Ghoulovo lice: TV emisija

            Kao što znate, 23. juna sam promovisao roman ZAVODNIK u Negotinu.

Promocija je odlično prošla, pojavilo se 30-ak zainteresovanih da saslušaju mene i moje domaćine iz Narodne biblioteke i Krajinskog književnog kluba, a došle su i TV ekipe da zabeleže događaj i uzmu izjavu.

Razgovor je bio dinamičan i, rekao bih, zanimljiv, te publici podsticajan, jer javljali su se s komentarima i pitanjima, a i prodato je tuce knjiga posle svega toga što znači da nismo pričali uprazno: one koji knjigu još nisu bili nabavili ubedili smo da se radi o nečemu što se mora imati.

Priča je bila detaljna i kvalitetna, potrajala je barem sat i po. Dakle, bilo je prilično sočno i životno, kako to najviše volim.

U publici su bili i neki stari poštovaoci mog rada; pojedini su doneli i ranije moje knjige na potpis, a pojavio se i pisac Oliver Jovanović iz relativno obližnjeg sela Vražogrnci da sasluša, podrži i preuzme primerak knjige, a vala i da proda par komada svoje Ghoul-approved zbirke GROTLO.

            Za one zainteresovane iz Negotina koji nisu mogli da se pojave te večeri, obaveštenje: kod mog domaćina i zastupnika u Negotinu ostavio sam nekoliko ZAVODNIKA, pa to – uz dogovor sa mnom (na mejl) – možete preuzeti od njega, bez posredovanja pošte.

            A kad smo već u Negotinu i oko njega, upravo je u kiberprostoru osvanuo novi prikaz mog ZAVODNIKA, na sajtu EXXXPERIMENT. Kritika nije X-rated, kao ni sajt, slobodno možete da kliknete OVDE i vidite šta je čovek o knjizi napisao.

            Istog tog dana usnimljena je i emitovana TV emisija "Negotinsko lice". Njen gost: Dejan Ognjanović. Razgovor povodom promocije romana ZAVODNIK u Negotinu bavi se i drugim aspektima horora u književnosti i životu Srbije danas (npr. slučaj mog gubitka posla na Filozofskom fakultetu u Nišu; uticaj horor filmova na nasilje u društvu itsl).

            Kuriozitet je da ova emisija nije snimana u studiju, nego na ulicama grada, u parku, i u dvorištu kuće Stevana Mokranjca (etno ambijent savršen za priču o etno-hororu!), tako da je sve to mnogo živahnije, prirodnije i – da! – sočnije nego u uštogljenim foteljama pod reflektorima nekakvog studija.

            Znači, ako hoćete da pogledate Ghoulovo lice u jednom opuštenijem, malo manje formalnom kontekstu: ne iza katedre, ne iza govornice, ne sa bine i tribine, ne iz studija, iz učionice, iz nekakve sale, nego prirodno, na vazduhu, pod suncem, jedan lagani, peripatetički razgovor (a opet, na ozbiljne teme) – možete to sada da pogledate ovde.

            Emisija traje 45 minuta. Uživajte!

UNDER THE SKIN (2013)

***(*)

3+

            UNDER THE SKIN je prvi zaista dobar horor ove godine – prvi, i jedini za sada, koji je zaslužio svoje mesto u panteonu žanra, odnosno kojega ćemo se sećati i o njemu pričati u godinama koje dolaze, kada nam iz sećanja iščile polovični IN FEARovi i OCULUSi (solidni ali zaboravljivi hororičići iz ove godine).

            UNDER THE SKIN (aka "Naked Scarlett Johansson Movie") preti da bude zasenjen svojim alternativnim naslovom i upotrebnom vrednošću – i da zato smesta raščistimo sa Gugl-idiotima koji su ovde zbog "pas jebe ženu" videa ili "Gola Skarlet Johansen" videa: jeste, Skarlet Johansen se pojavljuje gola u ovom filmu. Evo, Ghoul časti!

Klipove koji sadrže te momente, i ništa drugo iz filma, imate svuda na netu, čak i na Jutjubu, pa ako vam je samo do toga – ne morate da se, zbog tih par trenutaka, smarate ovim nekonvencionalnim, sporim, nerazumljivim artsy filmom od skoro dva sata. On će svojom radikalnom naracijom i estetikom neminovno od sebe otuđiti pohotnike koji su se nameračili na golu exploataciju (i golu Skarlet).

Da, fabula radnje tiče se sexy-ženolike vanzemaljke koja luta zabitima Škotske. Njen kombij sakuplja mužjake voljne da se ugreju u naručju Skarlet O'Kare samo da bi ih onda, kao bogomoljka, sjebala na neki apstraktno-nejasan, ali svakako neprijatan način.

Da – zvuči kao nastavak/rimejk filma SPECIES. Zvuči – ali NIJE! Ni blizu.

SPECIES ima Gigera, i to mnogo. UNDER THE SKIN ima krajnje svedenog, nespektakularno dizajniranog aliena kojega vidimo na 15-ak sekundi sve ukupno.

SPECIES ima golu Natašu Henstridž u obilatim, freeze-frame-friendly dobro osvetljenim dozama. UNDER THE SKIN ima golu Skarlet Johansen – snimanu ili u jakom kontrastu (tako da se vidi samo silueta), ili izdaleka (mogla bi biti dublerka, ili grubo skicirana Teta-Glišićka), ili u nekim senkama i mrakovima koji, naprosto, nisu preterano jerk-friendly – osim za najveće očajnike.

SPECIES ima gomilu nepodnošljivo moronskih "likova" čija bulažnjenja i treš akcija pokopavaju potencijalno zanimljiv film ispod brda nesnosnog palpa. UNDER THE SKIN istina ima morone za likove, uslovno govoreći (uključujući čak i jednog offscreen Albanca!), ali oni ne rade i ne govore mnogo – samo onoliko koliko treba da upadnu u mrežu naše Crne Udovice. Oni ne smaraju, ne opterećuju film.

Ne očekujte ništa konvencionalno u UNDER THE SKIN: njegova naracija može biti izluđujuće eliptična i apstraktna za prosečnog konzumenta žanra. Film se i ne trudi da nacrta ko tu šta otkud kako i zašto, i tek na kraju se poneke tačkice daju povezati, ali mnoge i tada ostaju nepovezane, otvorene, slobodne...

Najlepši momenti filma ujedno su i najapstraktniji: rođenje/nastanak/inkarnacija vanzemaljke? Putem leša (?) nađenog kraj puta? OR SOMETHING? Vi sami popunite praznine!

Zavođenje uspaljenih mužjaka u vanvremenoj "sobi požude" – gde Skarlet hoda po uglačano-ogledalskom podu, za nju čvrstom, a za zemljane mekanom, tako da postepeno tonu, kao u živo blato, odnosno naftu, ili tako neko viskozno crnilo koje ih guta...

Što je najlepše, tokom svega toga na najmanji mogući minimum svedeno je ono što ionako najviše mrzim u žanrovskom filmu – brbljanje, blebetanje i isprazno kenjanje ("Drugovi, ovako ćemo; drugovi, onako ćemo..."). 

Ovo je film koji vam se obraća slikama, ugođajem, atmosferom – i apsolutno genijalnim, smelo-avangardnim muzičkim skorom koji će, javlja mi se, dobiti svog Zlatnog Ghoula (TM) za muziku kad tome vreme dođe, idućeg januara. Uostalom, oslušnite sami – ako ovo nije vaša šolja čaja (i to na repeat!), onda slobodno zaobiđite i film:

            Čemu sve to služi, u čemu je poenta? Šta sve to, dođavola, znaaaaači – pitate se, nakon odgledanog filma? I zašto je baš ovo, a ne OCULUS ili tako nešto, najbolji horor do sada u 2014-oj?

            Ukratko, evo: zato što film na originalan i efektan (sa naglaskom na efektan!) način varira stari žanrovski motiv fatalne žene, s odmakom od klišea i konvencija, čineći ga ponovo svežim. Zato što je manje ponekad zaista više. 

           Zato što mu ne trebaju scene krvi, pa ni seksa, da bi stvorio upečatljiv seksualni horor – odnosno objektivni korelat za otuđenje današnjeg sveta u kome su ljudi jedni drugima stranci, što ih ne sprečava da se jebu, pa čak i "vole", žene i udaju, razmnožavaju – ipak ostajući pritom tuđi jedni drugima...

Što prikazuje promiskuitet iz sveže – tuđinske (alien!) – perspektive: nikad ljudska vrsta nije smešnije, patetičnije, jadnije, nemoćnije izgledala (po pitanju svoje uspaljenosti, sveprožimajuće sexualnosti) nego ovde. Zato što, iz svoje obrnute perspektive, zapravo ne demonizuje ŽENU, kao što to često čine klasični gotik/horor/noar – nego muškarce, prikazane u svojoj svojoj šovinističkoj, žena-u-meso-objektivišućoj ogoljenosti.

Dodir genijalnosti po pitanju kastinga je dvojak. U jednu ruku, genijalnost je u tome što je tuđinka ovde – upravo jedna od idealnih žena današnjice, Skarlet Johansen (koja se premoćno pokazala u svojoj svedenoj, one-note ali KAKAV note performansi). To je, dakle, žena koja će spontano da izazove dahtanje, osvrtanje i zviždukanje te za-šlic-hvatanje svakog mužjaka u okolini.

A onda – touche! – fazon sačinjen u tome da je reditelj upotrebio Skarlet kao mamac da upeca čitav niz neslutećih škotskih mužjaka, uslikanih skrivenom kamerom, kako se tope od predusretljivosti pred Skarlet, ama izgaraju prosto da joj pokažu gde je ta i ta ulica ili izlaz na auto-put, ulaze joj u kombi ne sluteći ništa (odnosno – sluteći potencijalni SEX) – i ta spontanost naturščika iz skrivene kamere draž je koju filmu ne bi mogli da pruže ma koliko dobri glumci (mada, ima ovde u nekim scenama i glumaca, da se razumemo)!

            Film je, u svakom slučaju, dovoljno apstraktan i otvoren da ga slobodno možete tumačiti i drugačije (ali teško – mnogo drugačije!): sve ideje, simboli i poente na stranu, ne može se sporiti da se radi o dubinski uznemirujućem filmu baš zbog toga što zauzima ovu ALIJENIRAJUĆU (get it?!) perspektivu, zato što kao malo koji horor gotovo sasvim odbacuje antropocentrizam, kao i ljudske vrednosti i melodramu koja ih obično prati.

Nema ovde mnogo ni vrištanja ni koprcanja ni šikljanja krvi ni spektakla bilo koje uobičajene vrste: umesto toga, film je klinički leden, kao i Skarletina sjajno upotrebljena faca, ali je, baš zato, i njegova strava od trajnije, dublje sorte – ništa džamp škerovići, ništa otrcano "jezivo" gudanje u violine kad se sprema "saspens", ništa "halo, ima li koga ovde", ništa "pet drugara u kombiju u mračnoj šumi...", ništa "ajmo sad malo specijalni efekti".

Samo strava – uznemirujuća, prodorna, iracionalna, baš zato što ne možete da je sasvim racionalizujete, objasnite, svedete na uobičajene motive ("She wants to breed!")... Malo je horora u vasceloj istoriji žanra uspelo da postigne ugođaj čistog košmara. U okvirima narativnog filma u tom smislu ističu se HALLOWEEN i THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE. 

U malo manje narativnom, a više eksperimentalnom filmu, pomenuo bih ERASERHEAD, BEGOTTEN... a sada, evo i UNDER THE SKIN. Film koji vas navodi da se upitate – da li je ovaj čovek (reditelj) uopšte normalan? I da li je ovo uopšte napravio – čovek?!

E, kad se to upitate, onda znate da u rukama imate pravu stvar. Ako umete da je cenite, je li. A ako ne, rekoh već, na Jutjubu imate one "Naked Scarlet Johansson" klipove, pa izvol'te, hvala i doviđenja!

            PS: Ovaj rivju sadrži SPOJLER da je Skarlet vanzemaljka. Ko to nije video u drugim prikazima na netu, kome to nije jasno od prvih minuta filma, od postera koji prikazuje Skarletino lice stopljeno sa zvezdanim nebom... ko je tek na kraju doživeo WOW! U JEBOTE! otkrovenje kad je video šta joj je ispod kože – zalutao je na ovaj blog.

            PPS: Zašto ocena nije viša? Zato što je radikalnost ovog pristupa dvosekli mač: što je ugođaj možda i previše alijenirajući za nepodeljeno ČISTA PETICA VANVREMENI KLASIK REMEK DELO iskustvo; što film nije baš toliko kompleksna estetska tvorevina kao, npr. ERASERHEAD; 

što su mu konotacije ipak relativno svedene, tj. ne toliko bogate i složene kao u filmovima koji od mene imaju četvorke i petice i što, naprosto, uprkos golišavoj Skarlet, nije baš toliko hipnotički rewatchable kao remek-dela prvog i drugog reda... Ali svakako zaslužuje višestruko gledanje (ja ga pogledao već dvaput) tako da... Tri plus mu je sasvim dovoljno.

ZAVODNIK intervju za "Narodne novine"

            U petak 13. juna u Nišu je održana promocija mog romana ZAVODNIK. Prethodno je, u popodnevnim časovima, najavljena gostovanjem na Niškoj Televiziji, gde mi je društvo pravila Snežana Radović iz niške Narodne Biblioteke.

            Potom smo se otisnuli put te iste biblioteke (od koje sam, uzgred, dobio poklon-knjigu kao najaktivniji član daleke 1992. godine!) a usput nam se pridružio dr Dejan Milutinović, profesor sa Filozofskog fakulteta i gost-domaćin te promocije.

            Promociji je prisustvovalo tridesetak posetilaca, što je za niške prilike više nego dobra cifra, ne samo u svetlu najsvežije činjenice – da na promociju jednog časopisa, na tom istom mestu, samo dan ranije, nije došao NIKO! – nego i inače.

            Razgovor je bio dinamičan, stručan i zabavan, publika je bila zainteresovana i smela u postavljanju pitanja, ostvaren je solidan fidbek, i prodato je tuce knjiga, što je, takođe, za niške prilike, odličan uspeh.

            Fotografije kojima je ilustrovan ovaj prilog načinila je Snežana Radović, kojoj i ovom prilikom zahvaljujem, a opširniju galeriju slika sa ove promocije možete videti na Pikasa Veb stranici, OVDE.

Evo izveštaja sa promocije (kako je bilo, ko je šta rekao: hajlajti!) za niški Super Radio, pod naslovom "Knjiga horora koju ne možete kupiti u knjižarama". Klikni OVDE.

            

Ovom prilikom dao sam i intervju Aleksandri Gojković, novinarki niških Narodnih novina zaduženoj za kulturu, koji je objavljen u subotu 28. juna. Ovde ga sada prenosim u celosti.

Na promociji se čula ocena da tvoj roman pripada „novom realizmu“, i da ima neke veze sa Glišićem, sa čime se ti apsolutno nisi složio... Kako ti određuješ ovu knjigu stilski i poetički? Na koga se naslanjaš?

            - Zavodnik se oslanja, pre svega, na tradiciju priča o duhovima, kako domaćih tako i inostranih, a naročito na možda i najbolju od svih: mislim na novelu "Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa. Glišićeva poetika je prevaziđena i jednoznačna (kritika seljačkog sujeverja iz pozicije prosvetiteljstva): s njim nemam nikakve veze osim što obrađujem folklorna verovanja, ali na sasvim drugačiji način. Bliža mi je višesmislena obrada Glišića kod Đorđa Kadijevića, u Leptirici. Moj Zavodnik je roman strave, ali pisan je tako da može da zainteresuje i one koji tom žanru nisu skloni, jer se bavi vrstom iskustva i osećanja koje svi mi imamo vezano za seosku sredinu kojom smo okruženi i iz koje potičemo.

Radnja se zbiva u istočnoj Srbiji, u selu kraj Crvene Reke. Zašto su kulise baš te?

            - Ambijent planinskog sela Špaj, iz koga je poreklom moja majka, bio je glavna inspiracija: on je u mojoj svesti bio uobličen kao poprište mnogo pre nego što sam uopšte imao likove i zaplet. Naprosto sam znao da je taj ambijent napuštenog, poluzaboravljenog sela u kojem odumiru poslednji starci – idealan za jedan roman strave. Iz tog sela, inače, nosim divne uspomene, i radnja koju sam u njega smestio je plod moje mašte (ali je i nadgradnja pomenute Džejmsove novele).

U knjizi su prepoznatljivi neki tvoji biografski detalji, glavni lik je anglista po struci, asistent na fakultetu... To poigravanje postojalo je i u romanu „Naživo“... Koliko ti je zaista blisko razmišljanje junaka?

            - Zapravo, ovaj lik mi je manje sličan od onog u Naživo, ali tema je zahtevala da on ima veću distancu prema njemu nego što je moja. Ima i drugih razlika, ali i sličnosti. Volim da se poigravam sopstvenom biografijom i iskustvom, ali na pomalo mazohistički način: naime, dok domaći žanrovski pisci najčešće grade protagoniste prema idealnoj viziji sebe, moji (anti)junaci su prilično problematični, nesavršeni, ekscentrični...

Na margini romana su i razmišljanja o školstvu, o društveno-političkoj situaciji, čime ova knjiga postaje bliska i onima koji nisu ljubitelji horora...

- Oduvek sam smatrao da žanr ne mora i ne sme da implicira eskapizam; naprotiv, može da posluži kao efikasno oruđe za bavljenje stvarnošću, ali na pomeren, indirektan način. Prezirem angažovanu književnost, ali eskapizam prezirem još više. Trudio sam se da ovaj roman bude prepoznatljiv svakome ko živi u Srbiji danas, da bude ne samo smešten nego i ukorenjen u ovaj ambijent, u neveselu i hororičnu stvarnost u kojoj sada životarimo. On je višesmislen: ako vas plaše bauci i vampiri, ima toga ovde; ali ako pažljivije čitate, videćete da je prava strava u njemu, nažalost, mnogo realnija i bliskija.

Koji je recept za veliki broj prenumeranata kad pisac objavi knjigu kao samizdat?

            - Jedini recept je minuli rad. Ovo je moja sedma knjiga: sa prethodnih šest sam stekao dovoljan broj čitalaca koji znaju šta od mene mogu da očekuju. Takođe, moj blog, The Cult of Ghoul, postoji već pet i po godina, i jedan je od najčitanijih među onima koji prate žanrovsku književnost, film i strip. Zahvaljujući tome, prvi tiraž od 500 primeraka biće uskoro rasprodat i već razmišljam o drugom izdanju.

* * *

SRPSKA KRV NA FILMU

         Jedna češka televizija je ovog proleća snimila dokumentarac o novim srpskim subverzivnim i brutalnim filmovima, sa naglaskom na PORNO BANDI, SRPSKOM FILMU i KLIPU. Došli su u Beograd i razgovarali sa Mladenom Đorđevićem (rediteljem BANDE), Aleksandrom Radivojevićem (scenaristom SRPSKOG) i Srdanom Golubovićem (producentom KLIPA).

           Osim kratkih uvodnih napomena na češkom (koje su takođe prilično jasne i razumljive) ostatak filma, tj. preko 95%, je ili na srpskom ili na engleskom, tako da ga bez problema možete pogledati. Traje samo 30-ak minuta, a vredi pažnje.

            

          Film sada možete pogledati ovde:

Na vrhovima Tupižnice

Kao što znate, u ponedeljak 23. juna moj ZAVODNIK je imao promociju u Negotinu - i to vrlo uspešnu, ali neću sada o tome. Ovu priliku sam, kao i sve ranije u tom kraju, iskoristio da se bolje upoznam sa lepotama i hororičnim potencijalima ruralnog gotika Istočne Srbije. I ovog puta mi je domaćin bio dragi prijatelj Siniša. Obišli smo razne zabavne lokacije u bližoj i daljoj okolini Negotina, a za početak - evo slikovitog izveštaja o penjanju na vrh planine Tupižnica (visok 1160 m, inače nedaleko od Knjaževca).

Prvi korak - u selu Bučje je trebalo prekontrolisati da li je spreman materijal za hranu koja će nas čekati da se okrepimo po povratku:

- pasulj je tu negde, a tu su i slanina i suva rebra!

- biće i hleba!

- ali i igara (u starom seoskom domu kulture)

- dakle, krenuli smo u velikoj grupi, unutar koje je bila mini-grupa: Siniša, Ivana (koja je uslikala većinu ovih slika) i ja:

- usput smo naišli na Gljive sa Jugota:

- razno neko alien rastinje:

- ali i mnogo mirisnog planinskog cveća, koje na razređenom, čistom vazduhu, još bolje miriše:

- o prirodnim lepotama neću - bar ne ovom prilikom - pesme da pojem, bolje gledajte slike:

- naišao sam čak i na ruševine nekog starog gotskog zamka:

- na vrhu je već valjalo na sebe staviti nešto sa rukavima: vreme nas je savršeno poslužilo celog dana, nije bilo ni žege ni kiše, ali tamo gore ipak sveži vetrić pirka...

- evo i cele negotinske ekipe na okupu, na samom vrhu:

- a po povratku sa napornog uspona i još napornijeg spuštanja - dočekao nas je izvanredan pasulj sa slaninom (da, tražio sam repete, iako su činije bile izdašne!), a sve to je bilo praćeno i prigodnim kulturno-umetničkim programom u izvedbi lokalnih entuzijasta kojima su se pridružili i oni planinari koji su u sebi imali još snage za cupkanje u kolu.

Sve u svemu, beše to prelepo proveden dan - ali i sasvim skroman uvod za istinski gotske momente koji su usledili već idućeg dana!

--- nastaviće se.