Radivojević, Velisavljević, Kolarić govore o romanu ZAVODNIK

U Domu Omladine, u sredu 25. juna 2014. u 19h u Tribinskoj Sali održano je do sada najzanimljivije i najneobičnije dešavanje vezano za mog ZAVODNIKA.

Umesto razgovora sa autorom, tj. sa mnom, tete a tete, kao u dva prethodna navrata (jednom je slovo držao i mene propitivao Marko Pišev, jednom Marčelo), ovog puta je forma "promocije" bila drugačija.

Tačnije rečeno, bila je to tribina posvećena ZAVODNIKU, a o mom romanu se govorilo na produbljen, analitički, stručan način, i to iz tri različita ugla – uključujući, mestimično, i četvrti, tj. moj (mada sam se ja najmanje mešao u priču).

U razgovoru su učestvovali Vladimir Kolarić, pisac i filmski teoretičar (inicijator ove tribine i njen moderator, ujedno i prvi ozbiljan kritičar koji se osvrnuo na moj roman – podsećam, OVDE), Ivan Velisavljević, književni i filmski kritičar i Aleksandar Radivojević, scenarista.

Prethodna promocija ZAVODNIKA u Beogradu (16. maja) bila je praćena nezapamćenom poplavom. Ovoj, 25. juna, prethodila je oluja retko viđene besnoće: nebo crno-žuto, kao govna da će da padaju; tajfunski vetar na sve strane; krupna kiša prošarana gradom; i sve tako, bjesovi luduju od nešto pre 18h pa do oko 18.30, kad se to smirilo i pretvorilo u sitno rominjanje na manje od pola sata pred najavljeni početak tribine.

Rezultat toga je da je ovom nadasve zanimljivom razgovoru telesno prisustvovalo tek dvadesetak posetilaca: na početku (u 19.15) ih je bilo jedva tuce, a onda su, postepeno, pristizali najodvažniji, pošto su se uverili da je oluja prošla i da se neće vraćati.

Šteta, kažem, jer je razgovor bio itekako bogat, raznovrstan i prosvetljujuć, ne samo po pitanju tumačenja ZAVODNIKA, nego su – neminovno!- potegnute i neke druge važne teme od opšteg značaja, uključujući smisao života, egzistenciju posle smrti i krajnje ishodište univerzuma. Najbolje pripremljen, sa iscrpnim beleškama i spremnim odlomcima iz romana radi ilustracije, bio je Ivan, koji je govorio najviše, najsadržajnije i najraznovrsnije, i – po meni – najbliže suštini; uostalom, on je pomno čitao ne samo Henrija Džejmsa nego i moj esej o Džejmsovim mistifikacijama; Kolarić je imao najradikalnije teze, o vezi mog romana sa srednjovekovnom književnošću (što čitaoce njegovog osvrta na ZAVODNIKA neće iznenaditi) ali ih, nažalost, nije dovoljno iscrpno i ubedljivo obrazložio (stekao sam utisak da ih čuva za neki naučni rad); dok je Aca uglavnom varirao jednu (naravno, pesmističko-nihilističku) tezu o tome da je u gradu život nemoguć, da smo došli u ćorsokak i da je možda selo validna alternativa...

Ali, da ne prepričavam ja to previše: koga zanima, sada može da skine i posluša audio snimak celog tog razgovora u trajanju od puna dva sata (!) – zvuči strašno, ali verujte, kad su tu ljudi koji IMAJU šta da kažu, kao što je to bio slučaj ove večeri, onda je razumljivo što je razgovor bio dinamičan, zanimljiv i zabavan, tako da ta dva sata prosto - prolete. A opet, ZAVODNIK je tek zagreban...

Sve fotke kojima ilustrujem ovaj post načinio je Ivan Tomić Toma (aka Horla), kome izražavam zahvalnost, a što se tiče wav fajla veličine 40 MB, njega možete skinuti i odslušati ako kliknete OVDE. Uživajte.

PS: Suprotno najavi, ipak ovom prilikom nije bilo onoliko spojlera koliko sam očekivao, pa tako, uz mali oprez, ovo mogu komotno da slušaju i oni koji još nisu pročitali ZAVODNIKA (mada mi nije jasno šta čekaju? možda ovaj snimak? e pa, evo im ga!).

PPS: Inače, izdavaču je preostalo još oko 160 primeraka knjige (od 500); roman će uskoro biti predstavljen u Sloveniji, na Grossmannu, 15-19. jula, a ubrzo zatim i u Banjaluci, 23. jula. Za septembar su planirane još neke promocije u Srbiji – možda jedna čak i u Podgorici, ali ovi Crnogorci su toliko kilavi kad treba nešto da se organizuje da zaista ne znam da li će se i to desiti: u svakom slučaju, očekujem da će ceo tiraž ZAVODNIKA biti rasprodat najkasnije tokom Sajma knjiga (u oktobru) ako ne i pre njega, pa zato – ne čekajte previše. Ne verujem da ću smesta raditi novi tiraž... ZAVODNIKA će biti dok ga ima, a posle - ko zna?

Za narudžbine i dalje možete da mi pišete na dogstar666 at yahoo dot com. Cena je 610 din sa uračunatim ptt-om.

BALADA O SVIREPOM (1971)

***(*)

3+

            Pre nekih osam godina otkrio sam ovaj film i – oduševio se. Zajedno sa Kadijevićevim PRAZNIKOM, ovo je direktni krivac za moje naprasno (pod stare dane!) interesovanje za skrajnute bisere domaćeg filma, što je rezultovalo knjigom na tu temu – NOVI KADROVI (Clio, 2008) – koju smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Za nju sam angažovao Miloša Cvetkovića da piše o BALADI... i on je isporučio sasvim solidan tekst.

            Ako vam je promakla ta knjiga, ili još gore – taj film, evo moje inicijalne reakcije koja vam može poslužiti kao vodič i preporuka.

Pogledah pre par dana film koji mi je povratio veru, ako ne u budućnost, a ono bar u prošlost srpskog filma. Radi se o naslovu BALADA O SVIREPOM... (1971) na koji mi je pažnju skrenuo Vanja Čanković. Jest da nisam neki naročit znalac srpskog filma, ali mislio sam da barem teoretski imam neku predstavu o tome šta tu vredi gledati a šta ne. Ovaj naslov mi je došao niotkuda: nikad čuo, a sve i da jesam, sam pogled na ime režisera bio bi dovoljan da me odvrati.

Elem, film je režirao Radivoje 'Lola' Đukić. Da, ONAJ. POZORIŠTE U KUĆI, itd. Bejah skeptičan, ali pošto je Vanja insistirao, rekoh da mu pružim šansu. WOW, ovo je stvarno vredelo para koje dadosmo derikoži koji ga je jedini tada imao na lageru! SRPSKO, A… DOBRO! Naravno, u međuvremenu je TV rip ovoga dostupan svuda na netu, ali u vreme o kojem govorim (negde oko 2006) nije ga bilo nigde, morao se kupiti.

Radi se o filmu osvete, urađenom izvanredno dobro, rekao bih čak – svetski! Pravi pravcat žanrovski film, sasvim po strani od ideologija i stilova i pristupa koji su u to vreme dominirali našim filmom! Scenario je toliko dobar da nisam mogao da verujem šta slušam: srpski film sa nadahnutim, pametnim, čak quotabilnim replikama!

Gluma je perfektna: Ljuba Tadić kao Vuk Samotnjak usred snegom zavejane planinčine (u Crnoj Gori, ali svi glumci i autorska ekipa su iz Srbije) ima savršeno odmereni spoj rezigniranosti, tiho-tinjajućeg besa i prekog zlopogleda onda kad ga isprovociraju. On je tipični lik iz ovog pod-žanra: čovek koji se odrekao nasilja, ali koga sticaj okolnosti PRIMORA da za njim posegne ne bi li odbranio neku svetinju…

I ostatak glumišta je vrlo dobar, a posebno Rade Marković kao specijalista za uloge ljigavaca i crva (vidi VARIOLU VERU, itd.). Jagoda Kaloper je takođe pristojna, i slobodno ogoljava skoro sve svoje čari, uključujući i gusto busenje ispod mišica (ah, te '70-te!)…

Scenografija je ingeniozna: Ljubina tvrđava u planini je remek delo domaće scenografije, nisam mogao očima da verujem da je neko tako nešto dobro a) zamislio i b) napravio i c) učinio ubedljivim, živim.

Lokacije su lik za sebe: ovo je ZAISTA snimano u planinčinama usred zime, nema laži ni prevare: to brojne scene čini tim fascinantnijim i logistički nepojmljivim čak i sa današnjom tehnikom i tehnologijom. Priroda je prelepa ali i zlokobno surova: ovo nije neko brdašce odmah izvan grada nego planinčugetine i klisurine usred ciče zime: božanstveno!

Muzika Zorana Hristića oscilira između vanredno dobre (na momente čak podseća na Goldsmithov skor iz OMENA po svojoj upotrebi horova) i iritirajuće (korišćenje nekakvog cijukanja i cviljenja koje se graniči sa komičnim).

Likovi i njihove interakcije su zaista vrh vrhova, situacije su napete i nepredvidive, po prvi put posle duuuugo vremena nađoh se kako gledajući tamo neki SRPSKI film zapravo simpatišem junaka, navijam i brinem za njega, radujem se i tugujem s njim… Ne pamtim kada sam to zadnji put osetio gledajući nešto domaće…

Scena flešbeka u kojoj Ljuba zatekne svoju ženu sa ljubavnikom, i posebno njegova reakcija na to toliko je genijalna da neću da je spojlujem, ko zna, možda još neko uđe u trag ovom masterpisu, ali reći ću ovo: video sam milion tih generičkih scena sa prevarenim muževima – nijedan još nije bio OVOLIKI FRAJER u svojoj reakciji na kurvu. A malo bi ko i mogao da u tome bude ubedljiv kao jedan i jedini LJUBA.

Takođe, njegova osveta na kraju, kad nasilje kulminira, izvedena je na sasvim netipičan, iznenađujuće surov način – možda malo prebrzo za moj ukus, ali svakako je memorabilno i unikatno, ne samo u srpskim okvirima no i šire. Naročito ako se ima na umu da je ovo nastalo PRE STRAW DOGS!

Ukratko, ovo je jedan od vrlo uskog kruga srpskih filmova koje bih rado titlovao na engleski i s ponosom prikazivao nekome sa strane.

THE TREATMENT (De Behandeling, 2014)

**

2-

            Pajkan istražuje slučaj porodice kojoj je provalnik upao u stan i držao ih zatočene nekoliko dana, iživljavajući se nad njima, što uključuje i silovanje njihovog deteta. Zvuči vam kao zabava? Samo izvolite! Evo nama novog hita Euro-krimića po besceler romanu kakvi se štancuju u poslednje vreme, svaki gadniji od prethodnog, u svakome ubica "maštovitiji" i odvratniji po svojim metodama. THE TREATMENT u sebi oličava skoro sve ono što mrzim u velikom delu današnjih horora i trilera. U pitanju je besmisleno, besciljno valjanje u najodvratnijem blatištu ljudske gadosti, poniranje u najcrnje ponore (ne)ljudskosti i morbidarije – ALI, bez ikakve poente, ideje, smisla izvan gole "zabave". E, pa – serem vam se na takvu zabavu!

            Svemu je kriv Tomas Haris sa svojim krimi-sado romanima, a onda i mega-hit SILENCE OF THE LAMBS: THE MOVIE; stvar su dokusurili Finčer i Endrju Kevin Voker sa SEDAM – et voila: dobili smo čitav podžanr nekrofilno-patološko-ogavnih policijskih procedurala na granici horora, u rasponu od "realističnih" do barokno stilizovanih (a la CELL), a sa "zabavnim" nusproizvodom u vidu serije CSI (sa svim njenim račvanjima i rukavcima: Leševi Njujorka, Mrcine Majamija, Crvljivosti El-Eja, Tragovi Sperme Čikaga itsl.), gde se u slobodno vreme možete razonoditi prateći autopsije žrtava najogavnijih zločina i gurati svoje noseve u trulež, crve, raskidano meso, odsečene delove tela i njuškati po krvi, znoju, spermi, mokraći i izmetu nedužnih žrtava i najvećih bolesnika koje su scenaristi ove vrste "zabave" sposobni da zamisle (a tržište zahteva "originalnost" – svaki novi modus operandi mora da bude još sadističkiji, još patološkiji, još vizuelno zadahnutiji od prethodnog nekro-aranžmana telesa i delova telesa).

            Da ne budem pogrešno shvaćen – i LAMBS i SEVEN su remek-dela (CELL bih pre nazvao "guilty pleasure-om"); ono što mi je ogavno jesu njihovi epigoni, koji su od njih preslikali samo ono površno (slikovito-unikatno-originalne ubice i gnjecanje po tragovima njihovog nečoveštva) ali niti su njihovi ponavljači pojmili, niti umeli da prenesu ono ispod toga. Nije isključeno da ćete u opisima ovog TREATMENTA naići na poređenja sa LAMBS i SEVEN; možda će vas trejler i poster navesti na pomisao da se radi o zanimljivoj Euro-varijaciji na te teme sa nešto neholivudskog edgy šmeka. I da – bićete u pravu samo utoliko što ovaj film poseduje natprosečnu dozu tehničke kompetencije, naročito na planu fotografije i scenografije + ima pristojan budžet, tako da sve to IZGLEDA respektabilno, kao bioskopski film a ne neka direct-to-dvd jevtinoća.

            Ali, džaba svi dijamanti i zlato što sja. Ako samo malo zagrebete ispod toga videćete jedan po svemu generički triler čija je jedina distinkcija – spremnost da u nekrofilnoj morbidnosti ide dalje od većine filmova koji mi padaju na um. Nema ovde ozbiljne priče ni poente, ali zato imamo privilegiju da se opustimo uz najodvratnijeg ubicu, sa najodvratnijim načinima zločina koji se uopšte mogu pojmiti. Pošto se radi o lošem filmu, nema se tu šta spojlovati, ali ipak – evo, slede SPOJLERI.

U čemu je "kvaka" ovde? Koju nam vrstu zabave nudi ovaj TRETMAN? Evo koju. Bolesni zlikovac u ovom filmu je impotentan, i mrzi žene: ubeđen je da mu one nekako kradu esenciju, i zato koristi svoju mokraću kao nekakvu zaštitu. On upada u tuđe kuće, vezuje roditelje, zapišava im teren (doslovno!), a kao da to nije dovoljno, uz to je i pedofil. E, sad, pošto je impotentan, i ne može da jebe decu, on očeve tih porodica stavlja pred svršen čin: ili ćeš ti da pojebeš svog sinčića, ili ću ja da ti ga zakoljem tu pred tobom, pa ti vidi šta ti se više sviđa. Nevoljni otac to učini da bi spasao život detetu, a ovaj ga još fotografiše tokom toga, kako bi imao sredstvo za ucenu kako ovaj ne bi posle priznao ŠTA se tu tačno desilo, tj. KO je jebo klinca...

            Površnom čitaocu ovo će možda gledano iz aviona zvučati kao nadahnuto SRPSKIM FILMOM – ali dok smo tamo imali odvratnost čina oca koji (ne znajući to) siluje svog sina iskupljenu simbolikom toga i kontekstom šire priče u okviru koje se to javlja, u ovom MALTRETMANU nemamo ama baš ništa slično tome: samo beslovesno, neiskupivo valjanje i batrganje u ogavnosti, urađeno strejt, kao "ozbiljna" drama-triler, ali bez supstance. Da je barem s jezikom u obrazu, pa da ga gledamo kao polusimpatičnu Tromoidnu gross-out exploataciju ili tako nešto; ali ne, ništa slično. Ovo je "samo" belgijski pokušaj da parira morbidarijama iz DEVOJKE SA TETOVIRANIM ZMAJEM itsl. Euro-paradama silovanja dece i odraslih, mučenja, iživljavanja, krvavih osveta, groznih zločina, sakaćenja tela i duša i tako to. Zabava za celu familiju, pod opšteprihvaćenim kišobranom zvanim "triler" (a koji, zapravo, skriva bolesnije i odvratnije gadosti od velike većine horora, baš zato što ima masku respektabilnosti).

            Pored otkrovenja vezanog za modus operandi Zlikovca, film nas časti i drugim ogavnostima – leš dečaka koji je, samo u gaćama, pronađen mrtav na jednom drvetu, sa ljudskim ugrizom na ramenu; samoubica koji se obesi a mlaz mokraće mu šikne ispod pantalona; lanac proizvođača pedo-porno filmova i naš pajkan koji, u cilju istrage, mora da pogleda grdne VHS kasete s tim boleštinama (mi, srećom, vidimo samo minorno-sugestivni delić toga, iskosa na njegovom ekranu); podrum natrpan desetinama tegli punih mokraće ovog našeg ludaka (sačuvane radi anti-ženskog tretmana). Ukratko, TRETMAN eksploatiše jedan od najtemeljnijih, najuniverzalnijih, najdubljih ljudskih strahova – strah za svoje dete, i u tu svrhu koristi senzacionalističku paniku ("Serijske ubice su svuda! Ludaci su na sve strane! Svi su pedofili!") kako bi izneo jednu grotesknu priču, toliko bolesnu da je na ivici karikature isto kao i ovaj zlikovac kome su mehanički nalepili bar tuce dijagnoza i simptoma – praktično, prelistali udžbenik iz psihopatologije i dodelili mu sve živo što im se dopalo, s vezom ili bez veze. Kao takva, priča ovog filma može biti svarljiva i zabavna samo vrsti ljudi s kojima najradije ne bih ništa da imam.

            Na ovom blogu, i drugde, hvalio sam do sada brojne filmove koji bi se mogli nazvati "morbidnim", "gadnim", "sadističkim", "bolesnim" i sl. Uostalom, baš nedavno sam po ko zna koji put reprizirao THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, i stojim vam prav (i dalje) da je to remek-delo prvog reda, apsolutni vrhunac filmofilske genijalnosti. I nastaviću da hvalim te i takve masterpisove (a la CANNIBAL HOLOCAUST), onda kada oni imaju šta da KAŽU o mraku (ne)ljudskosti, kada imaju likove i PRIČE vredne pričanja, ispričane na originalan i zanimljiv način. TRETMAN nema nikakvu priču i nikakav razlog da postoji – ovo nije film nego štrokavi upišani beskućnik koji vam u sporednoj uličici rastvara dronjavi kaput i otkriva svoju rošavu, bradavičavu, poluodranu golotinju.  

Retko se dešava da me neki film iznervira onoliko koliko je to uspelo TRETMANU pa je, eto, barem to nekakav kuriozitet. Ipak, ako je posle svega uopšte potrebno reći, ja sam se žrtvovao za vas, da vi ne biste morali: ovakvo bolesno GOVNO vam zaista ne treba u životu. Move along: there's nothing to see here!

Ghoulovo lice: TV emisija

            Kao što znate, 23. juna sam promovisao roman ZAVODNIK u Negotinu.

Promocija je odlično prošla, pojavilo se 30-ak zainteresovanih da saslušaju mene i moje domaćine iz Narodne biblioteke i Krajinskog književnog kluba, a došle su i TV ekipe da zabeleže događaj i uzmu izjavu.

Razgovor je bio dinamičan i, rekao bih, zanimljiv, te publici podsticajan, jer javljali su se s komentarima i pitanjima, a i prodato je tuce knjiga posle svega toga što znači da nismo pričali uprazno: one koji knjigu još nisu bili nabavili ubedili smo da se radi o nečemu što se mora imati.

Priča je bila detaljna i kvalitetna, potrajala je barem sat i po. Dakle, bilo je prilično sočno i životno, kako to najviše volim.

U publici su bili i neki stari poštovaoci mog rada; pojedini su doneli i ranije moje knjige na potpis, a pojavio se i pisac Oliver Jovanović iz relativno obližnjeg sela Vražogrnci da sasluša, podrži i preuzme primerak knjige, a vala i da proda par komada svoje Ghoul-approved zbirke GROTLO.

            Za one zainteresovane iz Negotina koji nisu mogli da se pojave te večeri, obaveštenje: kod mog domaćina i zastupnika u Negotinu ostavio sam nekoliko ZAVODNIKA, pa to – uz dogovor sa mnom (na mejl) – možete preuzeti od njega, bez posredovanja pošte.

            A kad smo već u Negotinu i oko njega, upravo je u kiberprostoru osvanuo novi prikaz mog ZAVODNIKA, na sajtu EXXXPERIMENT. Kritika nije X-rated, kao ni sajt, slobodno možete da kliknete OVDE i vidite šta je čovek o knjizi napisao.

            Istog tog dana usnimljena je i emitovana TV emisija "Negotinsko lice". Njen gost: Dejan Ognjanović. Razgovor povodom promocije romana ZAVODNIK u Negotinu bavi se i drugim aspektima horora u književnosti i životu Srbije danas (npr. slučaj mog gubitka posla na Filozofskom fakultetu u Nišu; uticaj horor filmova na nasilje u društvu itsl).

            Kuriozitet je da ova emisija nije snimana u studiju, nego na ulicama grada, u parku, i u dvorištu kuće Stevana Mokranjca (etno ambijent savršen za priču o etno-hororu!), tako da je sve to mnogo živahnije, prirodnije i – da! – sočnije nego u uštogljenim foteljama pod reflektorima nekakvog studija.

            Znači, ako hoćete da pogledate Ghoulovo lice u jednom opuštenijem, malo manje formalnom kontekstu: ne iza katedre, ne iza govornice, ne sa bine i tribine, ne iz studija, iz učionice, iz nekakve sale, nego prirodno, na vazduhu, pod suncem, jedan lagani, peripatetički razgovor (a opet, na ozbiljne teme) – možete to sada da pogledate ovde.

            Emisija traje 45 minuta. Uživajte!

UNDER THE SKIN (2013)

***(*)

3+

            UNDER THE SKIN je prvi zaista dobar horor ove godine – prvi, i jedini za sada, koji je zaslužio svoje mesto u panteonu žanra, odnosno kojega ćemo se sećati i o njemu pričati u godinama koje dolaze, kada nam iz sećanja iščile polovični IN FEARovi i OCULUSi (solidni ali zaboravljivi hororičići iz ove godine).

            UNDER THE SKIN (aka "Naked Scarlett Johansson Movie") preti da bude zasenjen svojim alternativnim naslovom i upotrebnom vrednošću – i da zato smesta raščistimo sa Gugl-idiotima koji su ovde zbog "pas jebe ženu" videa ili "Gola Skarlet Johansen" videa: jeste, Skarlet Johansen se pojavljuje gola u ovom filmu. Evo, Ghoul časti!

Klipove koji sadrže te momente, i ništa drugo iz filma, imate svuda na netu, čak i na Jutjubu, pa ako vam je samo do toga – ne morate da se, zbog tih par trenutaka, smarate ovim nekonvencionalnim, sporim, nerazumljivim artsy filmom od skoro dva sata. On će svojom radikalnom naracijom i estetikom neminovno od sebe otuđiti pohotnike koji su se nameračili na golu exploataciju (i golu Skarlet).

Da, fabula radnje tiče se sexy-ženolike vanzemaljke koja luta zabitima Škotske. Njen kombij sakuplja mužjake voljne da se ugreju u naručju Skarlet O'Kare samo da bi ih onda, kao bogomoljka, sjebala na neki apstraktno-nejasan, ali svakako neprijatan način.

Da – zvuči kao nastavak/rimejk filma SPECIES. Zvuči – ali NIJE! Ni blizu.

SPECIES ima Gigera, i to mnogo. UNDER THE SKIN ima krajnje svedenog, nespektakularno dizajniranog aliena kojega vidimo na 15-ak sekundi sve ukupno.

SPECIES ima golu Natašu Henstridž u obilatim, freeze-frame-friendly dobro osvetljenim dozama. UNDER THE SKIN ima golu Skarlet Johansen – snimanu ili u jakom kontrastu (tako da se vidi samo silueta), ili izdaleka (mogla bi biti dublerka, ili grubo skicirana Teta-Glišićka), ili u nekim senkama i mrakovima koji, naprosto, nisu preterano jerk-friendly – osim za najveće očajnike.

SPECIES ima gomilu nepodnošljivo moronskih "likova" čija bulažnjenja i treš akcija pokopavaju potencijalno zanimljiv film ispod brda nesnosnog palpa. UNDER THE SKIN istina ima morone za likove, uslovno govoreći (uključujući čak i jednog offscreen Albanca!), ali oni ne rade i ne govore mnogo – samo onoliko koliko treba da upadnu u mrežu naše Crne Udovice. Oni ne smaraju, ne opterećuju film.

Ne očekujte ništa konvencionalno u UNDER THE SKIN: njegova naracija može biti izluđujuće eliptična i apstraktna za prosečnog konzumenta žanra. Film se i ne trudi da nacrta ko tu šta otkud kako i zašto, i tek na kraju se poneke tačkice daju povezati, ali mnoge i tada ostaju nepovezane, otvorene, slobodne...

Najlepši momenti filma ujedno su i najapstraktniji: rođenje/nastanak/inkarnacija vanzemaljke? Putem leša (?) nađenog kraj puta? OR SOMETHING? Vi sami popunite praznine!

Zavođenje uspaljenih mužjaka u vanvremenoj "sobi požude" – gde Skarlet hoda po uglačano-ogledalskom podu, za nju čvrstom, a za zemljane mekanom, tako da postepeno tonu, kao u živo blato, odnosno naftu, ili tako neko viskozno crnilo koje ih guta...

Što je najlepše, tokom svega toga na najmanji mogući minimum svedeno je ono što ionako najviše mrzim u žanrovskom filmu – brbljanje, blebetanje i isprazno kenjanje ("Drugovi, ovako ćemo; drugovi, onako ćemo..."). 

Ovo je film koji vam se obraća slikama, ugođajem, atmosferom – i apsolutno genijalnim, smelo-avangardnim muzičkim skorom koji će, javlja mi se, dobiti svog Zlatnog Ghoula (TM) za muziku kad tome vreme dođe, idućeg januara. Uostalom, oslušnite sami – ako ovo nije vaša šolja čaja (i to na repeat!), onda slobodno zaobiđite i film:

            Čemu sve to služi, u čemu je poenta? Šta sve to, dođavola, znaaaaači – pitate se, nakon odgledanog filma? I zašto je baš ovo, a ne OCULUS ili tako nešto, najbolji horor do sada u 2014-oj?

            Ukratko, evo: zato što film na originalan i efektan (sa naglaskom na efektan!) način varira stari žanrovski motiv fatalne žene, s odmakom od klišea i konvencija, čineći ga ponovo svežim. Zato što je manje ponekad zaista više. 

           Zato što mu ne trebaju scene krvi, pa ni seksa, da bi stvorio upečatljiv seksualni horor – odnosno objektivni korelat za otuđenje današnjeg sveta u kome su ljudi jedni drugima stranci, što ih ne sprečava da se jebu, pa čak i "vole", žene i udaju, razmnožavaju – ipak ostajući pritom tuđi jedni drugima...

Što prikazuje promiskuitet iz sveže – tuđinske (alien!) – perspektive: nikad ljudska vrsta nije smešnije, patetičnije, jadnije, nemoćnije izgledala (po pitanju svoje uspaljenosti, sveprožimajuće sexualnosti) nego ovde. Zato što, iz svoje obrnute perspektive, zapravo ne demonizuje ŽENU, kao što to često čine klasični gotik/horor/noar – nego muškarce, prikazane u svojoj svojoj šovinističkoj, žena-u-meso-objektivišućoj ogoljenosti.

Dodir genijalnosti po pitanju kastinga je dvojak. U jednu ruku, genijalnost je u tome što je tuđinka ovde – upravo jedna od idealnih žena današnjice, Skarlet Johansen (koja se premoćno pokazala u svojoj svedenoj, one-note ali KAKAV note performansi). To je, dakle, žena koja će spontano da izazove dahtanje, osvrtanje i zviždukanje te za-šlic-hvatanje svakog mužjaka u okolini.

A onda – touche! – fazon sačinjen u tome da je reditelj upotrebio Skarlet kao mamac da upeca čitav niz neslutećih škotskih mužjaka, uslikanih skrivenom kamerom, kako se tope od predusretljivosti pred Skarlet, ama izgaraju prosto da joj pokažu gde je ta i ta ulica ili izlaz na auto-put, ulaze joj u kombi ne sluteći ništa (odnosno – sluteći potencijalni SEX) – i ta spontanost naturščika iz skrivene kamere draž je koju filmu ne bi mogli da pruže ma koliko dobri glumci (mada, ima ovde u nekim scenama i glumaca, da se razumemo)!

            Film je, u svakom slučaju, dovoljno apstraktan i otvoren da ga slobodno možete tumačiti i drugačije (ali teško – mnogo drugačije!): sve ideje, simboli i poente na stranu, ne može se sporiti da se radi o dubinski uznemirujućem filmu baš zbog toga što zauzima ovu ALIJENIRAJUĆU (get it?!) perspektivu, zato što kao malo koji horor gotovo sasvim odbacuje antropocentrizam, kao i ljudske vrednosti i melodramu koja ih obično prati.

Nema ovde mnogo ni vrištanja ni koprcanja ni šikljanja krvi ni spektakla bilo koje uobičajene vrste: umesto toga, film je klinički leden, kao i Skarletina sjajno upotrebljena faca, ali je, baš zato, i njegova strava od trajnije, dublje sorte – ništa džamp škerovići, ništa otrcano "jezivo" gudanje u violine kad se sprema "saspens", ništa "halo, ima li koga ovde", ništa "pet drugara u kombiju u mračnoj šumi...", ništa "ajmo sad malo specijalni efekti".

Samo strava – uznemirujuća, prodorna, iracionalna, baš zato što ne možete da je sasvim racionalizujete, objasnite, svedete na uobičajene motive ("She wants to breed!")... Malo je horora u vasceloj istoriji žanra uspelo da postigne ugođaj čistog košmara. U okvirima narativnog filma u tom smislu ističu se HALLOWEEN i THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE. 

U malo manje narativnom, a više eksperimentalnom filmu, pomenuo bih ERASERHEAD, BEGOTTEN... a sada, evo i UNDER THE SKIN. Film koji vas navodi da se upitate – da li je ovaj čovek (reditelj) uopšte normalan? I da li je ovo uopšte napravio – čovek?!

E, kad se to upitate, onda znate da u rukama imate pravu stvar. Ako umete da je cenite, je li. A ako ne, rekoh već, na Jutjubu imate one "Naked Scarlet Johansson" klipove, pa izvol'te, hvala i doviđenja!

            PS: Ovaj rivju sadrži SPOJLER da je Skarlet vanzemaljka. Ko to nije video u drugim prikazima na netu, kome to nije jasno od prvih minuta filma, od postera koji prikazuje Skarletino lice stopljeno sa zvezdanim nebom... ko je tek na kraju doživeo WOW! U JEBOTE! otkrovenje kad je video šta joj je ispod kože – zalutao je na ovaj blog.

            PPS: Zašto ocena nije viša? Zato što je radikalnost ovog pristupa dvosekli mač: što je ugođaj možda i previše alijenirajući za nepodeljeno ČISTA PETICA VANVREMENI KLASIK REMEK DELO iskustvo; što film nije baš toliko kompleksna estetska tvorevina kao, npr. ERASERHEAD; 

što su mu konotacije ipak relativno svedene, tj. ne toliko bogate i složene kao u filmovima koji od mene imaju četvorke i petice i što, naprosto, uprkos golišavoj Skarlet, nije baš toliko hipnotički rewatchable kao remek-dela prvog i drugog reda... Ali svakako zaslužuje višestruko gledanje (ja ga pogledao već dvaput) tako da... Tri plus mu je sasvim dovoljno.