BELLE ÉPOQUE (aka Poslednji valcer u Sarajevu, 1992-2007)

(*)

1-

pogledah pre nekoliko godina na niškim 'filmskim susretima' BEL EPOK. sort of. auh! pa ono je NESNOSNO arhaična i negledljiva tvorevina! a šta si pa očekivo, upitaće neko s pravom. pa, očekivo sam jedva-podnošljiv arhaičan i uninvolving kvazi-film. mislio sam da će nešto što ima muda da se nazove BEL EPOK da barem pruži neku raskoš, eye candy, production values koji su nam danas, kao, nedostižni. patka!

taj 'kabare' izgleda kao neka jadna školska predstava, i isto toliko je 'erotično-lascivan'!   da i ne pominjem UŽASNU 'muziku' arsena dedića koga zbog ovoga treba streljati (nakon što ga čopor divljih svinja brutalno siluje). ljudi su izlazili sa projekcije left & right, i to najčešće tokom tih 'muzičkih tačaka' koje - oh, tako avangardno - služe da dodatno objasne kolorit i značenje i teme i ideje filma!

možda su me ovi južni korejci razmazili, ali meni je SVAKI njihov film - bel epok! njima čak i neke umjetnički sasvim jadne tvorevine, poput recimo GHOST THEATRE, izgledaju FASCINANTNO. naš BEL EPOK izgleda kao malkice raskošniji američki made for TV film iz ranih 70ih. jebote, ova papazjanija je uslikana nekom banalnom, jadnom, nekoloritnom fotografijom koja, da se ublaži još za 2 nijanse, i ispašće jebena SEPIJA!

davor janjić igra glavnog junaka koji je nešto između mrtvog puvala i klinički retardiranog kretena. a on je još kao pionir bosanske kinematografije! sad su mi mnoge stvari o toj 'kinematografiji' jasnije! mislim, 2,5 sata ove nesuvislosti je zaista previše! počeo sam da se meškoljim na NESNOSNO neudobnim sedištima na niškoj letnjoj pozornici već posle pola sata; oko sat vremena u filmu - kad još uvek nije bilo diferencirano KO je taj gl. junak uopšte (u smislu, what makes him tick) rekoh sebi: I'm outta here; ali iz pukog mazohizma reših da ostanem još pola sata. kad ni posle sat i po 'filma' ovo nije deliverovalo NI NA KOM NIVOU ('ideje' su smešne; vizuelnost je jadna i sirotinjska, sve u srednjim i krupnim planovima; 'bal' izgleda kao neki vatrogasni bal u prćilovačkom domu kulture; erot'ke ni za lek, par jedva otkrivenih sisića u mraku, sa nevidljivim licem vlasnice, na 3 sekunde, i to je sve; i stoga, kad u 90om minutu shvatih da ove idiotarije ima još SAT VREMENA do kraha, ja rekoh: SCREW YOU, GUYS, I'M GOING HOME!

zaboravih da pomenem da je saučesnik na scenariju bio NEBOJŠA PAJKIĆ, poznatiji kao suprug isidore bjelice i nekadašnji 'žanrovac'. eh, ubi sunt etc.?

a da ne ispadne da sam skroz negativan prema filmu koji mi je u nepovrat odneo 90 minuta života ne pruživši mi NIŠTA zauzvrat (hej, najuzbudljiviji deo filma je bio kada je odjednom, niotkuda, iznad naših glava prozviždao mega putnički avion u uber-niskom letu, teško da je bio više od 100-ak metara iznad naših glava! kako su samo ljudi oživeli, kako se začuo žamor… ostatak filma publika je više TRPELA nego što je gledala; potpuno mrtvosana, hladno je primala i pokušaje humora, i erotike, i muzike, i angažmana, i 'poruke'… nisam znao da KRCATA pozornica, bar 4000 duša, može da bude TOLIKO nema, toliko HLADNA… a tko bi im pak zamjerio?) – dakle, da navedem JEDNU polu-pozitivnu stvar vezanu za ovaj film: radmila živković bambić je ODLIČNA kao kurveštija. istina, u njenom slučaju to baš i nije neka glumačka TRANSFORMACIJA… ali svejedno, moram priznati da sam u jednom trenu bio zadivljen njenom SVETSKOM pojavom i harizmom, i pomislio kako bi bilo sjajno videti je, recimo, u nekom bertolučijevom filmu!

           
lažu novine (jer to im je poso): "Uprkos tome što je film snimljen pre sedamnaest godina, publika ga je prihvatila kao da je "od juče", a i sam reditelj Nikola Stojanović rekao je da "niko ne primećuje da je film zastareo"." ja kažem – KOJEŠTA! ovo je zastarelo na svakom pojmljivom nivou, od zamisli do realizacije, relikt nevredan čak ni muzejske prašine… i mog daljeg bavljenja njime.

ZAVODNIK naživo, u Nišu i drugde: gde smo bili, gde idemo?

            Moj novi roman strave imaće, najzad, i promociju u Nišu – i to baš na petak 13-ti! Slučajnost? Ko zna – znaće, ko ne zna – doći će!

Mesto: Narodna biblioteka "Stevan Sremac", Niš.

Vreme: petak 13. jun, 18h

Učestvuju: dr Dejan Milutinović, profesor srpske i svetske književnosti sa Filozofskog fakulteta u Nišu, i autor, dr Dejan Ognjanović.

Biće to prva i najbolja prilika za Nišlije i sve koji se tako osećaju da nabave ovu knjigu po najpovoljnijoj ceni, direktno od autora, s potpisom i uz čašicu razgovora.

Ko želi i može, neka pogleda i moje gostovanje na Niškoj Televiziji u petak u 16.30h.

A evo i kratkog, slikovitog osvrta na prethodne promocije ZAVODNIKA, održane sredinom maja.

Nažalost, desile su se u senci katastrofalnih poplava koje su pogodile zapadnu i centralnu Srbiju i donele jednu sasvim prizemnu, mutnu i muljevitu, bedastu i blatnu vrstu horora...

Dok sam putovao u Kragujevac, 14. maja, prošao sam kroz neka od mesta koja će se samo par dana kasnije naći u vestima, po zlu, kao što su Paraćin i Ćuprija. U to vreme nebo je bilo tmurno ali kiša još nije bila počela. Paradoksalno, i narodnoj "mudrosti" nasuprot, kiša je krenula tek na 15-ak minuta pre ulaska u Kragujevac! I to ozbiljna kišurina, sipeća, bez prestanka – a to je potrajalo narednih nekoliko dana.

U Kragujevcu me je prvo dočekao Danko Kamčevski, koji je kasnije i govorio sa mnom na promociji, a posle nje sam sa Dankom, drugom Vojom i još nekom ekipom što starih što novih znanaca zaseo u jednu finu kafanicu... Dakle, druženje je bilo na nivou, kao i sama promocija – iako je, da li zbog pljuska ili zašto, prisutno bilo samo 15-ak posetilaca. Istina, bili su veoma zainteresovani i na razgovor spremni. Znači, nema lutanja: nije tu bilo mase, ali došao je ko je trebalo da dođe.

U Beogradu sam ZAVODNIKA predstavio u okviru Festivala fantastične književnosti "Art-Anima" 16. maja. Bio je to petak veče – ja sam iz kuće mog domaćina izašao još popodne, i mada sam neizbežno bio svestan "potopa" na ulicama velegrada, u to vreme još niko od nas nije ni slutio da je, u to vreme, već krenulo ozbiljno sranje u Obrenovcu i drugde. Zapravo, tek uveče, pred promociju, čule su se neke priče, glasine, ali još se nisu znale prave razmere dešavanja.

Na toj promociji gost-domaćin je bio Marko Šelić – Marčelo, a publika je bila zapanjujuće brojna ako se ima u vidu užasno loše vreme i lokacija koja nije baš u samom centru grada. Bilo je, dakle, sigurno nekih 40-ak ljudi, a razgovor je i ovoga puta bio na nivou, i praćen nekolicinom pitanja iz publike, kao i zainteresovanim kupcima knjige.

After-party se desio u privatnosti jedne kafe-knjižare u centru, a opet dovoljno skrovite, otvorene samo za odabrane. Jedan dragi prijatelj slavio je rođendan + to što je nedavno postao otac, pa je omanja ali vesela družina posedela i nazdravila s njim tu do oko 03h ujutro.

Tek u subotu je postalo jasno kakva katasrofa se dešava oko nas, i zbog nje je i festival prekinut naredne večeri, tako da nisam ni održao najavljeno predavanje o poetici Stivena Kinga. To je ostalo za neku drugu, bolju i prikladniju priliku.

Bilo je izvesne nedoumice da li da uopšte putujem na planiranu i ranije najavljenu promociju u Novi Sad: na kraju su prelomili organizatori, koji rekoše da dođem, pa tako i učinih. U taj grad kao i uvek naročito rado odlazim.

Bila je to, moram reći, najbolja od svih promocija ZAVODNIKA do sada (mada, nijanse su u pitanju, da se neko ne uvredi!). Ambijent kluba "Crna ovca", sa svojim alter-aranžmanom i klijentelom dotakao me je u žicu, a fidbek od odlične, mlade i otvorene, radoznale publike bio je kao nijedan do sada po intenzitetu – hell, postavili su mi skoro deset pitanja za vreme i posle glavnog razgovora sa mojim sagovornikom, Rastkom Perišićem!

Nije mi to bila najbrojnija promocija do sada – došlo je nekih tridesetak omladinaca – ali čini mi se da je bila najfokusiranija, maltene 95-100% njih sa tačnom idejom gde se došlo i zbog čega/koga.

Uostalom, ne verujte mi na reč – pogledajte i sami. Organizatori su snimili celu promociju, ili barem njen najveći deo, i to možete pogledati u ovim zapisima. Video kvalitet nije baš najbajniji, ali zato zvuk služi svrsi i dobro prenosi šta treba.

Razgovor je bio prilično širok, ticao se ne samo ZAVODNIKA nego i NAŽIVOG, i horor filmova, i bloga, i raznih drugih zabavnih stvari, pa zato, eto, ko voli – nek izvoli!

            Inače, i ovog puta je after-party bio sjajan – u jednom finom kafiću do duboko u noć zasedeo sam i lepo se proveo u društvu Milenka Bodirogića ("Orfelin"), Ivice Stevanovića i Vuka Markovića ("Komiko")...

            

Što se tiče promocija u predstojećem periodu, stvari stoje ovako: 23. juna sam u NEGOTINU (Narodna biblioteka) a 25. juna ponovo u BEOGRADU, ali ovog puta u prestonici neće biti u pitanju klasična promocija nego nešto – specijalno. Više detalja o ovim događajima, uskoro.

            U julu mesecu biću na Grosmanu (Slovenija) i, možda, nadam se, u Banjaluci (Republika Srpska), a za septembar postoji šansa za Podgoricu (Crna Gora). Ono što je izvesnije za septembar – ako je išta u Srbiji – to su Vršac i Kruševac, a postoje još neka mesta koja se interesuju – ali, o tom potom.

            Uostalom, od tiraža mi je ostalo manje od 200 primeraka, i pitanje je da li će on potrajati do jeseni...

FALSIFIKATOR - Goran Marković (2013)

*(*)

2-

            Dugo sam odlagao gledanje ovog filma jer, uz sve moje višestruko dokumentovano poštovanje za rane i srednje radove Gorana Markovića, o onome što je radio u poslednjih dvadesetak godina nemam baš jako mišljenje, a trejler, inicijalne kritike i usmeni osvrti kolega nisu mi FALSIFIKATORA učinili naročito poželjnim za hitno gledanje. Jednom kad sam napokon došao i do celog filma, brauzovanje kroz njega samo je potvrdilo moje bojazni i spustilo ga još niže na listi mojih gledalačkih prioriteta. Ipak, ovih dana, u jeku afera falsifikovanih diploma i lažiranih "naučnih" radova među srpskom politikantskom "elitom", naterao sam se da pogledam FALSIFIKATORA i proverim nema li tu, ipak, nešto vredno, proročansko, što ga čini aktuelnim...

            

          Jer, kao što znate, grobar od predsednika nam je pod stare dane na sumnjiv način stekao fakultetsku diplomu i još pride postao "master" iako ni on sam ne zna na kojoj tačno grupi;

...premijer nam je diplomirani SVEEEE – ekspert za sva pitanja, naročito ona NAJGLUPLJA, od naučnih radova do spasavanja dece iz smetova i iz naručja njihovih neodgovornih roditelja;

...a novopečeni ministar policije je, kako izgleda, u sramotno ispraznu gomilu zbrda-zdola napabirčenog teksta koja nema blage veze sa proklamovanom tezom rada niti sa elementarnim osnovama toga kako jedan naučni rad izgleda i šta treba da sadrži, uključio i brojne, nedavno razotkrivene plagijate. A kako i da ne plagira i laže, kad je to, po svemu sudeći, činio i čini i njegov MENTOR, Mića-Megatrend?

          Ne kaže se džabe da riba smrdi od glave – a sa ovakvim glavonjama na najodgovornijim pozicijama, Srbija smrdi do neba! Da ne ulazim sada u "sitne ribe" i rasprostranjenost njihovog smrada, tj. lažiranih, plagiranih, prepisanih, krivotvorenih zvanja i diploma. Da vidimo, bolje, šta nam (univerzalno?) Marković o kaže na tu temu.

            Njegove premise nisu tako loše: u načelu, on namerava da se bavi dezavuisanjem jednog sistema (Titovog) koji je bio zasnovan na lažima i prevarama. Avaj, to danas jeste pomalo kao bičevanje mrtvog konja (TM), ali Marković ima fiks ideju na taj period – a i bezbednije je kritikovati falsifikatore od pre 40-50 godina, nego ove današnje, zar ne? No, čak i ako zanemarimo to sakrivanje iza davnoprošlog perioda, FALSIFIKATOR ima ozbiljne probleme.

            Glavni je taj što ne uspeva da ponovi magiju ranijih, najuspelijih Markovićevih filmova, kao što su VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je ovaj reditelj umeo da eksplicitnu društvenu kritiku plasira na zanimljiv, svež, originalan, efektan način, kroz ubedljive storije i profilisane likove, kroz dramaturški čvrsto zasnovane i ispripovedane storije kakve se vole i pamte čak i nezavisno od satiričke dimenzije (koju možete, ali i ne morate primetiti, jer osim nje imate snažnu DRAMU, TRILER, HOROR, itd. da vam zaokupljaju pažnju).

            Nažalost, FALSIFIKATOR je gotovo u potpunosti lišen bilo čega od pomenutog: naprosto, kritikovati SFRJ u vreme dok je ona još postojala (iako, posle Titove smrti), i kritikovati je danas, kad je odavno pokojna, nije isto (suprajz)! A osim te dimenzije društvene kritike, FALSIFIKATOR nema bogzna šta drugo da ponudi: ni priču, ni likove, ni scene ili barem replike za pamćenje. To je, naprosto, jedan mlak, zaboravljiv film kojem nedostaje jasna dramska struktura, a vala i konzistentna intonacija (upravo ono što je, u ranijim, dobrim Markovićevim filmovima, pružao žanr).

            Bilo bi dobro da se Marković opredelio za jedan dominantan žanr – npr. crna komedija, kao SABIRNI CENTAR – pa da onda oko nje gradi svoju priču. Avaj, ako je to uopšte bila namera, ovaj film je jezivo, dosadno neduhovit, a u par navrata čak i patetičan u jalovim pokušajima da bude smešan (npr. kad Branka Katić padne u nesvest prilikom posete tržišnog inspektora njenoj poplavljenoj radnji). Uzgred, to je samo još jedna protraćena, ničemu neslužeća scena koja je (u kontekstu nedavnih poplava) mogla da bude proročka, ALI NIJE! 

Naravno, ja ne krivim reditelja što nije vidovit, nego što nije duhovit (a znamo da je, u mlađim godinama, to umeo da bude!), a još više zato što mu je dramaturgija u stilu "one damn thing after another", bez jasnog kohezivnog tkiva bilo u vidu zapleta, drame, konflikta ili barem žanra/tona. Ova scena, kao i još neke druge (npr. nepotrebo žestoko umlaćivanje jedne žene od strane muža joj), zapravo čini da FALSIFIKATOR deluje kao jedan od onih jadnih "filmova" nastalih montiranjem materijala iz nečega što je zapravo rađeno kao TV serija: kao tamo, tako i ovde, imate scene i likove koji dolaze niotkuda, ne zna se čemu služe, dođu i odu, eto, tek tako, i tek jednom kad/ako pogledate širu priču, tj. seriju, znaćete ko su uopšte ti ljudi i čemu, dođavola, služe, kakve veze imaju s ovom pričom. Samo što, u slučaju FALSIFIKATORA, bojim se da ne postoji neki opširniji materijal za TV seriju: to nam je što nam je, i hvala Azatotu na tome, jer i ovo je previše.

            Fabula radnje je napadno neubedljiva čak i za nešto ovoliko transparentno angažovano i "alegorično": glavni lik, kojega igra Tika Stanić, naprosto je zamišljen kao toliki idiot i krembil da je nemoguće prihvatiti ga čak i kao karikaturu zaluđenog, zabludelog dobrog građanina u jednom lažnom i lažljivog sistemu. Njegova motivacija za falsifikovanje oko 1.500 diploma (!!!) je usiljena (on bi, kao, samo da pomogne ljudima koji to "zaslužuju"), a njegovo ponašanje u konkretnim situacijama je toliko moronsko da može da izazove samo frustraciju i bes gledaoca. Umesto vajkanja, zamišljenosti i meditacije tipa: "C, c, c... al' smo bili naivni i glupi, baš ko ovaj lik, a evo kako nam to sad Marković genijalno razotkriva i ogoljava!" daleko verovatnija rekacija gledaoca na posmatranje priključenija u koja zapadne Tika jeste nešto kao: "Pa idi, ubij se, bekane, kad si hrkljuš!"

            U VARIOLI je bolest bila sjajna metafora, a bolnica odličan mikrokosmos za analizu bolesnog društva; u VEĆ VIĐENOM je šizofrenija bila sjajna metafora a Jugoslavija početkom 1970-ih odličan ambijent za priču o spirali zla koja se, u odličnom prologu i epilogu, ubedljivo udvaja i reflektuje na sadašnjost. U FALSIFIKATORU je metafora o lažnim diplomama kao temelju jednog društva zasnovanog na laži dobra kao premisa, ali način na koji je to otelotvoreno, opredmećeno, inscenirano, kako je dramaturški rešeno – naprosto je jalov, neupečatljiv, isprazan, usiljen i bez prave poente.

            Deonica koja zauzima oko pola filma, a koja se dešava u zatvoru, naročito je neubedljiva. Možda je ta ćelija trebalo da prikaže Jugoslaviju kao "tamnicu naroda" – jer tu imamo jednog Bosanskog Srbina, Kretena koji je falsifikovao diplome i druge dokumente misleći da radi Pravu Stvar (to je naš glavni junak; uzgred, jedan njegov sin zove se Slobodan Milošević, ali nejasno je da li je to trebalo da bude nekakva pošalica, da nosi neko značenje, ili je tu tek eto tako), jednog Srpskog Psihopatu (psiho-ubica: Dragan Petrović, koji isto to igra u epilogu VEĆ VIĐENOG, kao odrasli Bobika; ovde se kroz njegov lik produžava Markovićeva autošovinististička "poetika"), 

jednog ustašu (doslovno!) koji leži bajbok umesto svog brata, teroriste koji je zapravo bacio bombu, da bi ga zaštitio (prikazan kao simpatičan, nedužni klinac, mladi idealista, nimalo zadojen ideologijom koja mu je baticu bacila na bombaški put; yeah, right!); 

Muslimanskog Fundamentola koji je tu zaglavio zbog nošenja zabranjene čipkaste musli-kapice (igra ga, solidno, Sergej Trifunović, ali ovog puta mu nije dato dovoljno materijala za gradnju memorabilne epizode kakvu je imao u TURNEJI gde je oživeo Srpskog Ratnog Zlikovca po ugledu na Arkana), Komunjaru starog kova koji je, kako izgleda, sa Golog otoka došao mentalno retardiran.  

I njihovu "dramu" imamo da gledamo više od pola filma. Avaj, njihova interakcija je toliko iritirajuće nenadahnuta i neubedljiva (a naročito ponašanje BBBB ustaše, onog koji je Bacio Bombu u Beogradski Bioskop; tačnije, njegovog bratića, ali svejedno, ne bi se ni taj tako bratski družio sa Srbima, nikad, ni u ludilu) da je to da čovek poželi samom sebi da iščupa preostatke kose od muke!    

Valjda Marković nije hteo da se zamera ex-Yu prostoru (a naročito ne Hrvatima; oni su u doba SFRJ bili koproducenti njegovih najboljih filmova, a i ovde su se pojavili s parama) pa je tu ćeliju prikazao kao jednu prilično složnu i mirnu zajednicu, u kojoj najkrupnije varnice dolaze spolja, od strane uvek-na-teror—i-represiju-spremne narodne milicije, a za to vreme u ćeliji, dok se pajkani s pendrecima ne umešaju, vlada idila. 

Istina, pred kraj i taj kotao načas proključa – šta mislite, zahvaljujući kome? Hej, pa gledali ste TURNEJU! Naravno, zahvaljujući poremećenom ubilačkom manijaku, Srbinu. A ko je žrtva? Hej – pa zna se ko je dežurna žrtva! Musliman, ko drugi? Njega Ludi Srbin i Mladi i Besni Ustaša dobro izbubetaju u jednoj sceni, a ovaj se i ne brani, uzda se u Al'laha.

Finalna dosetka i pančlajn – u kojem sam Tito neuverljivo-groteskno gine 1972. da bi ga potom zamenio dvojnik, dakle još jedan lažnjak – ostaje na nivou vica, ali bez pravog odjeka: prikladno mlitavo vezana mašnica na ionako mlitavo postavljen i realizovan film. Njega dodatno potkopava i zaista jezivo loša gluma i još jezivija naracija momka koji igra Tikinog sina. 

To kako taj amater recitatorski beživotno čita napisani tekst koji ima da deklamuje, kako guta slogove, kako skoro tremaroški protrčava kroz te reči bez trunke duše i ubedljivosti, finalni je ekser u kovčegu ovog zaista slabog filma. Da i ne ulazim sad u usiljeno-bezvezno nakalemljenu metaforu cirkusa i hipnotizerstva kojom se ovo sve okončava. Već sam i previše rekao.

Ukratko, umesto da umetnički predvidi, prorokuje, prokaže... pa da ga ovih dana gledamo kao Film Koji Narodu Potkazuje Stvarnost, FALSIFIKATOR je jezivo passe u svakom zamislivom smislu, i tematski, i stilski: tek u kontrastu sa nivoima laži, korupcije i falsifikata u Srbiji DANAS, tek na pozadini ovih najnovijih afera, i njihovih razmera, i implikacija njihovih demagogija i laži i opsena, pokazuje se koliko je ovaj film zapravo bezub i irelevantan, maltene naivan-glup poput svog protagoniste. Ali ne, poput njega, zato što uprkos svemu veruje u DOBROTU, nego, avaj, zato što je suviše kalkulisan, neiskren, lažan. Ovaj film o falsifikatoru i sam je jedna vrsta falsifikata...

TRANSCENDENCE artwork

            Prvi i do danas jedini strip koji sam u životu nacrtao objavljen je 2002. godine, ni manje ni više nego – u Americi. U pitanju je TRANSCENDENCE, po scenariju Edvarda Lija, zasnovanom na priči koju je Li ranije napisao zajedno sa Džonom Pelanom, i objavio je u jednoj od HOT BLOOD antologija. Zaista ingeniozna, jedna od omiljenih mi modernih priča strave. Detaljnije o stripu po njoj, sa unutrašnjim izgledom, tj. gotovim kadrovima, imate OVDE.

            Nedavno sam pronašao svoje polu-zaboravljene skice iz vremena kada sam tek pripremao taj strip, i zaključio da su dovoljno dobre i zanimljive da ih vredi podeliti s čitaocima ovog bloga.

            Na njima ćete videti isprobavanje kreacije glavnih likova (uključujući i demonsku Boginju i njene kenobitske asistente), kao i grube skice za raspored kadrova na tablama.

            Upozorenje: radi se o stripu koji vrlo eksplicitno spaja seks, okultizam i horor, pa stoga donje skice nisu preporučljive za maloletnike i one koji se lako šokiraju porno-hororom!

Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku

            Moj rad pod naslovom "Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku" objavljen je pre četiri godine u jednom od najviše rangiranih književnih akademskih časopisa u Srbiji (KNJIŽEVNA ISTORIJA, br. 142, 2010, str. 559-570). Evo šta kaže njegov Apstrakt.

Rad se bavi problemima izučavanja horor žanra u okvirima srpske književne teorije, koji se sastoje u negativnom i skrajnutom odnosu prema fantastičnoj i žanrovskoj književnosti uopšte, a posebno prema hororu. Kao posledica takvog pristupa, retki pokušaji definisanja ovog žanra u srpskoj teoriji uglavnom pate od netačnih, estetski sumnjivih i književno-istorijski netačnih tvrdnji u kojima se marksistička estetika ili neprikladni moralizatorski nazori projektuju na ovaj žanr, bez svesti o tekovinama inostranih proučavalaca motiva, tematike i poetike horor žanra. U radu se ističu relevantni radovi na srpskom jeziku u kojima se mogu pronaći tragovi ozbiljnog bavljenja hororom i ukazuje se na vredne, ali isto tako i na problematične sudove u njima.

Ključne reči: Horor, žanr, fantastika, teorija, književnost, Srbija, gotski roman, vampir, motiv, film.

Pošto časopis KNJIŽEVNA ISTORIJA celokupnu arhivu svojih brojeva drži dostupnu onlajn, pored ostalog i ovaj moj rad sada možete skinuti u PDF formatu i pročitati ako kliknete ovde: http://knjizevnaistorija.rs/editions/142Ognjanovic.pdf.

Eto, koga zanima da vidi kako dr Ghoul baca svetlo na tematiku tretmana horora u domaćoj teoriji, može da se obavesti, poduči, ali i da se zabavi (o, da!) čitanjem ovog rada.