kojoj sam ovde nedavno pisao: THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE. To su prijave poput ove:

"I think human consciousness was a tragic step in evolution. We became too self-aware. Nature created an aspect of nature separate from itself. We are creatures that should not exist by natural law... We are things that labor under the illusion of having a self. A secretion of sensory experience and feeling. Programmed with total assurance that we are each somebody, when, in fact, nobody is anybody… I think the honorable thing for our species to do is deny our programming, stop reproducing, walk hand in hand into extinction, one last midnight, brothers and sisters opting out of a raw deal."

U prethodnim nedeljama mnogo je internet mastila prosipano povodom očiglednih kvaliteta ove serije (odličan scenario, dijalozi, gluma, kamera /na 35mm traci!/, režija itsl.) – pa o tim očiglednostima ne bih sada i ovde. Da: sve to stoji, sve je to tako – super snimljeno, glumljeno, režirano, pisano itd. Prava poslastica: odličan film od 8 sati. Takođe, mnogo je internet mastila proliveno – dok je to sve trajalo – u nagađanjima kuda to sve ide, šta to znači, kako protumačiti ovu ili onu repliku, znak, sugestiju, detalj plota i sl. Time se nisam bavio ni dok je serija trajala – uživao sam u njenoj nepredvidivosti, neuklopivosti, u tome što nemam blage veze kuda to ide i kako će u sve to da uplete Birsovu i Čejmbersovu Karkosu, Kralja u Žutom, Ligotija, Lavkrafta, Lerda Barona i ostale žive i mrtve horor klasike s kojima bi se serija mogla dovesti u vezu. Time se neću baviti ni sada – jer serija je gotova, videli smo svi kuda je to vodilo. Ukratko: nigde. (O ovome više – u idućem nastavku!)

Super-pozitivan kvalitet DETEKTIVA koji želim da istaknem sastoji se u apsolutno savršenom golicanju mojih erohororgenih zona, odnosno, u užasno profilisanoj, izgrađenoj sposobnosti građenja jeze, napetosti i strave, kako ovozemaljske tako i "kosmičke", kakva se retko viđa bilo gde: na televiziji, u bioskopu, direktno na dvd, u hororu, izvan horora, šta god. Da: ovo nominalno NIJE horor serija, već melanž nekoliko (pod)žanrova, sa naglaskom na krimi-detektivskom (uz, za Amere, nažalost neizbežnu melodramsku sapunicu) ALI – sve to jeste mestimično protkano neodoljivim hintovima da psiho-triler-horor aspekti zapleta, vezani za serijskog ubicu sa slikovitim ritualnim sklonostima, zapravo ima dublju (mističnu; onostranu) zaleđinu od frojdovskih frustracija iz detinjstva tek još jednog banalnog američkog psiha.

U poigravanju sa tim aluzijama na nešto veće i moćnije i neljudskije od svojih aktera True Detective zaista nema premca u modernom hororu: ne pamtim kada sam poslednji put video HOROR koji se ovoliko znalački poigrava onim najsuptilnijim, najneuhvatljivijim u tom žanru: nagoveštajima, njihovim pažljivim doziranjem i pozicioniranjem, njihovom akumulacijom u naoko benignim ambijentima i situacijama – u najobičnijem fucking RAZGOVORU usred bela dana u dobro osvetljenoj kancelariji usred policijske stanice, dakle, proizvodnja jeze na najsigurnijem mestu koje se može zamisliti!

I ovaj momenat želim da naglasim: u američkom hororu, kako onom rađenom za TV, tako i u filmskom, naglasak je prečesto na senzaciji, na spektaklu, na AKCIJI. Vampiri grizu, zombiji kidišu, psihopate kolju nožekanjama i testerama, demonske sile i njima opsednuti ljudi skaču, lebde, bljuju, puze po plafonu – ne mo'š naći horor film bez bar jedne scene tuče: to su makljaže i levo i desno, šljus, pljas, tras, nebitno da li su duhovi u pitanju (vidi CONJURING; ili sada već zaboravljeni a svojevremeno dugočekani 100 FEET) ili stvorovi od krvi i mesa – to je rvanje, to je šutiranje, to su nokauti, aperkati, mlaćenje za sve pare, bacanja o zidove i plafone, kroz prozore i vrata, niz stepenice, daske pucaju, zidovi se probijaju, stakla pršte, malter otpada... rusvaj živi! 

Naravno, u filmu treba nešto da se DEŠAVA. I treba, čak i u hororu, da bude i akcije. Ali američki horor je praktično zaboravio (ako ga je ikada i bilo briga) umetnost SUGESTIJE, nagoveštaja... strave! E, tu DETEKTIV briljira! On vam, recimo, pažnju zagolica, a onda i prikuje onim što bi u rukama neveštog pisca, odradek-reditelja i lenjih glumaca bilo – snimljeno pozorište, ili još gore – radio drama! LJUDI GOVORE! Pfffft! Ta i'te, molim vas! Gde je tu CINEMA?

Ali, bato, ovde nije tako: savršenim smislom za detalj, za frejming, za ritam scene, za intonaciju govora – smislom za nagoveštaje, za golicanje, za sugestiju... umesto gomile dosadnog bla bla bla, odnosno "drugovi, ovako ćemo... drugovi, onako ćemo..." – dobijamo vrhunski saspens! To najviše važi za scene sa Mekonahijem – iz gorenavedenih razloga: zato što on tako naelektriše scenu da vreme postane spljošteni krug, izgubite osećaj za vreme, hipnotiše vas, nema beganja, šta je sad ovo, mađija, what sorcery is this?! Ali važi, takođe, i za Vudijeve ispovesti, kao i za flešbek-scene u kojima njih dvojica ispituju ove ili one svedoke i aktere, gde takođe, umesto bla-bla nagvaždanja i šio-mi-ga-Đura kliše-trtljanja dobijamo vrhunski saspens, jezu, stravu i zlokobnost - a sve to bez nekog naročitog spektakla, BAU-BAU scena, iskakanja iz ormara i lomatanja niz stepenice!

Ovaj postupak – horor kroz dijalog - tipičniji je za klasičnu horor prozu negoli za moderni horor film (redak upečatljiv izuzetak bio bi, recimo, Bletijev EXORCIST III, mada i on je zasnovan na romanu a režirao ga je čovek koji je, pre svega - pisac). Ja ga naročito volim i obilato koristim u svojim nedelima. Moj prvi roman, NAŽIVO, u svoje prve dve trećine sastoji se maltene isključivo od RAZGOVORA, i od gledanja u TV ekrane! Tek na kraju ono što je dotad bilo nagoveštavano i posredovano – dođe i ukaže se NAŽIVO! Nešto slično važi i za moj upcoming roman ZAVODNIK, u kome su neke od jezivijih scena takođe – RAZGOVORI sa ovim ili onim licima od kojih se stiču zlokobni nagoveštaji o pravom stanju stvari (mada, bez brige: ima tu i sasvim dovoljno ukazanja i "akcije"; čak i više nego u NAŽIVO)... Hell, čak i finalna scena mi je, u suštini, svojevrstan tete-a-tete!

Horor filmovi, međutim, čak i dan-danas, u 21. veku, najčešće i dalje robuju ofucalim fazonima iz 1930-ih; recimo, kada žele da neki creepy old man junacima iznese creepy old upozorenje dok je osvetljen creepy old svetlom odozdo – a to je obavezno intonirano creepy old dubokim grlenim glasom. True Detective uspeva, stalno i stalno iznova, svojom suzdržanošću, naglaskom na likove i dramu i smislom za nagoveštaje, tokom skoro svih 8 sati svog trajanja, da proizvede više vrhunske, prvorazredne jeze, strave i napetosti nego najboljih 8 horor filmova iz proteklih nekoliko godina zajedno, sa svom njihovom udruženom bukom i besom!

Naravno, dobar horor treba da, posle određene doze predigre --- ovaj, pripreme i sugestije, napokon pruži i konfrontaciju, prsa u prsa, sa nečim konkretnim: možda ne baš direktno sa "monstrumom", ali barem sa njegovim tragovima. Zato, nemojte misliti da je True Detective sveden samo na pričam-ti-priču! Neee, ima tu sasvim dovoljno jezivih scena i izvan toga.

Šta kažete na nalaženje jezive umetnine na zidu spaljene i polusrušene crkve?

Ili kad Marti u svesci svoje 8-godišnje ćerke nađe – ovo?

Ili na posetu religioznim južnjačkim fundamentolima u šatoru, uključujući sumnjivog propovednika i intervju sa retardom?

Ili na kratki ali zlosugestivni kadar u kome narko-psiho šetka po svojoj pustoj avliji sa gas-maskom i mačetom?

Ili na super-napetu scenu jeziviju od većine novijeg horora, kada dvojica detektiva, sami samciti, odu da po'apse zlikovce koje jure već 4 epizode u nekakvoj džunglovitoj močvarnoj nedođiji? Moram reći da ja, inače, prilično blazirano gledam "saspens" scene danas, ali ova, ova ovde: fucking Christ – ova me je zaista prikovala u mestu, ostao sam bez daha, može biti i da sam nesvesno stezao pesnice dok mi prsti nisu pobeleli! Čitav dijapazon je tu pokriven, od creeping dread šunjanja po žbunju do ulaska u te kolibe (a ZNAŠ već od ranije kakvi monstrumi tu imaju leglo) pa do konfrontacije sa njima i wham-bam-bang eksplozivno neočekivanog razrešenja te scene! Simfonija napetosti!

Ili, šta reći na Rastov intervju u ludnici sa devojčicom čiji je život – ali ne i razum – spasio?

Ili jezivi VHS video sa snimkom paganskog (?) rituala sa petoricom maskiranih i jednom vezanom devojčicom? Ništa jezivije od VHS-a, rekoh ja i pokazah odavno, još u NAŽIVOM...

Da ne govorim o vrhunskim dramskim scenama – recimo, kad Rast u svlačionici doslovno nanjuši da Marti vara ženu, i njihova konfrontacija (prajsles na svim pojmljivim nivoima!) – ili kad odu u močvarno svratište za kurve, gde pronađu dnevnik sa prvim nagoveštajima Karkose – ili famozna komplikovana akciona scena kroz pola komšiluka na kraju 4. epizode, sve u jednom kadru, bez rezova (iskreno, ta scena je puko razmetanje, prilično nebitna za zaplet, odnosno nepotreban akcenat je dat nečemu što uopšte nije bilo nužno u tom obliku i količini; lepo je za videti, da, ali i savršeno redundantno; daleko bitnije stvari nisu dobile ni približno ovoliki akcenat!) i tako dalje.

Znači, TRUE DETECTIVE ume da ćuti, ume da bude spor (za pojedine retardirane gledaoce – i prespor, čak uspavljujući), ali zato kad se oglasi, kad digne glas, kad počne da drma – to odjekuje! I u tom promišljeno izgrađenom balansu između sugestije i akcije, između mira i saspensa, između krimića i sapunice i horora – u neprestanom igranju na žici – on je veštiji od većine modernih horor filmova.

Nažalost, na kraju to sve ne završava eksplozivnim katarzičnim spektaklom kao u vrhunskim hororima, nego... ehhh, o tome u idućem nastavku!

ZAVODNIK u štampi: korice, pretplata itd.

             Roman ZAVODNIK ušao je u štampu! Izlazak očekujem pre kraja marta. Dakle, sve se odvija prema ranijem planu i najavama. To znači da će pretplatnici primerke knjige imati u svojim rukama već u prvim danima aprila.

            Gore možete videti finalnu verziju prednje korice, a evo kako izgleda zadnja (oni koji imaju II izdanje mog romana NAŽIVO primetiće da je ova korica svojevrsna varijacija na zadnju koricu te knjige):

            

Naravno, bar kod i isbn će biti tamo... Ova korica, isto kao i NAŽIVO, ima klapne (volim ih!), pa evo kako sve to zajedno izgleda kad raširi krila. Iz nekog razloga "klikni da vidiš veće" princip ovog puta ne važi (blogger se tu pita, ne ja) ali zato ako ovo SAČUVATE (klikni, sačuvaj, pa otvori) - onda možete videti veliko i detaljno:

            U prelomu ovaj roman ima tačno 276 strana – računajući izraze zahvalnosti na kraju i spisak pretplatnika koji su se prijavili do zadatog roka: ukupno 120-ak njih. Nisam siguran oko tačnog broja zato što su se neki prijavili i kasnije, kad je to već otišlo u štampu. Trenutna cifra iznosi 126 imena, pri čemu su neki naručili po dva primerka, pa se može reći da je, pre nego što je roman uopšte izašao, skoro trećina tiraža već prodata.

            

Roman ZAVODNIK i dalje možete naručiti po pretplatnoj ceni od 490 din (+ 50 za ptt) do kraja marta; od 1. aprila pa nadalje, cena će biti 590 + 50. Pišite na dogstar666 at yahoo dot com.

            Veoma sam zadovoljan kako izgleda unutrašnji dizajn i prelom (hell, pa ja sam ga i osmislio!) u izvedbi Žarka Milićevića, i presrećan sam kako su urađene obe korice, koje je prema mojim detaljnim instrukcijama izradila iskusna & talentovana Tijana Jevtić.

            Rado bih vam sada okačio neki odlomak iz romana, ali to neću uraditi iz sledećih razloga: roman je podeljen na "samo" osam poglavalja, odnosno osam dana strave koje moj "junak" provede u polupustom planinskom selu. Prosta računica vam kaže da svako od njih, u proseku, ima 30-ak strana. Po tome on odstupa od često viđenog (inostranog, pa vala i kod nas ponegde preslikanog) "vrcavog" pisanja horor žanra (a i šire), koje podrazumeva kratka poglavlja od po 5-6 strana u proseku, gde se sipaju dosetke, akcija, fazoni, klifhengeri i pančlajni levo i desno, sitno iseckani kao u besceler salati namenjenoj za konzumaciju čitalaca kratke pameti i plitke pažnje, tako da to sve "leti" – lepršavo, lagano, pitko i glatko i šupljikavo, za ubijanje vremena u autobusu ili na plaži.

            Ne kažem da ZAVODNIK pretenduje da bude novi, srpski Dostojevski, niti da je tekst naporan za čitanje (naprotiv: tek dok sam prolazio kroz finalnu lekturu shvatio sam koliko tu mnogo ima utkanog humora!) – ali ipak je to roman koji pre svega zavisi od atmosfere, a ona zahteva pažljivo građenje, pripremu, slojevitu razradu, pa je stoga nezahvalno vaditi stvari iz konteksta. Naravno da unutra ima horor set-pisova, stravičnih scena koliko hoćete, ali bilo bi besmisleno i kontraproduktivno da neku od njih vadim i kačim ovde izvan prirodnog mesta u romanu, izvan pripreme koja je dovela do nje...

            S druge strane, početak romana je jedna poduža scena koju naprosto ne mogu prikladno da "isečem" a da ne pokvarim njen učinak koji se može ispravno doživeti tek kad to sve čitate u cugu odnosno kada doživite kulminaciju svih tih detalja koji se tu nanižu jedni na druge. Zato, molim za malo strpljenja – i poverenja. Siguran sam da ćete biti adekvatno zavedeni ovim ZAVODNIKOM ako mu se prepustite.

            Kad sam kod toga, evo kako bih opisao razliku između mog prvenca (NAŽIVO) i drugenca (ZAVODNIK):

            NAŽIVO je roman koji vam razvali vrata, upadne u stan, počne da se dere i psuje, prebije vas i siluje, kao i vašu ženu, decu, psa, mačku i kanarinca.

            ZAVODNIK je roman koji vam lepo pozvoni na vrata, uđe, popriča s vama, večera, ostane na spavanju, sutra ujutro ga lepo pozdravite, a kad ode, shvatite da osećate neku nelagodu u analnom otvoru; uskoro otkrivate da vam i sina boli isto mesto, a žena vam je trudna, ćerka je trudna, trudni su i pas i mačka i kanarinac...

            S tim u vezi, još jedna obznana: NAŽIVO je pred apsolutnom i totalnom rasprodajom. Skoro celokupan tiraž koji sam imao na lageru nestao je. Ostalo mi je doslovno ŠEST (6) primeraka. Kad oni odu, to će biti to: ko je kupio, kupio je, posle – nema više. Da bih bio siguran da će ovi poslednji primerci otići u prave ruke, obznanjujem da će se poslednjih 6 primeraka prodavati po ceni od 666 din (+ ptt). Eto. Ko želi, nek se javi, dok ima... Ko zakasni – šta je do sad čekao?!

VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

**(*) 

3-

            Posle 4-5 godina čekanja, posle preduge i mučne postprodukcije i dosnimavanja i radikalne reorganizacije prvobitno planiranog i započetog filma – najzad je procurila do sada najambicioznija i budžetski najbogatija adaptacija čuvene Gogoljeve horor priče "Vij – kralj duhova"!  

Da li je i najbolja? Naravno da ne – tu titulu i dalje suvereno nosi Kadijevićevo SVETO MESTO (1990). Čak i klasična ruska verzija iz 1967. je respektabilnija: posmatrano čisto filmski, dramaturški, pa i žanrovski, to je daleko zaokruženiji i smisleniji film (mada, sveden na benignu fantaziju, maltene malko mračniji film za decu). 

Ipak, uprkos brojnim problemima, novi VIY ipak vredi pogledati, naročito ako volite bombonice za oko, pa još – za promenu – iz slovenskog folklora.

            Ako to iz slika koje ekskluzivno na blog donosim nije očigledno, glavni adut ovde je vizuelna raskoš! Na ovo je potrošeno više desetina miliona dolara, ali u Rusiji, gde se za te pare može dobiti mnogo više nego na Zapadu, gde kojekakve unije smaraju sa pravima zaposlenih, odmorom, pauzama, toplim obrocima, zdravstvenom zaštitom i sličnim glupostima koje koštaju.

Dakle – lokacije su odlične (to malo što je snimljeno izvan studija i nevezano za zeleni ekran)!

Scenografija zabačenog kozačkog sela, crkve, groblja i svega oko toga – za desetku! Možda se malo preteralo sa stilizacijom, ali dobro: očito je da su ovima uzor manje bili Rusi i njihova tradicija filmske fantastike, a daleko više Ameri, i to ne samo u smislu vizeulnosti, nego i ritma pripovedanja i opšteg etitjuda (što uključuje čak i muzički skor koji je toliko odvratno generički da zvuči kao jedna od South Park parodija).

Hteo se spektakl po holivudski, ali sa nešto malo euro-ruskog senzibiliteta. Konkretni i maltene direktni uzori nesumnjivo su bili Bartonova USPAVANA DOLINA i Gilijamova BRAĆA GRIM.

Na delu je i ovde istovetan proces stimpankizacije (steampunk) bajkovitog književnog predloška: ime autora (Irving, Grim, Gogolj) daje auru respektabilnosti klasika a zaleđina u bajkama i folkloru daje slobodu za "anything goes" pristup.

U suštini – kao i u prethodna dva slučaja (Barton, Gilijam) – i ovde je klasik prizvan samo kao alibi za film s kojim ima najtanje, sumnjive veze, za film koji srž tog klasika praktično negira.

Ako uporedimo ova tri filma, Bartonov se nameće kao najgromoglasniji uspeh – zapravo, njegov pretposlednji stvarno dobar film (poslednji je, za sada, SWEENEY TODD). Barton tamo na zanimljiv i retko viđen način negira klasika: 

on uzima Irvingovu pričicu koja se sprda sa ljudskim lakoverjem i verovanjem u duhove i legende, prevaziđene američkim preduzimljivim optimizmom, i u nju ubacuje obilate doze najčistije fantastike i horora. Ono što Irving negira, Barton vaskrsava u punoj slavi! Bezglavi konjanik NIJE maskirani čovek nego stvarni natprirodni fantom koji pravi sranja po dolini!

Bartonov je put kojim se ređe ide. Nažalost, ovaj ruski VIJ ide onim češćim, sigurnijim: on uzima Gogoljevu priču koja, iako sa ironičnim okvirom, ipak tokom većeg svog dela ozbiljno tretira onostrano kao realno – a onda negira sve to i racionalizuje na izrazito ogavan način tako da sve svede na laž, obmanu, izmišljotinu, ovozemaljsko maskiranje i – što je najgore – na produkt previše popijenog alkohola!

To što VIJ negira Gogolja nije strašno samo po sebi; iako je on klasik, nije nedodirljiv. Uostalom, i Kadija se njime vrlo slobodno igrao i suštastveno ga je dekonstruisao i svojoj novoj priči prilagodio – ali ipak sa poštovanjem, koristeći ga kao jedan od ugaonih kamenova svoje sopstvene konstrukcije i adaptacije.

Paradoks – i promašaj! – ovog ruskog VIJA je u tome što je Gogolj prizvan bez ikakve potrebe, da se malo začini "I jare i pare" dramaturgija. 

Posle svih dosnimavanja i suštastvenih izmena scenarija, ono što je izvorno trebalo da bude srž priče (tri noći stravičnog bdenja nad lešom neupokojene veštice u zaključanoj crkvi) ovde je svedeno na priču u priči koja nije ni naročito bitna za ono oko nje. A to oko nje čak nije ni horor, nego nekakva prozaična avanturistička pričica.

Drugim rečima, priključenija Kome Bruta (koji ovde uopšte ne postoji kao lik) i zlopaćenje sa superseksi vešticom koja ga svake noći zavodi iz sanduka mogla su da se sasvim izbace iz ovog filma: 

to što je od toga uopšte prikazano ovde moglo se ili iseći, ili prepričati (bez prikazivanja), ili scenario tako prilagoditi da se ništa od toga, čak ni u priči-u-priči, nije dogodilo.

Što je još gore – i sam taj Vij iz naslova na podjednak način je kastriran: zubi su mu izvađeni i sveden je na jalovu babarogu (istina, zabavno dizajniranu: sa stotinak sitnih očiju u svakoj duplji!) koja se ukaže pijanom Englezu (Džejson Fleming) koji se zadesio među kozacima. 

 Preterao čovek s pićem, i eto belaja. Odnosno – Vija. Sutradan, kad se oterzni – od Vija ni traga ni glasa. Ni razglednicu da pošalje...

Zaista šteta, jer njegova pojava je kulminacija izuzetno elaborirane i delirične scene transformacije i ukazanja niza fantastičnih stvorova: puno je truda i mašte otišlo u dizajn ovih čuda, i mada su svi CGI sličice, sa minimalnim korišćenjem maske i prostetike i sa nimalo animatronike (šmrc!) – ipak je to sve vrlo nadahnuto, originalno, neviđeno a oku prijatno.

Samo zbog ove scene – u trajanju od barem 5-6 minuta – vredi pogledati VIJA, jer nadrealno ludilo ovakvog intenziteta RETKO se viđa!

Istina, autori žure da to smesta negiraju i da se pokenjaju na sopstveni trud već u narednoj sceni, kad se Englez budi mamuran ispod stola, i kad zajedno s njim shvatimo da je prethodna scena bila samo jedan za zaplet savršeno irelevantan delirijum.

To znači, i ova scena – u koju je otišlo mnogo truda, mnogo para, mnogo kreativnosti – savršena je nebitna za zaplet, nakalemljena je tu ko par sisa na piletu. Sad, svaki prostodušan čovek voli da vidi sise, ali fuck – baš na piletu i ne mora!

Hvala im što su nam dali nešto za pamćenje, ali šteta što to nisu umeli da inkorporiraju u smisleno narativno tkivo iz koga neće da štrči. Žali bože ovolikog truda za scenu koja u filmu baš ničemu ne služi – sem da oživi, kako se na kraju otkrije, prilično prozaičan, ovozemaljski zaplet.

Što je posebno zabavno, taj "ovozemaljski" i "racionalni" rasplet, koji sve privide mađije i duhova svede na ljudske strasti i masti i prerušavanja, deluje užasno usiljeno i NEUBEDLJIVO! Uverljivije bi bilo poverovati u Vija i u njegovu armiju mraka, nego da su ljudski akteri mogli i uspeli da izvedu sve to što na kraju ispadne da jesu...

To mu dođe otprilike nešto nalik raspletu o "Zveri iz Gevodona" u PAKTU S VUKOVIMA. Da, lavovi, kako da ne... Pričajte mi malo o tome... Sve vreme nam se pred očima i ušima zvecka nekim kao hororom, a zapravo nam se daju akcija, avantura i pirotehnika. Što u slučaju PAKTA nije tako loše, jer Kristof Gans je to umeo da oživotvori na pitak i relativno koherentan način, što ovi Rusi nisu umeli, a zbog previše babica i "naknadne pameti" – ni mogli.

Istina, u poslednjoj sceni VIJ ne može da odoli a da ne ubaci i predvidivi kliše "mig" rulji željnoj twista – pa se posle svih tih zamešateljstava, na samom kraju, pojavi i nekakvo leteće žgepče da nam pokaže da, uz sav racionalizam, ipak "ima nešto"!

A gde je to "nešto" bilo sve vreme do sada? Eh! Možda zajedno sa onim fantomskim, natprirodnim vukovima koji se pojave u jednoj sceni i niko ih više ne pomene, a kamoli racionalizuje, do kraha filma. Zašto ova demonska čuda jurcaju po jednoj sasvim običnoj šumi? BECAUSE FUCK YOU, THAT'S WHY!

Uz sav nesporni eye candy ovog sočinjenija, teško je ne osetiti gađenje pred podaničko-udvorničkom majndfrejmom koji je ovo spakovao u sadašnji oblik – jer ovde imamo "ruski" film koji bi da eksploatiše rusku baštinu, ali na takav način da je zapravo negira i nipodaštava.

To je film koji priziva Gogolja radi ispraznog spektakla s pevanjem i pucanjem, pirotehnikom i izobiljem CGI-ja; "ruski" film, barem nominalno, sa Englezom kao glavnim junakom iz čije vizure se Rusija posmatra i doživljava – što će reći, VIJ je zapravo autorasistički film koji prihvata i podržava (?) vizuru Zapadnog Oka.

On od sopstvene zemlje pravi egzotični cirkus sa blatom, pijanstvom, praznoverjem, borbom za prevlast nad ljudskim dušama (od strane zlog pravoslavnog popa). Ovaj Rus samog sebe dobrovoljno pretvara u karikaturu, s pretpostavkom da strani (zapadni) kupac može da poželi da kupi samo i jedino tu i takvu karikaturu.

Ovakav samounižavajući, samokarikirajući pristup je, nažalost, normalan u balkanskim "kinematografijama" – najviše u bosanskoj, ali vidljiv je i u srpskoj – dakle, kod malih naroda koji žele da se prodaju velikima pa onda jedino jezikom groteske i hipertrofije misle da mogu ostvariti bilo kakvu komunikaciju ili barem komercijalizaciju sopstvenog bića, prilagođenom Zapadnom Oku.

Kažem – normalno je da se balkanske slamke među vihorove ovako bedasto unižavaju; ali tužno je i jadno gledati da se, barem na primeru VIJA, tako nešto može videti i kod supersile kakva je Rusija.

Uzgred budi rečeno: Gogolj je bio Ukrajinac iz ruskog dela te zemlje; napajao se narodnim verovanjima iz Ukrajine; a Ukrajina je, u tom smislu, za Rusiju bila ono što je, recimo, Škotska za Veliku Britaniju, ili Negotinska krajina za Srbiju: toponim-simbol za mesto bogato sujeverjem – mesto gde ljudi intenzivno veruju u duhove, magiju, vampire i trista čuda.

U svetlu najnovijih dešavanja u Ukrajini i ovaj VIJ poprima nove dimenzije značenja, jer govori o Zapadnjaku koji dolazi u Zemlju Iza Velike Šume – Transilvaniju IZA Transilvanije, i tamo susreće sujeverne i pijane Kozake čiju prostodušnost eksploatiše Zli Pop...

...Ali dobronamerni Zapadnjak na kraju denuncira Popa, razotkrije sujeverje kao gomilu budalaština, donese im svetlo razuma (on je kartograf: došao da uvede red u haos, da iscrta putanje i granice tamo gde seljaci za njih ne znaju) i zadovoljan se vrati nazad u London kao još jedan uspešni beli proto-kolonizator (ti što dolaze sa strane da crtaju mape i istražuju najčešće su špijuni i prethodnici daleko većih zlikovaca tj. osvajača!) – ALI, ovaj sada nosi sa sobom, u civilizaciju, dašak (ipak!) neiskorenjivog Sujeverja...

Da li će tako da prođu i Ambasadori "Demokratije" i "Ljudskih Prava" koji su u Ukrajini inscenirali maskaradu od revolucije i prevrata (dakle, oni u stvarnosti rade ono što u filmu radi POP)? I da li će, u stvarnosti, Putin da priprostim Kozacima donese ono što im na filmu donosi Englez – ili su stvari još komplikovanije?

Videćemo. Samo da rata ne bude...