FALSIFIKATOR - Goran Marković (2013)

*(*)

2-

            Dugo sam odlagao gledanje ovog filma jer, uz sve moje višestruko dokumentovano poštovanje za rane i srednje radove Gorana Markovića, o onome što je radio u poslednjih dvadesetak godina nemam baš jako mišljenje, a trejler, inicijalne kritike i usmeni osvrti kolega nisu mi FALSIFIKATORA učinili naročito poželjnim za hitno gledanje. Jednom kad sam napokon došao i do celog filma, brauzovanje kroz njega samo je potvrdilo moje bojazni i spustilo ga još niže na listi mojih gledalačkih prioriteta. Ipak, ovih dana, u jeku afera falsifikovanih diploma i lažiranih "naučnih" radova među srpskom politikantskom "elitom", naterao sam se da pogledam FALSIFIKATORA i proverim nema li tu, ipak, nešto vredno, proročansko, što ga čini aktuelnim...

            

          Jer, kao što znate, grobar od predsednika nam je pod stare dane na sumnjiv način stekao fakultetsku diplomu i još pride postao "master" iako ni on sam ne zna na kojoj tačno grupi;

...premijer nam je diplomirani SVEEEE – ekspert za sva pitanja, naročito ona NAJGLUPLJA, od naučnih radova do spasavanja dece iz smetova i iz naručja njihovih neodgovornih roditelja;

...a novopečeni ministar policije je, kako izgleda, u sramotno ispraznu gomilu zbrda-zdola napabirčenog teksta koja nema blage veze sa proklamovanom tezom rada niti sa elementarnim osnovama toga kako jedan naučni rad izgleda i šta treba da sadrži, uključio i brojne, nedavno razotkrivene plagijate. A kako i da ne plagira i laže, kad je to, po svemu sudeći, činio i čini i njegov MENTOR, Mića-Megatrend?

          Ne kaže se džabe da riba smrdi od glave – a sa ovakvim glavonjama na najodgovornijim pozicijama, Srbija smrdi do neba! Da ne ulazim sada u "sitne ribe" i rasprostranjenost njihovog smrada, tj. lažiranih, plagiranih, prepisanih, krivotvorenih zvanja i diploma. Da vidimo, bolje, šta nam (univerzalno?) Marković o kaže na tu temu.

            Njegove premise nisu tako loše: u načelu, on namerava da se bavi dezavuisanjem jednog sistema (Titovog) koji je bio zasnovan na lažima i prevarama. Avaj, to danas jeste pomalo kao bičevanje mrtvog konja (TM), ali Marković ima fiks ideju na taj period – a i bezbednije je kritikovati falsifikatore od pre 40-50 godina, nego ove današnje, zar ne? No, čak i ako zanemarimo to sakrivanje iza davnoprošlog perioda, FALSIFIKATOR ima ozbiljne probleme.

            Glavni je taj što ne uspeva da ponovi magiju ranijih, najuspelijih Markovićevih filmova, kao što su VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je ovaj reditelj umeo da eksplicitnu društvenu kritiku plasira na zanimljiv, svež, originalan, efektan način, kroz ubedljive storije i profilisane likove, kroz dramaturški čvrsto zasnovane i ispripovedane storije kakve se vole i pamte čak i nezavisno od satiričke dimenzije (koju možete, ali i ne morate primetiti, jer osim nje imate snažnu DRAMU, TRILER, HOROR, itd. da vam zaokupljaju pažnju).

            Nažalost, FALSIFIKATOR je gotovo u potpunosti lišen bilo čega od pomenutog: naprosto, kritikovati SFRJ u vreme dok je ona još postojala (iako, posle Titove smrti), i kritikovati je danas, kad je odavno pokojna, nije isto (suprajz)! A osim te dimenzije društvene kritike, FALSIFIKATOR nema bogzna šta drugo da ponudi: ni priču, ni likove, ni scene ili barem replike za pamćenje. To je, naprosto, jedan mlak, zaboravljiv film kojem nedostaje jasna dramska struktura, a vala i konzistentna intonacija (upravo ono što je, u ranijim, dobrim Markovićevim filmovima, pružao žanr).

            Bilo bi dobro da se Marković opredelio za jedan dominantan žanr – npr. crna komedija, kao SABIRNI CENTAR – pa da onda oko nje gradi svoju priču. Avaj, ako je to uopšte bila namera, ovaj film je jezivo, dosadno neduhovit, a u par navrata čak i patetičan u jalovim pokušajima da bude smešan (npr. kad Branka Katić padne u nesvest prilikom posete tržišnog inspektora njenoj poplavljenoj radnji). Uzgred, to je samo još jedna protraćena, ničemu neslužeća scena koja je (u kontekstu nedavnih poplava) mogla da bude proročka, ALI NIJE! 

Naravno, ja ne krivim reditelja što nije vidovit, nego što nije duhovit (a znamo da je, u mlađim godinama, to umeo da bude!), a još više zato što mu je dramaturgija u stilu "one damn thing after another", bez jasnog kohezivnog tkiva bilo u vidu zapleta, drame, konflikta ili barem žanra/tona. Ova scena, kao i još neke druge (npr. nepotrebo žestoko umlaćivanje jedne žene od strane muža joj), zapravo čini da FALSIFIKATOR deluje kao jedan od onih jadnih "filmova" nastalih montiranjem materijala iz nečega što je zapravo rađeno kao TV serija: kao tamo, tako i ovde, imate scene i likove koji dolaze niotkuda, ne zna se čemu služe, dođu i odu, eto, tek tako, i tek jednom kad/ako pogledate širu priču, tj. seriju, znaćete ko su uopšte ti ljudi i čemu, dođavola, služe, kakve veze imaju s ovom pričom. Samo što, u slučaju FALSIFIKATORA, bojim se da ne postoji neki opširniji materijal za TV seriju: to nam je što nam je, i hvala Azatotu na tome, jer i ovo je previše.

            Fabula radnje je napadno neubedljiva čak i za nešto ovoliko transparentno angažovano i "alegorično": glavni lik, kojega igra Tika Stanić, naprosto je zamišljen kao toliki idiot i krembil da je nemoguće prihvatiti ga čak i kao karikaturu zaluđenog, zabludelog dobrog građanina u jednom lažnom i lažljivog sistemu. Njegova motivacija za falsifikovanje oko 1.500 diploma (!!!) je usiljena (on bi, kao, samo da pomogne ljudima koji to "zaslužuju"), a njegovo ponašanje u konkretnim situacijama je toliko moronsko da može da izazove samo frustraciju i bes gledaoca. Umesto vajkanja, zamišljenosti i meditacije tipa: "C, c, c... al' smo bili naivni i glupi, baš ko ovaj lik, a evo kako nam to sad Marković genijalno razotkriva i ogoljava!" daleko verovatnija rekacija gledaoca na posmatranje priključenija u koja zapadne Tika jeste nešto kao: "Pa idi, ubij se, bekane, kad si hrkljuš!"

            U VARIOLI je bolest bila sjajna metafora, a bolnica odličan mikrokosmos za analizu bolesnog društva; u VEĆ VIĐENOM je šizofrenija bila sjajna metafora a Jugoslavija početkom 1970-ih odličan ambijent za priču o spirali zla koja se, u odličnom prologu i epilogu, ubedljivo udvaja i reflektuje na sadašnjost. U FALSIFIKATORU je metafora o lažnim diplomama kao temelju jednog društva zasnovanog na laži dobra kao premisa, ali način na koji je to otelotvoreno, opredmećeno, inscenirano, kako je dramaturški rešeno – naprosto je jalov, neupečatljiv, isprazan, usiljen i bez prave poente.

            Deonica koja zauzima oko pola filma, a koja se dešava u zatvoru, naročito je neubedljiva. Možda je ta ćelija trebalo da prikaže Jugoslaviju kao "tamnicu naroda" – jer tu imamo jednog Bosanskog Srbina, Kretena koji je falsifikovao diplome i druge dokumente misleći da radi Pravu Stvar (to je naš glavni junak; uzgred, jedan njegov sin zove se Slobodan Milošević, ali nejasno je da li je to trebalo da bude nekakva pošalica, da nosi neko značenje, ili je tu tek eto tako), jednog Srpskog Psihopatu (psiho-ubica: Dragan Petrović, koji isto to igra u epilogu VEĆ VIĐENOG, kao odrasli Bobika; ovde se kroz njegov lik produžava Markovićeva autošovinististička "poetika"), 

jednog ustašu (doslovno!) koji leži bajbok umesto svog brata, teroriste koji je zapravo bacio bombu, da bi ga zaštitio (prikazan kao simpatičan, nedužni klinac, mladi idealista, nimalo zadojen ideologijom koja mu je baticu bacila na bombaški put; yeah, right!); 

Muslimanskog Fundamentola koji je tu zaglavio zbog nošenja zabranjene čipkaste musli-kapice (igra ga, solidno, Sergej Trifunović, ali ovog puta mu nije dato dovoljno materijala za gradnju memorabilne epizode kakvu je imao u TURNEJI gde je oživeo Srpskog Ratnog Zlikovca po ugledu na Arkana), Komunjaru starog kova koji je, kako izgleda, sa Golog otoka došao mentalno retardiran.  

I njihovu "dramu" imamo da gledamo više od pola filma. Avaj, njihova interakcija je toliko iritirajuće nenadahnuta i neubedljiva (a naročito ponašanje BBBB ustaše, onog koji je Bacio Bombu u Beogradski Bioskop; tačnije, njegovog bratića, ali svejedno, ne bi se ni taj tako bratski družio sa Srbima, nikad, ni u ludilu) da je to da čovek poželi samom sebi da iščupa preostatke kose od muke!    

Valjda Marković nije hteo da se zamera ex-Yu prostoru (a naročito ne Hrvatima; oni su u doba SFRJ bili koproducenti njegovih najboljih filmova, a i ovde su se pojavili s parama) pa je tu ćeliju prikazao kao jednu prilično složnu i mirnu zajednicu, u kojoj najkrupnije varnice dolaze spolja, od strane uvek-na-teror—i-represiju-spremne narodne milicije, a za to vreme u ćeliji, dok se pajkani s pendrecima ne umešaju, vlada idila. 

Istina, pred kraj i taj kotao načas proključa – šta mislite, zahvaljujući kome? Hej, pa gledali ste TURNEJU! Naravno, zahvaljujući poremećenom ubilačkom manijaku, Srbinu. A ko je žrtva? Hej – pa zna se ko je dežurna žrtva! Musliman, ko drugi? Njega Ludi Srbin i Mladi i Besni Ustaša dobro izbubetaju u jednoj sceni, a ovaj se i ne brani, uzda se u Al'laha.

Finalna dosetka i pančlajn – u kojem sam Tito neuverljivo-groteskno gine 1972. da bi ga potom zamenio dvojnik, dakle još jedan lažnjak – ostaje na nivou vica, ali bez pravog odjeka: prikladno mlitavo vezana mašnica na ionako mlitavo postavljen i realizovan film. Njega dodatno potkopava i zaista jezivo loša gluma i još jezivija naracija momka koji igra Tikinog sina. 

To kako taj amater recitatorski beživotno čita napisani tekst koji ima da deklamuje, kako guta slogove, kako skoro tremaroški protrčava kroz te reči bez trunke duše i ubedljivosti, finalni je ekser u kovčegu ovog zaista slabog filma. Da i ne ulazim sad u usiljeno-bezvezno nakalemljenu metaforu cirkusa i hipnotizerstva kojom se ovo sve okončava. Već sam i previše rekao.

Ukratko, umesto da umetnički predvidi, prorokuje, prokaže... pa da ga ovih dana gledamo kao Film Koji Narodu Potkazuje Stvarnost, FALSIFIKATOR je jezivo passe u svakom zamislivom smislu, i tematski, i stilski: tek u kontrastu sa nivoima laži, korupcije i falsifikata u Srbiji DANAS, tek na pozadini ovih najnovijih afera, i njihovih razmera, i implikacija njihovih demagogija i laži i opsena, pokazuje se koliko je ovaj film zapravo bezub i irelevantan, maltene naivan-glup poput svog protagoniste. Ali ne, poput njega, zato što uprkos svemu veruje u DOBROTU, nego, avaj, zato što je suviše kalkulisan, neiskren, lažan. Ovaj film o falsifikatoru i sam je jedna vrsta falsifikata...

TRANSCENDENCE artwork

            Prvi i do danas jedini strip koji sam u životu nacrtao objavljen je 2002. godine, ni manje ni više nego – u Americi. U pitanju je TRANSCENDENCE, po scenariju Edvarda Lija, zasnovanom na priči koju je Li ranije napisao zajedno sa Džonom Pelanom, i objavio je u jednoj od HOT BLOOD antologija. Zaista ingeniozna, jedna od omiljenih mi modernih priča strave. Detaljnije o stripu po njoj, sa unutrašnjim izgledom, tj. gotovim kadrovima, imate OVDE.

            Nedavno sam pronašao svoje polu-zaboravljene skice iz vremena kada sam tek pripremao taj strip, i zaključio da su dovoljno dobre i zanimljive da ih vredi podeliti s čitaocima ovog bloga.

            Na njima ćete videti isprobavanje kreacije glavnih likova (uključujući i demonsku Boginju i njene kenobitske asistente), kao i grube skice za raspored kadrova na tablama.

            Upozorenje: radi se o stripu koji vrlo eksplicitno spaja seks, okultizam i horor, pa stoga donje skice nisu preporučljive za maloletnike i one koji se lako šokiraju porno-hororom!

Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku

            Moj rad pod naslovom "Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku" objavljen je pre četiri godine u jednom od najviše rangiranih književnih akademskih časopisa u Srbiji (KNJIŽEVNA ISTORIJA, br. 142, 2010, str. 559-570). Evo šta kaže njegov Apstrakt.

Rad se bavi problemima izučavanja horor žanra u okvirima srpske književne teorije, koji se sastoje u negativnom i skrajnutom odnosu prema fantastičnoj i žanrovskoj književnosti uopšte, a posebno prema hororu. Kao posledica takvog pristupa, retki pokušaji definisanja ovog žanra u srpskoj teoriji uglavnom pate od netačnih, estetski sumnjivih i književno-istorijski netačnih tvrdnji u kojima se marksistička estetika ili neprikladni moralizatorski nazori projektuju na ovaj žanr, bez svesti o tekovinama inostranih proučavalaca motiva, tematike i poetike horor žanra. U radu se ističu relevantni radovi na srpskom jeziku u kojima se mogu pronaći tragovi ozbiljnog bavljenja hororom i ukazuje se na vredne, ali isto tako i na problematične sudove u njima.

Ključne reči: Horor, žanr, fantastika, teorija, književnost, Srbija, gotski roman, vampir, motiv, film.

Pošto časopis KNJIŽEVNA ISTORIJA celokupnu arhivu svojih brojeva drži dostupnu onlajn, pored ostalog i ovaj moj rad sada možete skinuti u PDF formatu i pročitati ako kliknete ovde: http://knjizevnaistorija.rs/editions/142Ognjanovic.pdf.

Eto, koga zanima da vidi kako dr Ghoul baca svetlo na tematiku tretmana horora u domaćoj teoriji, može da se obavesti, poduči, ali i da se zabavi (o, da!) čitanjem ovog rada.

THE BANSHEE CHAPTER (2013)

**(*)        

3-

            Suprajz! Faund futidž koji nije imbecilan nego, čak, poseduje tragove pametnosti i, verovali ili ne, strave! A čak i nije čist FFF nego nekakav formalno neodbranjiv miš-maš u kojem se, prilično proizvoljno, smenjuju point-of-view shaky-cam kadrovi sa "objektivnim", klasično-filmskim, tj. iz "sveznajuće" perspektive. No, nemojmo biti puristi, naročito kod tog ionako bezveznjačkog podžanra: budimo srećni što je ovaj filmić sasvim pristojan i gledanja vredan.

            Pre svega, premisa je odlična, i zasnovana na stvarnim eksperimentima vrle američke vlade nad sopstvenim građanima u 1960-im i početkom 1970-ih – mučenje bukom i srodnim metodama izluđivanja, indukovanje paranoje, menjanje stanja svesti, ubrizgavanje halucinogena (uključujući one uzete direktno iz mozga leševa) – ukratko, Doktor Benvej i Ej Džej akcije kol'ko ti duša voli. Nešto izokola slično imali smo u takođe solidnom FFF – ENTITY.

            E, ali ovde je ta premisa dovedena u priličnu blizinu Lavkraftove priče "From Beyond" (ali ne i Gordonovog filma; ovo ne zadire tako daleko u fantastiku i fantazmagoriju). Ispada da, kad ti se otvore Vrata Percepcije ka onoj strani, ne samo što počneš da vidiš neka čuda tamo, nego i ta Čuda počnu da vide tebe, a onda si, naravno, najeb'o. To je genijalan koncept, jedna od onih stvari koja, i pored nemalog broja pokušaja, još uvek nije dovoljno eksploatisana u hororu, pa ni ova BENŠI ne izmuze iz toga maksimum strave – ali, hell, it's the millennium, ko još više danas očekuje sega-mega ambiciozna remek-dela, budimo srećni sa solidnim, okej fimčićima! A ovaj je (barem) takav.

            Likovi su iznenađujuće prijemčivi – za razliku od uobičajenih IMBECILA koji se lomataju po napuštenim ludnicama, zatvorima, vojnim kompleksima, šumama, Černobilima i drugim lokacijama iz čiste radoznalosti (aka "čačkanje mečke") ili tako nekih debilnih razloga (kao u nedavnom S_X TAPE veterana Bernarda Rouza, koji se sramotno obrukao i isporučio uvredljivo debilan i beznačajan FFF).

Dakle, momak koji dođe do halucinogena iz državnih eksperimenata i proba ga (žrtvuje se za nauku i bolje sutra, jer istražuje taj vladin prljavi veš), pa onda odlepi i nestane, deluje kao podnošljivi, zabludeli dobrica (ali ne Ćosić!);

njegova drugarica i nesuđena cura koja krene da istražuje nestanak njega i njegovog drugara je em zgodna em pametna (kao na filmu!) i vredna pažnje i saživljavanja (barem na elementarnom nivou; nije to baš neki kompleksan lik, ali glumičin šarm ga prodaje);

a šnjur nosi i šou praktično otima lik kontra-kulturnog pisca koji je upleten u sve ovo – neću reći kako – ali ću reći da su njegova koncepcija i njegove replike (zasnovani donekle na Hanteru Tompsonu, Kenu Kisiju, Timotiju Liriju, uz dozu Bukovskog) nepobitan dokaz da scenarista i reditelj ovoga, Bler Erikson, inače debitant, nije budala. 

A ako vam kažem da njega mega-ubedljivo otelotvorava Ted Levin ("Bufalo Bil" iz SILENCE OF THE LAMBS) onda se možete kladiti u svoje slatko dupe da je –sve ostalo na stranu- već i samo njegova gluma ovde dovoljan razlog da se ova BENŠI s uživanjem pogleda!

Tome dodati i ono što nas najviše zanima - Bler Erikson zna znanje kad treba izazvati stravu, i tu spada nekoliko efektnih ŠOK!-scena (od kojih me je jedan kadar doslovno naježio! šifra: pustinja), ali i originalno jeziva zamisao i niz detalja koji je čine životnom i ubedljivom. Naročito ističem jednostavne ali retko naježujuće zvučne efekte. Potonji se tiču stvarnih (?) kratkotalasnih radio-stanica koje emituju (niko ne zna zašto) beskrajni loop u kojem žene i deca deklamuju brojeve od JEDAN do DESET, praćeno povremenim zvukom muzičke kutije i tako nekim bizarnim distorzijama. Sveta jednostavnost, ali CREEPY SHIT, verujte mi na reč!

Ovo sve ne znači da film ne pati od nekih boljki FFF-a. Na primer, horor scene se okončavaju naglim BUU!!! a posle toga junakinji uopšte na pada na pamet da premota jebeni snimak jebene kamere i jebeno pogleda kakvo je to jebeno sranje iskočilo iz jebenog mraka da je jebeno preplaši! Ne, BUU!!! je prošao, slegnemo ramenima i idemo dalje, a to što nešto demonsko imamo zabeleženo na kameri, nema veze.

Kao i u 99,76% svih modernih horora, i u ovome je završnica najtanji, najbezvezniji deo: istina, desi se koješta zabavno i jezivo jednom kada na kraju naša curica dođe u taj napušteni istraživački centar (koji je, o how convenient, otvoren, dostupan za upad, bez čuvara, bez katanca, unutra je sve kao pre 40 godina, sve stoji na izvolte: dokumenti, instrumenti, struja i dalje radi, aparati funkcionišu...) ali se to ipak svodi na tek solidno realizovano ABRE-UBRE uz hodnik i niz hodnik bez neke jače poente.

Takođe, kao i 98,44% svih FFF-a i ovaj ostavlja izluđujuće nedorečenim previše krucijalnih stvari. Ne, neću da mi se sve crta, neću da mi se SVE objasni, ali fuck – ovde ništa nije čak ni skicirano a kamoli nacrtano! Mislim, da se ne lažemo, FFF je kao rupa u biskvitu gde vi treba sami da umesite biskvit OKO jebene rupe, a tvorci se retko potrude barem da vam daju i najelementarniji materijal (jaja, šećer, brašno, maslac...) a o receptu možete samo sanjate (koliko jaja? koji maslac? ide li mleko, i koje? na kojoj temperaturi peći?). Lepo je to, kao – umetnost, fill in the blanks, ali kad se zaplet sastoji iz sve samih BLANKS onda... šta je, tačno, priča?

Možda sam malkice prestrog prema BENŠI u ovom pogledu (uzgred, naslov je sasvim proizvoljan, nema ovde nikakve benši!), jer postoji nešto razvijenija senka zapleta u odnosu na uobičajeni FFF, ali je ipak ovde preeeeviše krupnih pitanja oko motivacije, i vladinih agenata, i pojedinaca, i principa delovanja, i krajnje poente koja se namernim prizivanjem ovih čuda htela i još uvek se hoće... 

Ali to će smetati samo onima koji previše razmišljaju; ako je sve što želite da se malo opustite, zategnete i poskočite uz jedan natprosečno jeziv i zastrašujuć hororčić, sa THE BANSHEE CHAPTER nećete pogrešiti!